Песнички покушаји форумаша

[Жедни]

А ево и једног прозног текста

 

Јуче сам пролазивши поред временом разрушене колибе оживео себе са својих пет година.

Иструела конструкција поломњена на мање фракције, показивала је скривено, оно што је крила у својој малој унутрашњости годинама. Није ту било ничега вредног. Лом од зидова и поломљених греда, мало срче од старинских малих прозора и једна празна прашњава тегла.

-Човече тегла!
Неспретно, закорачих у тај лом пропадања и више од свега пожелх да је узмем. Морао сам да је узмем!

Кад сам коначно дошао до ње и дохватио је, десило се чудо. Мириси детињства просули су се по пољу. Гледајући ову теглу заиста сам се поново нашао у неком августовском лењем јутру мислим да је била деведест пета...

-Деда, деда а шта је то пустоловина?
- О, па како то не знаш шта је? То је кад ти и ја прођемо сва она поља, обићемо све оне изворе, пројуримо кроз оне шуме и дођемо овде да једемо џем.
Ајде сад, поједи ово па ћу после да те водим да јуримо жабе?
-Деда, а како је џем овде овако укусан?
- О па ти ни то не знаш. То је због ове колибе. Џем је преживео са мном пуно пстоловина. Увек је волео да дрема у овој колиби, зато је тако укусан. Разумеш?
-Добро деда, како то џем може да дрема?
-То ћу да ти објасним кад се наспаваш...

То је било време...
Хиљаде невероватних авантура, завршаваних са шољом укусног млека и мајчиним загрљајм, тако потребним и тако пожељним. Деда је увек знао да ме одведе тамо где природа најбоље оживљава.

Очима детета свет је место хиљаду чуда. Деда је знао да својим причама потстакне машту и да је игром петогодишњака одвуче у свет нестварног а ипак на јави присутног и живог.

Зурео сам тупо у прашњаву теглу, па у рушевину старе колибе, поглед ми је затим отишао на околину. Урасло у остругу, траву и багрење једва се назирало место из детињства и раја мога деде.

-Шта се то десило?
Питањима петогодишака питао сам себе као некад деду.
Деслио се време. Ја сам одрастао, пажњу су ми окупирале неке друге ствари, неке друге укусне ђаконије животм дароване.
Деду је однело то време. Отишао је мирно и снено попут анђела. Волео је ово место више од свега. Овде је налазио мир и давао га мени чисто и искрено.

Теглу сам понео кући, а у срцу пробудио све оне успаване емоције о деди, за неки нови џем за неке старе тренутке..

[pahulja]

:aplauz:

Pa Vama ova proza odlično ide.. :good2:

Čekam još da čitam ...

[javor]

Молим те

 

питај ме како сам

 

 

Кажи ми да завежем пертле

 

да не идем неумивен

 

да чупава глава

 

засмејава

 

 

Ех, да и ја нечему послужим

[javor]

Ако

 

дођеш

 

 

показаћу ти како ветар свира

 

кроз моје развалине

 

 

научићу те да ме грлиш

 

оком твојим

 

лепим, дундо моја

[Arsenija]

Toliko je hladno da su se slova skupila i pokvarila mi stih .

[Драшко]

Ево је нада, шта ли ради сада

шуња се око срца

ко заводник стари

 

Ако је одгурнем, без ње ћу остати

ако ли је напојим, опет ћу изаћи

бос напоље

 

Исмејаће ме прве псине које ме сретну

Срце ће ме издати

Бацићу се на њих

и пасти

пред свима

 

У правом светлу

испод лампе истине

показаћу се у свом

јаду и стиду

 

Јер у мени цвеће не расте

Одавно је та земља плитка

и затрована

 

Личим на сунце

а комета сам

пуста и окована

 

Где сте дани?

Где си дане кад сам испао

склонио се од животне стазе

 

Где си човече, дете мало

које је за брескву-сунце препознало?

 

Надо моја мила

немој ми долазити више

не могу да се мучим толико

ако се путеви поправити не могу

ако се ти испунити не можеш

иди неком другом

молим те

 

напусти ме

ако се у јаву не можеш претворити

 

остави ми снове и сећања

бар њих ћу прелиставати пред сан

да преживим сваки дан

[Dijasporka]

  On 13. 2. 2015. at 13:47, javor рече

Ако

 

дођеш

 

 

показаћу ти како ветар свира

 

кроз моје развалине

 

 

научићу те да ме грлиш

 

оком твојим

 

лепим, дундо моја

Ovo je jedna od prvih reci koje je moj muz naucio na srpskom, i strasno mu se svidela Naravno da sam ja ostala njegova dunda...

[Драшко]

Нада одговара

 

Зар ти није жао

путева и шума

постеља у које си легао

после успона

 

зар ти није жао

брескве-сунца

књиге коју си добио као знак

 

зар ти није жао молитве

одмах услишене

и милости њене

 

зар ти није жао

жеље детета твога

и надања њенога

 

не можеш наређивати Творцу

да те разреши

и склони

 

високи су то планови

промисли

не наређуј васиони!

 

пусти ме сад унутра

заспаћемо заједно

а сутра су нова јутра

 

Сети се оних чууда

ти си глава луда

кажи хвала

не буди будала

 

 

воли те твоја

 

Нада

[javor]

Не можеш наређивати Творцу

еј ти лакомислени

 

не брукај ме свирачу

заједно смо вино пили и мораву мутили

и слутили

 

и слутили

није лако трње брати

нит ледину узорати

грку старост дочекати

не плакати

постојати

[javor]

Игра коло около

 

око ломи около

 

около му око скаче

 

гледа на свираче

 

 

 

 

па чак и дапаче   sHa_sarcasticlol

[javor]

Дође ми да се уозбиљим

да захтевам

да наређујем

да драмим

да судим

 

 

ал ме срамота да се гурам

 

 

добро је мени и на зачељу

ево сад ће пролеће

процветаће љубичице и она жута јагорчевина

еј

[pahulja]

  On 19. 2. 2015. at 10:05, javor рече

Дође ми да се уозбиљим да захтевам да наређујем да драмим да судим ал ме срамота да се гурам добро је мени и на зачељу ево сад ће пролеће процветаће љубичице и она жута јагорчевина еј

 

jako lepo :aplauz:

[javor]

Ух,

 

 

није ми да се хвалим ко се паметан још пљувању подмеће

 

него ми је подивљао језик у устима оће напоље

 

ижџикљала трава јаворчевина све зелено

 

нема козе да је попасе док не погорчи

[javor]

Добијем бочицу оног правог мастила од пре педесет година

 

нашао пријатељ у старом сандуку у подруму неке установе

 

и сад ајде јаворе цртај илуминацију за летопис црквеног хора

 

па како ћу како да почнем кад не знам где ми је преображај

 

ноћас сањам гласно и јасно дај јаворе душу дај душу

 

сад не знам да ли су ово моје очи кажите ми

[Дуња]

  On 19. 2. 2015. at 9:18, javor рече

Не можеш наређивати Творцу

еј ти лакомислени

 

не брукај ме свирачу

заједно смо вино пили и мораву мутили

и слутили

 

и слутили

није лако трње брати

нит ледину узорати

грку старост дочекати

не плакати

постојати

 

Човече Јаворе, одлично пишеш!