Брак - заједница мушкарца и жене

[PACTKO]

Ако постоји нека слична тема, молим .....аторе да пребаце ово.

[Александар Милојков]

По Православном црквеном праву:

- брак између хришћана и нехришћана (припадника других религија, нпр. ислама), представља НЕУКЛОЊИВУ БРАЧНУ СМЕТЊУ.

- брак између хришћана (православних) и хришћана (неправославнх) представља УКЛОЊИВУ БРАЧНУ СМЕТЊУ. Венчање може одобрити епископ, под условима:

-или да дотична особа прими православље

-или, у крајњем случају, да прихвати да се деца крсте и васпитавају у православљу

[Милан Меденица :)]

По Православном црквеном праву:

- брак између хришћана и нехришћана (припадника других религија, нпр. ислама), представља НЕУКЛОЊИВУ БРАЧНУ СМЕТЊУ.

- или да дотична особа прими православље

- или, у крајњем случају, да прихвати да се деца крсте и васпитавају у православљу

ово је толико истинито, да ми је жао што ми нико првог дана везе то нико није предочио ...

на крају смо после три године везе раскинули баш из оба доња разлога ...

[Jadranka1]

Mislim da je ljubav izmedju ljudi u toj situaciji,naravno,moguca,ali pitanje je pod pritiskom okoline kako ce se odrzati.Pitanje je i sta je cilj tog braka.Znam dosta ljudi koji su deca iz tzv. meanih brakova i zaista ih dosta njih pati i ne zna na koju stranu da se okrenu,plaseci se da drugi roditelj ne shvati pogresno...Imam u  Zagrebu skolsku drugaricu,otac Srbin,majka Hrvatica,ona nije krstena,ime srpsko je promenila u hrvatsku varijantu istog i toliko pati zbog toga,ali ne zna u kojoj Crkvi da se krsti ,a ima jaku potrebu za tim,a sve se boji da se jedan od roditelja ne naljuti...U kom je rascepu ta dusa,da samo znate,a kako da joj pomognem...A zar je ona kriva sto je tako bilo izmedju njenih roditelja...Imam i drugaricu po majci Srpkinja,po ocu Bosanka(tako kaze,mi bismo rekli Muslimanka,bez uvrede),ali ona ni jednu ni drugu stranu ne bira,kao i napred navedena...Mislim da zaista u takvim brakovima,ako se versko pitanje ne postavi na noge,deca najvise ispastaju...

[Милан Меденица :)]

свашта, каква је то дилема ...

коме је Бог мањи од било којег човека и није на првом месту, тај ни не схвата Ко је Бог или шта је Црква ...

[XIO]

Јесте.

Ако неко има слично искуство, молим да га подели.

Мене конкретно интересује брак између верујућег и неверујућег.

Како, сем молитвом и стрпљењем,"приволети" неверујућег да схвати Ко је Истина и Пут?

Како да своје срце отвори и пусти  :cheesy2: унутра?

blessyou

Као атеиста који је већ солидну количину времена у браку са верником (верницом) да ти дам неке савете.

Немој ни да покушаваш да ''приволиш'' своју парнетку да се преобрати. Не зато, што верујем да би био нарочито успешан у томе, чисто сумњам да би био, него зато што је то најсигурнији и најпроверенији начин да отераш не само партнерку у (потенцијалном браку) него БИЛО КОГА. Колико би теби било мило да слушаш неког да треба да се одрекнеш православља, такву особу би откачио час посла. При том ''индиректни'' методи су можда и гори од директног убеђивања.

Ти дакле мораш да ступиш у брак са претпоставком да та особа НИКАД неће променити своју неверу и да уђеш у брак без било каквих очекивања по том питању. То можда неће бити случај, можда се преобрати, али ти то не смеш да узимаш као било какав сигуран след догађаја. Мораш да се упиташ да ли ти ту особу волиш САДА оваква каква јесте, све са својим претпоствљам атеизмом или агностицизмом у пакету. А ако ти је вера толико битна да је одговор не, онда је једина фер ствар разлаз. Све ово наравно исто важи и за њу у супротном смеру.

Да, кад је реч о дебатама које ће те неизбежно водити с времена на време, у браку није никакав циљ да увек докажеш да си ти у праву.

И још једна ствар. Немој себи стварати лажну наду ако крене да се интресује за твоју веру или ти поставља питања. Људи у браку се просто природно интресују за активности свог партнера чак и кад се не слажу са њим или нису превелики фан тога. То је уосталом један од начина продубљивања интиме у браку. Највероватније је то у питању, а не нека жеља или спремност да се преобрати.

[PACTKO]

Да, али сам мислила на православног верујућег и Србина, крштеног у православној цркви, али неверујућег.

То је моја ситуација.

Мој муж је крштен као дете (за сваки случај-наговорила их је комшиница католкиња која је своје дете крстила у православној цркви јер јој је муж био православац). Родитељи су му неверници и никада га нису васпитавали у православљу.

Ја сам крштена са 30 година. Родитељи су ми били комунисти и нису ме крстили као дете нити васпитавали у православљу. Кад сам порасла и схватила, крстила сам се.

Хвала им па су нам дали добро васпитање и били добри људи.

Ми смо венчани у цркви, на моју иницијативу.

Дете смо,наравно, крстили и опет, наравно, на мој захтев.

Њему ТО није битно. Све сматра паганштином. Не може да схвати зашто нам је потребна Црква. Бога доживљава као "има нешто", али не живи у православљу.

Желела бих да заједно идемо на Литургију, да кренемо заједно са својим сином на поклоничка путовања...

Сина васпитавам у православљу. Он не, њему је свеједно. Мада, кад наш петогодишњи син приупита нешто о Богу, он каже:"Иди код маме". Неће ту да ми се меша и хвала му.

Он је добар човек (бољи од мене), добар родитељ (бољи од мене), добар супруг (бољи од мене). Али...неће да чита молитву пред иконом ни за славу.

Ако је још неко у сличној ситуацији, да му је супруг/а "православни неверник", нека подели своје искуство са мном. А и они други нека ми кажу неку ЖИВУ РЕЧ УТЕХЕ. algabacaju

[PACTKO]

Ово је био одговор на доњи цитат, али мало касни.

По Православном црквеном праву:

- брак између хришћана и нехришћана (припадника других религија, нпр. ислама), представља НЕУКЛОЊИВУ БРАЧНУ СМЕТЊУ.

- брак између хришћана (православних) и хришћана (неправославнх) представља УКЛОЊИВУ БРАЧНУ СМЕТЊУ. Венчање може одобрити епископ, под условима:

-или да дотична особа прими православље

-или, у крајњем случају, да прихвати да се деца крсте и васпитавају у православљу

Хвала XIO, ја сам женско, само се потписујем синовљевим именом.

Добро дошао! algabacaju

[XIO]

Ја се извињавам, наравно на основу корисничког имена сам промашио твој род. Ја сам отприлике као твој муж, неверујућ а крштен као мали, само што сам са једне стране ''чист'' атеиста, без тог ''има нешто'' (он је дакле или агностик или умерени нерелигијски теиста) а са друге није ми никакав проблем да учествујем у православним ритуалима и традицијама, или путујем по манастирима са својом супругом.  

''Желела бих да заједно идемо на Литургију, да кренемо заједно са својим сином на поклоничка путовања...''

Па питај га, ако већ ниси. Реци да би ти пуно значило да те ствари заједно радите. Реци да га разумеш ако има одбојност и да он не мора ту никако да учествује ако му је то непријатно већ само да буде ту уз тебе јер ти он пуно значи. Ако и даље каже не, само кажи у реду, без икаквог љутог тона или осуде, и не спомињи више. Дај му мало времена и... ја верујем да ће ''поклекнути'' само тако... чиста мушка психологија.

свашта, каква је то дилема ...

коме је Бог мањи од било којег човека и није на првом месту, тај ни не схвата Ко је Бог или шта је Црква ...

Знаш, ја ретко кад ово кажем и то само кад то искрено мислим, јер сматрам да је то највећа увреда икад коју неком можеш рећи, гора од било какве псовке, али после овакве изјаве ја те истински и дубоко сажаљевам.

[Pieta]

Evо искуство моје рођаке:

Она је верник, дивна, блага особа, изузетна. Њен вереник (већ 3 године) је тотални атеиста који поштује њена осећања и њен избор, али само то. Како он каже - поштује (ја, лично, се јежим ове флоскуле). Нема намеру да се крсти, нити би дозволио свом детету да се крсти док оно довољно не одрасте и не одлучи само. Њу то јако боли. У почетку, љубав (или можда заслепљеност, рекла бих) јечинила своје и она се није много противила оваквом његовом ставу, међутим сада јој то све више смета. Посебно јер је пре пар месеци имала јако тешку породичну ситуацију која се Богу хвала завршила на најбољи начин, и она је у тим тренуцима јако осетила Божију наклоност и помоћ и само је још више учврстило у вери. Са јако пуно страсти ми је причала о тим догађајима, препознала сам њену љубав и захвалност Господу, доживела је тоталну катарзу. Сада, питање његове невере је још више погађа, схвата да љубав није једино што је потребно да би са њим била срећна. Има потребу да заиста живи живот у заједници са Христом, али не само она, већ цела њена породица. Жели да буде благословена и она и њена деца, као и њен муж, али са његовим садашњим ставом у заједници са њим то није могуће. Плашим се, да наслутим расплет догађаја, јер је он добар, пристојан, вредан, поштен човек, али на жалост, далеко од Господа.

И она сама не зна шта да ради.... Верује у Божију промисао и зна да ће јој Он дати једини, прави одговор.

Други случај:

Мој пријатељ је рођен у мешовитом браку -отац Србин, мајка Хрватица, обоје су верници. Он је крштен као православац, његова сестра као римокатолкиња. Увек су славили оба Божића, оба Ускрса, очеву славу и подједнако поштују обе вере. међутим, мислим да је проблем у томе што он не може у потпуности да схвати да је Православље права вера, те да утиче на мајку, сестру да крену правим путем, када већ јесу верници. Не ради то, јер потпуно поштује обе вере и ја га разумем.

[Милан Меденица :)]

ја сам пример из првог случаја и раскинуо сам са девојком.

важније ми је да будем са неким са киме ћу ЦЕО бити а не половичан ...

ко може тако да се жртвује и подвизава, свака част, али ја нисам за те варијанте.

иначе, био сам некрштен до 21. године, кад сам ушао у православље.

[PACTKO]

Дај му мало времена и... ја верујем да ће ''поклекнути'' само тако... чиста мушка психологија.

algabacaju

Јеси ли Ти "поклекнуо"? Након колико времена?

[Милан Меденица :)]

свашта, каква је то дилема ...

коме је Бог мањи од било којег човека и није на првом месту, тај ни не схвата Ко је Бог или шта је Црква ...

Знаш, ја ретко кад ово кажем и то само кад то искрено мислим, јер сматрам да је то највећа увреда икад коју неком можеш рећи, гора од било какве псовке, али после овакве изјаве ја те истински и дубоко сажаљевам.

хвала  0442_feel algabacaju

ја волим што сам глуп и луд

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6337.0.html

[Александар Милојков]

Да, "православни атеиста" јесте парадокс и реалност нашег времена. Крштење је, углавном, постало "форме ради" и "традиције ради". Међутим, крштење представља неизбрисивзу чињеницу, као и биолошко рођење. Човек се неможе раскрстити, као што не може учинити ништавним факат свог биолошког рођења. Крштени људи који не живе литургијски или чак и не верују у Бога, не бришу своје крштење али се својом вољом изопштавају из Цркве. То јесте велики грех. Повратак такве особе у Цркву врши се кроз свету тајну покајања.

Питање да ли је могуће венчати се са таквом особом? Обзиром да је пре склашања црквеног брака потребно обавити и предбрачни испит, ако таква особа предсвештеником исповеди своје неверство, то би могло представљати брачну сметњу. Наравно, уклоњиву брачну сметњу која би трајала све до покајања дотичне особе. То због тога што брак у Цркви представља не неку "регистрацију" већ свету тајну. Међутим, ако је "православни атеиста" "миран" и "толерантан", онда је то нешто друго. Не постоје сметње за брак са таквом особом (ствар би свакако, од случаја до случаја, требао да испита и процени надлежни свештеник). Други, верујући супруг, требало би да својим примером и животом врати свог брачног друга у Цркву, у евхаристијско општење.    

[PACTKO]

Кад смо се венчали, након 10 година "дивљег брака", свештеник се само насмејао и рекао:

"Занимљиво је што се венчавате у недељи блудног сина!"