Фотографије са снажним порукама

Дијана. · Септембар 25, 2016

Aleks, je li ova zena napravila sve ove fotografije? Zasto neko drugi vodi njenu stranicu?

Znam da se onaj fotograf ubio, autor cuvene fotografije gdje lesinar ceka da mali djecji kostur umre.

АлександраВ · Септембар 25, 2016

3 hours ago, Дијана. рече

Aleks, je li ova zena napravila sve ove fotografije?

Није, она је само упала у овај "пакет" фотографија, вероватно да би појачала тај емотивни ефекат, нисам могла да пребацујем 20 фотографија појединачно, па сам ставила све. Ова жена је Sherri Ocaso, а фотографија је настала када је фотографисала убијање делфина у Јапану.

3 hours ago, Дијана. рече

Znam da se onaj fotograf ubio, autor cuvene fotografije gdje lesinar ceka da mali djecji kostur umre.

Кевин Картер, трагична личност

Постоје две верзије приче, према једној он је фотографисао девојчицу и отишао због препоруке УН да не дира децу због заразе, а према другој девојчица је преживела, њени родитељи су недалеко одатле чекали авион са намирницама (пластична наруквица коју девојчица има на руци показује да је била у "систему" УН помоћи), да је Кевин направио фотографије и да је отерао лешинара. Свакако је он једна трагична личност, и да је спасио девојчицу он је толико тога фотографисао и видео да су га те слике прогањале и на крају није издржао.

http://all-that-is-interesting.com/kevin-carter

http://all-that-is-interesting.com/kevin-carter/2

АлександраВ · Октобар 3, 2016

АлександраВ · Октобар 8, 2016

Это июль 41-го.

Вот просто попробуйте представить, как это было. Хотя бы на секунду поставьте себя на место матери. Попробуйте. Представьте.

Что она говорила своей дочери в эти последние минуты? Успокаивала? Извинялась за что-то? Обещала, что сейчас это все закончится, а дядя шутит? Говорила, что любит и будет любить всегда? Плакала? А что ребенок, дочка? Спрашивала, за что дядя их хочет убить?

За каждой фотографией, за каждым кадром — всегда реальные люди. Их жизнь и смерть.

Мы не знаем, как их звали. Мать и дочь. Не знаем, где они похоронены. Да и похоронены ли?

Но мы их помним. А если забудем, значит все было зря.

Андрей Медведев

http://topnewsrussia.ru/

Биљана · Октобар 8, 2016

АлександраВ · Октобар 22, 2016

АлександраВ · Октобар 22, 2016

Плаво Небо · Октобар 22, 2016

БОРБА ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ

ЧУДО СВЕТОГ ДИМИТРИЈА

Догађај се десио у Солуну пре славе Светог Димитрија, 8. новембра 1991. године, пише Радмила Мишев.

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви Светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се кречући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подизући сузне очи ка иконама Светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свестеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону Светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој икони“.

На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се Свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.