Претражи Живе Речи Утехе

МАРKО НИЦОВИЋ: У Србији се дрогирају десетодишњаци, нација нам пропада! Један од највећих стручњака по питању борбе против наркоманије , сарадник Интерпола, адвокат и полицијски експерт Марко Ницовић у интервјуу за “Аферу” говори о пошасти дроге и опијата који су задњих година преплавили Србију и тврди да ако се нешто хитно не учини да ћемо имати “зомбиране генерације” и младе људе који ће животе рано завршавати! -Поражавајуће је да држава Србија још увек није направила стратегију борбе против наркоманије, а смим тим ни родитељи нису довољно едуковани како да помогну својој деци која упадну у пакао дроге. Свакако да је добро и поздрављам хапшење највећих дилера попут Шарића али нису они једини И не сме се само на томе стати, каже на почетку разговора Ницовић. Многи родитељи као да нису свесни опасности које дрога носи и одбијају да признају да И њихово дете може постати наркоман? -Нажалост тако је јер родитељи могу да буду не знам колико факултетски образовани И урбани скоро ће увек по питању дроге реаговати речима “Неће се то мом детету десити” чак ни када примети да му се дете креће у кругу оних који користе наркотике. То је својеврсно забијање главе у песак и управо само правилна едукација и родитеља и деце може то поправити. Kоји су главни разлози да млада особа проба наркотике? -Има их више, али два су најчешћа: радозналост и помодарство. Радозналост у смислу: “дај да и ја то пробам да видим како је” а помодарство у имитирању рок звезда, неких холивудских глумаца а у последње време И светских спортиста који отоворено признају да се дрогирају. Млади немају довољно знања ни животног исксутва да спознају чињеницу да када се једном почне са дрогама да се тако улази у затворени круг пакла из кога нема излаза. Јер верујте ми, нема те особе која се “скинула” са тешких дрога. Граница корисника наркотика сваке године све је нижа, каква је у Србији тренутно ситуација по том питању? -Имали смо релативно скор случај у Београду где је регистрован наркоман од само десет година старости! Значи, десетогодишње дете се дрогира! Треба ли веће упозорење једној држави и њеном апарату али и свима нама заједно? Ово је знак да нам нација пропада и иде ка суноврату јер шта се може очекивати од друштва у коме се деца дрогирају. Нико не жели да има дефектну нацију и томе се мора озбиљно стати на пут. Дрога се налази нажалост и у школама школским двориштима. Kако је искоренити одтале? -Пред сваку школску годину се упозарава на опасност од опојних средстаца надомак школа, не само средњих већ и основних. Близу школских објеката мувају се такозвани ситни дилери који се у полицијком жаргону називају “штрумпфови” и који су део ланца са крупникм дилерима и нарко босовима. Ти ће ситини дилери прво поклонити детету “смотуљак” или таблету, да га навуче а ако узме једно дете узеће и друго па треће… да не испадну “млакоње и кукавице у друштву”. Није довољно само присуство школског полицајца у школским довириштима, како сам већ раније рекао, цела држава се мора укљућити, а видим да је то коначно и почела да ради. Националну стретгију што пре донети, организовати трибуне, округле столове, предавања, активирати министарства просвете, правосуђа и здравља. Тек тада дрогу можемо отерати трајно од младих генерација. Kако да родитељи препознају је дете почело да се дрогира? -Прво морам да истакнем да млади у адолсцентском период пролазе кроз низ промена расположења и чудних понашања која немају везе са коришћењем дрога па ту треба направити разлику. Ипак, постоје неки знаци који недвосмилено указују на степен зависнсти од дрога. Ако родитељ примети да дете често испољава безразложну агресивност, да стално шмрца а није прехлађено, ако му сузе очи, носи дугачке рукаве чак и лети, затвара се дуго у собу и томе слично мора одмах реаговати. Родитељи тада морају да шпијунарију своје дете у најбуквалнијем значењу те речи. Да му претресу собу, џепове, сазнају са ким се све дружи… То можда делује сурово али је верујте много суровије пустити дете да дуго И полако умире од дрога! Родитељи не смеју да затварају очи пред истином већ морају да одмах делају некад и најдиректније. Kоје врсте дрога су најопасније? -Сваке године се појављују нове врсте дрога али оне које су за свако поднебље најопасније су синтетичке дроге. Оне разарају и физички и ментални склоп а јефтиније су од опијата а самим тим и доступније младима. Трећина тржишта данас припада управо синтетичким дрогама. Што се конкретно врста тиче, веома су опасне две: дрога “Kрокодил” и “Гарибалд”. Kод конзумирања “Kрокодила” људима отпада кожа са тела а корисници “Гарибалда” буквално уједају све око себе због ерупције агресије коју је немогуће контролисати. Kако млади да се отргну од дрога, имате ли неки савет? -Јапанци имају национални програм у борби против наркоманије који се зове “Само реци НЕ” И то је најједноставнија и најдиректнија порука која важи за цео свет. Ма шта да други око тебе ураде, ма колика опасност била да ћеш испасти нула од човека” у очима вршњака, свакој дроги реци- НЕ! Можда ћеш тада испасти млакоња али тренутно а заувек ћеш остати нормална и здрава особа. Срећко Миловановић Извор: Афера

Оче Николају, када су почела богослужења у вашој парохији? Било је то 19. децембра 1999. године, на дан празновања Светог Николе. Просторије садашње цркве користиле су се у болници као складиште. А сада се већ четири године одвија овде Литургија. А због чега је започела ваша пастирска делатност у овом центру? На молбу администрације болнице, 22. марта на дан Четрдесет Севастијких мученика, осветили смо инфективно одељење. Тада смо сазнали, да се овде налазе оболели од АИДС-а. Атмосфера на одељењу била је мучна, у ходницима и собама осећао се некакав задах смрти и видели смо људе без живота у очима. Тада се нама и администрацији болнице јавила идеја да овде отворимо православну цркву.Тражили смо просторију за вршење службе и доделили су нам просторију на трећем спрату Центра, истина, са једним условом: да нико од напоље не улази овде. Хвала Богу, тај наш проблем је ускоро решен. Од самог почетка, све своје време сам посветио разговорима са болеснима, сам сам им долазио. Касније сам схватио, да овде леже људи са потпуно различитим судбинама и искривљеним схватањима и негативним духовним искуством и да им је због тога Црква непозната и далека. После тог открића, нисте одустали? Нимало. Проблем, шта да радим у таквим ситуацијама, решавао сам помоћу Библије. У Делима читамо о томе да треба долазимо и помазујемо јелејем, и Господ ће излечити болесне. И ето, узео сам свети јелеј. Долазио у собе и питао, има ли овде неко ко верује, крштен, православан? И како су на то реаговали пацијенти? У почетку је било у неким случајевима чак бесног реаговања. Чак дотле, да су викали на мене: „Излази, что си дошао, зашто се мешаш!“ Например, улазим ја а човек прави себи некакаву „наркотичку“ мешавину. Наравно, он се збуњује, зато что га одвлачим. Али, затим се са њим спријатељиш, и он сам позива: „Уђите, помозите, помолите се за мене или једноставно причајте. Ломи ме, тешко ми је , ево овај процес уљем помажите.“ Током прве године, добио сам огромну храну за своју душу: одједном схватити, погледати тако изблиза повређеност људске душе, спознати сопствену повређеност. Сваки дан се зближаваш са њима , ко се сам намучио, намучио своје ближње, извршио разне преступе против Бога, против блиских, против себе...и тада долази до покајања! Са пацијентима, који ту леже по месец дана, често успостављамо добре односе. Видиш, како ти се пред очима човек приближава Богу, свету, размишља о свом животу, о Вечности, о томе, зашто је такав. А дешава се, да прођеш пут са болесником до светог Причешћа, ка првом свесном приближавању Богу, и он одједном умире, нема га више. И када опојеш тог човека , видиш, да има благо и спокојно лице , смирен је, зато што је успео да се очисти исповешћу. А ко је отишао у тај свет са неком увредом, одуством жеље, затвореношћу, окретањем од Бога – има на лицу тежак израз. Шта је за вас било посебно дирљиво у понашању болесника? То су моменти, када они причају о свом ружном понашању према родитељима: често су их поткрадали, свађали се, тукли их, и једноставно мрзели. А затим плачу, једноставно плачу. Плачу и они од шеснаест, осамнаест, четрдесет година. Свако од њих каже, шта је урадио родитељима лоше, а они их једноставно воле , долазе овде, доносе јело, а он их је сад недостојан. И то је основни смисао нашег рада, тешко је да извлачиш смисао свог живота, ако се не мењаш, а ако тога нема, Господ ти шаље и ми се сами мењамо. Тада схватиш да мораш и сам брзо да се мењаш, да би другом могао да говориш о томе, треба и сам да идеш у том правцу и озбиљно размишљаш о смрти. Који је главни проблем ваших штићеника? Њима није тренутно важно да се боре са ХИВ инфекцијом (то иде само са собом), него са наркоманијом , зато што их она беспоштедно привлачи, они полако врше самоубиство. А да би се започео било какав пут ка оздрављењу, инфицирани не смеју да буду наркомани. Када човек добија антивирусну терапију, болест се спорије развија. Јако је важно узимати лекове на време, иначе је све узалуд. А човек који се дрогира, не зна шта ће сутра бити са њим, него само мисли, где да нађе дрогу. Колко је реално да такав човек постане стварно члан Цркве? То је најбитније питање. Ући у цркву значи и одлазити у цркву, примати свете тајне, наћи свештеника, читати духовну литературу, бити милосрдан, тражити Христа. А у ситуацији када он само брине како да се убоде, можемо говорити само о духовној помоћи. Наркоманија је биопсиходуховносоцијална болест. У лечење се укључују лекари, психолози, Црква, зато што човек сасвим испада из социјалног, породичног, друштвеног живота. И први начин на који треба помоћи човеку је освећивање његове душе. Потребни су људи који би их довели у православно окружење. Путовали само у Русију да разменимо искуства у различитим центрима, који се баве проблемима наркоманије. Били смо у Москви код познатог свештеника Алексија Бабурина. Он је познати нарколог-психијатар, успоставио је породичну заједницу трезвењака. Дао нам је непроцењиву помоћ приликом консултација и методологије из те области. У Петербургу имамо такође тесну сарадњу са православном организацијом „Повратак“, коју води Дмитриј Островски. Имају различите видове помоћи и рехабилитациони центар „Воденични поток“ код Петербурга. Дешава ли се у пракси да се дотакнете појава, које нисте могли да предвидите у вашем раду? Да. Недавно се увећала смртност у нашем АИДС центру. Они који су били наши први пацијенти, умрли су, мало их је остало. Зато се наш задатак одмах изменио. Он се сад састоји у томе, не само да их рехабилитујемо, него припремимо за прелазак у свет Вечности. Тада је то важније од лекова. Сличне установе увек интересују представнике различитих секта. Имате ли „конкуренцију“? Наравно. Ми већ знамо, да су алкохоличари и наркомани увек лак плен за разноврсне секте, зато што је најбоља акција секташа да причају о својој помоћи палим људима. Ово је за њих била својеврсна Мека, долазили су ту, доносили литературу. Дешавало се, уђем у једну собу – једни, у другу собу – други, у трећу собу – трећи. Тада чекам да оду и тек онда улазим. Данас је, хвала Богу, све другачије. Проблем је у томе, да сав јад тих људи, од болести наркоманије релативно скорашњи. Црквени прилаз том питању није довољно разрађен. Неопходно је некаква одлука Сабора , општецрквено осмишљање свега тога. То, наравно користе секташи, обмањују несрећне наркомане, који желе да се боду, зову их у своју секту која има рехабилитациони центар. И колико су по том питању одмакли секташи? Данас су широко распрострањени, у Украјини постоји више од 72 стационарна харизматска и рехабилитационих центара, а амбуланата, колико хоћеш. Зашто су опасни секташки религиозни центри? У наркоманији постоји замена: наркоман почиње да пије, баца иглу и сматра да није наркоман. У ствари, остао је зависник. По том истом принципу, али вештије, раде секташки рехабилитацини центри. Тамо се дешава прелазак из нарко зависности у психолошку зависност. Примењујући различите психотехнике, доводе наркомана у стање еуфорије, које му је познато. Религија је овде само украс. Човечији организам почиње да ствара морфине, и осећа се нормално. Ево на чему се заснива рад њихових рехабилитационих центара. http://www.pravoslav...ullinfo&id=4975 Превод за Поуке, 2009., Сова