Блог "Познај себе"

[Срђан Ранђеловић]

Блог је посвећен темам о зависности - алкохолизму. Колико сам до сада читао, у питању су мушкарци алкохоличари, али мислим да може да се примени и за другу страну - женама алкохоличарима, а има их доста.

 

 

 

Познај себе

 

[Срђан Ранђеловић]

утор: Свештеник Евномије, Белорусија

 

И тако шта да се ради када је за рођаке јасно видљиво наличје алкохолизма, но зависник неће ни да чује о неопходности да мења свој начин живота.

 

Можемо да утичемо на друге људе индитректно, мењајући наш однос према њима. Шанса за успех је утолико већа што више чланова породице (и окружења) буде радило на том плану.

 

1. Не заборављај да је алкохолизам дуготрајна болест. Ако хоћеш да помогнеш оздрављењу неопходно је ту чињеницу прихватити и престати се ње стидети.
2. Не сматрај болест као срамоту породице. Од алкохолизма је могуће оздравити као и у случају многих других болести.
3. Не поступај с алкохоличаром као са непослушном дететом, исто као што то не би радила ако би он боловао од неке друге болести.
4. Не гунђај и не држи му моралне лекције. Највероватније да алкохоличар зна све то што ти хоћеш да му кажеш. Једино што ћеш са тим постићи је да ћеш га натерати да настави да виче или да даје пуста обећања.
5. Не прихватај обећања која он нема снаге да испуни. Не дозвољавај да обмањујеш себе и не прави се да му верујеш. Алкохоличар је одличан манипулатор који је способан да шпекулише на рачун наше љубави и жалости.
6. Не уцењуј га речима типа: „ када би ме ти стварно волео…“ . Количина попијеног сам алкохоличар не може да контролише „снагом воље“. Такав начин призива к савести само ће да повећа његов осећај кривице и ништа неће да измени.
7. Не прети нпр., разводом, ако не можеш или се не спремаш да испуниш обећано. Празна обећања дозвољавају алкохоличару да не узима за озбиљно то што говориш.
8. Не проверавај колико алкохоличар пије зато што свеједно нема шансе да за све дознаш.
9. Не сакривај и не пролевај алкохол. То алкохоличара само тера да се са још већим очајањем домогне пића. На крају крајева он ће свеједно да нађе начин да попије.  
10. Не укоревај, не свађај се, поготово када се он налази под дејством алкохола.
11. Не покушавај да убедиш себе да пијете заједно, надајући се да ће тако њему да остане мање. То не помаже. Тиме што пијеш са алкохоличарем само одлажеш моменат када ће да одлучи да затражи помоћ
12. Не очекуј брзо излечење. Као и код сваке дуготрајне болести, пориод лечењеа и оздрављења траје веома дуго.  Могући су такође и рецидиви.
13. Не уцењуј га речима типа: „ када би ме ти стварно волео…“ . Количину попијеног сам алкохоличар не може да контролише „снагом воље“. Такав начин призива к савести само ће да повећа његов осећај кривице и ништа неће да измени.
14. Не заштићуј алкохоличара од ситуација, где пију. Он је дужан да сам научи да каже „не“. Предупређујући остале да му не нуде алкохол, показијеш да му не верујеш.
15. Дај му љубав, подршку и разумевање у врема покушаја да се уздржи од пића и чувања трезвенсти. Не надајте се на моментални ефект. Тренутна ситуација у твом дому – то је разултат свега што се годинама издешавало, и сада, да би се ситуација изменила, потребни су такођер месеци, а може бити и године.

[Лапис Лазули]

Ja nemam pojma da li je ovo nesto korisno ili beskorisno,ako neko zna nesto vise o uticaju tih zvuka neka kaze..

[Срђан Ранђеловић]

Жртвеност у сазависности

[Срђан Ранђеловић]

Жртва хришћанска и жртва из наше болести

[Срђан Ранђеловић]

Аl-Anon Anonimni Alkoholicari Srbija

Аl-Anon Anonimni Alkoholicari Srbija        www.aasrbija.com/ Kontakt mail [email protected]

Ovde možete da saznate sve o oporavku od raznih oblika zavisnosti koji nude programi u 12 Koraka; da pronađete podršku ukoliko želite da pomognete sebi a ne znate kako. Al-anon u mom životu  aasrbija.com/phpbb/viewtopic.php?f=64&t=246

ŠTA MI SE SVIĐA U OVOM PROGRAMU – Anonimni …

aasrbija.com/phpbb/viewtopic.php?f=13&t=243

 Alkoholizam – porodicna bolest … http://aasrbija.com/phpbb/viewtopic.php?f=7&t=70

Одрасла деца алкохоличара (деца одрасла у дисфункционалној породици)

Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака

[Срђан Ранђеловић]

Жртвеност у сазависности

 

Аутор: свящ. Евномиј 11.2.2014, 21:53

 

Реч је о хришћанском поимању жртве и начину жртвености која се сусреће у сазависним односима с алкохолочаром (наркоманом итд.), или при љубавној зависности.

 

Многи људи,  који међу ближњима и пријатељима имају зависника од алкохола или  наркотика, сматрају да, најбољи начин да би се достигла срећа јесте да се у корист објекта, око кога се врти цео њихов живот,  жртвују они лично. Ипак, на дуже време, они установе да сва њихова снага коју су потрошили на овисника, не зауставља његову болест која чак постаје и прогресивнија, а да су они лично потпуно исцрпљени.  Тек тада они почињу да се обраћају стручњацима и схватају да такво њихово понашање уопште није врлина, већ симптом болести која има заједнички назив – сазависност, другим речима, потчињавање свог живота зависности блиског човека. У неким изворима примећује се да је зависност од алкохола (као и од осталих зависности: дроге, хране, игара…) – породична болест.

 

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести зависности јесте – одстрањење (удаљавање). Управо оно омогућава рођацима зависника да престану да играју у драмском позоришту, „да се охладе“, да сагледају ситуацију са дистанце, да крену да раде на сопственим грешкама, односно, да се лично и сами отрезне. Ипак, управо ова реч се најтеже прихвата код сазависника. Често, на почетку сусрета они кажу да су ради свог ближњег – зависника спремни „на све“. Пракса је показала да израз „на све“  значи покушати „нешто са њим учинити“. „На све“- осим на оно што је стварно потребно – одстранити се и почети да оздрављаш свог дела болести. „Ако се ја уморим,  небо ће да се сруши“ – тако може да се изрази њихово унутрашње осећање.  (На ову тему постоји изузетна предвеликопосна публикација –  http://www.matrony.ru/ya-ustanu-i-nebo-upadet/). С друге стране, понекад и свештеници неискусни у овој области такође говоре о неопходности „да носиш крст“ живота са алкохоличаром, о трпљењу  и о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности да за њега чиниш још веће подвиге молитве, великих поклона (метанија), одлазака на ходочашћа. Не призива ли нас на то и Јеванђеље?

 

У складу с таквим убеђењем, препорука да се одстраниш, више звучи као утицај либералне психологије пропитане „индивидуалистичким егоизмом“. С тим у вези, наводим следеће напомене :

1. Одстранити се – не значи устранити се.  Зависника не треба да одбацимо и да га препустимо на милост и немилост судбини, већ да направимо разумну дистанцу од њега, која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће омогућити да оделимо човек од његове болести и да тој болести, не дозвољавајући истој тој болести да нас саме разруши, притом да према њему сачувамо љубав и поштовање. Иначе, како је показала пракса, како време пролази љубав и поштовање исчезавају и пропадају, понекад заувек. Али, не одмах – већ након много година „жртвеног“ живота.

Колико је наша жртва била корисна, може да се види какве је плодове донела. А ти плодови су, рецимо, од стране мајке или жене зависника следећи:

• Психосоматске болести;

  • Повишена раздражљивост;

  • Немарност за потребе осталих чланова породице; ретко испољавање љубави према њима;

• Агресија на остале чланове породице, посебно на осталу децу, која се осети по многим ситницама од чега она осећају стални притисак од стране мајке[1]^; 
•  
• Често окривљавање осталих чланова породице, како ништа не раде да би помогли, фактички – „анестезирали “ зависника;
•  
• Развој осећања искључивости („ако не ја, ко ће“);
•  
• Тотално осећање неповерења;

  • Унутрашња усамљеност и празнина; осећање типа „мене нико не разуме и не чује, нити цени моју жртвеност (пожртвованост) ради свих њих“;

  • Развој прекомерне бриге о деци, која гуши њихов процес развоја као личности који заједно са горе наведеним плодовима, води ка томе да они сами израстају у малоспособне да изграде здраву породицу;

•  
• Честе депресије, очајање.

 

Чини се да је свима јасан одговор на питање: могу да буду такви плодови од Јеванђељске жртвености? Након апсолутно не-кабинетских размишљања и осмишљавања искустава бројних сусрета са породицама зависника, управо анализа наведених плодова ме је и довела до открића духовне „подмене“ (подвале).

 

Познато је да информацију коју добијемо споља прихватамо у светлу опита који већ имамо. И када речи Новог Завета или парохијског свештеника о жртвености доспевају у свест управо ове мајке или жене зависника – оне се преламају кроз призму мишљења, који је окупирано и заробљено болешћу сина (мужа). Другим речима, њих прихвата разум који је склон да неадекватно прихвата реалност, разум који је лишен хришћанске врлине трезвености (коју су, узгред, високо ценили свети оци- подвижници). И ово доводи до фине, често неухватљиве подмене (лажне замене) појмова. Чини се да је реч о хришћанској жртви, и споља гледано, трошење (жртвовање) свог времена, здравља и снаге да би спасили болесног зависника. Али, унутрашње устројство сазависнице је такво да сва та жртвеност само потхрањује њено сопствено „ја“. Или језиком психологије – подиже њену личну оцену сопствене вредности.

 

Набројаћу гране које сам истражио, а на којима се дешава ова опасна подмена:

• Хришћанска жртва– свесна жртва. Жртва у сазависности –  то је спонтана, скоро аутоматска реакција, која се несвесно не контролише. Човек живи по изграђеним рефлексима, сасвим као што је писао Павлов («он је учинио – она одреаговала»)[2] .
•  
• Хришћанска жртва– слободна жртва, жртва која проистиче из слободне воље. Бити жртва у сазависности – то је стање које нам се наметнуло. Чак и када је „жртва“ некако дошла до сазнања како је њена улога лажна – њена дејства остају компулсивна***.  На пример, ако се син-алкохоличар навече не враћа кући, она сама већ не жели да га чека до три сата ујутро, али, сваки час ноге саме иду ка прозору или на улицу не би ли га угледала… Тј. човек једноставно губи контролу над својим реакцијама – све док активно не буде радила на сопственом оздрављењу.
•  
• Хришћанска жртва проистиче из љубави. Жртва у болести је по правилу у спрези са осећањима самосажаљења, злобе, агресије, увреде, осуђивања;  често кроз њу пробија жеља да покаже своје „достојанство“ на рачун „спасаваног“ („нека и страдам са њим, ипак га нећу одбацити – он ће без мене пропасти!“). Овде праве љубави нема ни изблиза[3]. Због тога се тако и појављује болесно „ја“, поза „мученичка“ (на језику психологије – покушај подизања (храњења) своје личне вредности).
•  
• Христос је принео Себе на жртву за цео свет, свеједно, Он сваком оставља слободу да ли ће је прихваттии, или не. Тако и хришћанска жртва за ближњег (који је образ Божији), не врши насиље над вољом човека ради кога се подноси. Жртва у сазависности тај избор не жели да призна. „Да, цео свој живот ја њему дајем, а он, нитков један… Ја желим да будем с њим!“ Ако се питање тиче зависности од дроге – „жртва“ се бори за његово отрежњење на све могуће начине не питајући да ли он то жели, нити да ли је спреман да живи трезвено; „жртва“ је убеђена да боље зна шта је том човеку потребно, него он сам. По К. Луису: „Она је од оних жена које живе за друге. То се види по томе колико су други загнани (измучени њеном бригом). Неприхваћена „љубав“ коју „жртва“ пружа, неретко прелази у мржњу и освету у односу на објекат. Принцип – „На силу неком учинити добро, наметнути некоме срећу, примирити лупајући главом једно о друго“.
•  
• Хришћанска жртва, чак и у случају да није прихваћена, или ако није постигла свој циљ, не уништава живот и личност онога ко ту жртву подноси. Оваква жртва је спремна да „отпусти “ и да прихвати избор човека, а да се сама не умањује. Тако је Бог прихватио отпадање од Себе Адама и Еве, исто као и оне који одбацују Његову Жртву на Голготи,  при чему је остао Пуноћа Љубави и Живота, ништа не губећи у Својој Благости. „Ја не желим да вас ичим жалостим“, при томе не губим Себе. Сазависна жртва приводи до разрушења психе, губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. У љубавној зависности „жртва“ често покушава да изврши суицид.
•  
• Хришћанска жртва се, на крају крајева, приноси Богу, јер и човека, ради кога се жртва врши, се сматра као образ Божији. У сазависној жртви крајњи објекат коме се жртва приноси је – наркотичка болест. Или, у случају љубавне зависности – нешто у човеку којим би се хтело овладати, но не сам човек у свој својој целовитости (пуноти) и с његовом личном слободом. Фактички, болест, или маштом створен образ човека, се претвара у идола. И том идолу се приносе на жртву – време, новац, здравље, односи с другим члановима породице (који су без своје воље увучени у дует „зависник – жртва“), радна способност, коначно, и односи са Јединим Богом. И више од тога – пројављује се жеља (наравно, несвесна) да се и Бог укључи у сазависне улоге – спасавајући, контролишући и штитећи од штетних (са становиштва „жртве“)  поступака објекта; –  „програмирајући“ га на трезвеност или узвратну „љубав“. Може да се каже да се овде нарушава Друга Заповест синајског Закона – „Не чини себи идола…“.

Ипак, човек који носи ту „жртву“, потпуно је увучен породичном ситуацијом и не примећује шта он, у ствари, чини својом „жртвом“. Чак и када та жена види да њена дејства не само да немају позитиван ефекат, већ узрокују све нове и нове дисфункције ( типа горе наведених), она не може да схвати зашто тако происходи, јер, у својим очима она све исправно ради. Па, и свештеник је говорио, и у друштву је прихваћено да се према алкохоличару понаша управо на овакав начин – иначе, каква би она била добра мајка или жена… И док се она налази у овом координираном дисфункционалном систему, који утиче на све сфере њеног живота, „жртвеност“ ће наставити да руши породицу.

 

Зато, да би се та „вртешка“  зауставила, неопходна је помоћ споља. Због тога и постоје групе узајамне помоћи типа Ал-Анон (Анонимни Алкохоличари). Рад ових група је уређен тако што учесници добијају могућност да, напокон, увиде са стране шта происходи и да уз помоћ опита и подршке осталих чланова групе направе дистанцу од болести зависника – да се одстрани. А онда, захваљујући достигнутом одстрањењу, почиње обука како да се на другачији и здравији начин реагује. Сада се горе наведене пројаве њене болести постепено замењују здравијим односом према себи и према осталим члановима породице. Уместо срушеног идола, рађа се (не одмах, наравно) право поверење у Бога и спремност да се живи у складу са Његовом вољом.

 

 

[1] Ово су живи примери изнети од стране супруге алкохоличара, која се већ налази у програму оздрављења од сазависности, а који су типични за такве породице:

 

„*Отварам дечији ормар, видим невероватан хаос, згужвана одећа, прљав веш помешан са чистим… Одједном ме хвата бес, брзим покретом избацујем све из ормара и почињем да коментаришем, час бесно,час саркастично: „Све да се поспреми, сортира, сложи!“. Причам детету о комшиници – аљкавуши и упоређујем је са њом.

 

*Касним у школу, вртић, на посао… Ћеркица не слуша, када је чешљам цвили, љењо се облачи. У разговору губим много снаге, а резултат је – ја се нервирам, почињем сама да је облачим и у гневу, оштрим покретима натучем јој капу на главу. Ћерка чучне, обухвата главу рукама и од страха плаче. Ја мрзим саму себе.

 

*Упоређујем је са другом децом, указујем на грешке са другарицама… Уз све то и сама се добро сећам како је исто то чинила моја мама, и како сам се заклињала да се ја тако никада нећу понашати.

 

*Преувеличавала сам какве последице доносе обичне дечије грешке, за сваку измишљала надувану причу о моралу и причала, причала, причала.., док се год ћеркица није „откључала“ – стајала је као неки стубић и гледала ме безосећајним очима.

 

* Дете се инати и неће да једе храну за чије кување сам тако много труда уложила. Врти виљушком и досађује се. Ја шизим, хватам тањир и бацам га у канту за ђубре. Дете вришти: -„Не, немој!“, а онда плаче, јер осећа кривицу.

 

*Гласно звала дете по имену када направи грешке од којих се и сам плаши. Догађало се још и да му придику држим не одлазећи од пулта, како би му добро усадила страх и осећај кривице.

 

*(Од мојих родитеља): догађало се да дођем из школе и на поду угледам избачене ствари из фиока мог писаћег стола. Тако ме мајка стимулисала да одржавам ред.

 

[2] Сликовит пример заснован на реалним ситуацијама. Већ трећи пут син доспева у станицу за трежњење. Одатле телефонирају мајци – она оставља све послове, вуче се на други крај града, узима га, плаћа казну (не гледа на то што ће, пре, да му нашкоди тиме, јер је скинула „симптоме“ болести, остављајући саму болест да напредује, и уопште, заборавивши да је тај новац био предвиђен за куповину ћерки ципела за школу које су јој веома потребне). А код куће га „откачиње“, „храни“ – а окривљује за то што се догодило све и свја. И све то „аутоматски“, свест чак није ни способна да увиди „са стране“ шта се догодило, нити да процени ова дешавања.

 

[3] Примери утицаја на зависника од стране ближњих:

1. Позивају га да се уразуми;

   2. Вређају га, вичу, хистеришу, његове флаше са алкохолом разбијају о под;

   3. Више пута покушавају да до његове свести допре како је све то породици болно;

   4. Прете разводом или нечим другим;

   5. Туку га и пијаног поливају водом;

   6. Сакривени алкохол траже и проливају, дрогу бацају;

   7. Уз разне предлоге и без предлога долазе у собу да провере –  да ли је ту, пије ли, да ли је жив, како би у случају нечега „адекватно одреаговали“;

   8. Усрдно се моле – не толико за спасење, колико да остави пиће;

2. На литре купују киселу воду и свако јутро, и не само свако јутро, постављају капаљке (пипете)*** „за кућу“;
3. Купују и доносе алкохол, дозвољавају да се код куће припремају и конзумирају наркотичке дозе („бар је под мојом контролом“);
4. „Довлаче“ га и доводе кући из бара и других „места“ ;

   12. Анонимно смештају у диспанзер за наркомане;

   13. Закључавају га у стану;

   14. Позивају позорника или патролу милиције;

   15. Одвозе у манастире, на отчитку, на молебан, „дај да духовник са тобом поразговара“;

5. Обезбеђују  му посао, шаљу га на факултет;

   17. Довозе на „кодирање“***;

   18. Приморавају да посећује рехабилитационе центре и плаћају лечење;

   19. Терају га из куће (да би се онда сажалили и поново га враћали);

6. 20. Кришом у храну сипају свету воду из храма, доносе воду од врачара, додају тетурам***;
7. Покушавају да га „заокупирају“  реновирањем куће и другим пројектима;

   22. Мењају место становања (бар на неко време);

   23. Покушавају да га одвоје од „друштва“.

Списак може и да се продужи. У просеку, у појединачно узетој породици током низа година у односу на зависника примењује се кружно 10-15 наведених тачака. С времена на време, списак тачака се понавља. Не знам како коме, али мени овај списак очигледно говори не о поштовању и љубави, већ о најчистијој води манипулација и контроле, које смутно подсећају на тоталитаризам неких секти. Они просто покушавају човека „да сломе“  и да га натерају да се понаша према њиховим очекивањима, постављајући психолошке експерименте домаће производње изнад његове воље. Тако се манипулације самог зависника уклапају са узвраћеним манипулацијама и насиљем његовог окружење. И све то „у име љубави према ближњему“. То, што човек има слободу, коју чак ни Бог не нарушава – не узима се у обзир.

 

Превела Танкосава Дамјановић

 

http://dusha-orthodox.ru/forum/lofiversion/index.php/t2346.html

Познај себе

[Срђан Ранђеловић]

Одрасла деца алкохоличара (деца одрасла у дисфункционалној породици)

 

 

Ма како да се сложи живот детета из неблагопријатне породице, у његовом понашању се препознаје цели скуп закономерности које му не дозвољавају да заузме добро место у друштву и да сазда чврсту породицу:

• Осећај личне вредности је много снижен;
• Неспособност ка одлучним поступцима;
• Неспособност да осећају и изражавању емоције;
• Осећај кривице за невоље које га сналазе;
• Стремљење да се у свим ситуацијама извуче без помоћи са стране, тешко им је да траже помоћ од других;
• Нису способни да мобилишу снагу у сложеним ситуацијама;
• Веома су пријемчиви и осетљиви на мишљење других.

С краја двадесетог века психолози укупност описаних црта називају синдромом ОДА (одрасла деца алкохоличара) (енглески ACA (ACoA) Adult Children of Alcoholics). Такви људи постојано требају подршку, тешко им је да успоставе добре односе са окружењем што их још више угони у депресију и подстиче на родитељски пут.

 

Карактеристике

 

·       Са тешкоћом успевају да одгонетну, шта је то нормално

·       Са напором доводе своје дело до краја

·       Лажу у ситуацијама када би са истим успехом могли казати истину

·       Безжалосно осуђују себе

·       Осећају (имају) тешкоћу у преживљавању радости и весеља

·       Односе се к себи преозбиљно

·       Са тешкоћама успостављају блиске односе

·       Прекомерно реагују у ситуацијама промена које не могу да контролишу

·       Постојано траже признања и ободрења

·       Мисле да се они разликују од других

·       Или су хиперодговорни или су потпуно неодговорни

·       Необично лојални, чак и пред лицем факта што друго лице то не заслужује

·       Нису у стању да обуздају импулсе

·       Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другима

·       Осећају страх пред другим људима, а особито пред надређенима и сваким видом власти

·       Осећају страх пред туђом злобом и скандалима

·       Воле да се понашају као жртве

·       Веома се боје одвајања и да изгубе некога

·       Боје се да пројављују своја осећања

·       Лако упадају у зависност или налазе зависне партнере

 

Друга група признака

 

·       Ми смо се затворили у себе и почели да се бојимо људи и ауторитетних особа.

·       Ми смо постали тражитељи одобрења изгубивши при том способност бити сами своји.

·       Нас плаше разгневљеност људи и било какве критичне примедбе на нашу адресу.

·       Ми смо или постали алкохоличари, или ступили у брак с алкохоличаром, или и једно и друго, или нашли какву другу зависну личност, нпр. трудохоличара како би удовољили нашу болесну потребу да се осећамо напуштени.

·       Ми живимо живот с позиције жртве и та слабост нас вуче у наше љубавне и другарске везе.

·       У нас је превише развијен осећај одговорности, нама је једноставније да се бринемо о другима него о себи; то нам дозвољава да не примећујемо наше сопствене недостатке и др.

·       Ми осећамо кривицу када заштићујемо себе, а не уступамо другима.

·       Постали смо зависни од емоционалног узбуђења

·       Ми мешамо љубав и жалост и склони смо да волимо људе које је могуће «жалити» и «спасавати».

·       Ми смо дубоко закопали осећања из нашег траумирајућег детињства и изгубили способност осећати или изражавати осећања, зато што нам то причињава превише јак бол (одрицање).

·       Ми сурово осуђујемо себе, у нас није развијен осећај сопственог достојанства.

·       Ми смо зависне личности – ми се панично бојимо да будемо одбачени и радимо све да би задржали односе, само да не би осећали болесну остављеност које смо стекли због живота са нездравим људима, који никада нису били емоционално с нама.

·       Алкохолизам – је породична болест; ми смо постали са-алкохоличари и попримили све признаке те болести, чак и ако нисмо употребљавали алкохол.

·       Са-алкохоличари реагују на дејства других, а сами активно не дејствују.

[Срђан Ранђеловић]

У основи програму «12 корака» лежи покајање – Интервју Е.Н.Проценко за сајт „Miloserdie.ru“

 

 

Шта је угодно за душу – Први део

 

Непроцењива вредност тек рођене деце

 

Емоционална зрелост – питања и одговори

[Zayron]

Song "Better Living"in Czech, Slovak, Russian, German and English Languages

Tak mladenci, nadam se da nikom ti AA

neće nikad biti potrebni, pijmo ali s mjerom!

http://www.anonymnialkoholici.cz/

http://www.photosnack.com/5977A67EFB5/pt98v3m9

[Иван Ивковић]

Правило ХАЛТ

 

Када човек тек почиње да оздрављује од зависности или сазависности још није довољно стабилан. Зато је могућ рецидив – у сазависних је то опет прелаз ка нездравом понашању, емоционално прекључење на другог, отказ од бриге о себи ( подробније погледај књигу Теренса Горски о рецидивима).

 

Постоји правило ХАЛТ. Правило – шта се не сме допустити у рецидиву или пред рецидивом, ако се предосети.

 

HALT – скраћеница

Hungry – гладан

Angry – љут

Lonely – усамљен

Tired – уморан

 

Човек свагда треба да пази да не буде гладан, љут, усамљен, уморан. Иначе таква стања могу да приведу рецидиву или да га удвоструче.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/08/14/pravilo-halt/

[Иван Ивковић]

«Траума» – болно место у души

 

ФОРРЕСТ ГАМП – мала социјална мрежа

  Аутор: Олга

Објављено:  (29 аугуста 2015)

Блог: Радуј се животу!!!

Рубрика: Буди свој.

 

«Траума» – тако психолози скраћено називају болно место у души. Таква се места формирају када дете није успело (могло) да проживи и изрази снажна осећања изазвана неким догађајем. Када његова осећања нису била прихваћена и подељена с неким одраслих. Тада се та осећања подављују или потискују и сакривају негде тамо у души. Они не нестају, него нагризају човека изнутра у виду туге, депресије, досаде од живота, подављености, психосоматских болести.

 

Траума – то је као бол, отворена рана, одозго прекривена одећом или марамом ради заштите. Ако додирнеш здраву руку – не боли, а ако додирнеш отворену рану – бол је таква да вриштиш. Мада је додирнута случајно и с истом снагом.

 

Траума изазива неадекватне реакције.

 

Она добавља к невином (безазленом) догађају своје тумачење и изазива најснажнија осећања. Обично су то непроживљена и неизражена осећања из детињства – у односу према родитељима или другим траумирајућим фигурама.

 

Нормална реакција бива – као када те кишица мало покваси, а траума – као да на тебе излију буре воде. Таквом снагом осећања преплављују човека при трауми.

 

И одговорност траумираног је у томе да та осећања не истреса на невином човеку, када већ схвата да је то траума, да то нема везе са њим.

Рећи партнеру: «Ја сам у трауми, опрости, потребно ми је да будем сама док осећања не утихну». Или: «Мени је тренутно веома болно, и веома сам нервозна (љута), но ти за то ниси крив, то су се побудила моја осећања из детињства. Не узимај на свој рачун».

 

Или: «Ја сам у трауми, да ли би могао просто загрлити ме?»

 

Или још нешто слично томе, што помаже да се изађе из тог стања.

 

Ако је траума било много и то дубоких, може да се формира општа заштита – откључе се сва осећања. Буквално говорећи као да се изранављени војник пузећи увуче у тенк и тамо закључа. Он ништа не осећа – и као да живи спокојно, но минус је у томе, што је досадно, и све некако сиво, и усамљено и хладно. Тешко је налазећи се у тенку ступати с људима у блиске, топле односе.

 

Од траума лечи схватање, какве су оне, како су настале, но само схватање је недовољно. Још је потребно проживети и изразити подављена осећања. Обично то захтева времена. И најбрже и најефективније то происходи у блиским и топлим опдосима.

 

Када човек стекне нови опит (искуство), да се може и љутити, и показивати свој бол, и плакати и бити неадекватан у својим реакцијама, но тај неко га не напушта, него остаје поред њега. Воли га, и када може бриме о њему и подржава га. То је то чега није било у детињству и то што исцељује.

И са временом траума зараста и исцељује се, остаје само ожиљак. А неадекватне реакције постепено јењавају и постају потпуно одговарајуће ситуацији.

[Иван Ивковић]

«Ех, кад би…»

 

Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи.Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија.Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.

 

Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».

[Иван Ивковић]

Унутрашњи конфликт као шанса за раст   

 

 

Разговор с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Николског православног братства.

 

Андреј Бутко: Сада ћемо прећи к дубљем схватању неурозе. Шта је то стрес? Све околности живота, проблеми који нас притискају, у ствари су стресови.

 

Постоји схватање неурозе које је потекло још од Сигмунда Фројда који је открио несвесно. До њега није постојао таквав појам, сматрало се да то што постоји у сазнању – то постоји, а чега нема – то не постоји. А он је доказао да постоји нешто чега смо свесни, а постоји и то чега ми нисмо свесни. Доказао је да је наше сазнање подобно светлости која осветљава само део соба у воликом дому наше психе, а у другим просторијама светлост је искључена.

 

И пошто је тамо тамно, то ми не видимо шта је у тим собама, ми тамо не улазимо и можемо уопште не знати о њиховом постојању, но они постоје. При свему тома степен свесности у разних људи је различита, то је навика која се може тренирати.

 

Фројд је, размишљајући о том шта је то неуроза, изнео идеју да у основи неурозе лежи унутарличносни конфликт. Модел личности он је видео овако: постоји «ја» – свесни део личности, и постоји «оно» инстинкти и «над ја» – морал, принципи, норме. Другим речима: постоји «ја», «хоћу» и «дужан сам». То и јесте унутарличносни конфликт. Ако је «ја» – слабашно, а конфликт високе напетости, тада «ја» не може да издржи и укључују се механизми психолошке заштите.

 

Условно говорећи, ако је муж почео да вара жену, а она нема снаге да се избори са свим тим што преживљава у тој ситуацији, тада код ње могу да се појаве симптоми неурозе, нпр. наметљиве мисли. И тада она не размишља о томе што је муж вара него је заузета прањем руку, проверавањем да ли је укључен гас, светло. Она се може тако препустити болести, и дај Боже, да се из ње извуче. Заштите могу да прелазе из једне у другу.

Суштина је у томе да: ако људи нису способни да разреше унутарње конфликте, то их они потискују из свести, као да се одвраћају (окрећу) од реалности коју не могу да издрже. Човек се окренуо од проблема – и самим тим сачувао себе од неких неиздрживих преживљавања. Но ситуација остаје неразрешена, напетост остаје и свеједно покушава да се пробије на површину…

 

Као пас када завија. Можеш ге затворити у седам замкова, но ако он продужи да завија, ми то чујемо…

Нешто слично. Те идеје Фројда су актуелне и данас, но наука не стоји на месту. У гешталт-терапији, којом се ја занимам, схватање неурозе је мало другачије. Фројд је неурозу схватао као непрорађени унутарњи конфликт, који је потиснут у несвесно (подсвест) и постојано покушава да се пробије у свест у виду симптома.

 

А ако човек нема снаге да издржи свој бол, шта му онда остаје да ради?! Ако га на силу упорно терају да гледа то од чега му је неиздрживо болно, он може просто сићи с ума. 

Да. Зато он и потискује. Нема снаге – делује заштита. Но схватање неурозе у гешталт- психологији је, по мени, ближе хтришћанству. И управо гешталт-терапеути унутарњи конфликт схватају као шансу за личносни раст.

 

У основи неурозе лежи не сам конфликт него превремено примирење конфликта.

Другови су се озбиљно посвађали, а потом се помирили. Ако они кажу: "Идемо, све је у реду", но при том и један и други су у себи затајили увреду, то је онда – терен за неурозу. Не када су се посвађли па помирили, него када се конфликт заташкава, помирили се не помиривши се, тј. решили су да се помире раније него што су били спремни на то. Помирење је било само на речима, али не и на делу. А требало је разјаснити, образложити конфликт, може бити чак и потући се, да би примирење било природни процес даљњег развоја њихових односа…

 

Човек је створење амбивалентно, он истовремено хоће међусобно искључиве ствари, и постојано пребивање у стању унутарњег конфикта за нас је – норма. То је у нашој природи. Као православни човек мислим да смо такви постали после грехопада. А какви смо били пре њега - не знам.

На пример, детету један од првих унутарњих конфликата ствара жеља-потреба за одобрањем и жеља-потреба за самосталношћу. С једне стране дете хоће самостално да истражује свет, а с друге – постоји потреба за одобравањем његовог понашања. Ако он постане самосталнији то његово понашање могу и не одобравати (нешто је покварио, добио прекор). А ако га одобравају њему је немогуће бити самосталним јер што то значи да он треба да ради то што желе родитељи и да ништа не ради сам. Здраво разрешење тог конфликта јесте – поступак. Када унутарња борба излази напоље.

 

На пример, човек одабира одобрење родитеља. Он се одриче од неких тамо својих жеља – и њега су похвалили, поласкали му. Када се "наситио" похвала, очврснуо, размишља: "Ма дај, ризиковаћу!" И решава да сам себи наспе супу. Као разултат преврће на себе чинију. Да, у том моменту је он самосталан, но добија строгу критику и нема никаквог одобрења.

 

Принцип је такав: учинио поступак – показао се правилан или неправилан. Ако је неправилан – поправиће. Општа је идеја: боље је учинити и жалити, него не учинити и жалити.

 

Значи, у другом случају може да настане неуроза? 

Неуротички варијант – остати у пространству унутрарње борбе и не изаћи напоље, не учинити никакав поступак. Када покушавамо да све срачунамо и да гарантовано успемо, да не ризикујемо, тада остајемо у унутарњем пространству – то је неуротички варијант.

 

Шта онда, треба свагда ризиковати? А ако се мени прохте нешто греховно? Шта тада?

Рећи ћу тако, балансирајући на граници: може се дозволити себи сасвим мало греховног и погледати, шта сам из тога добио…

 

Стећи неки опит?

Да. На пример, могу дозволити себи да у посту поједем меса. Бива да сам појео – и не осећам никакву грижу савести. А понекад бива да сам појео – и некако непријатно на души. Сећам се једног поста који ја скоро да нисам држао. Наступио Божић. Сви се радују, а код мене некако мало радости… И ја схватам да сам се мало потрудио, зато је и мало радости. Извлачим закључак да у следећем посту требам себе више ограничавати. А ако бих се ја налазио у унутарњем пространству и само размишљао: "Требам ли постити или не?" и ако се то никако не би пројавило, тада и не бих знао, не бих нашао сопствене одговоре на питања.

 

Уопште, постоји неуроза као болест и постоји неуротичка организација опита (негативан опит), као то што лежи у основи неурозе.

 

Ако смо први признак неурозе већ описали, други признак је – избор умишљене безопасности. Шта то значи? На пример, покушавам да искаликуишем како би успех био гарантован, и не могу да учиним избор, зато што се бојим да не погрешим. У таквој ситуацији је тешко дуго се налазити и издржати ту напетост. Уопште, родитељи су дужни да томе обучавају дете, како би могло поднети такве ситуације.

 

Но бива да човек бира једно од то двоје. На пример, дете бира одобрење, а не самосталност (самоизражавање): тако је безопасније. Али у конфликту одобрење-самосталност никада нема једнозначно правилног решења, оно се све време мења. У једној ситуацији је потребно изабрати одобрење, у другој самосталност. Ако сам ја – дете тромо, балаво, цмиздраво, тада ми је лакше одустати од неке своје жеље и изабрати одобрење да би ме похвалили и да бих мало ојачао. А ако сам ја већ – ојачао, тада могу да кренем на ризик и да изаберем самосталност, добити по туру и преживети то. Ако ми је после тога опита лоше, онда је потребно снова изабирати одобрење и снова се снажити. Та ситуација свагда изискује напетост.

 

При неуротичкој организацији опита човек хоће да се избави од напетости. Но здрав исход је издржати ту напетост, зато што не постоји једно, јединствено правилно решење.

 

А када се изабира одобрење и одустајање од самосталности (самоизражавања), тада происходи такозвана победа над собом (самозавоеваније), при којој би све требало да буде прекрасно. Но то је – «договор с ђаволом» који даје илузорну безопасност.

 

Зашто?

Зато што се послушно дете кога све време хвале, отказавши се од самоизражавања, одриче од истраживања света који га окружује. Он као да је у безопасности, но она није истинска. Зато што он све мање и мање разуме свет који га окружује.

 

И све су му мање разумљиви закони који дејствују у свету око њега?

Да. Ако је дете пошло да наспе супу и опрлио се преврнувши шерпу, тада је он схватио да супа бива врела, мама бива – љута, тата – разјарен, да родитељи бивају уплашени, да могу и казнити, а касније се извинити, да је опећи се – опасно, тј. он је много што-шта сазнао. Опет је некуд одмакао – и опет понешто сазнао. Ако дете буде послушно и не буде упадало у невоље, онда ће се код њега формирати осећање да је у безопасним условима. А на самом делу он је у опасности, зато што мало испитује свет око себе, у то време док га друга деца испитују. Он не сабира опит и зато потенцијална опасност расте јер, видите, он је све мање оспособљен за свет (живот).

 

Трећи признак неурозе – неспособност орјентисати се у окружењу, у свету, док се вршњаци тог превише послушног детета сасвим добро орјентишу: знају на пример с каквом девојком вреди упознати се, а с каквом не, а тај дечко пита родитеље с каквом девојком да се упозна. Други дечак се већ опекао и схватио је од каквих девојака се треба држати подаље, а тај не схвата. Зато што су му родитељи говорили да не иде у дискотеку, и он није ни ишао, говорили не кради – и није крао.

 

Но, нећемо да подстичемо на крађу! Родитељи су у ствари говорили исправно?   

Наравно, исправно. Но представите себи дете које ни једном није слагало, није украло, није појео прљавим рукама, и уопште ни једном није нарушио правила, која захтевају родитељи. А како дете може да зна да се не сме красти? Када је нешто тајно украо и преживео то задовољсто од власти (над ствари), затим муку савести, затим страх, увреду и љутњу, затим стид док прима казну, затим је видео емоције родитеља, следило је разјашњење односа при којем су родитељи и дете увидели унутарњи живот једно другог, правила и односи су престали бити формални. Поступак  – то је шанса за сусрет. Дело није у самим поступцима, него у томе како се ми према њима односимо, да ли долази до сусрета и унутарњег раста.

 

Четврти признак о којем сам говорио, то је самозавојевање – то је привремена победа добре самооцене (осећаја личне вредности), која постаје важнија од реалних односа. У том случају човек изабира самооцену, одобрење.

 

А зар то нису различите ствари: осећај личне вредности и одобрење, јер одобрење је оцена са стране (до стране другог)?

Осећај личне вредности се у почетним фазама формира од одобрења родитеља.

 

А у одраслих?

А даље се све на том темељу гради. На трећем признаку (неспособност орјентисати се у окружењу) се појављује узнемиреност. Зато што је дете које је чинио поступке, има опит односа са светом, и у идеалу – опит реалних односа с родитељима. У послушног детета или у детета без родитеља је све другачије. За њега су све ситуације приближно једнаке и све изазивају узнемиреност.

 

Зато што је пред њим неизвесност…

Да! А неизвесност је присутна зато што се он одрекао испитивања света, околине, нпр. зато што се одрекао од унутарње борбе, одлучивши да буде послушан и да прима одобрење.

 

Постоји такво мишљење, да је у неуротика низак осећај личне вредности. И сам неуротик свето верује да је она у њега ниска. А на самом делу она је – висока. Човек с неуротичном организацијом опита је забринут за своју самооцену. За њега је она важнија од ризика.

 

А зашто је пошао разговор о самооцени? Какво она има значење?

Унутарњих конфликата је много зато што смо ми људи – противречни. Но најранији конфликт с којим се дете сусреће јесте конфликт између одобрења и самосталности, одобрење – то је висока оцена од стране родитеља или педагога, а самосталност – ризик истраживања околине. Даље се то одражава на отказ од самосталности, умишљеној безопасности, немогућношћу оријентације и неурозом.

 

Онај ко је учинио такав избор је потпуно безнадежан или не? Да ли је могуће исправити га?

Није безнадежан! Ствар је у томе што човек с неурозом веома често није свестан да је код њега таква врста накупљеног опита.

 

А ако он то схвати?

Сва психотерапија је направљена на то да укључи светлост и тамном просторијама (свести).

У неуротика присуствује неуротичка гордост, сујета. Он верује да ће наступити момент када ће га неко из људи прихватити у целости таквим какав јесте.

 

Уопште, том формулом сви воле да се користе, ко није лењ…

На самом делу, она је довољно неуротична. Кога могу прихватити таквим какав је? Само дете. А одраслог – не.

 

Зашто?

Зато што ми дете волимо таквим какво јесте, безусловно – то је рај љубави. А одрасле ми волимо због нечега. Ако је љубав према детету безусловна, то је љубав према одраслом – условна. Ако је у детињству «прихватити мене онакав какав сам» – сасвим природно, то је алфа и омега – почетак и крај, у одраслим годинама «прихватити мене онакав какав сам» – то је само алфа. Само почетак.

 

Почетак чега?

Било којих односа. На пример човек је навикао да где захтедне, тамо и врши нужду, чак и поред сопственог кревета. И, упознала се девојка с таквим момком. Она је – хришћанка, она га је прихватила таквим какав је. Шта ћеш, мама и тата га таквим одгојили, или је у шуми живео као Тарзан. И они тако недељу поживели и она му говори: "Добро, а сада се учи да идеш у тоалет". А он: "Нећу, ја сам такав какав сам, прихвати ме таквог". Она: "Нећу! Ја сам те већ прихватила, а сада се ти мењај, учи се". То јест, у одраслим годинама немогуће је прихватити човека таквим какав је, и на том се зауставити.

 

Но дете је као пластелин, савитљиво, док одрастао човек има формиране навике, жестока правила итд. Може ли се он мењати? 

Може, ако хоће. Ако зажели, на почетку ће га примити таквим какав је (то је аванс), а потом ће му рећи како би они били задовољни када би се он мењао. Ако он то прихвати као разумно, он се може мењати у ту страну. То је закон одраслог света. И то што је у детињству прихватљиво, за одрасле не важи.

 

И тако, живот у унутарњем пространству – јесте неуротичка организација опита.

 

То јест човек као да је заостао у детињству, у етапама које су други већ давно прошли?

Не да се зауставио тамо, код њега је та етапа пошла укриво. Он је био дужан да је прође, све време балансирајући између похвале и ризика, похвале и самоизражавања, саморазвитка. А он је изабрао похвалу и мисли: "Ја регуларно добијам добру оцену (похвалу) – код мене је све у реду. Добијо сам џек-пот – и све је у супер!"

 

А на самом делу он је упао у неуротичку замку. Психотерапеути говоре да је неуроза – "договор с ђаволом". Уопштено говорећи, лукави пита:

– Желиш ли да будеш у безопасности, као у чоколади? Хоћеш да те сви воле, одобравају, да би код тебе у животу биле саме "петице"?

– Желим.

– За то ти је потребно само да просто слушаш маму и тату и ништа више.

Човек се чуди: лукави учи да се слушају родитељи?!

– Да ли си ти сигурно ђаво?

– Сигурно.

– Договор с тобом је крвљу?

– Да, крвљу.

– И све ће функционисати?

– Да, све.

 

И потписали су. Маму и оца слуша, оцене свагда позитивне, сви га хвале. Као, све је одлично. А на самом делу он се одриче од испитивања света. Није познао свет, а то значи, све животне ситуације су му једнако неизвесне и све изазивају узнемиреност.

 

Заправо, он се налази у аду…   

Формално су све тачке договора испуњене, но он живи у унуртарњем свету, и реално то је – ад. Он је сво време у опасности, сво време се мучи. Његова оцена ситуације је чисто унутарња, зато што, ако се он одлучи да изађе напоље и нешто уради по своме, он ће одмах налетети на негативну оцену зато што не уме да живи у спољашњем пространству.

 

А он нема избора. Јер, ако жели да има позитивну оцену од других, дужан је да живи у унутарњем пространству, где он сам сво време подржава своју позитивну самооцену.

 

Неки зачарани круг! То је ужасно!

Ми то називамо "ђаволска замка". Метафорички неуротична организација опита – то је догоовр с ђаволом: живи у унутарњем свету, напоље не излази и буди послушан. Постоји таква фраза у гешталт-терапији: "Ви желите, да деца буду послушна или да расту?"

 

Како помоћи човеку који је упао у сличну замку?

Излазити из унутарњег пространства напоље, дејствовати, ризиковати (узгред речено, обраћање доктору је такође ризик), ићи намерно на лошу оцену (и оцењивати самом), преживљавати и живети…

 

 

Разговор водила Елена Наследишева

Извор

[Иван Ивковић]

Православне „неурозе“ и психолошке заблуде (1)

 

Аутор: Филоник Марина Сергеjевна

 

"Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс", "мене је срамота ићи ка Богу – таквима као ја се не прашта", "одслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро", "сва правила испуњавам, а користи никакве – мене Бог вероватно не слуша, не воли, Њему није до мене".

 

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете Тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не доносе радост. Он је често љут и унилан, а блискима је с њим још теже него пре његовог уласка у Цркву.

 

О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким застрањењима религиозног опита рећи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања.

 

Текст је запис аудио и видео лекције која је преведена захваљујући порталу Предание.ру.

 

Зовем се Марина Филоник, ја сам практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије. Формално, моје звање гласи "Научни сарадник Федералног института за развој образовања", но моја главна практична делатност јесте рад с клијентима као психотерапеут. Радим индивидуално и водим психотерапеутску групу, а такође држим лекције из психотерапије за психологе у оквирима повишења квалификације.

 

Посебно је здраво и дирљиво говорити о радости, о сусрету с Богом у Пасхалне дане, док још траје Светла седмица. Колеге су ме од најпре молиле да то буде лекција о радости. Ја сам одговорила да пошто сам ја, уопште, депрасиван човек, то мало шта разумем о радости, и биће ми тешко да одржим лекцију о радости. Но зато могу да одржим лекцију о варкама и разним противречностима у религиозном животу – то ће ми ићи далеко боље. Но када сам припремала план, тема радости се такође појавила и ушла у наслов предавања, зато што, ма са које стране да гледамо, када говоримо о хришћанском животу, о сусрету са Христом, о односима с Богом, не можемо да заобиђемо тему радости. Тим више сада када се сећамо, проживљавамо то време када је Христос васкрснувши још неколико недеља ходао по земљи, и до сада се службе служе с отвореним Царским Дверима. Наравно, радост – то је нешто веома важно, нешто што нам често, могуће је, и недостаје.

 

Као што је и било најављено, говорићемо о неким феноменима психолошких варки, о неким застрањењима религиозног опита, који се неретко сусреће у пракси црквеног живота. Та застрањења су по својој природи психолошка, но у овој или оној мери могу сметати и нашем духовном животу.

 

Овде би одмах да разграничим сфере компетенције. Када говоримо о односима с Богом, хришћанством, духовним животом, о сусрету са Христом, можемо да приметимо неколико нивоа. Главни од њих јесте, наравно, духовни, и ако почнемо да расуђујемо о томе које су то препреке, које нам сметају да се приближимо Богу, први одговор који обично примећујемо тиче се наших несавршенстава, страсти, грехова. О томе данас нећемо да говоримо.

 

Постоји још један аспект. Ако разматрамо проблем сусрета и односа с Богом, то у било којим односима постоје два субјекта, два учесника: Ту сам ја, као један учесник, и Бог, као други учесник. Наравно, ми нећемо да разматрамо Божији део. Он ради то што треба, а шта ми можемо да урадимо? Какве се код нас појављују тешкоће, сметње, проблеми, који нам сметају да уђемо у пуноћу радосног општења [с Њим]?

 

Напомињем да ће у фокусу наше пажње бити психолошко поље. И када говоримо о психолошким тешкоћама и проблемима, који нам могу сметати, између осталог и у религиозном животу, осећам потребу да то одмах појасним, да се те особености, тешкоће, поблеми или неурозе, у суштини нимало не разликују, независно од тога, да ли је човек верујући или не, припада ли једној конфесији или другој, или је уопште атеист – психолошки проблеми су отприлике једни те исти.

 

Феномен заблуде

 

Постоји таква особеност или на свој начин проблемни тезис од којег ћу да кренем, који је делимично легао у основу свих даљних размишљања. Тезис звучи овако: религиозна убеђења "цементирају" неурозу. О чему је реч? Говоримо о ситуацији када човек, није важно верујући он или не, долази у овај или онај систем, у којем постоје јасно одређене норме и правила, јасне представе о том шта је добро а шта лоше. Тај систем не мора обавезно да буде религиозни, то није обавезно Црква – може да буде и други систем погледа на свет, социјални институт. Када код човека који у њега долази постоје неке неурозе (да разјасним: под речју «неуроза» овде подразумевамо ова или она психолошка застрањења, не бојте се, то није никаква психијатрија, није болест, – просто то што у народу зову «бубице», у свакога своје), који при уласку човека у такав систем могу, како ми кажемо, да се «цементирају». Мисли се на то да ове или оне замене теза, искривљена убеђења, психолошке деформације могу само да се учврсте, ојачају, особито ако човек почне да наводи цитате из светих отаца, из Јеванђеља, који, како се њему чини, потврђују правилност његових погрешних тумачења; навешћу примере таквих феномена.

 

Основни фокус или предмет наших расуђивања ће се тицати такозваног феномена подвала. Под подвалама (ово није строго научно опредељење, пре је то радни термин), имамо у виду то да код човека постоји уверење у истинитост неких његових представа, иза којих уопште не стоји то што он мисли. Најпростији разумљив пример јесте – такво благочество понашање с мржњом према свима који нису као он. "Ево ја све испуњавам, ја сам балгочестив хришћанин, а сви около су непријатељи, сви који нису парохјани мога храма – сви су јеретици" – могуће је да ће неко препознати такав портрет.

 

Ето, у чему се овде састоји подвала и опасност? Код човека постоји уверење у истинитост и исправност његовог става; он зна да он чини све исправно, а други око њега не раде исправно. И то нас увлачи у осуђивање, неприхватање, а тешко се може рећи да је то нека здрава пројава религиозности. Наравно, ко од нас не осуђује, кога од нас не раздражују ови или они људи, који нису слични нама? Но ми схватамо да то није норма. Може бити да се за то кајемо или идемо на психотерапију, ми признајемо: ја имам проблем, да ја мрзим браћу - протестанте или суседе, који се у другом храму понашају како не треба. Но то је мој проблем, кајем се, хоћу да се исправим. То је друга ситуација и ми ту не говоримо ни о каквој заблуди.

 

О заблуди говоримо тада, када је човек уверен у истинитост исправности своје позиције. Делимично то личи на фарисејство. Фарисеј је убеђен да он све ради исправно. Он је добар, други су лоши – ето та убеђеност, неспособност критичког односа према себи, немогућност да се критички погледа на то да нешто са тобом није како треба. О таквом феномену заблуде ће даље бити речи и управо у том контексту, како ове или оне заблуде психолошке природе, које улазе у религиозни живот, постају препреке на нашем путу ка Богу. Ето, у том је сав фокус нашег разговора.

 

Типична застрањења религиозног опита

 

Даље можемо да размотримо неколико таквих типичних застрањења религиозног опита. Она су се код мене јављала у току многих година психотерапеутске праксе – често се дешава да радим са верујућим клијентима, – наравно и из мог сопственог опита. Посматрање клијената, себе, својих другова, ме је привело ка спознаји тих феномена о којима ћу сада да говорим. Постоје четири основне тачке којима ће бити посвећена наша данашња беседа, четири основна примера типичних феномена настраности религиозног опита.

 

Хоћу да разјасним још нешто, када ми говоримо о настраности религиозног опита, може се поставити питање:  "А што, ви знате шта је то норма?" Да, ја не могу дати одговор на питање шта је то норма; то свакако није медицина где ми можемо тачно одредити границу норме. Али ма како чудно било, мада је норму довољно тешко одредити, јавна застрањења су веома видна, и одредити их није тако тешко. Навешћу пример неких гунђавих бака у храму, које можда нису толико актуелне у Москви последњих година (90-их је то било много актуелније): улазиш у храм к Богу, а први ко те сусреће – јесте бака, која те већ мрзи, и добијаш гомилу поприлично жестоких инструкција после чега се жеља за одласком у храм гаси на дуго време. Такав пример можемо назвати очигледним застрањењем, то не личи на хришћанство, то је нека карикатура хришћанства. Ето о томе ће бити речи.

 

И тако, постоје четири основна примера, или феномена таквих настраности. Први од њих се тиче тешкоће при спознаји својих осећања. То је углавном психолошки феномен, но видећемо како се он одражава, између осталог, и на наш духовни живот. Други момент ће се тицати конфликта личног опита и убеђења, конфликт своје позиције и ауторитета. То је довољно оштра тема, о њој није једноставно говорити зато што ћемо се овде коснути проблема послушања ауторитету: ја осећам једно, ауторитет ми говори друго, и креће сва та драма. И још две, могуће је и најважније тачке – тичу се личности Бога и самога себе (човека). Размотрићемо проблем погрешног односа према Богу (и веома честа горућа тема: Бог ме не воли, Он мене не слуша, Он мене мрзи и остало), при чему је немогуће заобићи себе, зато што у односима свагда учествују двоје, и веома је важно ко сам ја у целој тој причи. Зато се и надам да ће нам остати довољно времена да размотирмо и неразумевање себе, проблем идентитета: ко сам ја? То ће бити четврта тачка.

 

Питање из сале: Мој садашњи проблем је у овоме: ми декларишемо да је живот хришћанина – стремљење ка Апсолуту, да смо сви дужни бити као Бог: дужни смо да се жртвујемо као Бог, дужни смо да све волимо, дужни смо да будемо смирени, – но ми смо свесни да је то недостижан идеал. И севједно нам то непрестано говоре са амвона, ми то сами прекрасно схватамо, и по мом мишљењу, овде постоји неки веома велики проблем. Када човек стреми ка апсолутно недостижном идеалу, то не може да не мења његову личност, при чему се у многим случајевима то пројављује веома бурно и снажно. Као једна од последица тога, човек гради неки образ идеалног себе, пројекцију идеалног хришћанина на себе и почиње да говори већ не од себе, него од лица тог човека, и испада да ти не разговараш са њим.

 

Хвала. Мени се чини да то није питање, него неки наш бол. Мислим да је то важно и о томе ћемо говорити у четвртом делу и делимично у трећем. Живео нормалан човек, пришао је Цркви, и онда је кренуло: сазнао је какав је дужан да буде, и јавио се код њега прекрасан лик (сада мало карикирам јер ћу приказати тај лик с ореолом и крилима, да би све изгледало крајње позитивно). И шта се дешава? С једне стране важно је стремит идеалу, и лоше је то што човек не вреднује рад на себи, не цени вредност промена код себе; то је лоше и за психотерапеута (нема горег клијента него оног код којег нема никакве идеје саморазвитка), и за сопствени духовни живот. Идеја динамике промена код себе је веома важна: ја јој тежим, хоћу такав да будем. Но овде често происходи опасна замка: ако је тај мој идеални образ превише узвишен, ако је он и сувише недостижан, а ја к њему тежим, иступам из себе, појављује се опасност фарисејства, лицемерја.

 

…Представивши себи тај образ дужан сам да признам да ја њему уопште не одговарам; и тада, ако у мени нема довољно смирења, ја ћу почети да силазим с ума зато што такве као ја земља не може да држи. Каква је шанса да преживим? Достићи до идеала је немогуће, но могуће је њега на себе "навући", саздати за себе такав образ, маску, – а маску, како ви већ знате, могуће је тако вешто навући да је не разликујеш од коже, и не одлепиш, и чак сам поверујеш у то, кажеш "нисам као други људи", – тада је некако и могуће издржати, зато што је тај конфликт веома тежак за ношење. Но тада почиње поменута прича о заблуди. Код нас се образовао такав субјект "два у једном": он је узео тај образ на себе, "навукао" га, он то већ и не види, он је већ у ореолу светости. С таквим људима је страшно тешко комуницирати, код њих је све благочестиво да ти се смучи, немогуће, све стерилно, тамо нема никаквог живота, зато је код њих све веома, веома правилно, то је чак и споља видно. А шта је ту још важно: добро, човек се мучи, то што и другима са њим није лако – ни то није тако страшно; но постоји озбиљан духовни проблем: ако је човек на себе "навукао" други лик, ко ће се сусрести с Богом?

 

Из сале се чује. Извините постоји и овакав проблем: тај човек васпитава своју децу.

 

Ако код вас постоји неки лични бол, можемо да то размотримо ван оквира лекције. Но добро је што ви о томе говорите. А шта ако је тај човек још и педагог, или лектор, или има још виши положај?

 

Но вратимо се теми. Колико су овде могући озбиљни, блиски, интимни односи, односи љубави: с дететом, са одраслим човеком, с Богом? Ко ће се срести с другом личношћу? Ако је та маска ушла у моју кожу, и ја више не знам ко сам, нисам свестан својих осећања, искрено верујем да се ја нпр. никада не раздражујем, не гневим? Једна моја познаница ми прича: "Једном су ми рекли да је гневити се грех, – и од тада ја се никада не гневим". И то говори човек из којег исијава гнев, поред ње је просто тешко налазити се.

 

Још једном понављам: у чему је озбиљна опасност? Нарушена је могућност сусрета са самим собом, истинским, самим тим, нарушава се могућност сусрета са другим субјектом, да ли то био човек, или Бог, или сам ја..

 

У чему је битна разлика заблуде од здраве неурозе? Нпр. ја разумем, да ја сада пред вама хоћу да лепо изгледам. Била сам узмнемирена препочетка предавања, не знајући како ће све да буде. Ма шта да сам покушавала да урадим са собом да бих се опустила све је слабо помагало. Но ја разумем да је то моја слабост, повод за рад на себи итд.

 

А када почињу заблуде? Када сам тврдо убеђен да сам у праву, да знам истину и да све радим исправно – почиње да се пројављује прелест. Но најстрашније је када се све то поткрепљује ауторитетом Цркве: "Духовник је рекао – и ја тако радим", "У Јеванђељу је написано…" (Јеванђеље се тумачи веома самовољно: фраза се извлачи из контекста и лепи на било које друго место). Из светих отаца је веома лако извлачити фразе које ће потврђивати мој став.

 

Predanie.ru, Познај себе