Историја у слици

[Данче*]

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/l/t1.0-9/11017559_979778135389915_6649942839285621750_n.jpg?oh=9d43f5a45fcd910f429cb9472f7b5ccd&oe=55CE013D

 

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfa1/v/t1.0-9/10929547_979856968715365_3188770537435549398_n.jpg?oh=271e410e3ce30c813cc95043d7bb3688&oe=55BEF51E

 

(Не)испричане приче

Ђорђе Карађорђевић је био старији син краља Петра I и по наследном праву престолонаследник и брат краља Александра Карађорђевића убијеног у Марсеју.

Одрекао се права на престо у корист Александра и посветио се војничкој каријери. 1941. одбио је да се придружи Влади и краљу у избјеглиштву, а потом и њемачку понуду да се настани у Бијелом двору.

Добио је име према своме прадједи, Црном Ђорђу – Карађорђу, оснивачу династије и вођи Првог српског устанка.

Принц Ђорђе је учествовао у оба балканска рата, и у Првом свјетском рату, док је тешко рањен у бици на Мачковом Камену, код Крупња, септембра, 1914. године.

Због страха краља Александра за лични престо, принц Ђорђе, иначе омиљен у народу је ухапшен 1925. и годинама је борави у затвору, монтирани су љекарски извештаји да је неурачунљив. После атентата на краља Александра 1934. у Марсеју, принц Ђорђе се понадао да ће бити пуштен на слободу. Међутим, кнез намјесник Павле и краљица Марија нијесу имали жељу да га ослободе и он је у затвору дочекао и Други светски рат.

Ослободили су га Њемци, надајући се да ће успјети да га увуку у политичку комбинаторику у окупираној Србији. Понудили су му да буде владар окупиране Србије, што је он одлучно одбио и тако стекао још веће поштовање народа.

Ту понуду је прихватио генерал Милан Недић. Њемци му онда нуде да се пресели у Бијели двор и тако изокола, де факто, да постане нека врста владара Србије из прикрајка, што он опет одбија. Знајући за његов углед унутар самог српског народа, Њемци га остављају на миру.

После Другог свјетског рата нова власт га је прогласила државним непријатељем, одузела му држављанство и конфисковала имовину свим члановима династије Карађорђевић који су били у изгнанству. Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живио као пензионер. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић, нијесу имали деце.

Умро је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. године. Сахрањен је у задужбини свога оца, у Цркви Св. Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.

[Данче*]

Сахрана др.Арчибалда Рајса
Умро је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду. Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је по његовој жељи његово срце однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:
„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“
Нажалост, та урна је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату.
"Политика" је испратила у свом издању одлазак великог пријатеља србског народа.

„Нестао је један од великих пријатеља нашег народа и више него пријатељ, један од наших, један од вредних сарадника на великом делу нашег ослобођења. Од упада аустро-угарских трупа 1914, када је први пут дошао и у Мачви, на крвавом разбојништву утврдио и описао оне ужасе он више Србију и Србе остављао није.
Сродио се са нашим војницима и сељаком и у његовој великој љубави према нашој земљи у основи је била искључиво безгранична љубав према нашем војнику-сељаку”. Ово је, између осталог, стајало у уводнику, објављеном 9. августа 1929. године, на првој страни „Политике”.
Дан раније Београдом је прострујала вест да је доктор Арчибалд Рајс, један од највећих добротвора и пријатеља српског народа, изненада преминуо и то после, наизглед безазлене свађе са комшијом Миланом Капетановићем, бившим министром, често оптуживаним за ратно профитерство и корупционашке афере.
Као сведок времена и својеврсни „пратилац” судбине српског народа и државе, „Политика” је друговала са многим личностима који су обележили своју епоху, па и са доктором Арчибалдом Рајсом.
То друговање трајало је још од 1914, када је на позив српске владе Рудолф Арчибалд Рајс, криминолог и светски познати форензичар, дошао да истражи злочине аустроугарске и бугарске војске у нашој земљи и о томе извести светску јавност.
Настављено је и после рата, када је „Политика” поново почела са излажењем, а доктор Рајс са пуно елана прионуо на нове задатке. Није прекидано ни када се, разочаран многим негативним појавама које су се испољиле после рата готово сасвим повукао из јавног живота, па и размишљао да заувек напусти новостворену краљевину.
Тако се, резигниран 1928. године Рајс поверио „Политици”: „Али, свако стрпљење има граница и моје је исцрпљено до најтањих. Мој рад се толико омета и багателише да ми се довољно ставља до знања да вам више нисам потребан...”
Зато је, управо „Политика”, на дан сахране Арчибалд Рајса објавила и додатак тестамента у којем је овај наш искрени, а после рата често омаловажавани пријатељ, изнео своју последњу жељу – да његово срце „буде стављено у један бокал и да се једном згодном приликом пренесе на Кајмакчалан где ће га оставити код капеле не закопавајући га. Ја сам волео српску земљу и драго ми је кад помислим да ће моје срце почивати и нестати на најпоноснијем врху српских земаља, поред друговa које сам гледао како умиру...”
Износећи, дан после Рајсове смрти детаље из његове биографије „Политика” је пренела и сећања светски познатог форензичара на први сусрет са Србијом, која су била објављена у његовој књизи
„Шта сам видео и проживео у великим данима”. У њима, доктор Рајс, поред осталог, каже: „Моји први утисци. Просто чуђење – навикнут на чистоћу и претерани ред наших швајцарских станица у којима путници наличе један на другога, видео сам ту један разнолик народ који заузима све – чекаонице, кејево, пругу... Било је ту лепих и високих жандара који су још носили предратну униформу, чиновника у разним униформама, македонских сељака и сељанки са својом ношњом потпуно непознатом за мене... Цигани у дроњцима лутали су свуда и нудили се да понесу пртљаг. Неколико војника и официра носили су шајкаче које сам видео први пут. Све то окупано блиставом светлости једног лепог јесенског јутра.”
Иначе, доктор Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 8. јуна 1875. године, у месту Хехцберг, у јужном делу Немачког царства. Већ у 22. години стекао је звање доктора хемије, а редовни професор универзитета у Лозани постао је 1906. године.
Овај, светски познати форензичар у Србију је, на позив српске владе дошао 1914. године. Са српском војском прешао је Албанију, учествовао у пробоју Солунског фронта и са Моравском дивизијом умарширао је у Београд.
Био је члан наше делегације на мировној конференцији у Паризу. Само током рата Рајс је написао две књиге и око 800 чланака о Србима и злочинима које су припадници аустроугарске и бугарске војске починили у Србији.
После рата Рајс је, радећи као државни чиновник, при Народној банци добио задатак да унапреди техничку опремљеност и рад наше полиције. Али, брзо се разочарао због стања духа и прилика у новој држави, а посебно је био киван на богатије слојеве друштва и српску интелигенцију о којој је имао мало лепих речи. Повукао се у своју вилу симболичног назива „Добро поље” на Топчидеру.
Умро је 8. августа 1929, а сахрањен је на Топчидерском гробљу, уз највише државне и војне почасти. Сахрани др Рајса присуствовали су његови саборци, велики број грађана, политички и војни врх земље.
Срби су, као и много пута у својој историји тек после смрти овог угледног професора схватили кога су изгубили. „Знао је само за рад и дужност. Никад није тражио ништа од земље и народа који је толико задужио. Само је давао.
Посветио нам је своје најбоље године, жртвовао скоро цело своје велико имање. И некада богати лозански грађанин, умире скоро као сиромах”, навела је поред осталог „Политика” опраштајући се, са поштовањем од Арчибалда Рајса, чији је живот и деловање од његовог доласка у Србију пратила.

(Текст из Политике.Аутор Јован Гајић)

 

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfa1/v/t1.0-9/20508_586265358176738_8450640829369302161_n.jpg?oh=c6bc32567bf04925873a5c30b2c7b3b0&oe=5604DE06

[Данче*]

Са сахране песника Милутина Бојића на Србском војничком гробљу на Зејтинлику 9.11.1917.г. за време опроштајног говора књижевника Иве Ћипика

 

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xat1/v/t1.0-9/10371689_452271204909488_6571762676230220165_n.jpg?oh=5382139a711c21cdebae4bccbccbd583&oe=56016F67

[Данче*]

На слици снимљеној 1937.године десно је Гојко Стојчевић.У историји и вечности биће упамћен као Патријарх Павле.

 

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xaf1/v/t1.0-9/11206069_622185331251407_6420052285118549554_n.jpg?oh=43769bc1e304c4945aa66ec361c1c392&oe=560D2699

[Милан Ракић]

Када је група наших пилота - ветерана са Солунског фронта, која је након Првог рата "преведена" у резерву, састајући се редовно по београдским кафанама одлучила да оснује "Српски аероклуб", односно Краљевски Југословенски Клуб "Наша Крила", вероватно у својим визијама нису ни могли да претпоставе како ће рад тог клуба, покренути развој цивилног и војног ваздухопловства, те ваздухопловне инсустрије у тек насталој Краљевини. Текст о "Нашим Крилима" је већ "ишао" на страницама нашег Форума.

 

Једна од многих активности и иницијатива коју су ови људи покренули, била је и оснивање цивилне авио-компаније, коју су намеру и спровели у дело, за само шест година од оснивања клуба. 

 

На данашњи дан, 29. маја 1927 године, у палати "Јадранско-подунавске" банке (на углу Краља Милана и Кнеза Милоша), одржана је оснивачка скупштина акционара Друштва за ваздушни превоз путника. Прве у држави, десете у Европи и тада 21. авиокомпаније по реду, основане у свету. Та авиокомпанија се звала "Аеропут"

 

Палата "Јадранско-подунавске" банке, извор за фото: http://www.nocmuzeja.rs/var/noc_muzeja/storage/images/2014/alfa-medu-zgradama-zgrada-jadransko-podunavske-banke/122692-1-ser-SR/Alfa-medu-zgradama-Zgrada-Jadransko-podunavske-banke_reference.jpg

Извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/82448830.jpg

 

За председника Друштва, изабран је Стеван Карамата, а за потпредседника Светислав Хођера. За Директора "Аеропута", постављен је резервни капетан српске војске и пилот-ветеран са Западног фронта, Тадија Сондермајер. 

Тадија Сондермајер уочи полетања, на фронту у Француској, испред ловачког авиона Спад којим је летео у ескадрили "Рода" ЕЦ 1/2, Извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/2/26/%D0%A2%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B01.jpg

 

За веома кратко време, док је трајала скупштина друштва, тог 29. маја 1927. године, уписан је комплетан пакет акција у износу од 6000000 тадашњих динара (24000 акција по 250 динара). Акције је уписало 412 акционара... Готово сви виђенији људи тог времена. Затим Врачарска задруга, Српска банка из Загреба, Привредна банка, Поштанска штедионица, Америчко-српска банка из Сарајева, Ваљевска задруга... Од предузећа Телеоптик, Велаауто, Икарус, Шумско газдинство из Дрвара, Техничко друштво "Вокс"... Од народних институција вреди поменути муслимански "Гајрет"...

Акција "Аерпоута", извор за фото: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Akcije.jpg

 

Са обезбеђеним новцем, на тог пролећа тек отвореном београдском аеродрому (локација Дојно поље испод Бежанијске косе, писта се простирала правцем од данашње "Идее" и "Роде" крај "Ерпорт ситија", па до Факултета драмских уметности на Новом Београду), Друштво је у хангаре које је пројектовао Милутин Миланковић, могло да смести своја прва четири "Потеза 29".

Авиони "Потез 29" испред "Миланковићевог" хангара, извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/e/ee/Aeroput_plne.jpg

 

Ипак, оснивању "Аеропута", претходио је један догађај, достојан доброг играног филма авантуристичког жанра. Наиме, претгодне, 1926. године, у зиму, затражена је помоћ од државе, тј. да Краљевина "стане" гаранцијама иза пројекта, односно да се афирмише наум да Друштво буде основана првенствено и (ако је могуће) само од капитала домаћег порекла. Иако је Краљевина то и учинила почетком јануара 1927. годие, званичну намеру о куповини акција изразило је толико кационара, колико је било довољно за само 10% капитала... 

 

И онда на сцену ступа прекаљени пилот Српске авијатике са Солунског фронта и Француске авијације са Западног фронта-капетан Тадија Сондермајер...

 

Предлаже, а предлог је одмах усвојен , да са својим колегом, поручником Леонид Бајдаком, руским пилотом и избеглицом, који је након револуције и слома Врангела, дошао у Југославију и прикључио се нашем војном ваздухопловству... Дакле да њих двојица направе један промотивни лет од Париза преко Београда до Бомбаја и назад до Београда. Тиме би показали и доказали јавности способност пилота и летелица и афирмисали би на првом месту домаће ваздухопловство, те покушали на тај начин да покрену заинтересоване да упишу акције... Речено-учињено!

Сондермајер и Бајдак испред свог "Потеза" којим су извршили тај историјски лет. Летелица је 1938. године уврштена у поставку Техничког музеја, али је уништена у нацистичком оргијању у Априлском рату 1941. године, извор за фото:http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/f/fe/%D0%9A%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BD_%D0%A1%D0%BE%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B5%D1%80_%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA_%D0%91%D0%B0%D1%98%D0%B4%D0%B0%D0%BA_1927.jpg

 

На лет дуг готово 15000 километара (14800), полетели су 20. априла 1927. године из престонице Француске-за Београд. Па преко Алепа и Багдада, пратећи слив Тигра и Еуфрата, често мучени јаким пистињским олујама, све до Карачија, а одатле до долине реке Инд и Бомбаја. Па назад за Београд.... Након 14 етапа у 11 дана, од којих је ефективно било 89 сати лета и прелетених 14800 километара, 2. маја 1927. године, писту београдског аеродрома је додирнуо Потез-25 са двојицом храбрих војних ветерана...

Маршрута Сондермајеровог и Бајдаковог лета, извор за фото: http://srpskaenciklopedija.org/images/a/a2/Tadija_002.jpg

 

На дочеку се искупило преко 30.000 људи који су дошли да поздраве своје хероје, а војници који су прихватили авион након слетања су пилоте на раменима изнели из авиона. Величанственом догађају се придружила и штампа која је данима после тога писала о том догађају. Два одважна пилота похваљена су наредбом министра војске и морнарице армијског генерала Стевана Хаџића за „показану храброст, пожртвовање, истрајност, издржљивост и залагање за част и славу наше убојне снаге... као најпредузимљивији и најсмелији међу нашим храбрим авијатичарима“

 

Дочек Сондермајера и Бајдака, извор за фото: http://srpskaenciklopedija.org/images/d/d7/Tadija_001.jpg

 

Својеврстан маркетиншки потез који је Тадија иницирао, на "крилима" штампе у читавој Краљевини која је данима током маја писала о овом подвигу наших пилота, веома брзо је почео да даје резултате. Продаја акција је нагло повећана, а када је 20-ак дана касније објављена вест из "американске" штампе да је Линдберг прелетео Атлантик (у три пута временски краћем лету, па кад је чаршија почела да упоређује та два догађаја), продаја акција је просто експлодирала и као што рекох на почетку, на данашњи дан, 29. маја 1927. године, комплетан пакет акција је продат и "Аеропут" је могао да почне да "живи"...

 

Након овог догађаја, 17. јуна 1927. је "Аеропут" уписан у протокол. За директора је постављен Тадија Сондермајер, Миленко Митровић за техничког директора. Опште послове је водио др Андра Митровић, док је шеф саобраћаја био такође Солунац, Матија Хођера. Шеф летачке оперативе је био Владимир Стрижевски. Први лет на авиону "Потез 29" који је крштен као "Београд", изведен је на линији Београд-Загреб (Боронгај) на Сретење 1928. године. Летелицом су управљали директор Друштва, Сондермајер и шеф летачке оперативе Стрижевски. Први путници су били новинари београдских медија-њих пет...

Пред полетање за Загреб, извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/32/Aeroput1.jpg

Стрижевски и Сондермајер по слетању у Боронгај крај Загреба, извор за фото: http://img543.imageshack.us/img543/7568/strizevskisondermajer.jpg

 

До пред други рат, "Аеропут" оствара линије у држави и повезује све центре бановина, односно веће градове и туристичка места (Загреб, Подгорицу, Сарајево, Скопље, Љубљану, Ниш, Борово, Битољ, Дубровник, Сплит, Сушак). Почетком 1929. године, 7. фебруара, отвара се прва међународна линија за Беч, а до пред рат, "Аеропут" је повезивао градове у Краљевини и са Солуном, Атином, Грацом, Клагенфуртом, Софијом, Брном, Прагом, Берлином, Римом, Венецијом, Тираном, Будимпештом....

 

Средином 1937. године започиње обнова флоте и "Аеропут" у САД набавља 8 авиона типа Локид "Електра" (као када би данас набавили 8 најмодернијих Ербаса или Боинга)...

"Електра" и Де Хевилендов "Драгон Рапид" на платформи београдског аеродрома. "Планина" иза је Бежанијска коса , извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/5/53/Lokid_elektra.jpg

 

Према ратном плану "Р41", којег је издајник Владимир Крен предао Немцима 3. априла (команданту 4. ваздушне армије Александру Леру), летелице "Аеропута" и пилотски и технички састав треба да буде придодат Транспортној групи Југословенског краљевског ваздухопловства. 15 авиона и људство је мобилисано 12. марта 1941. године. На место заповедника је постављен директор Тадија Сондермајер, а летелице су прелетеле на ратни распоред на летелиште Дивци код Ваљева.

Тадија Сондермајер са својим пилотима пред мобилизацију

 

Током нацистичког бомбардовања, на земљи је уништено 4 авиона "Аеропута" док су два заробили Немци. Сречом, 4 посаде са "Електрама" су успеле почетком маја да побегну од окупатора и домогну се афричког континента где су се ставили на располагање Британском краљевском ваздухопловству.

 

Током 1942. године, указом окупационих власти, имовима "Аеропута" се заплењује, Друштву се забрањује рад, а све што је остало у покретној и непокретној имовини постаје власништво "Луфтханзе"....

 

После рата, "Аеропут" је обновио рад 2. јула 1945. године, када је на скупштини акционара изабрано прво послератно руководство компаније. Скупштини су присуствовали и делегати нове власти ДФЈ, између осталих и шеф државе др Иван Рибар, иначе предратни акционар и члан Управног одбора. Дозвола за рад је била само фарса, јер је априла 1947. године створен ЈАТ који је једини почео да обавља ваздушни саобраћај. Комунистичке власти доносе уредбу о забрани приватних акционарских друштава, на основу које је Аеропут, решењем од 24. децембра 1948. године, ликвидиран и тако је престала да постоји наша прва авио-компанија, 10-та у Европи и двадесет прва у свету....

 

Радио емисија о "Аеропуту"...

 

http://www.audioifotoarhiv.com/moc_radija/Aeroput.mp3

[Данче*]

Устоличење патријарха Варнаве у Пећи.

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xap1/v/t1.0-9/11351141_631728386963768_724791976416521957_n.jpg?oh=e1911ea7ed108272615383cbcaa3cd97&oe=55E7E92F

 

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpa1/v/t1.0-9/10295801_631728446963762_4995653003151317627_n.jpg?oh=94badcaf65089e21fe5da2f00e65d6cb&oe=55F95895

[Данче*]

Освећивање Спомен – костурнице, поводом 25. годишњице од Кумановске битке, октобра 1937. на брду Зебрњак.
Спомен-костурница на брду Зебрњаку је било монументално и тријумфално спомен обележје подигнуто у славу и част погинулим србским војницима током Кумановске битке у Првом балканском рату 1912. године. Србска војска је победила турску војску и тиме означила почетак ослобођења Југоисточне Европе од Османског царства. Спомен-обележје је најзначајније остварење београдског архитекте Момира Коруновића и био је најмонументалнији војни меморијал на просторима средишњег Балкана. Споменик је подигнут 1937. године на локалитету самог бојишта — брду Зебрњак код Куманова у тада Вардарској бановини у Краљевини Југославији, а данас Републици Македонији. У спомен-костурници, почивају посмртни остаци 678 погинулих србских војника погинулих у Кумановској бици. Данас се споменик налази у руинираном стању, јер га је бугарски окупатор Македоније порушио током Другог светског рата.
Још 1922. године група србских ратних ветерана формирала је одбор са циљем подизања споменика ратницима палим 23. и 24. октобра 1912. године у Кумановској бици.
Споменик су свечано осветили митрополит скопски Јосиф, епископ нишки Јован и и епископ рашко-призренски Серафим 31. октобра 1937. године, на 25. годишњицу србске победе. Изграђен је на брду Зебрњак, највишој тачки кумановског војишта. Приликом освећења у костурницу су положени посмртни остаци око четири стотине страдалих припадника србске војске који су до тада били чувани у оближњем средњовековном манастиру Светог Ђорђа, задужбини србског краља Стефана Уроша II Милутина, у Старом Нагоричину (Македонија).
Споменик на Зебрњаку грађен је од најтврђег базалта и армираног бетона. Имао је облик куле-обелиска висине 48,5 метара. Био је то убедљиво највиши споменик не само на територији Краљевине Југославије, већ и читавог Балканског полуострва. Складних пропорција, са витком кулом, овај меморијал могао је да се види из велике даљине, чак и ноћу, јер је из његовог кубета избијала светлост три петро-макс лампе. Било је то симболично, вечито кандило мртвих чије су кости ту почивале. На свим плановима споменика уочљив је вертикализам у структури грађевине. Дефинитиван пројекат представља спој масивног подножја у облику тврђаве, витког стабла са јајастом ``капом“ на врху које се не сужава нагоре и новог елемента - троугаоне основе. Таквом основом аутор је, без икакве сумње, остварио изражени скулпторални ефекат у укупном изгледу витке, али снажне грађевине. Тај врхунски спор архитектуре и скулптуре без узора у нашој архитектури представља ремек-дело Момира Коруновића.
У приземљу споменика биле су просторије које су служиле као костурнице изгинулих србских ратника. Над њима се налазио простор, подељен у девет одаја, у коме је била смештена музеолошка поставка. Изнад подножја споменика, на осамнаестом метру од земље, налазила се меморијална капела до које се стизало отвореном спиралном рампом. На сваком углу спиралне стазе проширене кружним заравнима стајали су на постољима оригинални топови коришћени у Кумановској бици. Гвозденим степеницама пело се у простор изнад капеле у коме су биле постављене дрвене храстове мердевине које су спајале пет спратова високе куле са бетонским галеријама. На самом врху куле, под самом кровном конструкцијом, налазиле су се поменуте светиљке које су ноћу осветљавале околину. На врху читаве грађевине налазио се крст, док је њен највиши спрат био украшен хералдичким знамењима Краљевине Србије.
Споменик на брду Зебрњак код Куманова порушиле су бугарске снаге на самом почетку Другог светског рата. Стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе - Београд 1985. године реализовали су пројекат заштите објекта на Зебрњаку у затеченом стању. Министарство рада и социјалне политике и Амбасада Републике Србије у Републици Македонији предузели су почетне кораке у заштити овог изузетног споменика културе тиме што су обезбедиле сталног чувара.
Оригиналне скице Споменика на брду Зебрњак чувају се у породичној заоставштини потомака Момира Коруновића.
Фреско-декорацију у капели и костурници израдио је угледни србски сликар тога времена Живорад Настасијевић који је са Коруновићем сарађивао и раније, приликом подизања споменика србским ратницима страдалим у бици на Дрини ујесен 1914. године који се налази на локалитету Мачков камен на планини Јагодњи код Крупња.

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xap1/v/t1.0-9/10094_260227224113888_1692955346_n.jpg?oh=a2750d13cb49765e9eb74e864fefdd23&oe=56015E9D

[Милан Ракић]

На данашњи дан пре 71 годину, настала је идеја за легендарну игру "Call of Duty"

 

[Милан Ракић]

Група српских војника прославља победу у тек ослобођеном Скопљу у Првом балканском рату. Војник са десне стране, са криглом у руци, током Великог рата ће постати носилац (између осталог) и две Легије части, Карађорђеве звезде и медаље "Милош Обилић"... Звала се Милунка Савић....

 

 

Бане Гајић

фото: Риста Марјановић

[Милан Ракић]

 

14. јуна 1884. године, у селу Влакчи код Крагујевца, рођен је Михаило Петровић. Он је био наш први школовани пилот авиона и наша прва ваздухопловна жртва, а друга у свету. Погинуо је код Скадра 20. марта 1913. године.

 

 

14. јуна 1919. године, пилоти Џон Алкок и Валтер Браун су за 16 часова и 27 минута прелетели Атлантик од Њуфауленда до Ирске.

[Данче*]

И они су јуришали на Бразил пре 85 година и победили:
Ђорђе Вујадиновић, Ивица Бек, Љубиша Стефановић, Благоје Моша Марјановић, Милорад Арсенијевић, Бранислав Секулић, Александар Тирнанић Тирке, Милутин Ивковић Милутинац, Милован Јакшић Јакша, Драган Михајловић, Момчило Ђокић.
14. јула 1930. године, Монтевидео, Југославија - Бразилија 2:1

 

https://www.facebook.com/Srpska.Istorija/photos/a.201012269914285.68024.200674513281394/1165828056766030/?type=1&theater

[Данче*]

Краљ Александар I Карађорђевић на устоличењу Патријарха Димитрија у Пећи, 1924. година.

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.246104505526160.1073741825.209476649188946/644236979046242/?type=1&theater

[Данче*]

Окупатор испред споменика Косовским јунацима у Крушевцу.

Најпознатије вајарско дело Ђорђа Јовановића о Косовском боју је споменик косовским јунацима на Тргу косовских јунака у Крушевцу, који истовремено представља и симбол Крушевца од 1904. године, када га је свечано открио краљ Петар I Карађорђевић поводом прославе стогодишњице Првог српског устанка. Камен темељац је поставио, поводом прославе прославе 500-годишњице Косовске битке 1889. краљ Александар Обреновић.
Споменик је у облику мермерне пирамиде, висине 6 метара, са композицијом Виле и Бошка Југовића на врху (4 м). Споменик је направљен у неокласицистичком стилу са јасним вајарским симболима.
Најзначајнија је композиција на врху. Бошко Југовић, барјактар српске војске, који је у име читавог једног жртвованог поколења, изрекао родољубиву заклетву „Не би ти се, сејо, повратио“, бори се рањен, са сломљеним мачем, али не испушта заставу. У драматичним последњим тренуцима, долеће Вила и прихвата барјак, симболизујући наставак борбе, а њему ставља ловоров венац на главу.
Фигура гуслара, на северној страни споменика представља трајање епске борбе кроз векове, а Девојка на јужној страни, симболизује Србију, која, испруженом руком према југу, позива на ослобођење поробљне браће, обећавајући венац славе прегаоцима.
Рељеф на истичној страни слика епско причешће кнежеве војске, а на западној је сцена убиства турског цара Мурата. Бројке на споменику означавају догађаје: 1389 — годину Косовске битке, 1904 — откривање споменика, 1882 — проглашење Србије краљевином (краљ Милан Обреновић)
На споменику је нашла место и представа српских грбова: источна страна — грб кнеза Лазара и посвета „Српским косовским јунацима“, на северној грб Немањића, а на јужној нови грб Краљевине Србије.
Трг косовских јунака добио је данашњи изглед поводом прославе Шест векова Крушевца, 1971. године.

 

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.226164590853485.56714.209476649188946/228952890574655/?type=1&theater

[Данче*]

Последњи јуриш Црногораца на Скадар.

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/ms.c.eJwzMzQxNTM1MjMyMDQ2MTTRM4PwLS3MLAwMzM2hfGNjCN8YAORBCYo~-.bps.a.209965225806755.53593.209476649188946/614565298680077/?type=1&theater

 

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/ms.c.eJwzMzQxNTM1MjMyMDQ2MTTRM4PwLS3MLAwMzM2hfGNjCN8YAORBCYo~-.bps.a.209965225806755.53593.209476649188946/614565338680073/?type=1&theater

[Данче*]

Време кад је Грчки народ угостио Србе:Срби на Крфу.

https://www.facebook.com/209476649188946/photos/a.453519984784610.1073741859.209476649188946/651641261639147/?type=1&theater