Зрнца словесности

[Дијана.]

Tajna čovečijeg života nije samo u tome da samo živi, već zašto živi – Dostojevski

Ko zna zašto da živi, podneće gotovo svakakvo kako da živi – Niče

Osećaj trpljenja prestaje da bude trpljenje čim o njemu stvorimo jasnu i razgovetnu predstavu – Spinoza

 

Kada konkretno sudbina čovjeku nametne patnju, on će morati da u patnji vidi zadatak i to neponovljiv zadatak. Niko ne može da mu otkloni patnju, niti da je umesto njega trpi. Ali u tome kako on podnosi svoju patnju sadrži se i neponovljiva šansa za jedinstveno ostvarenje. ... Mnogo toga je trebalo da otpatimo . Zato je bilo ptrebno patnjama gledati u oči, svakako uz opasnost da nekad budemo slabi.. da se možda ponekad tajno isplačemo. Tih suza se ne bi trebalo stideti, jer one svedoče o nečijoj hrabrosti, hrabrosti trpljenja!... One koji od života nemaju više šta da očekuju,..trebalo je uveriti da život od njih nešto očekuje. ..Čovek koji je postao svestan svoje odgovornosti koju ima pred delom koje ga čeka ili prema voljenoj osobi koja ga čeka, nikad neće moči da se odrekne svog života. On zna zašto treba da postoji pa će stoga moći da podnese svako kako svoga postojanja. ...Na svakog od nas u ovim teškim trenucima gleda i gledaće ohrabrujućim očima prijatelj ili žena, neko živ ili mrtav, ili Bog, očekujući od nas da ga ne razočaramo, da trpimo i umremo ne bedno, već ponosno! – Frankl 

 

"Gospode, seti se ne samo muškaraca i žena punih ljubavi nego i onih punih mržnje.

Ali nemoj pamtiti silnu patnju koju su nam prouzročili; pamti korist koju nam je ta patnja donela - naše zajedništvo, našu odanost, našu poniznost, našu hrabrost, našu darežljivost, veličanstvenost srca koja se iz sveg toga rodila; i kad dođu pred tvoj sud, neka sva korist koju smo požnjeli bude njihov oprost.'' (PRONAĐENO U KONCENTRACIONOM LOGORU RAVENSBRUCK, 1945. GODINE)

[Дијана.]

Тумачење светог Николаја Охридскох и Жичког

Благо човеку који са стрпљењем и надом у Бога подноси сва страдања у овом животу! Његов један дан претегнуће на мерилима небесним месеце и године безбожника, који, или се весели без страдања, или страда без стрпљења и наде у Бога.

Благо човеку које не ропће на страдање, него испитује узроке свога страдања са стрпљењем и надом у Бога! Где ће наћи страдалник узроке своме страдању? Наћи ће их или у себи самом, или у својим родитељима, или у својим суседима - ту ће страдалник наћи узроке своме страдању. Цар Давид је страдао због свог сопственог греха; Ровоам због греха свога родитеља, цара Соломона, а пророци су страдали због греха својих суседа.

Но ако страдалник буде тражио још даље и дубље узроке своме страдању, где ће их наћи? Наћи ће их или у првобитном неверству човека према Богу, или у мрачноме и пакосноме духу злобе, у безданој и отровној тами, или у човекољубивом и лековитом Промислу Божјем - ту ће страдалник наћи даље и дубље узроке своме страдању. Адам и Ева страдали су због свога неверства према Богу; праведни Јов страдао је због мрачнога и пакоснога духа злобе; а слепорођени младић, коме је милостиви Господ отворио очи, страдао је ради славе Божје и своје вечите награде.

Својство је разумна човека, да узроке своме страдању увек тражи прво у себи самом, а својство је неразумног, да увек и вазда подиже жалбу на друге. Разуман памти све своје грехе од детињства, памти их са страхом од Бога и са очекивањем страдања за грехове своје; па кад га страдање заиста спопадне, било кроз пријатеље или непријатеље, било кроз људе или зле духове, било одмах или доцније, он одмах зна узроке своме страдању, јер он зна и памти грехе своје. А неразуман је забораван, и заборавља све неправде своје; па кад га страдање спопадне, он се у муци преврће и у чуду пита: зашто баш њега да боли глава? зашто баш његово богатство да пропадне? зашто његова деца да помру? И у неразуму и гневу своме он указује прстом на свако биће, на земљи и на небу, као на виновника свога страдања, пре него што ће указати прстом на себе самог, тј. на правог виновника своје муке.

Благо човеку који се користи својим страдањем знајући, да је свако страдање у овом кратком животу попуштено на људе од Бога Човекољупца, ради добра и користи људи! По милости Својој Бог попушта страдање на људе због грехова њихових, по милости а не по правди. Јер кад би било по правди, сваки грех донео би неизбежну смрт, као што и говори апостол: а грех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15). Место смрти Бог шаље лек кроз страдање. Страдање је метод Божји, метод лечења душа од греховне проказе и смрти.

Неразуман само мисли, да је страдање зло. Разуман пак зна, да страдање није зло него само објава зла и лечење од зла. Само грех у човеку је право зло, и изван греха нема зла. Све остало, што људи обично називају злом, није зло него горко лекарство од зла. Што год је тежи болесник, све му је горчији лек, што му лекар пружа. Чак се понекад болеснику учини лек тежи и горчији од саме болести његове. Тако се и грешнику понекад учини страдање теже и горчије од учињеног греха. Но то је само обмана - о, како љута самообмана! Нема страдања у свету, које би могло бити и приближно тако тешко и убитачно као што је грех. Сва страдања људи и народа на земљи нису ништа друго до обилна лекарства, која вечита Милост нуди људима и народима, да би их спасла вечите смрти. Сваки и најмањи грех донео би неизбежну смрт, да Милост не попусти страдање, ради отрежњења људи од пијанства греховног, ради лечења, које кроз страдање свршује благодатна сила Духа Светог животворног.

Рећи ћете: човек се боји страдања, јер се боји смрти, а страдање може да одведе смрти? Но шта одводи тело смрти: болест или лек? Несумњиво болест а не лек. Тако ни душу неће одвести у смрт страдање него грех, који и чини болест душе, умирање душе. Управо грех је семе смрти, семе преужасно, које ако се кроз страдање благовремено не открије и пламеном Духа Светога не сагори, узрашће и ишуниће сву душу, тако да ће сва душа бити не сасуд живота него сасуд смрти.

Очигледно је, дакле, да страдање треба подносити са стрпљењем и са надом у Бога; још и више: с благодарношћу Богу и с радошћу. Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, и из бездана ме земаљских опет извадио! И ја те хвалим уз псалтир, Боже мој. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја, коју си избавио (Пс. 71, 20-23). Апостол Петар пак препоручује вернима: радујте се што страдате с Христом (I Пет. 4, 13); с Христом, тј. свесно и разумно, кротко и стрпљиво, ради очишћења од греха, ради оживљења, ради унапређења живога Христа у себи и око себе. Кад је велики Златоуст умирао телом у изгнанству, мучен и понижен од људи, последње су му речи биле: "слава Богу за све!" Свето писмо и историја Цркве пружају највеће примере стрпљења у страдању, какве је икада род човечји сазнао. И данашње јеванђеље описује један сличан пример великог и дуготрајног стрпљења у страдању. Но не само то. Описујући раслабљеног човека, који је тридесет и осам година патио од узетости, са стрпљењем и надом, данашње јеванђеље нам још уз то открива, или боље рећи потврђује, две велике тајне. Прва тајна: тај дуготрајни болесник носио је узрок својој болести, своме страдању, у себи самоме, односно у своме греху. Друга тајна: свемоћни Господ Исус исцелио је тога болесника Својом божанском моћи кроз речи: устани и ходи! Тиме се једанпут више открило Његово божанско човекољубље, и Његова божанска свемоћ, која је споља била прикривена лаким страдалним огртачем људскога тела.

[Ненад Р.]

Треба да будемо захвални Богу и на искушењу које нам пошаље јер је то прилика да се нечему научимо и испитамо себе где смо погрешили.

[Гром]

''Сине, дај ми своје срце''. Шта је срце? Шта је то у нама што би смо требали дати Богу ако смо искрени верници?

Воља, Пажња и Разум или разборитост,словесност, то су три ствари које чине наше срце. Кад дамо своје срце Богу, ми му дајемо своју пажњу, неки кажу фокус. Господ каже да где је наше благо тамо ће бити и наше срце. Ако је неко богат знањем, његова ће се пажња вртети око знања, ако је неко богат лепотом, његове ће се мисли вртети око телесне лепоте. Свако наше благо вући ће нашу пажњу на своју страну и наше срце неће бити посвећено Богу. Наше љубави чине да наша пажња буде посвећена њима, коцкар стално размишља о коцки, прељубник о женама, лопов о крађи. ко воли кола мислиће о њима а неко своју пажњу посвећује телефонима, некоме су хоби голубови а некоме лов, тако да свака наша љубав плени нашу пажњу и одвлачи наше срце, наш центар пажње, наш фокус, од Бога.

Ако нашу вољу потчињавамо вољи Божјој ми и наше срце поклањамо Богу. Јер све што човек ради с вољом он постаје то. Онај ко краде постаје лопов,ко чини милостињу постаје добротвор.Човек образује свој карактер кроз оно што чини са вољом. а ко својом вољом чини дела Божја постаје бог јер се у њему ствара образ Божји. 

 

И кроз разборитост ми дајемо своје срце Богу. Словесност је способност да проверимо своје мисли, да испитамо да ли оне долазе од Бога који живи у нама (можемо га препознати у разуму који је део десне мождане полутке), или од ђавола ( интелект који је становник леве мождане хемисвере) па  да одлучимо шта нам је боље у датој ситуацији, Да ли да послушамо господара или слугу. Да се разумемо, ђаво је слуга који би да седне на престо свога господара, има када га треба послушати а има случајева када га не треба послушати Зато и имамо разум, да испитујемо шта је добро а шта не.

[Гром]

Више пута сам чула (од монаха) о сили мајчине молитвве - зато што је мајчина љубав најјача која постоји на земљи, (најприближнија земаљска слика Божије љубави), 

Сама чињеница да ће мајка прогледати кроз прсте сину кад отима од туђе деце да би подигао своју, говори у прилог томе да је мајчинска љубав једна дубоко себична љубав која нема много додира са Божјом љубављу која не правда злог,

[Дијана.]

Сама чињеница да ће мајка прогледати кроз прсте сину кад отима од туђе деце да би подигао своју, говори у прилог томе да је мајчинска љубав једна дубоко себична љубав која нема много додира са Божјом љубављу која не правда злог,

Da, toliko sebicna da ce uzeti i grijeh na sebe iz te lude ljubavi! I, zavisi, sta voli majka: dusu ili tijelo svog ceda.

[Дијана.]

Треба да будемо захвални Богу и на искушењу које нам пошаље јер је то прилика да се нечему научимо и испитамо себе где смо погрешили.

A ako je ta nauka i skola mnogo skupa? Kaze se da On ne daje tereta veceg od nase snage. Blagosloveni su oni kojima je uslisena molitva: "I ne uvedi nas u iskusenje". Ja ne osjecam da smo mi toliko bitni da bi sve oko nas, narocito drugi ljudi, bilo iskusenje nase vjere da bismo se mi usavrsavali... Ima tu nesto sto promice logici...

[Дијана.]

Да се разумемо, ђаво је слуга који би да седне на престо свога господара, има када га треба послушати а има случајева када га не треба послушати

Nikad ga (djavola) ne treba poslusati, jer On je odgovorio za nas: Ne kusaj Gospoda Boga svoga

''Сине, дај ми своје срце''. Шта је срце? Шта је то у нама што би смо требали дати Богу ако смо искрени верници?

Mislim da srce znaci intuitivno-osjecajni i voljno-nagonski dio covjekovog bica a to o cemu ti pricas da pripada umu. Sveti Oci su govorili da cuvamo srce a da je ono na udaru preko uma. U tom smislu treba paziti na um.Preko prelesti ili uopste zabludjelosti uma sav covjek nastrada. Mada,ne bih da mudrujem: dosta sam gore pisala i citirala o bogoslovstvovanju neukih i neociscenih, gdje ja svakako spadam. To je moj stav o tome...

[Дијана.]

PREPLAVLJENI SMO stradanjem jednim opstim koje nikog ne ostavlja ravnodusnim cak i ako nismo licno pogodjeni. Ne znam, mislim da ono sto muci sve nas, a dajemo razlicite odgovore na to (tj.vjernici, ateisti, lutajuci) je legitimno pitanje zla i kako i zasto ga Bog dopusta, (da li zato sto je ravnodusan, nemocan ili zao), narocito stradanja nevinih, kako je i opisao potresno i najdublje zasvagda Dostojevski kroz Ivana Karamazova, pitanje koje potresa svaku covjecnu dusu i osjetljivo srce otkad je svijeta i vijeka i tjera mnoge u ateizam i huljenje iako su najbolji od ljudi. Na prvi pogled u pravu su sumnjala, vjecno zapitani, tragaoci, koji bi i vjerovali u Boga ‘ali svijeta njegovog ne primaju’, i izgleda kao da mi hriscani zatvaramo oci pred bolom I otupljujemo razum u nekim infantilnim objasnjenjima na teska pitanja. (Tako izgleda – niko nema hrabrije otvorene oci pred prijetnjom od hriscanina). To je pitanje jako tesko i zahtjevno i trebaju dosta uceniji i pametniji od mene da bi dali neki uspjesniji pokusaj odgovora iz hriscanske perspektive.
Ali smo svi s njim suoceni, pa probacu da srocim nesto suvislo i ja, s nesto malo svog knjiskog znanja I duhovnog iskustva, uglavnom po pitanju patnje u meni i oko mene koja je trazila odgovor, odgovor smisla i vrijednosti zivljenja, vrijedan zivljenja. Kako to pitanje neko dozivljava direktno je u srazmjeri sa necijim duhovnim stanjem i kolicinom patnje svoje ili tudje kojojm je pogodjen. Ako analiziramo posteno, veliki dio zla na zemlji potice direktno od ljudi i uzrok tome je zloupotreba slobodne volje teoloskim jezikom ili ljudska slabost, od egoizma do direktne zloce zdravorazumskim jezikom receno. Cak i prirodne stihije koliko god su nepodlozne kontroli jesu podlozne predvidjanju i mjerama zastite i prevencije, a ovde konkretno taj faktor je zakazao. Covjek par stotina godina unistava planetu, dom i izvor zivota, normalno da ona odreaguje. Moderne teorije u fizici koje su po mom misljenju duboko filozofske znaci zahvataju neke opstije principe koji se u prirodi samo reflektuju, recimo butterfly effect pokazuju sveopstu povezanost svega, akcije I reakcije. Jedna takva teorija je I entropija (propadanje zatvorenog sistema), i sveukupni grijesi svih samo pokazuju propadanje koje je izgleda prirodno. Nebriga vlasti o narodu, trosenje narodnog bogatstva i nemar za njegovu bezbjednost i zdravlje su svakako I grijesi I prestupi i imaju posljedice prakticne ali koje pripadaju i duhovnoj sferi. Tako da covjek strada okovan nekim determinizmom kome je itekako doprinio, a ne voljom nekog boga koji bi da ga kaznjava. Ali taj isti Bog moze da nadvlada te determinizmeiI hoce, da zastiti svoje vjerne, ako to traze i tome streme.
A hriscanski ideal ponasanja I zivota je nesto natprirodno. Zaista natprirodno. Zahtijeva napor I odricanje koji su iznad prirode I zakona bioloskih i psiholoskih kojima smo podlozni. Interesantno je da za taj podvig po mjeri vjere stize I neka natprirodna pomoc. Razumljiv je bunt srca i razuma protiv nepravde bola I patnje. Pitanje je samo, jer neki se metafizicki odgovor mora dati ako je um dovoljno uzrastao, da li se vidi neki drugi visi smisao u svemu tome, da li se vidi vjecni odjek u svijetu duha, ideja, ili kako god ga zvali, da li se prihvata ali cijelim bicem I umom I srcem, drugacije ne ide, hriscanski odgovor, ili se buntuje na Boga koji je ili ravnodusan ili ne-dobar kako se covjeku cini, ili se traze opet neka samo pozitivisticko-racionalisticka objasnjenja.
Ko ima vjeru dodaje mu se (‘Ko ima dace mu se') nekako vise tog intuitivnog poimanja i razumijevanja, vise snage da se podnese tezina sveopsteg bitisanja u jednom, zbog ljudi i ljudima, zlom i nesretnom svijetu, i cak snage da se prevazidje sopstvena patnjaiI olaksava patnja i drugih ljudi. Ali ‘cisti srcem vide Boga’, znaci srce, osjecanja i intuicija, ne daje razum sam tu zadovoljavajuci odgovor. Za onog koji trazi malo dublji odgovor od onog da smo mi samo dosta inteligentniji majmuni i da smo pioni besmislaiI robovi slijepe slucajnosti, da su ideje velicanstvene koje se u nasem umu radjaju posljedica igre elektrona, hemije i struje, a nisu odraz neceg vjecnog I beskrajnog.

[Дијана.]

Zašto Bog dopušta stradanje nevinih? Zašto dopušta toliku patnju? Da li je dobar, ako može a neće da to spriječi, nadoknadi, izliječi? Da li je nemoćan da to sve učini, da nam da pravdu i raj, ovde i sada...

Pitanje da li je Bog nemoćan je druga strana pitanja: da li je Bog zao? Jer ljudi gledajući zlo koje nas satire, muči, ponižava najljudskije i najuzvišenije u čovjeku, s pravom pitaju, vođeni više srcem nego razumom: gdje je dobri Bog, gdje je svemoćni Bog? Posebno je bolno pitanje kod stradanja nevinih, nemoćnih, dobrih i čistih, jer ako stradaju oni koji su činili zlo skloni smo da to prihvatimo s odobravanjem ako ne i zluradošću. Naročito naravno pogađa i srce i um stradanje djece kao najčistijih i istovremeno najnemoćnijih (u smislu prepuštenosti okolini) ljudskih bića.

Oba pitanja su na mjestu ali samo iz racionalističkog i materijalističkog pogleda na svijet. Naime, ako očekujemo i tražimo pravdu u ovom svijetu i životu, nećemo je naći, bez obzira na sve napore i hvale vrijedna stremljenja pojedinaca, grupa, naroda, naraštaja, zlo, propadanje kao da je jače, ako ništa razornije – i bićemo bolno razočarani, i ako nismo potpuni ateisti, zaključićemo da Bog nije dobar, ili da je nemoćan, zavisno koliko nas je udarilo zlo ili koliko smo ga saosjetili sa ljudima koji su njime košeni. Naravno, mnogi će reći – ništa osim ovog svijeta i života i nije dokazano da postoji, i to je tačno, tj.u smislu dokazljivosti, ne realnosti tog drugog svijeta.

Ali s prihvatanjem vjerskog pogleda na svijet (iz perspektive hrišćanstva) – mijenja se i pogled na to pitanje. Ljudi su u Starom zavjetu vidi se vjerovali u veoma moćnog a pravednog Boga koji kažnjava zle a nagrađuje dobre, i to ovde, na zemlji, u ovom životu. Ljudi od Novog zavjeta vide Boga dobrog milosrdnog prema svima,  koji sve dopušta (u našoj percepciji to je nemoć),  ali koji će suditi. Možda je dobro za nas da kazne i patnje dođu u ovom privremenom životu (naravno ako vjerujemo u vječni), možda je to višnja, nepojmljiva umu a i srcu pravda. Jer nam je Sin Božiji darovao pravdu ne ovde u propadljivom materijalnom svijetu, i ne u prolaznosti, već u vječnosti. Ovde smo podložni prirodnim zakonima, i podložni smo zlu koje velikim dijelom potiče od ljudi kao svjesnih bića, zlu koje smo sami izabrali i od kog svi kolektivno trpimo. On se ne miješa, ovde, jer će sud biti konačan, ali za vječnost. On je dobrovoljno uzeo na sebe našu ljudsku nemoć i samog sebe potčinio istim tim okovima i istom tom zlu koje potiče od ljudi.

Da li je Bog –  Otac, stvoritelj i svedržitelj –  nemoćan? Ne, nije, nego je „sud dao Sinu“, a dotle on dopušta da svijet bude podložan prirodnim zakonima a naš ljudski svijet našoj svijesti i volji koju nam je dao. Nije nemoćan jer je tako odlučio. Sin je dolazio i umiješao se u prirodne zakone i pokazao primjer natprirodne promjene i slobode ljudskog bića,i pozvao nas da težimo toj vječnoj pravdi i postojanju. Došao je da preobrazi svijet i da ga mi svojom slobodnom voljom da uzrastemo u visinu Njegovu preobrazimo. Da li je Sin, Bogočovjek, nemoćan, u svojoj blagosti, milosrđu, žrtvovanju, poniznosti? Ne, jer to je jedini način, izgleda, za prevazilaženje okovanosti u ovom postojanju... „Sva tvorevina uzdiše čekajući sinove Božije da je oslobode iz njenog ropstva“.

[Дијана.]

O molitvenoj ljubavi, borbi protiv smrti i propadanja - Arhim.S. Saharov

 

.....Ако стремимо интегралном познању свега што постоји, ако у дубинама наше свести не губимо из вида Апсолутно Биће, онда је и наш дух отворен да прими све што се дешава у тварном космичком бићу. Створитељ овог света живи вечно. Он је у основи нашег бића, и Његова снага је довољна да нас васкрсне после наше смрти. Али, искуство смрти за нас је неопходно, како бисмо знали да смо вољом Оца Небеског призвани из "ништавила". Ова самосвест нам је потребна како би се сваки наш корак обављао у сагласности са изворним, непоколебљивим Бићем. О, то није ни лако, ни једноставно: стотинама пута нам се приближава пламен ужаса, све у нама се грчи од крајњег бола. Али, Он је победио и зове нас да Га следимо. Идући за Њим ми, наравно, на свакој етапи осећамо муку и тешкоћу која јој је својствена. Наш дух се смућује, а у нашим мислима понекад ступамо са Њим у спор, бацајући на Њега кривицу за сва страдања. Да не бисмо одступили од Њега, неопходна нам је чврста вера. Али, ако је ноћ нашег незнања макар једном била пробијена бљеском муње; ако је у светлости ове божанске муње душа донела одлуку: или са Њим, у Његовој Апсолутности, или потпуна смрт - средине нема, онда је могуће да ће нам бити дана и радост вечне победе.

Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави - онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма. ....

Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања "Aзъ Есмь". Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. Љубав Христова, чак и у највећој сапатничкој напрегнутости, усред "пакла љубави", због вечности која јој је присутна, остаје бестрасна. Та љубав живи трагедију човечанства на начин истинит и нимало умањен, јер јој је својство да учествује у страдању сваке твари, а пре свега човека. Не знам како да приступим опису не замишљеног, него стварног духовног искуства које се може показати противречним по законима формалне логике. Благодат је изузетно богата у свом пројављивању. Узмимо за пример један од најизразитијих случајева.У Христу смо добили откривење о непролазној вредности човека. Ми га љубимо као свој сопствени живот. На моменте успевамо да видимо непроцењиву лепоту овог образа Свевишњег Бога. Посматрајући ово драгоцено биће у његовом паду, срце се природно жалости и тражи начина да спасе љубљене, јер је Господ на нас излио благодат да знамо Његов пут. Реч проповеди у цркви често пада или поред друма, или у трње, или на камена места, и душа се у молитви обраћа Ономе ко је створио човека. 
Уверавамо се да ни Бог не жели да наруши слободу самоопредељења људи. Од напора да молитвом превладамо окамењена срца бића која волимо, душа сасвим реално осећа како стоји пред зидом смрти. Ово је стање слично болу матере која у рукама држи детенце, плод своје утробе, на самрти. Осећање безизлаза, неизбежне пропасти, гута свако друго осећање, и душа онога ко се моли "умире" са онима за које се молимо.

Јединородни Син Очев је из наше руке примио смрт. Он је умро на крсту поневши у Себи и нашу погибао кроз Своју љубав до краја. Али, Бог Га је подигао из мртвих (уп. 1.Пт. 1,21). То је обећано и свима који буду веровали у Њега, у Христа Бога (уп. Јн. 3,15; 3,36; 6,40; 11,26).

Положај нас људи је сложенији: ми још нисмо до краја слободни од греха, то јест носимо у себи своју сопствену смрт. Ми не умиремо брзо у молитви за своју браћу и за свет уопште. Али и ми реално у духу живимо њихову смрт: а доћи ће и дан када ћемо телесно умрети.

Христос је Својом смрћу поразио смрт Адама и његових потомака. У томе је залог нашег васкрсења.

Молитва за свет је једна од најмучнијих и најбезизлазнијих у том смислу што наш дух никада у потпуности не достиже њен циљ. Молећи се за самог себе, у дубини свог срца човек може осетити изливање тихе љубави и мира. Такво стање се задржава неко време. Али при молитви за свет, чак и при најтоплијој и дуготрајној, душа ускоро постаје свесна како тешки облак злобе наставља да виси над земљом: сувише је много људи који су више заволели таму (мржње) неголи светлост љубави Божије (уп. Јн. 3,19).

И чудно је и болно: свет у својој маси не прихвата Дух Божији, па се молитва враћа ка молитвенику не само са осећањем неуспеха, него и са умноженом тугом. Али то је, свакако, нетачно осећање. Да, није се десила тражена промена духовне атмосфере васељене, али кад не би било таквих молитвеника, онда би се власт таме (Лк. 22,53) проширила са још већом динамиком.

Они који још нису имали описано искуство, ипак ће ме разумети, само ако су се молили за свет или за поједине драге људе. Срце при таквој молитви, ако је довољно озбиљна, тј. Надахнута Богом, често и после краћег времена може да проникне у живот онога или оних за које се молило, тако да стиче знање шта се са њима дешава. То је или радост и мир, или узнемиреност и туга, понекад ужасни мрак пакла и њему слично зло. Молитвеник осећа ова стања као своја сопствена. И то је својеврсна аберација: у стварности кроз молитву душа види-живи-стапа се са онима за које се молимо. Ако се при том деси промена осећаја - од мучнога на радосно или на смирено - то је онда сигуран знак да је наша молитва била услишена: болесник ће се поправити, очајнику ће бити дата нада, невоља која прети ће проћи и томе слично. ...

http://www.prijateljboziji.com/_Molitva-nadjacava-tragizam/23153.html

[Дијана.]

Lijepo je tješiti se nadom u milost Gospoda Čovjekoljupca, ali je mudro češće imati u vidu lik Gospoda Sudije. Jer će se, ako nam je dato, još više tražiti od nas, i bar trud da uložimo, 'da prolijemo krv da bi primili Duh'.  

 

"Знам дјела твоја, и имаш име да си жив,а мртав си. Прени се и бди, па утврди остало што је готово да помре, јер не нађох твоја дјела да су савршена пред Богом мојим. Памти што си примио и чуо, држи то и покај се. Ако ли не будеш бдио, доћи ћу ти као лопов, и нећеш знати у који час ћу доћи на те. ... Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Овако, пошто си млак, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и сиромашан, и слијеп и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш."

[Дијана.]

Bacon: Znanje je moć.  Socrates: Vrlina je znanje.  Engels: Sloboda je poimanje nužnosti.  Protagora: Čovjek je mjera svih stvari. Gete: Za čovječanstvo je čovjek onaj pravi predmet proučavanja. ... Rast ličnosti trebalo bi da bude najveća radost čovekova.  From: Razvoj do sposobnosti davanja zadovoljavajućeg odgovora na problem egzistencije.  Jung: Život, takozvani je kratka epizoda između dvije velike misterije koje su u biti jedna. ...Ne vjerujem u Boga. Znam da Bog postoji. 

Jaspers: Izvori filozofiranja leže u divljenju i sumnji, u svijesti o izgubljenosti.  Sartr: Svaka je filosofija praktična, čak i ona što se ispočetka čini da je najkontemplativnija. Wittgenstein: Čak i ako se odgovori na sva moguća naučna pitanja, problemi života još neće biti ni dodirnuti. Hegel: Posebne svrhe individue mogu dostići samo ukoliko svoje znanje, htenje i činjenje odredjuju na opšti način, čineći sebe karikom lanca ove povezanosti.  Marx: Dosad su filosofi samo različito tumačili svijet; radi se o tome da ga se izmijeni.   Einstein: Svijet je opasno mjesto, ne zbog onih koji čine zlo, već onih koji gledaju ne preduzimajući ništa. M.L.King: Velika tragedija nije u okrutnosti zlih ljudi, nego u ćutanju dobrih. 

[JESSY]

 

Зато ти је Господ и морао склонити све зидове, све заштите, да би твоје срце изашло на видјело, да би се чуо глас његов. А, то боли... то боли... Кад си отупео и срце ти је затворено, ниси жив. То што те сада боли – управо те ране те чине живим. Томе треба да се радујеш. Пробудио те је Бог – и буди Му захвалан на томе... Жив си... И кад те највише заболи, и кад највише паднеш, кад ти је најтеже, ати се подигнеш јер знаш да те Бог воли. Он је љубав. ОН је Љубав. Не ове наше мале, земаљске љубави, ма како јаке биле, не то. ОН је Љубав. И Он те у сваком тренутку чека раширених руку... (О. Петар Лукић)

 

Временом, што си ближи Богу, то се, на неки начин, више удаљујеш од људи, мање причаш, више слушаш глас Божији у себи. И то дјелује заиста често као усамљеност, понекад се и тешко подноси... Али, зато, кад погледаш која се пространства отварају са Господом... који свијетови... које ти ширине Бог отвара... које неслућене љепоте открива... Тада схватиш колико и та усамљеност може бити лијепа и дивна јер те је вратила себи, Богу, правим вриједностима у животу. Онда те мање погађају људи и њихове глупости. Онда мање и сам правиш глупости. Јер, знаш куда идеш... (О. Петар Лукић)

 

ovo je predivno......

[Дијана.]

o.Petar je zaista jedan 'grad koji na gori stoji'...