Лепо писаније и сродна сочињенија

[Иван Ивковић]

Белешке из поука старца Софронија (Сахарова)

 

Ми не можемо поновити подвиг светитеља.

Наш подвиг може бити само налик њиховом јер јер свако од нас јединствен пред Богом.

 

Кад спознамо да немамо љубав и молитву поступајмокао да их имамо.

Плачимо како се наша срца не би осушила.

 

Градити своје спасење значи одабирати богоугодне ствари од свега што нас окружује.

Нелагодност коју нека помисао производи у нама значи да је она од демона.

Најбоље је не обраћати пажњу на помисли већ урањати у молитву.

 

Да бисмо изградили спасење морамо сачувати свест о непрестаној борби.

[Иван Ивковић]

Јутрос непланирано наиђох на пророштво Исаије. Искрено, нисам остао равнодушан...

 

И у оно време седам ће жена ухватити једног човека говорећи: Свој ћемо хлеб јести и своје ћемо одело носити, само да се зовемо твојим именом, скини с нас срамоту.
4:2  У оно време биће клица Господња на славу и част, и плод земаљски на красоту и дику остатку Израиљевом.
4:3  И ко остане у Сиону и ко још буде у Јерусалиму, зваће се свет, сваки ко буде записан за живот у Јерусалиму,
4:4  Кад Господ опере нечистоћу кћери сионских, и из Јерусалима очисти крв његову Духом који суди и сажиже.
4:5  Господ ће створити над сваким станом на гори сионској и над зборовима њеним облак дању с димом и светлост пламена огњеног ноћу, јер ће над свом славом бити заклон.
4:6  И биће колиба, да сеном заклања дању од врућине и да буде уточиште и заклон од поплаве и од дажда.

 

Запеваћу сада драгом свом песму драгог свог о винограду његовом. Драги мој има виноград на родном брдашцету.
5:2  И огради га, и отреби из њега камење, и насади га племенитом лозом, и сазида кулу усред њега, и ископа пивницу у њему, и почека да роди грожђем, а он роди вињагом.
5:3  Pa сада, становници јерусалимски и људи Јудејци, судите између мене и винограда мог.
5:4  Шта је још требало чинити винограду мом шта му не учиних? Кад чеках да роди грожђем, зашто роди вињагом?
5:5  Сада ћу вам казати шта ћу учинити винограду свом. Оборићу му ограду, нека опусти; развалићу му зид, нека се погази;
5:6  Упарложићу га, неће се резати ни копати, него ће расти чкаљ и трње, и заповедићу облацима да не пуштају више дажд на њ.
5:7  Да, виноград је Господа над војскама дом Израиљев, и људи су Јудејци мили сад Његов; Он чека суд, а гле насиља, чека правду, а гле вике.
5:8  Тешко онима који састављају кућу с кућом, и њиву на њиву настављају, да већ не буде места и ви сами останете у земљи.
5:9  Од Господа над војскама чух: Многе куће опустеће, у великим и лепим неће бити никога.
5:10  Јер ће десет рала винограда дати један ват, и гомер семена даће ефу.
5:11  Тешко онима који ране, те иду на силовито пиће и остају до мрака док их вино распали.
5:12  И на гозбама су им гусле и псалтири и бубњи и свирале и вино; а не гледају на дела Господња и не виде rad руку Његових.
5:13  Зато се народ мој одведе у ропство што не знају, и које поштује гладују, и људство његово гине од жеђи.
5:14  Зато се раширио гроб и развалио ждрело своје превећ, и сићи ће у њ слава његова и мноштво његово и врева његова и који се веселе у њему.
5:15  И погнуће се прост човек, и високи ће се понизити, и поносите очи обориће се;
5:16  Господ над војскама узвисиће се судом, и Бог Свети посветиће се правдом.
5:17  И јагањци ће пасти по свом обичају, и дошљаци ће јести с пустих места претилину.
5:18  Тешко онима који вуку безакоње узицама од таштине, и грех као ужем колским,
5:19  Који говоре: Нека похита, нека брзо дође дело Његово, да видимо, и нека се приближи и дође шта је наумио Светац Израиљев, да познамо.
5:20  Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко.
5:21  Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни.
5:22  Тешко онима који су јаки пити вино и јунаци у мешању силовитог пића.
5:23  Који правдају безбожника за поклон, а праведнима узимају правду.
5:24  Зато као што огањ прождире стрњику и слама нестаје у пламену, тако ће корен њихов бити као трулеж и цвет њихов отићи ће као прах, јер одбацише закон Господа над војскама и презреше реч Свеца Израиљевог.
5:25  Зато се распали гнев Господњи на народ Његов, и махнув руком својом на њ удари га да се горе задрмаше и мртва телеса његова бише као блато по улицама. Код свега тога гнев се Његов не одврати, него је рука Његова још подигнута.
5:26  И подигнуће заставу народима далеким, и зазвиждаће им с краја земље; и гле, они ће доћи одмах, брзо.
5:27  Неће бити међу њима уморног ни сусталог, ни дремљивог ни сањивог, никоме се неће распасати појас око њега, нити ће се коме откинути ремен на обући.
5:28  Стреле ће им бити оштре, и сви лукови њихови запети; копита у коња њихових биће као кремен и точкови њихови као вихор.
5:29  Рика ће им бити као у лава, и рикаће као лавићи; бучаће и уграбиће плен и однети га, и неће бити никога да отме.
5:30  Бучаће над њим у то време као што море бучи. Тада ће погледати на земљу, а то мрак и страх, и светлост ће се помрачити над погибљу њиховом.

 

[Иван Ивковић]

[Иван Ивковић]

Vladika Grigorije: "O ljubavi prema drugom coveku"

 

http://www.youtube.com/watch?v=N_61HMkxelU#t=60

[Мајда]

Молитва је - вода жива, којом душа гаси жеђ.

[Иван Ивковић]

Нe помаже молитва речима, ако срце не учествује у молитви. Само усрдну молитву слуша Бог. Авва Ксој Тивејски враћао се једанпут са Синајске горе, па сретне монаха који му се пожали како у манастиру много страдају од суше, Рекне му Ксој: зашто се не молите и не просите од Бога? Одговори монах: и молимо се и просимо, но кише нема. Нa то ћe Kcoj: очигледно, ви се не молите усрдно. Хоћеш ли да се увериш да је то тако? И рекавши то уздиже старац руке к небу и помоли се. И киша обилата спусти се на земљу. Видевши ово, удивљени монах падне на земљу пред старцем и поклони му се, но старац бојећи се славе људске, хитно побегне од њега. — Просите и даће вам се, рекао је сам Господ. Но залуд су уста пуна молитве, ако је срце празно: Бог не стоји и не слуша на устима него у срцу. Нека се срце испуни молитвом, ма уста и ћутала. Бог ћe молитву чути и примити. Јер само усрдну молитву слуша Бог.

 

Свети Николај Жички

[Данче*]

Одлична тема-дневник,уживала сам читајући лепа писанија и сродна сочињенија..

 

ЉУБАВ је велико осећање, које нас зближава са Богом, јер Бог је љубав(1.Јн.4,8). У љубави је срећа јединствена; она је у стању да нам помогне да превазиђемо све потешкоће и да победимо гордост и егоизам. Али не разумеју сви правилно шта је љубав. Љубављу често погрешно сматрају она пријатна осећања, која ми имамо када се према нама добро односе. Међутим, то није љубав. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? Лако је пријатно волети човека кад је он поред вас и када нас обасипа радошћу. И ако нам којим случајем разговор са ближњим не одговара, ми истог тренутка мењамо свој однос према њему,често у дијаметрално супротан. "Од љубави до мржње је један корак". Али то значи да смо ми заправо волели погрешном љубављу, тј. да је наша љубав према ближњем била из користи. Допадала нам се она пријатност коју је емитовало општење с њим, а када је то нестало, нестала је и љубав. Испоставља се да смо ми волели човека као ствар која нам је потребна; чак не ни као ствар, већ као намирницу-укусну храну коју смо појели и заборавили укус. Тако, дакле, истинска љубав не тражи већ ДАЈЕ. У томе и јесте права радост љубави. Радост од добијања нечег је радост материјалне природе, из користи, а од давање некоме - истински и вечна. ЉУБАВ- то је служење.И Христос нас воли не због овог или оног, већ једноставно зато што смо ми Његова деца. иако смо грешни, непослушни и духовно болесни, али управо болесно и слабашно дете родитељи воле више.

-Свештеник Павле Гумеров

[Иван Ивковић]

Неки монах жалио се светом Арсенију, како при читању Светог писма не осећа ни силу речи прочитаних, нити умилења у срцу. На то ћe му велики светитељ одговорити:
„Чедо, ти само читај! Чуо сам да чаробници змија, кад обајавају змије, изговарају речи, које они сами не разумеју, али змије чувши изговорене речи, осећају силу њихову и бивају укроћене. Тако и ми кад непрестано држимо у устима својим речи Св. Писма, па ма силу њихову ми и не осећали, зли духови чувши, страше се и беже, јер не могу да поднесу речи Духа Светога.”
Чедо, ти само читај! Дух Свети, који је преко надахнутих људи написао речи божанствене, чуће и разумеће и похитаће ти у помоћ: и разумеће и осетиће демони, и побећи ћe од тебе. To јест, разумећe Онај кога призиваш у помоћ, и разумеће они које желиш да отераш од себе. И оба циља биће постигнута.

[Rašo]

У једној пећини живео је стари монах који годинама није излазио из ње; само му је храну доносио један од братије из суседног манастира. Једног јутра, уместо тог брата, храну је донео игуман манастира.

Сав тужан поче се жалити старом монаху.

- Знате, оче, манастир ће нам опустети, нема нових монаха, мошти немамо да би нам свет долазио. Некако смо се и ми отуђили к'о да смо нека изумирујућа врста. Братија једва да говоре један са другим, свако сваком смета.

Старац га саслуша и поче да се смеје.

- Ви тужни? Па зар је то могуће на таквом месту?

- Каквом месту? - упита игуман.

- Па међу вама је један свети човек, а ви очајавате и тугујете.

Игуман се замисли док је силазио ка манастиру. Размишљао је у себи, ко ли би могао бити тај свети човек и у сваком налазио много мана. По повратку у манастир исприча братији шта је чуо.

Али од тада се у манастиру рашири нека чудна радост! Сви су били весели и пажљиви један према другом. Свако је на свакога „сумњао“, сви су пазили на друге, слушали их и уважавали.

То је и народ приметио и почео је са радошћу долазити код њих. И братство се увећа.

Игуман тада оде поново старцу.

- Оче, схватио сам поуку; све сам их посматрао пажљиво и детаљно, сви су злата вредни, ја нисам могао да замислим шта имамо док их нисам почео помно пратити.

Старац се насмеја и рече:

- У свим људима има доброте само ми смо криви што прво у сваком тражимо оно најгоре.

[Иван Ивковић]

Ево шта каже авва Исаија : "Онај ко се труди да нађе са чиме би упоредио Бога, хули на Бога. Онај, међутим, ко тражи како да га успоштује, воли чистоту у страху Божијем.Онај ко, видећи рећи Божије, себе утврђује на тумачењима сопственог разума, не познаје славу Божију и Његово богаство, а онај ко говори: "Човек сам и не знам", те узноси славу Богу, стиче богаство Божије по сили својој и по помисли својој."

[Данче*]

два одговора на питање „Да ли је Бог свемогућ?“

 

Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ? АКО ЈЕ СВЕМОГУЋ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ?
На то питање позната су ми два одговора, један сам одговор дао ја када ми је, док сам био питомац на војној академији поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег патријарха Павла док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997 године.

1) мој одговор:
друг ми је поставио питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ И АКО ЈЕСТЕ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ?
Такво питање је класична философска заскочица, тј један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО.
Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично?
Рекао сам му да се у логици по правилу постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања и да бих му то појаснио хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе:
1. Бог све може
2. Може ли Бог оно што не може? (као што је речено може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање „може ли оно што не може“)
А пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса или исказ чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј на основу два исказа која се међусобно искључују не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам.

2) Одговора патријарха Павла:
Године 1997, ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр имао сам ту част да сам ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар наишао на нашег драгог Патријарха. Но моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту:
„Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: ВАША СВЕТОСТИ ДА ЛИ ЈЕ ВАШ БОГ СВЕМОБУЋ? А ја га погледам и кажем: ЈЕСТЕ А он ће даље: А КАД ЈЕ ОН СВЕМОГУЋ ДА ЛИ МОЖЕ ОН ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Ја га погледам и кажем му: ПРИЈАТЕЉУ, ЈА БИХ ТЕ НЕШТО ЗАПИТАО, АЛИ НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ? А он ће: НЕЋУ. А ја му опет кажем: ПРИЈАТЕЉУ, ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈА ПИТАМ ЈОШ ЈЕДНОМ, А НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ? А он ће мени: НЕЋУ. А ја га и по трећи пут запитам: А ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈОШ ЈЕДНОМ ПИТАМ ДА НЕЋЕШ МОЖДА ДА СЕ НАЉУТИШ? А он ће мени: МА НЕЋУ ДА СЕ НАУЉТИМ! И ја му онда кажем: ДОБРО КАД НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ. А РЕЦИ ТИ СВИМА НАМА ДА ЛИ ТИ МОЖЕШ ДА БУДЕШ ПАМЕТАН?
А он ћути и ћути и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: НИ ЈЕДНО НИ ДРУГО ЈА ВЕЋ ЈЕСАМ ПАМЕТАН!!!
И ја му кажем: ЕТО ПРИЈАТЕЉУ МОЈ И МОЈ БОГ ЈЕ СТВОРИО КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ!
А он ме запита са чуђењем: А КОЈИ ЈЕ ТО КАМЕН?
И ја му кажем: ТИ СИ ТАЈ КАМЕН, НЕ МОЖЕ ТЕБЕ НИ БОГ ДА СПАСЕ АКО ТИ НЕЋЕШ ДА СЕ СПАСЕШ“.
А наш мудри патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава.
Мудри патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ.

 

-Доситеј Хиландарац

[Rašo]

Dva kaludjera vraćajući se hodocasca stigli su do gaza neke rijeke. Tamo su ugledali djevojku koja ocito nije znala sta da radi posto je voda bila duboka, a ona nije zaljela da upropasti svoju odjecu. Bez ikakve buke jedan od kaludjera uprtio ju je na ledja, prenio preko rijeke i spustio je na drugu obalu.

Kaludjeri su nastavili svojim putem. Medjutim, posle jedan sat, ovaj drugi kaludjer poceo je da prigovara.-” Sigurno da nije dobro da dotaknes zenu. To je potpuno u suprotnosti sa zabranom bliskog kontakta sa zenama. Kako si mogao da uradis nesto sto se kosi sa monaskim pravilima? Ovo ću reći glavnom starješini… “Kaludjer koji je djevojku prenio preko rijeke nije odgovorio. Nastavio je mirno da ide dok konacno nije odgovorio:-” ja sam je ostavio pored rijeke jos prije jedan sat. Zasto je ti jos uvek nosis u svojim mislima?!”

[Иван Ивковић]

НЕ МОЖЕ ТЕБЕ НИ БОГ ДА СПАСЕ АКО ТИ НЕЋЕШ ДА СЕ СПАСЕШ.

Јао, много ти хвала. Пре две-три недеље ми је ово испричао један брат и био сам одушевљен довољно да прибележим али ти си то урадила уместо мене.  

 

Dva kaludjera vraćajući se hodocasca stigli su do gaza neke rijeke...

Добра стара причица. Само, можда не потиче из хришћанског света као што би многи помислили. Погледај ово: https://www.pouke.org/forum/topic/1828-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE-%D0%B8-%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%B5-%D1%83-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8%D0%BC-%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0/page-3#entry1037131

 

А сада да може и песма...

[Данче*]

Јао, много ти хвала. Пре две-три недеље ми је ово испричао један брат и био сам одушевљен довољно да прибележим али ти си то урадила уместо мене.  

 

Богу хвала за све,не постоји случајност све је по Божијем плану!

[Данче*]

Наука је лаж када се њене чињенице прихватају као апсолутна истина, јер ће сутрашња наука одрицати данашњу. Уметност је углавном свесно фалсификовање. Политика је увек била пуна обмане, лажи и преступа, овде све треба схватити “обрнуто”, а оно што се назива “живот” је таштина над таштинама, потпуна таштина, а што је главно, ужасно ситничарење, празнина и лаж без краја. Једном речју, “епоха лажи”, царство кнеза овога света…”

 

-Игуман Никон

 

Господ нам је још овде отворио улаз у Царство Божије, а ми тражимо бедне мрвице истине у науци, философији и било где, само не у Јеванђељу и не код светих отаца који су Јеванђеље остварили у свом подвигу. Јадни смо ми људи. Сами себе осуђујемо на несрећно полуживотињско постојање, а притом још друге кривимо за животне тешкоће.

-Игуман Никон