Лепо писаније и сродна сочињенија

[Adelaida]

[Иван Ивковић]

  On 20. 12. 2014. at 23:30, Иван Ивковић рече

Све ће проћи. Нема постојаног града. Есхатоном треба проверавати своје набоје и мотиве делања. Ко год да си и у чему год да си. Надасве, са ким год да си. Али, то не значи да све треба презирати. Још има људи чија нам доброта не дозвољава да посустанемо. Због којих смо одговорни бити бољи сутра него што смо били јуче. Они ће нам бити Суд. Нема ничега на готово. Не постоје брза и вештачка решења. У коју год воду да скочиш, бистру или мутну, мораш пливати. Али за разлику од многих који стоје на обали самооплакивања, учинићеш нешто чудесно: скочићеш и живећеш. А кад је твоја воља спремна да уради оно главно, онда ни Бог неће окаснити да ти ојача мишиће да изађеш на Обалу на коју си се запутио. Ко није спреман да умре сваког часа и трена – није приправан за Царство… Ко није спреман да ризикује – неће видети Бога… http://upodobljavanje.wordpress.com/2014/12/20/%D0%BE-%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/

 

...Молим вас, стога, речима Господа Исуса Христа: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Будите вредни радници на послу који радите; добри суседи својих суседа, да часно испуњавате грађанске дужности и законе који важе у овој земљи. У свету се на српски народ гледа као на народ злочинаца. Не дозволите, дакле, да каквим непромишљеним поступком, или недоличним речима, унизите част своје породице, свога народа и своје Цркве.

 

Не заборавимо никад, ни ми ни ви, да нам ваља изађи на праведни суд Божији, пред Светог Саву и свете претке наше, да дамо одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Бог као људе обдарио, да ли на добро, или на зло. Да се не постидимо тада и не погнемо главе своје пред њима.

...

 

Благослов Божији, помоћ светог Спиридона, Светог Саве и свих светих да буде с вама свагда Амин."

 

Блаженопочивши Павле Српски (одломак из књиге "Пут у живот")

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/PutUZivotPatrijarhPavle/PutUZivotPatrijarhPavle85.htm

[Данче*]

Пост као лек  Владика Николај Велимировић

 

Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост “светло време поста”. Православни монаси – испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо.

Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?

 

[Adelaida]

[Ненад Р.]

Пустите децу да долазе Мени и не браните им ; јер је таквих царство Божије .

[Дуња]

"Није довољан патриотизам, није довољна наука, ни религија, ни уметност, ни политика, ни економика, није довољна ни љубав, ни рад, ма како несебични били, ни размишљање, ма како било узвишено. Нема користи ни од чега што је одвојено од другога и неусклађено са другима."

Запис о суштини ствари

[Adelaida]

Time sto se otvoreno javlja onima koji Ga svim srcem traze i skriva od onih koji svim srcem beze od Njega, Bog regulise ljudsko znanje o Sebi. On daje znake vidljive za one koji Ga traze i nevidljive za one koji su ravnodusni prema Njemu. Onima koji hoce da vide On daje dovoljno svetlosti, a onima koji nece da vide daje dovoljno tame.

 

Blez Paskal

[JESSY]

[Иван Ивковић]

Кратка белешка:
"Како" и "зашто" су добра питања...

[JESSY]

[Adelaida]

[Иван Ивковић]

Александар Милојков: Крст

 

“Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде...“

Исус Христос

„Други је мој пакао...“

Жан Пол Сартр

 

Понекад помислим, Господе, да у мени живи Сартр. Пакао. Безнађе. Питам се, постајем ли безбожник или ти, иако си са мном, упорно ћутиш, Господе? Ћутиш, када вапим да ми је отежао крст који си ми дао. Помислим да си преценио јачину плећа мојих, Господе. Клецам, посрћем и падам. А Симон Киринејски, као негда теби, ретко наилази да ме придигне и да ме мало одмени, да понесе крст мој. Крст мој у другом човеку којег си ми дао да га носим. Да га донесем до тебе, Господе. И не питаш ме могу ли ја то. Само ћутиш, као што је Отац твој ћутао када си ти носио крст свој. Отме се и мени, као негда и теби, када ме крстом ношења другог распињеш – Елои, Елои, лима савахтани! (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!)

Други је мој крст! Ах, тај крст ми бива пакао! Други ми бива пакао! Ко је у мени, Господе, Сартр и његово безбожништво или ти? Плаши ме ово питање, Господе. Али, онда се сетим да си и ти силазио у пакао. И то ми даје наду. Та нада ми доноси тебе, као Симона Киринејског, да ме мало одмениш, да ми олакшаш, да ме крст не убије. Али, авај, пут је дуг. Пут до Голготе, где ћу коначно да окусим смрт коју си ми припремио. И не боли ме толико та смрт колико ово сада умирање. Овако слаб и изморен опет вапим теби, као ти некада Оцу своме – Господе, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али, авај, ти опет ћутиш, Господе! Ћутиш, као негда Отац твој. Пушташ ме да пролазим свој пакао. Пушташ ме у несигурност, у неизвесност. Не даш ми, као некада апостолу Томи, да те додирнем па да знам да си ти Господ и Бог мој. Остављаш ме, о туго, у паклу слободе. Остављаш ме да верујем. Да верујем да ће ме умирање и смрт одвести у живот, да ће ме крст одвести до славе. Али, Господе, није лако веровати. Зато ми је тешко са тобом, ништа мање него што је теби са мном. Рвемо се, ја и ти, Господе. Рвемо, јер ти хоћеш да ме назовеш Израиљом. И ја се отимам. Не дам да ме надвладаш. Свег су ме ране прекриле, колена су ми ишчашена, али се не предајем. Тешко ми је, Господе, али те не остављам. Иако си ми често нејасан, ја те волим. И не бих да рушим свет који сам са тобом изградио. Са тим светом нестао бих и ја. Зато настављам да носим крст који си ми дао, до краја, до Голготе. Не знам да ли сам храбар или луд. Сав у ранама, ипак, поручујем ти, као ти негда своме Оцу – Не како ја хоћу, него воља твоја нека буде. Ваљда и овај пакао крста у мени није Сартрово безбожништво. Можда је тај пакао ипак оно – да не живим више ја него живи Христос у мени. Христос распети и страдални, без којег нема ни Христа живог и прослављеног.
Опрости, Господе, што ме некада због крста који си ми дао заболи душа.

Извор: Поуке.орг

[Иван Ивковић]

[JESSY]

[JESSY]

Воли све око себе и не тражи разлог да би волео.
Нека твоје пријатељство не буде из потребе да се избегне усамљеност, већ из унутрашњег богатства.
Иди пријатељу онда када је твоје срце у самоћи толико испуњено љубављу, да више ништа не може задржати за себе. Нека те твоја преобилна љубав, а не њен недостатак, одведе пријатељу.
 

Преподобни Антоније Велики