Захвалност Богу

[мина м]

Певам Господу за сваку топлину у погледу

Певам Господу кад исто помислимо у трену,ближњи ми, за тај трен

да буде 

да га не пропустимо

[JESSY]

Господе, бесконачно, неизмерно Ти дугујем за сваки удисај ваздуха, који си Ти растворио, ради нашег постојања, за сваки гутљај пића, и за сваку кору хлеба, за сваки плод са дрвета и жбуна, или за друге безбројне плодове земаљске, за сваку мисао, добру, чисту, свету, која се уздиже од земље ка небу, за свако добро осећање, свако добро дело, и за све, за све Ти благодарим, ја непотребни слуга Твој!
Свети праведни Јован Кронштатски

[AnaLaz]

[JESSY]

Mnogi sveti oci su napominjali kako je, posebno u vremenima kada nas iskušenja skole, važno bez dvoumljenja zahvaljivati Bogu bukvalno za sve što stavlja pred nas. Govorili su da će nam zahvaljivanje Gospodu pomoći čak i onda kada nam se to čini kao poslednja stvar koju želimo da uradimo.

 

Slava Bogu! O reči trijumfa, reči proglašavanje pobede, reči veselja za sve verne Božije sluge, a straha i poraza za sve Njegove neprijatelje, reči uništavanja njihovog oružja! To oružje je greh, to oružje je telesni razum, pala čovekova mudrost. Ona je nastala iz pada, njen prvi uzrok je greh, nju je Bog odbacio, ona neprestano besni na Boga, nju Bog stalno odbacuje. Oko onoga kojeg je nevolja ranila uzalud će se sabrati sve zemlje, bezuspešno će ga lečiti lekovima krasnorečivosti, filosofije; besplodan će biti trud samog nevoljnika ako poželi da razmrsi mnogo zapletenu mrežu nevolje naporima sopstvenog razuma. Veoma često, skoro uvek, razum se potpuno gubi u toj mnogo zapletenoj mreži! Često vidi da je sa svih strana obmotan, zatvoren! Često mu se čini da su i izbavljenje i sama uteha već nemogući! I propadaju mnogi pod nepodnošljivim pritiskom teške tuge, umiru od smrtne rane, stradalničke rane, ne našavši na zemlji nikakvo sredstvo dovoljno moćno da izleči tu ranu. Zemaljska Mudrost se pokazala svim svojim sredstvima: sva su pokazala Da su nemoćna, ništavna. Zanemari, najvoljeniji brate, onu koju je odbacio Bog! Odloži u stranu sva oružja svog razuma! Primi oružje koje ti daje neustrašivost Hristove propovedi. Zajedljivo će se podsmehnuti čovečija mudrost kad vidi oružje koje nudi vera; pali razum, zbog svoje mržnje prema Bogu, neće oklevati da iznese najumnije prigovore, pune učenjačkog skepticizma i ironije. Ne obrati nikakvu pažnju na njih, na one koje je Bog odbacio, na neprijatelje Božije. U svojoj nevolji počni da izgovaraš iz duše, da ponavljaš – bez ikakvog razmišljanja – reči: slava Bogu! Ugledaćeš znamenje, ugledaćeš čudo: te reči progone žalost, prizvaće u srce utehu, učiniće ono što nisu mogli da učine ni razum razumnih ni mudrost mudrih na zemlji. Postideće se, postideće se taj razum, ta mudrost, a ti, izbavljen, isceljen, verujući živom verom, dokazanom tebi u tebi samom, uznosićeš slavu Bogu!

sv Teofan zatvornik

[JESSY]

ЗАХВАЛНОСТ

И ове посне недеље Господ нас учи стиду. Васпитава нас не страхом, него изазивањем код нас стида. То уме да буде добро средство у васпитању деце али и одраслих.
Чита се јеванђеље о исцелењу десеторице губавих. О чему се ради у овом одломку (зачалу)? Кад угледају Христа како прилази граду, губавци који живе изоловани, ван града, а забрањено им је да прилазе људима, из даљине вичући моле Господа да их исцели. Господ их шаље код свештеника и они не питајући даље полазе у град. Забрана је срушена. Док корачају ка граду, један од њих, Самарјанин, схвативши да је излечен, враћа се Исусу да се захвали. Пада Му пред ноге. А Исус му говори: "Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди, вера твоја те је спасла." (Лука 17, 12-19)

Нема претње, нема згражања због незахвалности, само указивање на очигледно - што треба да пробуди стид. Да ученике и све оне који "имају ушу да чују", научи важности захвалности.

Христос исцељује, као што је исцелио овом приликом десеторицу губавих. Ради се о језивој болести кооја чини да живим људима месо трули, доживљавана је као најужаснија казна.Данас је губа или лепра, сузбијена, па не можемо довољно да разумемо очај тих паћеника. Можемо све да тумачимо и дословно али и и символички. Губа - као пораженост греховношћу. Испрљаност која се не да опрати. Можемо и да цео српски народ препознамо као губавце, или бар као оне које је свет као губавце изоловао и гурнуо у изолацију. Као оне које је после скинуо са стуба срама, али им додељује бесконачне куре експерименталних лекова, још увек пажљиво надгледајући стабилност изолације, карантина.

Да, Христос исцељује, али Христос даје и оно што медицина без обзира на сав развој науке не може никад да да - коначну победу над смрћу. 
У Литургији, на почетку светог Узношења, свештеник чита за све нас: "...Ти си нас из небића привео у биће, а кад смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на Небо, и даровао нам Царство Твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину Твом, и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена..."
Захвалност, благодарење (Евхаристија) је основа нашег односа са Богом. Јер чиме ми можемо Њему, који нам је све дао, да узвратимо? Осим захвалношћу?
И да ли без захвалности уопште може бити односа човека и Бога? Господ не грди деветорицу незахвалних. Они су исцелењем враћени у живот из суморне издвојенисти губаваца која личи на искључење из живота још за живота. Иако то није речено, ми ипак знамо да ће они без захвалности опет заборавити на Бога, да су уствари већ заборавили на Њега и да због тога њихова слобода и пуноћа живота неће трајати задуго.

Богу захвалност није потребна, али је потребна нама.
Српски народ иначе са захвалношћу има великих проблема. Можда су и други слични, али повремено изгледа да смо ми способни искључиво да уочимо неправду, да до детаља сагледамо све оно што нас мучи, а да смо за захвалност некако затворени. Кад нам је лепо, не сетимо се да захвалимо Господу, али кад смо на некој муци љути смо на Господа што нам одмах не прискочи у помоћ. Иако нам историја није лака иако у последње време живимо све горе (не само кривисом других) ипак повремено смо размажени као што је кад је Христос дошао на Земљу био размажен Изабрани народ.

Ако не жели да доспе у ситуацију незахвалних Јевреја које ће заменити захвални Самарјани - мора одмах да почне да се ради на враћању осећања захвалности међу нас. Уместо да децу учимо само њиховим правима, морамо да их учимо и обавезама, а пре свега да их учимо захвалности. Ако се озбиљно позабавимо тиме можда ћемо и код нас одраслих вратити загубљену захвалност. Захвалност за сам живот, за дивну земљу коју нам је Бог дао а коју сад бесрамно и незахвално распородајемо, за дарове које смо рођењем добили, за спасоносну веру коју су нам преци сачували и предали.

Један од десет губаваца се вратио да се захвали. Тиме он постаје део Цркве. Учесник у Евхаристији, благодарењу... Мањи је број оних који знају да изразе своју захвалност. Ако макар један од десет Срба буде редовно учествовао у захвалности коју у Евхаристији, Светој Литургији исказујемо Богу и нудимо му као уздарје за све што нам је дао, можда ће обновљена захвалност нашем народу вратити будућност. Ако се научимо да се Бога сетимо у тренуцима кад нам је добро и кад сигурно имамо за шта Богу да се захвалимо, умећемо да му се обратимо и кад нам не буде добро. Можда ћемо чак умети да се захвалимо и на неким проблемима, кад схватимо да нас они не воде у пропаст него нас муче да не пропаднемо...

Како је сад? - Не од десет губавих већ од сто губавих или чак и више, само један не заборави значај захвалности. Захвалност нас онда не повезује међусобно ни са Богом, а пут у будућност остаје затворен. 
И ми се само усавршавамо у жалопојкама.