Лепо писаније и сродна сочињенија

[Иван Ивковић]

 

Нећемо бити окривљени, браћо, нећемо у часу смрти бити окривљени због тога што нисмо чинили чуда, што се нисмо бавили теологијом, што нисмо постали сагледатељи - али ћемо свакако морати да одговарамо пред Богом због тога што нисмо непрестано плакали.

Свети Јован Лествичник

https://www.pouke.org/forum/topic/897-da-li-je-plac-koristan-za-vernika/page-4

[Данче*]

О теологији оца Тадеја

У онај велики дан неће се тражити од душе да ли се она молила, да ли је постила, да ли је извршавала каква добра дела у животу, али зато ће свака душа брижљиво бити испитана да ли она има штогод заједничко са Христом Спаситељем (Свети Симеон Нови Богослов).

 

Отац Тадеј није имао своју теологију али је, истовремено, имао свој аутентичан религиозан начин сагледавања времена, људи и догађаја. Није имао своју теологију, јер се није систематски бавио богословским питањима, догматиком нпр. Није чак имао ни званично академско образовање, није писао и објављивао публикације, на одређене богословске теме. Са те стране он уопште није био теолог у данашњем и академском значењу те речи. Међутим, с друге стране његове поуке, савети, беседе, штавише  начин живота садржали су дубоко и истинито поимање времена, људи, догађаја и управо због тога имали су теолошку димензију о којој желимо да говоримо. 

 

 

Неко ће се можда упитати одакле оцу Тадеју кредит да говори о духовним питањима, да саветује и упућује ка спасењу, кад није поседовао формално богословско знање, звања и титуле. Да није у питању некакав самозванац? Нажалост, било је у Цркви неких људи, да ли их још увек има, који су били склони да оца Тадеја сврстају у некаквог самозванца, човека који људима погађа догађаје из њиховог живота и тако стиче популарност међу верницима и онима који то нису. Очева духовност, његов кредит да људе руководи путем спасења произилази пре свега из његовог смирења пред Богом, у Кога је веровао свим својим бићем и Кога је волео целим срцем без остатка. Његово смирење отворило му је двери духовног света небеске стварности, оне стварности о којој како апостол Павле каже човеку није допуштено говорити. Отац Тадеј је имао лични опит небеске стварности, њему се док је био заробљен од Немаца указао анђео са поруком која ће одредити његов живот али и живот многих других. Њему се јавио сам Господ са поруком, саветом и прекором о послушању, Богомајка у критичним тренуцима његовог живота са речима: Ја те нећу оставити. Свети Владика Николај Велимировић: За њега као да граница овог и оног небеског  света није  постојала, он је био и тамо и овде. Осим овог личног опита духовне  узвишене небеске стварности  отац је успео да оствари и оно што многима никада није пошло за руком,  да победи самог себе. Како? Уз Божију помоћ и смирење. А имао је тежак задатак.

Био је врло осетљиве природе, емотиван, понекад раздражљив, два пута се по сопственим речима  налазио на ивици нервног слома.То никако не значи да је он био душевни болесник, како би неко злурадо и брзоплето закључио, већ управо супротно, он је по Божијем промислу ушао у ад људске природе и немире, страхове, језе, слабост, очај, али  тај ад надвладао. Упознао га је и истрпео и тако победио. То је, заправо, било његово лично искуство земаљског пакла и одатле вероватно потиче његово језгровито и  прецизно објашњење шта су рај и пакао. То су, по оцу Тадеју, мислена стања душе. 

Његова теологија према томе потиче из двоструког личног опита: прво, из духовне благодати Божије која га је увела у небески свет и друго, из личног подвига упознавања и савладавања самог себе. Овакав лични опит оца Тадеја не значи да није читао и проучавао богословску литературу, напротив, неке књиге одиграле су кључну улогу у његовом духовном развоју, на пример: “Пут ка спасењу”  светог Теофана Затвореника, та књига која му је пружила велику утеху када је остао без свог духовног оца Амвросија. Затим дела светога Исака Сирина за кога је отац говорио да је несравњиви психолог међу светим оцима; дела светог Симеона Новог Богослова, Добротољубље. Ово су биле само уводне напомене у вези са теологијом, учењем оца Тадеја.

Сада би требало да размотримо најважније поруке његовог учења. Улога духовника је да своја чеда води путем спасења, зато је одговоран пред Богом. Како је отац Тадеј одговорио на овај тежак задатак? Да ли је пут спасења видео само кроз припадност Цркве и Црквену дисциплину, кроз сличне подвиге поста и уздржавање, читање богословских књига, кроз милосрђе, кроз покајање? Ништа од овога није отац посебно истицао. Све су то средства за наше спасење, али по оцу суштина је била у нечем другом. Почетак и крај спасења је људска личност. Она, људска личност улази у заједницу са Богом, не дела, вера, подвизи, већ целокупна конкретна и аутентична личност. Зато је за Оца била у првом плану да нам уз Божију помоћ отвори двери наше властите личности, да упознамо и разумемо себе, да видимо шта носимо у себи, каква је наша сенка која нас прати, наш грех, слабост. У том смислу наводио је речи светог Исака Сирина: „Онај који је упознао себе већи је од оног који је видео анђела.“ 

 

Он је заправо био прави психоаналитичар, за њега је личност била светиња. Он је брижљиво, ненаметљиво прилазио свакој души. Није желео ничим да је повреди. Миловао нас је својим речима, саветима и поступцима. Тако нас је ослобађао од унутрашњег мисаоног грча. Ми смо се у тренутку мењали, постајали смо насмејани, радостни, лаки. Отворени један према другима и осећали смо побуђену љубав у срцима. Рекао бих: осећали смо Господа у срцу. Отац нас је на тај начин приближавао и привео Господу. Зар нам тако није показао пут ка спасењу? Јесте, показао нам је пут али ми смо сами морали да кренемо тим путем. То Отац није могао да уради уместо нас. 

На жалост, неки су очекивали, да ће Отац уместо њих да корача том уском стазом. То једноставно није било могуће. Свако је морао, да предузме властиту одговорност за своје спасење. Пут је био пред њима, али су они сами морали да иду тим путем. Многи су се уплашили и стали. Шта је требало да се уради? Само оно што су научили од Оца: да предају своје бриге и проблеме Господу; да се ослободе мисленог грча; да буду смирени и кротки срцем; да им мисли буду благе, тихе, пуне љубави; да се смире пред Богом, животом и људима. Достићи смирење за Оца је било савршенство хришћанског живота. Добра дела, молитве, богословска знања и титуле, све то пада у воду ако нема смирења. 

Отац је често наводио из житија Светог Антонија, како се ђаво обратио светитељу рекавши: „И ја не једем и ја не спавам али ти си ме само у једном превазишао: ја немам смирење.“ Смирење за Оца је било савршенство хришћанског живота, јер је оно заправо представљало првобитно стање у коме су се наши прародитељи налазили у рају. Оно је праоца Аврама учинило оцем многих народа јер је смирено послушао реч Божију. Господ је рекао: „На кога ћу погледати? Само на смиреног и кротког“, речи које је отац често изговарао. 

Како се постиже смирење? За Оца ту није било дилеме: једино послушањем. Тражио је од сваког беспоговорну послушност према родитељима. То је право послушање, коме треба да се научимо. Ако то научимо, благослов Божији преко родитеља силази на нас. Бог нам отвара путеве, помаже нам и устројава све ка добру. Без послушности тога нема, самовоља води у безизлаз. Отац је често знао да каже пола у шали пола у збиљи: „Ако ти кажу: дуби на глави, ти дуби на глави“. На сличан начин саветовао је жене да имају послушности према мужевима чак и онда када то изгледа неразумно и на први поглед неприхватљиво. Ако се супроставе мужевима, имаће рат мисаони, вербални или физички. Тада нема мира ни покоја. С друге стране, ако се смире и прогутају то што није по њиховој вољи, Бог ће кад-тад погледати њихову послушност и смирење и устројиће ствари тако да буду задовољни и муж и жена. 

Отац је често истицао, да све што постоји у природи, има своју службу, постоји да би нечему служило. Сунце и месец, видела земљи. Ева је створена Адаму јер није добро, да је човек сам. Свако би требало да нађе себе, да открије своје место у свету кроз службу која му је поверена од Бога и од људи. И то је један од путева, како достићи смирење. Јасно је изречено зашто су разне источњачке медитације, менталне вежбе и технике, аутогени тренинзи и слично, за Оца биле само бесмислице, само вештачки и наследни покушај, да се некаквом менталном техником, тачније менталном репресијом дође до унутрашњег мира. Смирење се не постиже споља или одозго, некаквим ментално-мисаоним третманом, већ оно произлази из самог центра људског бића, из срца. „Срце смирено и кротко, не одбацујеш Боже“ – псалам 51, 17. стих. „Помири се сам са собом и помириће се са тобом и небо и земља“ – свети Исак Сирин. Прве две карике на путу спасења, послушање и смирење, доводе нас до треће најважније карактерне особине Христа Спаситеља. Отац је говорио, да ћемо на дан суда одговорити, дали смо у нашем животу задобили карактерну особину Христовој, да ли смо се као личности приближили и уподобили нашем спаситељу, дали смо се ослободили злобе, зависти и срџбе, да ли смо постали благи, тихи, пуни љубави. 

 

Дакле, мера нашег спасења је у односу наше личности и личности Христове. Христовој личности не можемо да се приближимо, ако немамо послушање према Христу и његовим јеванђелским заповестима. Тек кроз то послушање, ослобођењем од греха и страсти, можемо постићи смирење и изградити карактерну особину Христа Спаситеља, по којој ће се познати, да смо Христови. Бог нас унапред позна и одређује да будемо саобразни лику Сина његовог (Римљанима 8:28). Јер онај ко нема духа Христовог није његов (Римљанима 8:9). Овакво тумачење пута спасења и послушања и смирења, уподобљење Христу, колико је нашем оскудном знању познато, ретко се среће у богословским књигама. Једни, протестанти кажу да је за спасење довољно само вера у Христа; други католици кажу да су за спасење потребна добра дела. Вера без дела је мртва (свети апостол Јаков) једни кажу да се сам човек својом слободном вољом и својим сопственим снагама и трудом може спасити (Пелагије), други да се без милости Божије нико сам не може спасити (блажени Аугустин). У свим тим расправама о спасењу православна теологија истиче два кључна концепта: синергију Бога и човека, и обожење човека. 

Човек није само активан или само пасиван. Он јесте актер свога спасења, али без благодати Божије не може бити обожен, нити без Цркве не може бити свете тајне, која га уводи у обожење властите природе. Међутим, све то, следећи мисао оца Тадеја, није само по себи довољно, ако се човек као личност не уподоби самом Христу. Ми можемо да постимо, да се молимо, да се крштавамо, да се исповедамо, и причешћујемо, али морамо да се запитамо да ли смо на крају заиста постали слични Христу? Да ли смо се ослободили од зла, да ли смо свим својим бићем окренути к апсолутном добру, истини и правди? Да ли смо постали смирени? 

Дакле, без онтолошке промене личности нема спасења. Све остало је само обредност, погрешна црквеност, свесна или несвесна глума, лицемерје, лажна побожност. Само охристовљење властите личности значи прави и поуздан пут ка спасењу. 

Томе нас је учио наш отац Тадеј.

Виктор Вицановић 
Извор: istokpravoslavni.org

http://www.prijateljboziji.com/_O-teologiji-oca-Tadeja/29147.html

[JESSY]

Ни човек, као што и сами видите, не умире у својој речи. Он је у њој бесмртан, тј. говори и по смрти. Ја ћу да умрем, али ћу и после смрти говорити. Колико је међу људима бесмртних речи, које су за собом оставили давно умрли! Оне живе понекад на устима целог народа. Како је жива реч, па чак и људска! Утолико пре је жива Реч Божија (тј. Свето Писмо). Она надживљује све векове и свагда ће бити жива и делотворна.

Свети Јован Кронштатски

[Рада.]

Divna tema, nisam ranije ulazila zato što sam mislila da je neka Ivanova Haiku tema

[JESSY]

Kада уђем у Цркву, требало би да помислим да су сви присутни у тој Цркви бољи од мене. Такође, требало би да у себи изговорим кратку молитву: „Господе, прими ме у покајању“. Дакле, ако видим све друге као боље од себе, ако се молим, слушам Свету Литургију, а затим одем кући у миру, онда ме Свети Дух неће напустити. Али, ако одем у Цркву и почнем да осуђујем друге, да их гледам са висине, могу пасти и Свети Дух ће ме напустити.

Старац Прокло

[Иван Ивковић]

  On 26. 9. 2014. at 21:18, Дани рече

О теологији оца Тадеја

Волео бих да могу да ти опишем колико ми се допао овај избор. Хвала Данче! \(^_^)/

 

  On 27. 9. 2014. at 18:15, JESSY рече

Како је жива реч, па чак и људска! Утолико пре је жива Реч Божија (тј. Свето Писмо). Она надживљује све векове и свагда ће бити жива и делотворна.

Дивно је речено да је Свето Писмо посебан кивот у коме се чува велика светиња. Она обасјава, миомирише и као неким светим миром помазује и Духом испуњава све оне који са пажњом и свештеним страхом приступају, читају или слушају и примају Божје Слово како би творили Његову вољу.

 

 

  On 27. 9. 2014. at 18:19, Рада. рече

Divna tema, nisam ranije ulazila zato što sam mislila da je neka Ivanova Haiku tema

Па да, имам ја тај обичај да провоцирам људе некад спонтано само својим склоностима а некад и као појава. Да видиш само како неке мени блиске особе реагују кад им одрецитујем пар хаику сочињенија. Неко погледа "кроз мене", можда буде и изиритиран, неко благо заинтригиран (што врло брзо прође) а неко прасне у смех... Како гођ, драго ми је да ти се свиђа тема!

[Иван Ивковић]

[JESSY]

Ко је достојан да се назове разумним? Онај који је истински разумео шта је крај овога живота.

 

- Свети Исак Сирин

[Данче*]

 

Прекиди стварности

 

Ако ниси у срцу, онда си у заблуди. Човек пребира по истини, не зна је целу и ону коју зна, користи делимично, прилагођава је себи. Ако се човек не ,,преда'', ако не борави са духом и ако не негује љубав као једину сигурну истину, онда се он разобличава и са сваком половичном истином и трошним знањем остаје у заблуди. То је веома опасно, јер ствара и понире у сопствене светове и креације, тражи своју аспирацију у вртлогу у коме се мешају правила имагинарног и стварног света.

[Иван Ивковић]

  On 29. 9. 2014. at 21:11, Дани рече

Прекиди стварности

 

Ако ниси у срцу, онда си у заблуди. Човек пребира по истини, не зна је целу и ону коју зна, користи делимично, прилагођава је себи. Ако се човек не ,,преда'', ако не борави са духом и ако не негује љубав као једину сигурну истину, онда се он разобличава и са сваком половичном истином и трошним знањем остаје у заблуди. То је веома опасно, јер ствара и понире у сопствене светове и креације, тражи своју аспирацију у вртлогу у коме се мешају правила имагинарног и стварног света.

На шта се своди свет? "Страсти, страсти, страсти... Сласти, сласти, сласти...", каже свети отац Јустин. Уочавање прекида стварности и признавање да их има у нашим животима важан је корак ка сабирању наших енергија силом Духа. Једино у Њему смо цели и истинити.

 

 

Али шта заправо значи "бити у срцу"?

[JESSY]

  On 29. 9. 2014. at 21:59, Иван Ивковић рече

"бити у срцу"?

 

        

 

Često zamišljamo da je sreća negde drugde. I život potrošimo u

besmislenoj potrazi za izgubljenim rajem, preskačući od jedne do druge mogućnosti poput pčela – od cvjeta do cvjeta, a da na ni jednoj nismo osetili treptaj naše radosne duše. Za to kao da nismo imali vremena – žurilo nam se. A sreća nam se poput peska prosipala kroz ruke. Raj je u nama. U našem osećaju da nosimo u sebi mogućnosti mneslućene radosti u svakodnevnim lepotama koje tako rado nazivamo sitnicama. U sigurnosti prijateljstava, nežnosti zagrljaja ili iskrenosti rečenica koje pre nego što ih izgovorimo prolaze kroz naše srce.

[Данче*]

  On 29. 9. 2014. at 21:59, Иван Ивковић рече

 

Али шта заправо значи "бити у срцу"?

Вазда се трудити бити у љубави и истини.

 

Неке људе сусретнемо у тренутцима"када засијају"па их прецењујемо. А неке сретнемо у тренутцима"када погреше" па их подцењујемо, али Бог нас цени такве какви јесмо са манама и врлинама.Заиста смо некима чудни а некима чудесни! Ето, истог човека може се различито посматрати али Бог свакога од нас види у истини,( а не како ми сами себе видимо или пак како нас други виде) љуби нас и свакога на ту и такву безрезервну љубав позива! Та нико није толико од злата, да у њему не би било блата.И нико није толико од блата да у њему не би било злата! А ако не љубимо брата то је знак да нема у нама праве и спасоносне љубави Божије.Зато, о Боже, што је Твоје у нама нека расте и процвета,а што није нека се промени и преобрази.Чисто срце створи нама Боже и Дух постојан, обнови у нама!

[Иван Ивковић]

Царство Божије је у вама. (Лк 17, 21)
“Погружавај свој ум у речи молитве,” пише преподобни Јован Лествичник. Кроз улажење, погружавање ума сједињеног с осећањем, у речи молитве улазимо у Царство Небеско које је у нама. Тамо је Царство Духа, тамо је наш родни дом, у који се усељава смирена и ганута душа дивећи се непрестано милости Божијој, која покрива њено сиромаштво и греховност.

***

Срце својим очима види осећања. Оно их разликује као што наш вид разликује боје: ево кротости, ево милосрђа, ево гнева, ево туге итд. Отварају се очи срца само благодаћу Божијом. То је чудо. Чудо исцељења слепог.

***

Извиру из мог срца вавилонске реке осуђивања моје браће, таштине, реке малодушности, бојазни и страха п ред сваким послушањем, реке угађања себи и самосажаљења, реке славољубља и гнева, унинија, лењости, туге, реке сваке нечистоте, хуле, неверја, лукавства, прљавштине.
Седим покрај свог срца и плачем због неисцрпности ових река. Подземни бездани хране реке и реке мојих страсти напаја бездан мог греховног срца. Господе! То је бездан. Паклена провалија. Тамо човек нема на шта да се ослони, нема на чему да се смири. Све је крик, све је мрскост, све је празнина. Боже, во имја Твоје, спаси мја и подажд ми руку, јако Петрови.

 

Из дневника светог новомученика Василија Оптинског

[JESSY]

Ne moze se reci da je u nasem drustvu iscezlo dobro; to bi bilo netacno. Jos na srecu, ima mnogo primjera dobrote, saosjecanja, sluzenja ljudima, ali je tragedija u tome sto su ljudi zaboravili na pokajanje. Izgleda da je nekakva mracna sila ukrala od nas ovaj veliki bozanski dar, ovo vaskrsenje prije tjelesne smrti. Blagodat se povraca onim istim putem kojim i odlazi. Blagodat nas ostavlja poslije nasih grijehova. A grijehovi postaju sjemenje onih trnja i bodlji od kojih zarastaju nasa ranije procvjetala polja. Grijesi postaju predvorje onih katastrofa cije priblizavanje osjecaju cak i duse ljudi koji su daleko od vjere.

 

R.Karelin

[Иван Ивковић]

 

Самый мощный и всепоражающий меч для духовно воюющих, есть навык молитве Иисусовой. Молитва и всегда есть меч... Но эта, если ей навыкнуть, будет меч, непрестанно вокруг обращаемый и врагов устрашающий. Возьмитесь упражняться в ней, пока не навыкнете.

 

Святитель Феофан, затворник Вышенский (1815-1894).