Апел за помоћ

[JESSY]

Свештеник у пензији протојереј - ставрофор Богић Фемић оболео је од леукемије. Потребни су даваоци тромбоцита 0 (нулте) групе. Јавите се на бр. тел. 0606081976 кћерки Слободи Даниловић или у Завод за трансфузију крви Србије код Храма Светог Саве под бројем 1876 - за оца Богића Фемића. Протојереј-ставрофор Богић Фемић био је старешина храма Светог Николе у Добановцима, претходно дугогодишњи парох и архијерејски намесник барски. У мировину је отишао половином 2013. године. У наставку је чланак о о. Богићу.

Чланак из листа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске, аутора свештеника Јована Пламенца:

Протојереј-ставрофор Богић Фемић: Оживио вјеру под Румијом

2. јануар 2014.

Протојереј-ставрофор Богић Фемић рођен је на Томиндан 1951. године у Фемића Кршу, од оца Љубомира и Мајке Даринке, рођене Томовић, у породици старих црногорских официра: Вукадина, Панта, Самча и Милутина.

Основну школу похађао је у Брзави, а потом у Затону, често газећи преко Лима, и напокон у Штитарима, путујући седам километара пјешке у једном правцу.

Петоразредну Богословију у Призрену уписао је 1967. године, а када је био у трећем разреду прешао је у Карловачку, коју је завршио 26. јуна 1972. године.

Већ на Петровдан те године вјенчао се у цркви Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу са Даринком Белић, студентом Филозофског факултета у Новом Саду, са којом је добио сина и ћерку: Слободана и Слободу. Било је то прво вјенчање у овој цркви након Другог свјетског рата.

Десет дана касније, 22. јула, на Цетињу је рукоположен у чин ђакона, а сљедећег дана и у свештенички чин. За пароха у Бару постављен је 1. августа. Још му није била 21 година.О. Бошко 2

Тешко је то вријеме било за свештеника у Црној Гори, па и у Бару. Живио је као подстанар, плату није имао, а трêба мало… За 18 година није никога вјенчао, тек неколико их је крстио, неколико сахранио. Богоодступна комунистичка идеологија оставила је дубоку бразду у народу. Тим прије, уз велику радост и захвалност, сјећа се људи који су помогли његовој породици: Јована Павићевића, проте Мила Пламенца… Да би могао да плати стан, примао је социјалну помоћ од Општине Бар и малу помоћ од Митрополије.

А и ожиљци су дубоки: након што је почео да ради на Рибњаку, разбијали су му стари „југо“, мазали га фарбом, добацивали му погрдне ријечи, пресријетали га, покушавали да га заплаше.

У војску је отишао 1974. Богословски факултет у Београду завршио је 1990. године.

Тешки дани барског свештеника

На барској парохији отац Бошко наслиједио је старог, доброг, искусног и мудрог проту Павла Радуновића. Остао је жал што није записивао његове приче у људима у Бару, искуства са парохије, о његовом страдању у рату и послије њега…

Од кад се вратио из војске, 1975, наредних пет година тражио је канонски отпуст, што писмено што усмено. Није могао да прехрани породицу. Речено му је да, ако не може да заради средства за живот као свештеник, иде у државну службу. А њему се нипошто није скидала мантија…

О. Бошко 3Парохијски дом у Старом Бару, спомен-кућа из 1878. године, адаптиран је 1974. и свештеничка породица Фемић је преселила из подстанарске собице. На Цвијети 1979. године грунуо је земљотрес и порушио парохијски дом. Самим чудом Божијим Фемићи су преживјели. Зидови дебели скоро метар су се обрушили, уништили им све ствари… О томе је писало „Православље“.

Наредних шест мјесеци живјели су под шатором, а потом осам година у монтажној кући.

Земљотрес је порушио и цркву Светог Николе у којој је редовно служио, цркву Свете Неђеље у Рапу и друге околне цркве. Под кровом је остала једино црква Светог Арханђела Михаила на градском гробљу Гвозден бријег (у новом Бару у то вријеме још није било цркве).

Али, отац Бошко се није предавао. И то је основна одлика његове личности која га није напустила све вријеме његове дуге свештеничке службе. Окачио је звоно о оближњи ловор, и већ на Васкрс служио литургију поред зидина цркве Светог Николе. Тог Васкрса мало гдје у Црној Гори се чуло црквено звоно.

У план обнове Бара није ушао парохијски дом. Али, отац Бошко се изборио: ишао много пута у Општину, у Извршно вијеће… И парохијски дом је обновљен 1987.

Како је отац Бошко изборио локацију за Саборни храм

У цркви Светог Николе у Микулићима отац Бошко литургију је први пут служио на Духове 1975. године. Наредне године Андровићи су донијели крст Светог Јована Владимира. Био је то почетак обнове румијске литије.О. Бошко 6

У почетку, литија је ишла до водопада на потоку Питин, гдје је 1984. године отац Бошко – према древној традицији – почео да закрштава воду.

Прва литургија на врху Румије, након што су комунистичке власти педесетих година забраније румијску литију, одслужена је на Духове 1994. године. Тада се Митрополоит Амфилохије први пут испео на румијски врх, тамо гдје је 11 година касније обновљена црква Свете Тројице.

Изградњу цркве на Рибњаку, на заравни гдје је раније била црква Светог Јована Крститеља, отац Бошко је започео 1993. На оближњем узвишењу били су остаци цркве Светог Василија Острошког, коју је подигао краљ Никола након ослобођења Бара од Турака 1878. године. Наредне године цркву је освештао епископ тимочки Милутин. Овом чину присуствовао је и барски надбискуп Петар Перколић.

Прву литургију у Пречистој Крајинској одслужио је 24. септембра 1989. године. Потом је на остацима овог древног манастира сваке године служио литургију на празник Светог Јована Владимира, на Велику и Малу Госпојину. Са њим је из Бара сваки пут ишао аутобус вјерника.

У исто вријеме пратио је обнову саборне мркојевићке цркве Светог Илије у Вељем Селу, коју су 1990. године освештали викарни епископ митрополита Данила Никанор и владика будимски Данило. На освештавање су дошли Милић од Мачве, Стево Жигон…

Изградњу конака на Рибњаку, што је значило и изградњу манастира, започео је 1991. О. Бошко 8Те године, након историјског говора на првој плочи конака, на дан Светог Василија Острошког, када је указао на потребу изграње цркве у Бару и позвао народ да се заједно са њим избори за локацију за цркву, на главном градском тргу започео је штрајк глађу. Претходно су стари митрополит Данило четири пута и владика Никанор једном долазили код барског општинског руководства и молили за локацију за цркву. Бар је био једини град у Црној Гори, поред Мојковца, који није имао цркву. Замајавали су их, нудили им да праве цркву у Туђемилима и на неким другим мјестима скроз ван града.

За три дана штрајка, оца Бошка писмено је подржало 5.000 житеља Бара (око пола урбаног дијела града). Своје потписе подршке дали су му и римокатолици, муслимани, римокатолички фратар из Сутомора… Услиједио је митинг пред градском Скупштином и – локација за храм је добијена.

Ту, поред поште и хотела „Тополица“, отац Бошко је убрзо побоо велики дрвени крст, којег је освештао Митрополит Амфилохије, а на Никољдан исте године замијенио га је бетонским. И ту је, љети и зими, па и по вјетру и киши, уочи сваке недјеље и празника служио вечерњу службу. Литургију је служио у цркви Светог Николе у Старом Бару.

Управо на том мјесту изникао је велелепни саборни храм Светог Јована Владимира.

Одлазак из Бара

Те године, 1991, испред цркве Светог Николе у Микулићима одбранио је крст Светог Јована Владмира од Јеврема Брковића и његове екипе, коју су чинили и новинари из Хрватске.

Уочи дана Светог Василија Острошког 1992, након вечерње службе коју је служио митрополит Амфилохије, отац Бошко је острошком игуману Лазару предао кључеве манастира Рибњак, са жељом да он буде метох манастира Острог. Ту његову жељу благословио је Митрополит.

Непун мјесец касније, након литургије на дан Светог Јована Владимира у Пречистој Крајинској, по повратку у Бар повео је литију улицама града. Била је то прва литија у Бару.

Године 1989. у Пречистој Крајинској организовао је прославу 600 година Косовског боја. Стуб на којем је дан раније постављено озвучење те ноћи је миниран. Свечаре је од локалних Албанаца заштитила тадашња власт. На службу су дошли партијски активисти, те оџа из Остроса…

Када је отац Бошко напустио Бар, за освештавање је била припремљена и црква Светог Јована Владмира у Доброј Води.

Из Бара је отишао 1994. у Сокобању, а наредне године у Сремску Каменицу, гдје је за пет година службовања обновио цркву и три године у основној школи предавао вјеронауку.

Премјештај у Добановце добио је 2000. године. И ту је средио цркву, црквену кућу, црквени живот…

Ове године, 27. јула, епископ сремски Василије у Добановцима је одслужио литургију. Била је то посљедња литургија проте Бошка у његовог активној свештеничкој служби. Вољеног проту и драгог колегу у мировину су испратили добановачки вјерници, и свештеници из Србије и Црне Горе. У пензији је од 1. августа.

Благо теби

Читав Сабор Српске православне цркве 1977. године дошао је новом пругом у Бар. Плавим возом.

Строги државни протокол није предвидио посјету цркви. А наредног дана био је празник Светих Ћирила и Методија.

На литургију у цркви Светог Николе у Старом Бару, не марећи за протокол, дошао је једино епископ рашко-призренски Павле. Остао је код оца Бошка на ручку.

Отац Бошко се потоњем патријарху срспком пожалио на тежак живот у Бару, на малтретирања која доживљава, како једва прехрањује породицу… Владика Павле га је пажљиво саслушао и прозборио само:

-Благо теби!

Извор: 

Радио Слово Љубве

 

[JESSY]

spojene istovetne teme...

[Ненад Р.]

Само да подигнем тему. Мислим да можемо сви на форуму, ако  не нешто више,  послати бар по једну 'SMS' поруку.

У молитви поменимо име и помолимо се за све којима је помоћ потребна...

 

Јесте лепо и хумано послати и једну поруку, но хајдемо послати и коју поруку више, добро ће доћи малој Нађи.

[Лидија Миленковић]

Људи, помозите, ако Бога знате. Данас ми се јавио Дејанов отац, у великој су кризи - немају ни за лекове, ни за санитетски материјал.

[Иван Ивковић]

@@Лидија Миленковић, постави овде информације информације за помоћ да би видели и они који не користе ФБ.

[JESSY]

 

• Архиепископија београдско-карловачка

[Danijela]

Zaboravljena baka Eva iz Laze Telečkog

Izvor: 021.rs

U najurbanijoj ulici Novog Sada već 60 godina živi baka Eva Marković, poreklom Ruskinja, koja je preživela golgote logora, ali se sa svojih 90 godina i dalje raduje životu.

 

Foto: Fejsbuk grupa "Novosađani"

 

Baka Eva ima dve ćerke i nekoliko unučadi, ali su svi oni, kako kaže, otišli svojim životom. Jedino joj ćerka iz Novog Sada svrati dva puta mesečno i plati joj račune.

Ova skromna starica kaže da joj ne smeta ni stara odeća ni oronuli stan, već da je zahvalna što nije gladna. Pošto se slabo i teško kreće, baka Evin jedini stalan izvor hrane je ručak koji dobija svakodnevno iz Crvenog krsta.

"Nisam gladna. Jako su fini ti ljudi. Rekli su mi da više ne dolazim sama po ručak, već da će mi oni doneti, jer sam na putu do Crvenog krsta nekoliko puta pala u nesvest. Svaki dan mi dolazi Perica, momak koji raznosi hranu. Donosi mi i higijenske proizvode, tako da ne kupujem ni sapun, ni šampon, ni prašak za veš. Samo se ponekad častim, pa kupim kiselu vodu."

Evina kuća decenijama nije renovirana, tako da ona sada živi u prostoriji sa napuklim plafonom koji preti da se uruši, polomljenim prozorima i sa kanalizacionim odvodom u dvorištu, a smrad se nekada oseća po celoj kući. Ali baka Eva se svemu prilagođava i kaže da joj jedino smeta hladnoća.

"Bude mi hladno zimi, pukli su i plafon i prozori. Ove godine ipak nije bila tako jaka zima. Trudim se da se dobro obučem i ponekad upalim grejalicu, jer štedim struju. Inače, trudim se da štedim, mesečno potrošim samo jedan kubik vode. Za odeću i čišćenje stana skupljam i koristim kišnicu", govori za 021 o svojoj svakodnevici ova skromna baka.

Evina životna priča počinje u Rusiji, odakle je kao devojka odvedena u logor u Nemačkoj, gde je, kako kaže, spoznala sva zla ovog sveta i najveće među njima, glad. "Znam ja šta je glad, bila sam u logoru u Nemačkoj još 1941. Za te tri godine nisam pojela ni tri kile hleba. Imala sam 18 godina kada su me kao omladinku iz Sovjetskog Saveza oterali u logor. Ničeg se ne bojim, osim gladi, glad je nešto najteže na svetu", priča Eva.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Crvena armija regrutovala je njenog malog brata i oca. Majka je uspela da spase sina ali su, skrivajući se od vojske, pokisli i Evin brat je uskoro preminuo. Stres od gubljenja sina i odvođenja muža, kao i nehumani uslovi u logoru, doveli su do toga da joj je i majka ubrzo umrla.

 

 

"Stalno sam plakala. Jedan od retkih koji mi je u tim teškim trenucima pomagao bio je jedan oficir iz Beograda. Tada nisam imala pojma gde je Beograd. On je radio u mornarici, pa je znao pokoju reč ruskog. Govorio mi je da ne plačem, da će brzo oslobođenje. Kasnije se zaljubio u mene i rekao mi da će me odvesti u Beograd. Tako je i bilo", priča ona.

Kad je američka vojska oslobodila logor, Evina situacija postala je bolja. Oficir je ispunio obećanje i odveo je u srpski konzulat, gde su se venčali.

Imala je dvadeset jednu godinu kada je došla u Beograd. Živeli su u Hilandarskoj ulici, gde ju je njegova porodica lepo primila, seća se Eva. Nakon što joj se muž razboleo i umro, Eva se, zbog većeg broja slobodnih stanova i bolje ponude posla, preselila u Novi Sad.

"Iz sindikata, gde sam se prijavila za posao, poslali su me u fabriku za voće i povrće u Kulpinu. Naučila sam da perem krastavce i da ih slažem u tegle. U ovom stanu, gde sam sad, živeo je jedan Rus. Bio je muzičar u pozorištu. Ja sam sav zlatan nakit koji sam dobila od mame dala njemu, a on mi je ustupio ovaj stan i od tad sam ovde."

Šezdeset godina kasnije, baka Eva i dalje živi u toj istoj kući u Ulici Laze Telečkog. Međutim, vremena su se promenila, a nekadašnje porodične kuće sada su kafići i klubovi. To umnogome utiče na život ove starice.

"Moje dvorište je bilo puno cveća, sad su mi svo cveće počupali, ostalo je nešto malo. Ovde bude takva buka. Vi da vidite to noću... Oni mene maltretiraju, ja nemam sna noću, zato ja po danu spavam. Zbog zakona o požaru, napravili su neka vrata koja izlaze iz kafića u moje dvorište. Oni tu izlaze, pre neku noć su mi kapiju srušili. Kada zovem miliciju, samo me oteraju u kuću i kažu mi da ćutim", priča nam Eva.

Kako za 021 kaže jedna od organizatorki pomoći za baku Evu Marković, Danka Debeljak, iako je baka veoma skromna i tvrdi da joj ništa nije potrebno, "Novosađani" su uspeli da sastave spisak bakinih najneophodnijih potrepština, a planiraju da dovedu majstore i okreče joj stan.

“Prvobitna ideja bila je da se prekreči fasada, ali problemi koje smo zatekli u kući su mnogo ozbiljniji i svakako predstavljaju prioritet. Za početak, neophodno je popraviti plafon koji se sve više urušava. Zatim, problem je i kanalizacija u njenom dvorištu, a pored toga trebalo bi popraviti električne instalacije. Sve ovo otežava njenu skromnu svakodnevicu, neophodno je da joj se obezbede osnovni uslovi za život zbog čega smo i pokrenuli akciju”, kaže Danka.

"Novosađani" nisu jedini koji pokušavaju da pomognu Evi. Neki od sugrađana, koji su čuli njenu priču, ponekad joj kucnu na prozor, donesu nešto hrane i malo popričaju.

Baka Eva se ni na koga ne žali, zahvalna je za sve što joj je život doneo. Bez obzira na teške okolnosti u kojima živi, ona ne želi da se iseli, jer kako kaže, ne želi da napusti kuću koja joj je dom poslednjih šezdeset godina.

 

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=05&dd=13&nav_id=847586

 

[Guest]

 

[Ненад Р.]

Хвала свима који помажу , а посебно хвала Руском народу.

[Guest]

Momak iz Beograda boluje od raka kostiju, i hitno mora na operaciju u Italiju, za koju je potrebno 35.000 evra

Slavoljub Atanasovski je momak od 17 godina iz Beograda koji boluje od raka kostiju i hitno mu je potrebna operacija u Italiji, u bolnici Instituto ortopedico di Rizzoli.

Kako porodica ne može sama da obezbedi sumu od 35.000 evra, otvoren je računna koji svako ko želi da pomogne može da uplati sumu za Slavoljuba, koji se trenutno nalazi na odeljenju Onkologije u Tiršovoj.

Informacija o Slavoljubu pronela se velikom brzinom na društvenim mrežama, a ovim putem apelujemo na građane da, i pored ovih teških momenata za Srbiju usled poplava, daju svoj doprinos koliko mogu da bi se sačuvao život ovog momka, koji trenira i folklor i vaterpolo.

Uplate se vrše na sledeći način:

Komercijalna banka
ZA SLAVOLJUBA ATANASOVSKOG
205-9011005478450-80

[JESSY]

[JESSY]

Pomozite da preživi dečak Martin Poša (12) iz Subotice!

Urednik

on 2 July, 2014 at 18:17

Juče nam se javila Subotičanka, Silvija Skenderović, majka dečaka Martina, koji je sa svojih 12 godina života preživeo pravi pakao usled bolesti Hidrocephalus (Vodena glava), čiji apel da se ovoj skromnoj i običnoj porodici pomogne prenosimo i na vas.

Martin je do 2008. godine imao četiri operacije mozga, međutim, na poslednjoj operaciji mu je priklješten mozak i od tada nastaju komplikacije koje ovoj porodici svakodnevno nanose bol i patnju.

2010. godine su Martina vodili u Novi Sad i Mađarsku, ali niko im nije rekao da on ima tumor na mozgu. Prošle godine u decembru je operisan u Beogradu, i na kratko se stanje popravilo, Martin je počeo da se igra i smeje, ali sve što je lepo, na žalost, kratko traje. Mesec dana nakon operacije počinju glavobolje, depresija, agresivnost i nesanica.

Njegovo stanje može da se kontroliše isključivo MR snimanje glave, a za nastavak lečenja je potrebno JOŠ SAMO 400 eura i na ovaj način vas u ime porodice molimo da pomognete da sakupimo ovaj novac i da damo šansu Martinu da nastavi bezbolno svoj mladi život!

Martinova majka ne može da radi, jer je po ceo dan uz njega, a otac je operisan i bolestan i svi koji mogu da pomognu na bilo koji način, mogu da izvrše uplatu na dinarski račun 205-9011005075267-39 kod Komercijalne banke na ime Martin Poša.

PODELITE OVO PUTEM FEJSBUKA ILI POŠALJITE LINK NEKOME KO MOŽE DA POMOGNE, HITNO JE!

http://www.petplus.rs/subotica/pomozite-da-prezivi-decak-martin-posa-12/

[Guest [email protected]]

Otvorite i br. za hitnu pomoć preko neke telefonske kuće kao npr VIP, Telekom, MTS ili sve triju da se što više ljudi uključe doniranjem preko uplate po 50-100 din. slanjem po par poruka da bi dečku što pre stigao novac koji mu je prekopotreban! Dobra izbor je i žiro-račun, ali pre mislim da bi dostigao novac otvaranjem broja brze pomoći za malog slanjem poruke za njega na taj i taj broj preko svih triju mreža!

[JESSY]

Otvorite i br. za hitnu pomoć preko neke telefonske kuće kao npr VIP, Telekom, MTS ili sve triju da se što više ljudi uključe doniranjem preko uplate po 50-100 din. slanjem po par poruka da bi dečku što pre stigao novac koji mu je prekopotreban! Dobra izbor je i žiro-račun, ali pre mislim da bi dostigao novac otvaranjem broja brze pomoći za malog slanjem poruke za njega na taj i taj broj preko svih triju mreža!

[Guest Валентина]

Ako moze broj na koji cemo poslati sms takodje...