Песнички покушаји форумаша

[Драшко]

Сузе у wc-у

Кафа се хлади

 

Док пријатљи чекају

Он плаче

 

Не плаче

Боли га

 

Избољевају атоми

Једино тада се нада

 

Све друго су покушаји

 

Сузе померају свет

 

"Шта сам пропустио?"

[Никола Поповић]

Je veux te dire un secret.. 

 

Желим да ти говорим.

Тихо и јасно,

да можеш чути шаптаје

од којих се и сам плашим.

Ако их не разумеш на почетку

бар ћеш их наслутити

и онда када будем спреман да признам,

познаћеш ме боље од свих.

 

Истина је.

Ни ја често себе не разумем.

Потребна ми је вечност

да бих обухватио ово танано биће

које покушава нешто да каже.

Чини ми се, понекад, нагињем се

над сопственом сенком

не бих ли чуо шта има да ми поручи.

 

Сумњам.

Да сам далеко,

од себе, од тебе, од Њега

Јер ако тако не би било,

ја бих разумео овај разговор

између додира, уздаха и погледа

Без да ми је потребно

Да ми неко други каже,

Ти јеси… ти ниси…

 

Лутам.

О знам, лутамо сви!

И онда када време изгуби свој значај,

ја посматрам стазе

којима не желим да пођем.

Не желим, истина је.

Пркосим и допуштам да ме носи.

Иако сам се следио од страха.

 

Неодлучан сам.

Истина је.

Али, и када бих био савршено добар,

Одвећ бих сумњао у своју одлучност.

Јер она би тада била колебање,

између пркосног става и сопствених слутњи.

 

Несигуран сам.

Истина је.

Онај који не уме јасно да изговори своју истину

не може бити сигуран.

Сигурност тражи јунаке,

који спремни да својим животом бране ИДЕЈУ

па макар их у гроб водила.

 

Истина је.

Не разумемо се.

И нећу. Пркосно одбијам да будем део.

Као део, ја ћу бити само сенка.

Сам, ја ћу научити да постојим.

И онда се град на гори неће моћи сакрити

Јер он ће сијати, упркос свему.

 

Никола Поповић 

[Срђан Ранђеловић]

  On 5. 1. 2014. at 23:21, Јелина рече

@@Срђан Ранђеловић, а баш сам се питала зашто више не стављаш своје песме

 

 

Од скоро ми мозак више није слободан

 

Не пишем више, мада ми понекад дође, али све је то кратко и препуно мене. Не волим да пишем о себи. Ако пишем о себи, онда ћу слагати себе. А, ако пишем о њој, онда ћу заборавити све. Ма, већ сам заборавио све што сам некада знао. Оно што сам знао више и није битно, битно је оно што ћу са њом да научим.

 

Ја сам добар ученик, заиста. Мада, некада ми се чини да смо ми мушкарци по природи глуви. Начуљим уши сваки пут када отвори уста, а често ме само почасти осмехом. Њен осмех знам напамет! Научио сам га још први пут када сам га видео.

 

Нема потребе њој да пишем.  Ако бих јој писао, не бих јој говорио у лице. Ако јој не говорим у лице, мање ћу је гледати. Ако је мање будем гледао, мање ћу је сањати, а ја волим да је сањам.

 

Писаћу јој ако оде. То ћи бити први пут да пишем некоме и први пут да мрзим оно што напишем.

Ја не волим да мрзим. Надам се да никада неће отићи...

[Јелина]

Имаш алиби, обезглављеност на делу

[Ненад Р.]

Богами Никола , како си почео , неби ме чудило да ускоро објавиш књигу . Оде ти у песнике.

[Никола Поповић]

фала Неле, жив био!

[Срђан Ранђеловић]

Слепи су они са отвореним очима,

јер анђели се виде срцем кад се гледа

и глуви су они са начуљеним ушима,

јер Бог се човеку у срцу јавља.

 

Узалуд човеку крст око врата,

Божији крст у грудима се носи,

не сијају сјајем окови од злата,

сија вера што таму одагна.

 

Уздај се у Бога више нег' у себе,

тешко бреме као наук гледај,

уздигнуте главе, са молитвом у срцу,

не бој се, веруј, Богу се предај.

[cloudking]

Umivaju ti dusu misli daleke

u srcu ti nevina kiša plaha

nek život ti bude kao slap reke

dok spavaš u senci leptirovog daha.

 

Mracnjak

[Јелина]

 
хтела сам да затегнем бројанице
па су се расуле

дуго сам тражила једну куглицу
и некако ми је личила на тебе

ако је не нађем - може и тако
али ће увек недостајати

одскочила је ненадано
а и ја од радости

ипак је то била скотрљана
нека од већ нађених

следеће и право проналажење
оставило ме мирном а целом

[Караконџула]

Jednom kapi kiše

Jednom će, zauvijek
eonima dugo
dobovati kapi kiše
našim dušama i
odzvanjati
mučnim udarcima

kada se jednom rastanemo
a to bude za svagda
plakaće i naše nebo za nama
i nemir će vladati nutrinama naših duša

kraj, a na kraju
ionako nema ničeg 'sem
šuštenja lisja
eh, u jesen poznu, na groblju naših duša od bola usahlih !

[Јелина]

Надам се да неће сметати да се поиграм? Волим да испремештам нечије и преокренем у корист онога што мени одговара

 

 

 

 

некада капи кише

 

једном ће

засијати сунце

нашим душама и

засветлуцати по

тим капима

 

нападалим у ова времена

земна и кишна

када смо се, ми разни, растајали

мислећи - заувек

 

јер на крају нема краја

до ништавилу

распршеном под пуноћом

пољубаца Живота

[Данче*]

Ма...пусти...

Врати се ти у свој дан.

Извини што сам те на кратко украла.

Требао ми је неко за загрљај,

за ВОЛИМ ТЕ.

Помислила сам на тебе.

Не знам зашто.

Можда грешим.

А можда те украдем још који пут.

Нека,нема то везе са тобом,

него не волим да будем сама,

понекад...

Питам се коме поклањаш остале тренутке свога дана.

Не,не желим да их купим.

Мени је довољно само један,

надам се да сам бар толико заслужила.

И нисам престала да питам.

Само сам радознала.

Питам се да ли у неком од њих помислиш на мене,

понекад?

Заборави,

и ја свашта питам....

[SlobodanB]

Људи

 

У рушевинама, дивне куле и замкови,

све око` гробови несхваћених душа.

Димњаци, пустих гнезда рода, знакови.

У кишно време у пољима суша.

 

Сенка, сенку све више гази и пљује.

Јесен у јесен, из јесени ходи.

Из ноћи у ноћ, у тмини све дубље.

Ватра птицу с` грана протерује, гони.

 

Пољанама својим сви сад јуре и трче.

У баштама, коров, чудно растиње и трње.

Река ко` да стоји, једва да тече.

У сунчаном дану, бију страшне муње.

 

Душа као витез, без оклопа и мача,

са цвећем на врата, оће`л почети да куца.

Из даљине звук, бебиног плача.

Оће`л коначно стићи? Ти дивни зраци сунца!

 

моја маленкост, некада давно. 

[Јелина]

Копање речима

 

 

до нечег испод, не бих више

 

не доносе већ су ров кроз који све отиче

осим тог испревртаног камења по ободу

 

нешто ми је благост присна

па бих је тим додиром речи додавала другима

 

глатко и сјајно без убеђивања

 

[Караконџула]

Za sada bez dobrog naslova

 

Odbjegla mlada
puca u Sunce,
koje se baš
rađalo na zapadu.

Mislio sam da smo
daleko dogurali,
a ona je ubila
naš dan.

 

/ko razumije - shvatiće/