Страсти и борба са њима

[Олимп]

 

О невољама

Ономе кога Господ заволи и кога хоће да изабере за блажену вечност, шаљу се непрестане невоље, нарочито када је душа изабраника заражена љубављу према свету. Дејство које производе невоље, слично је дејству које производи отров. Као што тело које прими отров природно умире, тако и душа која окуси невоље умире за свет, умире за телесни живот, који се рађа из пада и представља истинску смрт. Стога, ко се одриче невоља, тај се одриче и спасења, јер Сам Господ је рекао, да онај ко не иде за Њим са крстом својим, није Њега достојан, и онај ко жели да спасе душу своју у овом веку, погубиће је за вечност.



Речи Христове су непромењиве и свакако ће се остварити, због чега је и потребно распињати се по речи Његовој, или јасније – на крсту речи Његових, мада тело вапије против распећа. За мирно и храбро подношење невоља, потребно је имати веру, то јест веровати да нам ниједна невоља не долази без допуштења Божијег. Ако ни влас са наше главе не пада без воље Оца Небеског, тим пре без Његове воље не може да нам се догоди нешто важније од тога. Даље, у невољама се рађа спокојство, када се предајемо вољи Божијој, и молимо да се она увек савршава над нама. Такође утеху у невољама доноси благодарење, када благодаримо за све што нам се догађа.

Код мене је кратко био познати монах, који је непрестано преживљавао различите невоље. Говорио је, како је то Богу било благоугодно, да му тим невољама замени духовног старца.

Зашто нисмо били подвргнути таквим и толиким несрећама у време када смо служили свету и светским преокупацијама? Зашто смо сада, кад смо приступили да служимо Богу, изложени различитим недаћама? Знај, због Христа нас невоље засипају као стреле. Ђаво, наш непријатељ, пушта их на нас, како би нам се преко њих осветио за вечна блага, којима се надамо и за која се трудимо да их добијемо, и уједно да би раслабио нашу душу тугом, унинијем, лењошћу, и да би нас тако лишио блаженства које очекујемо.

Преко мрачног и дубоког понора грехова који се изненада отворио под вама, прелетите на крилима вере! He испитујте таласе непоузданим стопама људских размишљања, него смело крочите по њима храбрим корацима вере – па ће се под вашим ногама ти меки и влажни таласи, претворити у тврде мермерне или гранитне плоче. Тим пре не приличи вам сумња кад видите море невоља, кад видите јак ветар, јер Онај Који вас позива да ходите преко мора невоља, одвајајући вас ради тога од остале ваше браће, јесте – Сам Господ. Тај позив је уједно и блажени избор! Христос означава “Своје” печатом страдања! Он је нашао, да му је ваша душа потребна и стога ју је запечатио Својим печатом! И стоји одвојено мало стадо, удео Христов, од мноштва других људи. Христос држи у Својим рукама обележје њихове изабраности – Чашу Христову. На раменима знамење њихово – Крст Христов.

Далеко, далеко од њих удаљили су се синови света! У бучној гомили, као опијени, они јуре за пролазним бригама и насладама. Време се у њиховим очима преобразило у вечност! Они проводе живот без невоља, напредујући у пропадљивом, заборављени од Бога – јер не изазивају ђавола против себе, јер су угодни ђаволу, јер су његов удео. Чаша Христова отвара улаз у област духовног познања, у област духовног стања. Онај ко ту уђе и причести се са духовне трпезе утехе, постаје мртав за свет, безосећајан за пролазне невоље и лишавања, почиње да савршава своје земаљско странствовање, као да се на крилима вере диже у ваздух изнад свега. Окови разума причвршћују нас за земљу, која је – област мука. Налазећи се на земљи ми се и невољно подвргавамо мукама. Вера подиже од земље, ослобађа од окова, извлачи из области мука, узноси ка небу, узводи у духовно спокојство.

За поуздан успех у невидљивој борби са кнезовима ваздушним, са духовима злобе, са мрачним господарима света, неопходно је прихватити се оружја која пружа вера, која даје лудост проповеди Христове – Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи (1. Кор. 1,25). Чудно и страшно телесном разуму изгледају пут и учење вере, али чим човек опитно, унутрашњим духовним осећајем, увиди моћ вере – одмах се радосно предаје њеном вођству, као онај ко је неочекивано нашао драгоценог наставника, и са презиром одгурује од себе Богом одбачену људску мудрост.

Ево оружја које свету лудост проповеди Христове предаје слуги Христовом за борбу против синова Енакових – мрачних помисли и осећања туге, који се у души јављају, попут каквих страшних џинова, спремних да је сатру и прождеру:

1. оружје речи – Слава Богу за све.
2. оружје речи - Господе, предајем се Твојој светој вољи! Нека буде самном воља Твоја.
3. оружје речи - Господе! Благодарим Ти за све што је Теби угодно да пошаљеш на мене.
4. оружје речи – Примам оно што сам заслужио својим делима; помени ме Господе у Царству Твоме.

Ове кратке речи, позајмљене, као што видите, из Светог Писма, преподобни монаси су са великим успехом употребљавали против помисли туге. Оци нипошто нису улазили у расправу са помислима које би се појавиле, но чим би се пред њима појавио непријатељ, они би се прихватали чудесног оружја и њиме би га – право у лице, по чељустима непријатеља! Зато су били тако јаки, зато су газили све своје непријатеље, зато су постали миљеници вере, а посредством вере и миљеници благодати, савршавајући мишицом благодати натприродне подвиге.

Приликом појаве помисли туге или чамотиње у срцу, почните из све душе, свом својом снагом, да произносите неку од горе поменутих реченица; произносите је тихо, без журбе, без распаљивања, са пажњом, да чујете само ви; произносите је све дотле док се непријатељ сасвим не удаљи, док ваше срце не буде обавештено о доласку благодатне помоћи Божије. Она се у души јавља тако што се окуси утешни, слатки мир – мир у Господу, а не услед било ког другог разлога. После извесног времена иноплеменик ће поново почети да вам се приближава, но ви се опет прихватите оружја, и, како је својим војницима завештао генијални војсковођа Цезар, гађајте непријатеља право у лице. Јер ударци ни у који други део тела нису тако тешки и тако неиздржљиви као ударци у лице. Немојте се чудити привидној скромности Давидовог оружја!

Употребите га на делу – и победићете. Та оружја – палица, камен – обавиће посао боље но сви дубокоумни судови и изуми богослова теоретичара узети заједно, свих вештих говорника немачких, шпанских, енглеских, америчких! Употреба тих оружја на делу постепено ће вас превести са пута разума на пут вере, и тим путем увешће вас у бескрајну, чудесну област духовног. Тамо је трпеза скривене небеске хране; до ње, по сведочанству Светог Писма, Христос пушта само победнике. Ви сте уведени у невидљиви рат, зато да бисте добили прилику да постанете победник и да, као победник, наследите духовне ризнице. Све то вам омогућава Христос, Који вас је заволео и јасно одвојио међу “Своје”.



Дакле – сада кад већ са обале гледате на тамно и дубоко море невоља, у даљину, где се морско плаветнило слива са плаветнилом неба, у ту бескрајну даљину која плаши веру, ослушкујући гневни говор таласа, њихове једноличне и безосећајне ударце – не препуштајте се унинију, не пуштајте у вашу душу море црних помисли. Ту је много више опасности! У том мору много се лакше потоне него у мору спољашњих невоља. Радујте се! И опет велим: радујте се! Ви сте на обали мора невоља, зато да бисте препливали на страну радости; морско пространство има и другу обалу, мада је она невидљива за очи људског разума. Та обала је духовни рај, преиспуњен духовним сладостима. Они који стигну до те блажене обале, опијени сладошћу заборављају све невоље које су претрпели на мору. Чврстом ногом станите на лаку лађу вере, и полетите као са крилима преко таласа! Пре но што можете да претпоставите, прећи ћете море и доспети у рај.

Али између духовног раја и телесног живота, живота душевног, обичног, којим живе сви људи уопште, као граница постављени су као пространо море – крст и распеће. Нема другог пута у рај! Кога Бог хоће да узведе у рај, њега најпре на пут у рај поведе – КРСТ.

Обележје изабраности од стране Бога – рекао је један свети аскетски писац, јесте када се човеку пошаљу непрестане невоље. Претрпимо умирање за свет кроз невоље, како бисмо постали слободни да примимо у себе суштинско оживљавање за Бога, очигледним и потпуно опипљивим дејством Духа Светога. Жртвујмо пропадљиво ради Духа! Предајте се Богу у потпуности! Скочите у спасоносни бездан вере као у море!

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

Извор: Пријатељ Божији

[Guest]

Преподобни Амвросије о борби са страстима

 

 

 

 

 

 

Преподобни Амвросије је много писао о борби са страстима. Старац је указивао на то да се пре свега треба борити против главних страсти, а после победе над њима биће одсечене и друге страсти, које од њих проистичу:

 

«...Ради очишћења душевних њива згодније је поделити их на три поља и прво почети од чишћења дела поља великог славољубља, односно, тражења људске славе и похвале или надимања и презирања других, и напокон треба очистити треће поље великог среброљубља, односно љубави према имању и стицању.

 

Кад се ова три поља очисте, с њима ће неприметно бити одсечене и друге страсти, које од њих потичу, односно гнев и злопамћење, земаљска жалост, завист, мржња, хлађење и лењост према молитви и делима побожности.»

 

Једном од главних страсти – кореном сваког зла и почетком свих страсти старац је називао самољубље. Он је учио да човек буде разумно строг према самом себи и сисходљив према околини:

«Негде је написано да таштина ако је човек додирне прстом виче: кожу ми деру. Иако није увек тако, већ се дешава, не помало, само у различитим облицима. Наше самољубље је корен свег зла. Управо оно је почетак свих страсти, оно је узрок свих наших невоља и патњи, понекад у датом тренутку, а понекад као последица некадашњих грешака...

 

Трудећи се да живи благочестиво човек треба да запамти и да увек има на уму да све што чита и разуме треба да примењује на себе, а не на друге, да према себи буде разумно строг, а према другима снисходљив.»

 

Преподобни Амвросије је поучавао да страсти делују у свим хришћанима који нису постигли савршенство, а Господ по промислу ове страсти оставља ради смиравања:

 

«У ствари, човек ће морати много да осећа, зато што не стиче бестрасност одмах. А тамо где су страсти, тамо су и туге с многим недоумицама и неспоразумима.»

 

«Господ у човеку оставља страсти ради његове душевне користи, да се не надима, већ да се смирава.»

 

Старац је учио да Господ највише цени противљење страстима, чак и ако оне понекад побеђују човека због његове немоћи:

 

«Пред судом Божијим немају значаја карактери, већ усмереност воље. Знајте да карактери имају значаја само на људском суду и зато или бивају хваљени или се куде; али на суду Божијем карактери као природна својства не добијају ни одобравање, ни покуду. Господ гледа на добру намеру и приморавање на добро и цени противљење страстима, чак и ако оне понекад побеђују човека због његове немоћи. И опет Сам суди због лењости знајући тајне одаје срца и човекову савест и његову природну снагу за добро, и околности којима је окружен.»

 

Преподобни Амвросије је више пута понављао да није могуће да се човек поправи за трен ока, то је дуг труд који је поредио с вучењем чамца:

 

«Онај ко има лоше срце не треба да очајава; зато што уз помоћ Божију човек може да поправи своје срце. Треба само пажљиво да мотри на себе и да не пропушта прилику да буде од користи ближњима, да се често открива старцу и да чини милостињу колико може. То се, наравно, не може учинити одједном, али Господ дуго трпи.»

 

«Није могуће да одмах постанеш бестрастан, већ сваки пут, осећајући своју греховност, говори: «Господе, опрости ми!» Само Господ има моћ да у човеково срце усади љубав.»

 

«Не треба мислити да човек може одједном да се поправи и да се избави од злих навика, он то чини постепено, уз Божију помоћ.»

 

«Да би се човек поправио не треба одједном да повуче, већ као што се тегли чамац: вуци-вуци-вуци, дај-дај! Не све одједном, већ помало. Знаш дајак на броду? То је штап за који су везани сви конопци на броду; и ако се он вуче, помало се све вуче; а ако се покрене одједном, све се поквари од потреса.»

Ако су страсти утихнуле старац је учио да се не треба радовати пре времена:

 

«Непријатељ не даје миран дух, већ само може да утихне неко време и да се притаји како би вребао из заседе, како би сугерисао таште и надмене помисли да је човек већ наводно почео да стиче духовни успех или духовна осећања; управо тада се треба сећати својих грехова.»

 

Преподобни оче Амвросије, моли Бога за нас, грешне!

Олга Рожњова

16. мај 2013. године

 

22 / 10 / 2013

[Драган άσημος :)]

Танкоћутност-потреба да се, без имало равнодушности, примјећују и најмање промјене емотивног стања људи који нас окружују.

[Драган άσημος :)]

......кроз соматске и нервно психичке болести (наслов је књиге)

 

ДЕФИНИЦИЈА И ОПИСИ ГРЕХОВНИХ ОСОБИНА КОЈЕ ДОПРИНОСЕ ПОЈАВИ ПСИХИЧКИХ И СОМАТСКИХ ОБОЉЕЊА И НАЧИНИ И МЕТОДЕ ПРЕВЛАДАВАЊА НЕКИХ ОД ЊИХ

 

 

РАЗДРАЖЉИВОСТ- жеља  да се изрази лични протест против онога што ти је непријатно.

 

ГЊЕВЉИВОСТ - жеља да оне који нас окружују присилимо да беспоговорно и без одлагања прекину оно што у њиховом понашању није нама лично по вољи. Лакше се разоткрива када човјек не очекује понашање које је с његове тачке гледишта неправилно.

 

БЈЕС - жеља да до у бескрај уништавамо оно што нам се не свиђа. Првенствено је усмјерено на материјално и користи се управо материјалним средствима. То је виши степен раздражљивости. Од гњева се разликује скоро потпуним губитком разума.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/9031-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B4-%D0%B3%D1%83%D1%80%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%D1%9A%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B0/

 

 

[Драган άσημος :)]

https://www.pouke.org/forum/topic/32767-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%D1%9A%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B4-%D0%B3%D1%83%D1%80%D1%98%D0%B5%D0%B2/

[JESSY]

@,Драгане, што си дуплирао тему...?

[Драган άσημος :)]

Јок ја, једна је о греховним особинама, а друга о особинама које воде ка душевном здрављу.

[JESSY]

  On 7. 3. 2014. at 21:33, Драган Алексић άσημος :) рече

Јок ја, једна је о греховним особинама, а друга о особинама које воде ка душевном здрављу.

ок.....него, исти је наслов....па сам мислила да су исте...

[Степа]

  On 7. 3. 2014. at 21:33, Драган Алексић άσημος :) рече

Јок ја, једна је о греховним особинама, а друга о особинама које воде ка душевном здрављу.

Има ли игдје читава књига на интернету?

[Драган άσημος :)]

Јок ја да знам.

[Драган άσημος :)]

  On 7. 3. 2014. at 21:25, Драган Алексић άσημος :) рече

......кроз соматске и нервно психичке болести (наслов је књиге)

 

ДЕФИНИЦИЈА И ОПИСИ ГРЕХОВНИХ ОСОБИНА КОЈЕ ДОПРИНОСЕ ПОЈАВИ ПСИХИЧКИХ И СОМАТСКИХ ОБОЉЕЊА И НАЧИНИ И МЕТОДЕ ПРЕВЛАДАВАЊА НЕКИХ ОД ЊИХ

 

 

РАЗДРАЖЉИВОСТ

 

ГЊЕВЉИВОСТ

 

БЈЕС

 

 

Баш онако што би се рекло, степеничасто.

[JESSY]

  On 7. 3. 2014. at 21:51, Степа рече

Има ли игдје читава књига на интернету?

изволи....http://www.scribd.com/doc/177960777/Nikolaj-D-Gurjev-Strasti-i-njihova-projava-kroz-somatske-i-nervno-psihicke-bolesti

[Степа]

  On 7. 3. 2014. at 22:17, JESSY рече

изволи....http://www.scribd.com/doc/177960777/Nikolaj-D-Gurjev-Strasti-i-njihova-projava-kroz-somatske-i-nervno-psihicke-bolesti

Хвала

[Данче*]

Какво зло чинимо језиком

 

Претежни број људи под грехом подразумева само зло које је учињено другом човеку, и то углавном оно видљиво и недвосмислено зло као што су убиство, крађа, разбојништво… За огромну већину реч не представља никакав грех. И не слутимо каква се ризница сваковрсних зала налази на нашем језику.

 

Језик је сличан пламену који изгледа мали, али при неопрезном опхођењу с њим може да претвори у пепео читав град. Језик је попут малог кормила на броду: оно се не види у води, али његово неправилно окретање даје броду погрешно усмерење и што даље брод плови тим више се удаљава од циља. Човек је назван словесним бићем, кроз реч он обраћа у молитви душу Богу, путем речи општи с људима, кроз реч стиче знања и истовремено неопрезно обраћање с речју и распуштеност језика бацају душу човека у мноштво грехова. Вероватно се скоро половина свих грехова које човек чини дешава због злоупотребе великог дара Божијег - речи. Може се рећи да су у власти језика живот и смрт наше душе.

 

 

Најстрашнији грех речју је преступање заклетве. Кад се човек куне лажно, нарочито именом Божјим и призива Бога за сведока својих речи он као да даје у залог своју сопствену душу. Подвргава се суду Божијем како у вечности, тако и овде на земљи. Због тога се грех преступања заклетве назива вапијућим грехом: као проливена људска крв, тако и он вапије на небо за освету. Преступник заклетве продаје своју душу демону, печат Јуде невидљиво лежи на његовим уснама. Онај ко се одриче Бога јесте преступник заклетве: он се одрекао завета Крштења, одрекао се благодати Божије, коју је добио у Тајнама Цркве. Он је изгубио име хришћанина.

 

Постоји и други вид одрицања од Бога - одрицање од монашких завета. Монах, који живи у блуду јесте стални преступник заклетве; по црквеним правилима ако овакав човек умре без покајања и повратка монашком животу он се чак не сме ни сахранити хришћански. Нарочито је страшно кад је такав човек свештенослужитељ и служи Литургију: у сваком молитвеном возгласу он као да самом себи изговара анатему. По откровењу, које је било дато преподобном Макарију Египатском, види се душе оваквих људи иду у саму дубину пакла.

 

Други грех је проклетство које човек изговара у стању гнева или увреде, понекад чак и блиским људима. Проклињати човека значи желети му казну на земљи и погибељ у вечности. Нарочито је страшна клетва свештенослужитеља, а затим родитеља према деци. Незаслужено проклетство се окреће против онога ко га изговара, а заслужено помрачава и без тога тежак живот човека који га је навукао на себе, оно као да се упија у његове кости и он га свуда носи са собом. Клетва је грех против јеванђељске заповести: волите непријатеље ваше, против речи апостола: благословите, а не куните. Често се сам онај ко је проклео другог човека горко каје због онога што је учинио, али је реч већ изговорена, паклени пламен се откинуо из његових уста.

 

Трећи грех речју јесте клевета, намерна лаж уз помоћ које желимо да оцрнимо другог човека, мреже, које му постављамо. У Светом Писму се пали анђео назива ђаволом, односно клеветником. Онај ко клевеће, ко плете интриге, ко се труди да оцрни другог човека постаје истог духа с ђаволом. Клевета је облик човекоубиства речју.

 

Четврти грех је осуда. Господ је рекао: У Мене је освета и плата, а човек се прихвата да суди другима уместо Бога. Свака осуда садржи у себи лаж, чак и кад наизглед личи на истину, јер Господ неће судити човеку само по његовим делима, већ и по стању његовог срца, а дубина туђег срца је за нас затворена, зато је онај ко суди брату свом - слепи судија.

 

 

Господ је рекао: каквим судом судите, таквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити. Значи, човек који осуђује друге у ствари осуђује себе. Он као да захтева од Бога казну за своје грехове; осудити значи не опростити, а не опростити значи сам остати без опроштаја. Треба рећи да јасне границе између клевете и осуде нема и готово увек се испоставља да је злорек човек клеветник.

 

Пета врста греха јесте лаж и претварање. У молитви Господњој ђаво је назван лукавим, друго име ђавола је лажљивац. Господ је рекао о Себи да је Његово име Истина и онај ко је од истине чуће Његов глас. Овде као да се налазимо између два пола: истина води ка Христу, лаж - ка сатани. Савремени човек више не уме да буде оно што јесте. Он стално ставља маске, стално игра и лаже.

 

У наше време лаж је постала некакав свеобухватни, универзални грех. Човек је престао да верује другом човеку, у томе се садржи један од разлога због чега је тако тешко живети у савременом свету; лажју је човек убио своје срце и угасио љубав. Лаж молитву чини немоћном: на небу се чује само глас срца, а срце се затворило за молитвене речи. Онај ко свесно лаже човеку нехотице ће лагати и Богу. Лаж испуњава главу читавим облаком помисли. Човек крије једну лаж за другом. Један од облика лажи пред Богом је самооправдање. Свети оци су рекли: "Ако се греховима дода још и лицемерје душа остаје неисцељена."

 

Шести облик греха речју јесу вулгарне шале и псовке. У том случају човек својим речима шири око себе духовни смрад; он личи на бомбу заражену блатом, која експлодира при најмањем додиру и кроз слух прља душе других људи; нарочито је гнусна псовка с помињањем светиње или светогрдне шале. Овај грех најчешће бива кажњен овде, на земљи. Говорили смо о светогрдним шалама, али свака шала и подсмех такође су блиски светогрђу. Шаљивџија је млађи брат псовача: човек је образ Божји, а у шалама се овај образ показује као искривљен и унакажен. Шала је манифестација похотне душе без страха Божијег.

 

 

Следећи облик греха речју јесте празнословље, навика да се говори о непотребном и празном, да се своје и туђе сећање пуни случајним отпацима. Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци - ћутању. Празнослов је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.

 

Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.

 

С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.

 

Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.

 

Архимандрит Рафаил (Карелин)

 

http://www.prijateljboziji.com/_Kakvo-zlo-cinimo-jezikom/29057

[Дуња]

  On 26. 9. 2014. at 9:33, Дани рече

с болесником којем си дошао у посету

 

Болесников одговор

 

Разболи се једанпут некакав човек, па га један његов комшија посети.

- Шта те највише мучи? - упита га комшија.

- Твоја посета - одговори му болесник.

(Арапска народна прича)