Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Goku]

Интересантно је (мада невезано за тему) колико неки људи који не посте имају потребу да људе који посте одврате од тога. Као да им је то нека лична побједа. Сигуран сам да смо сви доживјели овај Алилујин примјер од мање или више блиских особа. Запитате ли се зашто је то тако? (реторичко питање, није неопходно да оца Саву замарам са овим)

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 20 часа, Хаџи Срђан рече

Помаже Бог! 

Оче благословите,

Имам једно питање у вези светог писма тачније тамо где Господ објашњава да грех не улази на уста већ из срца па набраја грехове итд... и то ми је јасно где је Господ ставио акценат и на шта морамо да обратимо пажњу тј на страсти. Како да одговоримо људима који често се изговарају овима речима из светог писма а кад не посте? Хвала!

Бог вам помогао,

Тачније у Еванђељу по Матеју 15.11 стоји: "Не погани човјека што улази у уста: него што излази из уста оно погани човјека". Ове речи треба сагледати у контексту расправе коју књижевници и фарисеји воде са Господом око "предања старих". Наиме јеврејски духовници су непрестано поред оних заповести које су добили од Мојсеја (Тора) стално уводили и нове обичаје, а и старим заповестима давали су површан и јуридички симисао. Смисао заповести из Торе (Петокњижја) јесте да васпита у јеврејском народу љубав према Богу. Одређене радње и обичаји имали су задатак да верне Јевреје стално подсећају на заједницу и верност Богу. У томе је смисао постова, разликовања разне врсте хране, начина молитве, ритуалног прања руку и купања итд. Све заповести упућују на чистоту срца које треба да буде отворено за Бога и за ближњег. Нажалост, у јеврејском роду је већ у Христово време толико преовладало другачије схватање ових обичаја да су они постали сврха самим себи. Тако фарисеји и књижевници и са њима велики број Јевреја нису препознали живог Бога који се међу њима појавио у људској природи, већ су га осудили као "разрушитеља древних предања", као јеретика и новатора, а садукеји као опасног политичког супарника који је могао да доведе у знак питања власт свештенства и храмовни ритуал који је за њих био национални идол и средство велике зараде због ходочасника. 

Господ им у Мт. 15.3 каже "Зашто и ви преступате заповијест Божију за предање своје?" и наводи им пример како су нашли начин да се избегне помоћ родитељима под видом обавезе према Богу. Зато он ово предање не назива ОТАЧКИМ већ ВАШИМ тј. њиховим и цитира им пророка Исаију који прекорева њихове претке који му се приближавају устима и уснама га поштују, а срца њу њихова далеко од Бога (Ис 29.13).

Могли смо већ видети како су фарисеји осуђивали Христове ученике што једу класје, што не перу (ритуално) руке пре оброка и за многе друге ствари. Зато им и Господ говори да непогани човека оно што улази у уста, већ оно што излази из уста тј. не храна сама по себи, већ разне помисли и речи које долазе из срца које се удаљило од Бога. У Мт. 15.19 Господ конкретно каже шта погани човека: зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. Поука је јасна. Господ овим није говорио да треба укидати правила о исхрани уколико она служе човеку да своје срце очисти од зла и мржње и испуни га љубављу према Богу и ближњем, што је и циљ поста. Свака храна је благословена и треба је са благодарношћу, по мери узимати, делећи је са онима који је немају.

Смисао поста који је наследила и Црква Христова од Старозаветне цркве, али у новом смислу јесте да нас подсећа на Господа. Средом се сећамо издаје Јудине и превртљивости и слабости људске природе. Петак је дан у који је Господ, Цар славе, био распет на крсту и пострадао за наше спасење. Држећи пост у ове дане подсећамо се да не живимо само о хлебу, већ о свакој речи која долази из уста Господњих (Мт. 4.4) и да је истинска храна наша сам Господ који нам се даје у Евхаристији и речју својом храни наше срце и ум. Човек у својој палој природи стално покушава да себе трагично оствари као самодовољну и самоодрживу јединку, а то није могуће. То је управо довело и до пада прародитељског када су Адам и Ева пожелели "да буду као Бог" сами по себи и својој природи, а не у заједници са Богом. Умерено уздржавање од претеране хране и држање одређених правила која је Црква одредила помаже нам да живимо у сталном сећању на Бога и на ближње. Древни хришћани су од вишка новца који би иначе потрошили за скупљу храну давали сиромашнима у време поста.

Нажалост ми живимо у времену у коме су многе заповести Господње постале само форма као у време фарисеја и неретко баш у време поста повређујемо своје ближње и понашамо се грубо и охоло управо када је потребно да смиримо срце пред Богом да бисмо могли да боље осетимо оне који живе поред нас и њихове потребе. Зато свођење поста на кулинарске акробације представља потпно отуђење од истинског смисла поста. Мрсна храна је некада била и скупља па је више приличило да се једе поврће и простија храна у посно време. Такође, пост не можемо сводити на једну аскетску дисциплину. У разним религијама постоји пракса уздржавања од хране ради постизања већих аскетских подвига. Међутим, ми знамо да ђаво ништа ни једе и не спава, али опет је оно што јесте. Отуда је тајна поста и уздржања увек била у умерености и исправан подвиг не мери се по својој спољашњој форми (строгоћи), већ по томе колико смо постећи у стању да покажемо више љубави и трпљења према ближњима, колико мање осуђујемо, мање се гневимо и више имамо времена и пажње коју можемо посветити онима око нас. 

Овоме, духовном, смислу поста стално се треба враћати, не пренебрегавајући правила Цркве која треба држати по својим моћима и по благослову наших духовних руководитеља. Црква је увек била снисходљива према онима који су болесни и слаби јер болест сама по себи смирава човека ако је човек са трпељивошћу носи. Време поста такође је и време милосрђа. Хришћани су одвајкада прикупљали на својим недељним и празничним службама помоћ за оне који су у невољи. Помоћ не мора бити само у новцу. После литургија добро би било да пастири вернике, посебно млађе, подстакну да одвоје нешто од свог времена и обиђу болесне парохијане или да се организује нека помоћ или моба за оне који су сиромашнији и живе у оскудици. Добро организоване парохије имају и народне кухиње. Може то да се врло једноставно организује, само је потребна добра воља и време које смо спремни да издвојимо и поделимо га са другима. Сећам се и данас једне парохије у Атини у којој су жене парохијанке редовно на чреду служиле храну за оне који су у оскудици, а храна је и ношена старима који нису у стању да купе намирнице. Овде у нашој Епархији захваљујући труду првенствено једне протинице, дивне жене и мајке, ради већ годинама 6 народних кухиња у којима дневно 2000 најсиромашнијих добијају топли оброк. Она је организовала и отварање фарме и пољопривредног газдинства, па и пекаре тако да се данас кухиње једним делом саме издржавају. Хвала Богу и помоћи добрих људи и организација које прилажу помоћ да би се ово добро дело наставило.

Данас многи стари људи нису у стању да себи приуште некога ко би се бринуо о њима, а то је управо нешто у чему би могли парохијани једни другима да помогну. Уместо да трчимо одмах кућама на богате "посне" трпезе требало би поразмислити да ли у селу или градској четврти где се простире наша парохија има оних који немају ни новца ни снаге да направе оброк и који живе у оскудици и беди. Пост без милосрђа је потпуно бесмислен и претвара се у својеврсни "национални обичај" па се поносимо богатим славским посним трпезама док само иза зида сиромашни људи, хришћани или они који то нису, немају ни хлеба да једу. Христове речи о којима говоримо управо нас упућују на то. "Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине," каже Господ Спаситељ (Мт. 12.7).

 

[Tavita]

On 21. November 2016 at 13:42, Tavita рече

Помаже Бог, оче. Благословите!

Од 2011.године, мјесеца септембра, живим и студирам, а од 2014. године, кад сам апсолвирала студије и радим у Аустрији.
Док сам живјела у Бањој Луци била сам редовна у цркви. Кад сам се преселила у Аустрију, то је постало изузетно тешко. Престала сам да идем у цркву, да живим црквено. Апсолутно нисам водила никакав црквени живот, већ сам све своје снаге усмјерила у завршетак студија, доцније проналазак посла и сам посао.
Крајем фебруара ове године сам поново кренула у цркву (у Салцбуршку парохију) и почела да живим литургијским животом. Да се трудим у јутарњем и вечерњем правилу, читам Псалтир, Св Писмо, да постим, да се причешћујем....да у оквирима својих снага, уздајући се у Божију помоћ радим на себи. Тај рад на себи је изузетно тежак, поготово кад човјек млад, одвојен од најближих сам живи у туђини. Онда сјета, туга, меланхолија и мисли о бесмислу знају да буду необично јаке, упорне и да ”тероришу” ум и душу. Поред тих сталних ”гошћа” непријатељски расположених, долазе ту и тамо и ванредна искушења, као што је саобраћајни удес итд.
Колико могу (будући да живим 85 километара удаљена од Салцбурга и морам возом да путујем у цркву) сам редовна на Литургијама. До прије мјесец дана је то било сваке недеље. Прошли мјесец ме је умор сустигао па сам пар Литургија пропустила. Немам духовника, а питања и дилеме духовне тематике се роје. Оци из Салцбуршке цркве су преокупирани обавезама и једноставно имају јако мало времена са једне стране, а ја радим пуно и живим у мјесту које је 85 километара удаљено од цркве, што и мени оставља јако мало или нимало времена, са друге стране.
Имате ли неки савјет како да пронађем духовника? Мора ли духовник да буде у физичкој близини или је сасвим довољно ако активан контакт са истим одржавам преко медија (интернета, како је данас уобичајено), а да се сусрети и исповијести сведу на неколико пута годишње? Схватам да можда и нисам још ”стасала” за духовника, но исто тако осјећам велику потребу за духовним водством.

Унапријед Вам велика хвала!

Слава Богу за све!
Амин!

Помаже Бог, оче. Благословите!

Слутим да не налазите времена да одговорите на сва питања. Ипак бих Вас замолила да, кад будете могли, одговорите.
Хтјела бих да се осврнем на горепоменута питања и недоумице које се ”роје”. Прије постављања било каквог питања, сама себе упитам да ли ми је одговор на исто од духовне користи или не. Углавном се ради о дилемама које се тичу мог актуелног духовног ”проблема” (=стања). Литургијским животом се неке од њих разјашњавају. Та сазнања су мање или нимало мислена и манифестују се миром и извјесном сигурношћу. Велики дио њих, међутим, остаје отворен. Духовник би ми био од велике помоћи у том погледу и вјероватно у погледима којих тренутно ни свјесна нисам.
Господ зна шта нам треба много прије но нам то и затреба и истога постанемо свјесни. ВЈерујем да је исто и са мојом потребом за духовником. Још вјерујем да, ако бих се искрено и са чврстом вјером молила за духовника, ГОспод би послао. Да ми је битно само да се молим (са вјером) и добићу све што ми је потребно.
Свако изграђује личносан, индивидуалан однос са Господом. Сам Господ је духовник, уколико смо довољно искрени, ”осјетљиви”... Но бука овога свијета чини уши тврдима на тихи глас Господњи.
То би била нека моја запажања и искуства. Оно у шта сам увјерена је да сам слаба. И да би ми добро дошао духовник. А и Ваш одговор.

Велика Вам хвала унапријед!

Слава Богу за све!
АМин!

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 19 часа, aliluja рече

Poštovani Oče Savo.... 

Kada govorimo o osudi bližnjeg.. Šta to zaista znači? Da li je osuda njegovog ponašanja jednaka osudi njegove ličnosti? Odnosno da li je osuda nečijeg ponašanja - osudjivanje bližnjeg? 

Hvala unapred! 

Иако клеветање и осуђивање имају слично значење и често се користе у истом смислу, ипак постоји разлика. Наравно, и једно и друго су страсти, неразумни и неприродни покрети душе који долазе како од ђавола (древног клеветника), тако и од наше пале природе и човековог самољубља и гордости. 

Клеветање је празнословље о другим људима, њиховим погрешкама (стварним или измишљеним), а осуђивање је када некога презремо и класификујемо као лошег и поквареног и на тај начин уместо љубављу одговоримо страшћу на слабост другога.

Као одрасли људи не можемо а да не приметимо да неке ствари око нас нису у реду, али као хришћани требало би да васпитавамо (подвизавамо) себе тако да не коментаришемо поступке других лица ако нисмо лично одговорни за њих. Данас је просто незамисливо да најобичнији разговор не постане прилика за претресање поступака политичара, епископа, свештеника, комшија итд. Нажалост, такво празнословље и расејавање наших разумних (словесних) енергија у нашу душу уноси пометњу, још већу расејаност и мрак. Као последица, у срцу се укорењују горчина, незадовољство, гнев и мржња. Када боље поразмислимо, критиковањем других и претресањем њихових поступака, посебно ако се нас ни у чему дирекно не тичу, сасвим је непотребно и пројављује празноћу и расејаност у нашем срцу. Чак и у случају када се нешто директно нас тиче, много је боље уздржати се од коментара и ширења прича и покушати да видимо како да ми на то искушење одговоримо на један здрав и целисходан начин, молитвом, трпљењем и љубављу. Тако ћемо бити у могућности не само да и сами лакше прођемо искушење, већ и да помогнемо другима. Ако своје срце затрујемо мржњом, не само да ћемо себе довести у још тежу и мрачнију ситуацију, него нећемо моћи ни ближњима да помогнемо, а посебно онима који нам чине неправду. Бићемо двоструки губитници. У случајевима где смо директно одговорни (за васпитање деце, за своју породицу, за посао који заједно са другима радимо) треба да реагујемо, али не празнословљем већ трудом да прво сачувамо или задобијемо мир у срцу, а потом да онога који греши с љубављу исправимо. Ако другога било клевећемо или га исправљамо у гневу двострук грех правимо и себи наносимо још већу беду.

Једна од најтежих ствари јесте да зауздамо свој језик и да научимо да разговарамо са другима тако што нећемо некога клеветати или осуђивати. Управо се у разумној употреби језика и показује духовно здравље човека. Поред поста од хране треба постити и језиком не дозвољавајући му да злослови о другоме или празнослови. Добро је вежбати се свремена на време, а онда све чешће да не говоримо уопште о онима који нису присутни. С временом ћемо уз Божију помоћ да се навикнемо да разговарамо без клеветања и осуђивања и да наше речи буду мудре и одговорне. Али и даље од тога, није потребно само зауздати језик већ и мисли. Када Господ говори пред фарисејима и књижевницима, често се у Еванђељу помиње "а они помислише у срцима својим". Код Господа нигде не видимо да помишља у срцу своме јер Христос није имао страсне помисли, јер у њему није било греха. Човек у свом палом стању налази се у једном константном жамору помисли које пролазе нашим умом и гледају да се угнезде у срцу и преточе у греховна дела. Управо је циљ молитвеног (трезвеног) начина живота да узмемо под контролу наш ум уз Божију помоћ и не дозволимо му да прима греховне и страсне помисли, већ да може да користи своју логосну способност на један здрав и користан начин. Мала деца још немају помисли јер још нису упознали грех и заживели страстима. Зато нас Господ упућује да будемо као деца безазлени, јер ако не будемо као деца нећемо ући у Царство небеско (уп. Мт 18.3) Тачније, како Апостол каже Браћо, не будите дјеца умом, него злоћом дјетињите, а умом будите савршени." 1Кор 14.20, односно како каже у посланици Римљанима "да будемо мудри за добро, а безазлени за зло" (Рим. 16.19).

Што се тиче осуђивања, када не само оцењујемо поступке других, већ другога као личност класификујемо (судимо) на основу сопствених страсних осећања и помисли, треба одмах рећи да је то велики грех јер тиме узимамо на себе оно што припада једино суду Божијем. Ми можемо да будемо свесни да нешто што други ради представља зло и штету другима, али не бисмо смели да потрчимо да тог човека осудимо као злог јер никада не знамо како ће он, и како ћемо ми завршити овај живот и какав ћемо и ми и он дати одговор на Суду Божијем. Господ кори фарисеје и књижевнике, али их не клевеће или осуђује. Његов праведни гнев није последица страсти, већ долази из љубави. Да бисмо задобили такво стање и другога могли да претрпимо или исправимо са љубављу треба да се озбиљно суочимо са својом природом. Нажалост, данас већина људи живи у потпуној расејаности ума и срца. Живимо као да смо на неком ауто-пилоту, па страсти и грехови нас стално вуку на ову или ону страну. Иако се трудимо да себи угодимо на разне начине, заправо не познајемо себе нити смо заиста свесни својих слабости јер чим неко може да нас лако увреди или разгневи, то показује да у нама нема истинског познања сопствених слабости. Ово је јако важно јер то није питање неке аскетске дисциплине или усавршавања, већ у томе се крије кључ како решити наше проблеме у свакодневном животу, како сачувати брак и породицу, како сачувати мир у заједници у којој живимо и радимо. Зато је борба са страстима и грехом суштински важна за наш живот у Христу и овај подвиг је немогућ без благодати Божије, која опет долази само тамо где је тражимо, јер Господ помаже само тамо где његову помоћ тражимо. Они који се подвизавају само ради неког моралног савршенства често су као окречени гробови и немају ни истинске љубави, ни познања својих слабости. Они живе да би добијали почасти и поштвање од других и тако наркотизовали своју свест и савест да су изнутра духовно трули. Такви су били фарисеји и књижевници у Христово време. Зато наш подвиг треба да буде у смирењу пред Богом и уз стално тражње Божије помоћи да бисмо духовно оздравили и били онаквима какве нас је Бог створио, а не онаквим каквим нас обликују наше страсти и грехови.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 часа, aliluja рече

Dodaću samo jedan komentar, dok otac Sava ne nadje vremena da nam adekvatno odgovori na tvoje dobro pitanje... 

Imala sam ekstremne situacije gde mi je moja svekrva govorila kad je primetila .. iako je ništa nisam pitala.. niti pričala da postim.. To ništa ne vredi ako čovek nije u redu.. Greh ne ulazi na usta... Ko veruje u Boga taj se može pomoliti bilo gde.. U crkvi su ovakvi.. onakvi... ništa to ne vredi .. itd.... Pošto ja poznajem njen stav prema tome,  koji ona veruje da je pravi,  završila sam sa njom celu diskusiju u jednoj rečenici.. gde se je skroz povukla.. Počela je opet govoriti da post ništa neće pomoći...da čovek treba da vodi računa kakav je i tako dalje... (uh.. uh..).. Rekla sam joj samo :  "Onaj ko ne može da se suzdrži od hrane, neće znati ni od ružne reči.."... To mi je u pravom momentu  došlo u misao... Bogu hvala.. i završena je bila cela diskusija... Mirno i tiho sam joj rekla..

Pozdrav 

Уздржање није ништа друго него разумно и умерено коришћење наших природних способности. Треба сваки дан да правимо нови почетак и да не падамо у беду ако посренемо. Не смемо да заборавимо да човеков ум није створен да функционише онако како смо сви ми навикли, као један воденични млин који меље све што у њега уђе. Човек је биће које повезује видљиве и невидљиве светове и по својим разумним моћима сличан је анђелима. Међутим, ми због својих страсти и грехова не живимо словесно и не користимо своје богомдане енергије на целисходан начин. Све је то узрок бројних аномалија и проблема који човеков живот претварају у једну константну буру помисли, искушња, сукоба са другима и несрећа. Зато је благоразумна употреба језика веома важна и треба јој посветити посебну пажњу, посебно у време постова јер постимо не само уздржањем од хране, већ и од сваке ружне и празне речи.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 11/21/2016 at 13:42, Tavita рече

Помаже Бог, оче. Благословите!

Од 2011.године, мјесеца септембра, живим и студирам, а од 2014. године, кад сам апсолвирала студије и радим у Аустрији.
Док сам живјела у Бањој Луци била сам редовна у цркви. Кад сам се преселила у Аустрију, то је постало изузетно тешко. Престала сам да идем у цркву, да живим црквено. Апсолутно нисам водила никакав црквени живот, већ сам све своје снаге усмјерила у завршетак студија, доцније проналазак посла и сам посао.
Крајем фебруара ове године сам поново кренула у цркву (у Салцбуршку парохију) и почела да живим литургијским животом. Да се трудим у јутарњем и вечерњем правилу, читам Псалтир, Св Писмо, да постим, да се причешћујем....да у оквирима својих снага, уздајући се у Божију помоћ радим на себи. Тај рад на себи је изузетно тежак, поготово кад човјек млад, одвојен од најближих сам живи у туђини. Онда сјета, туга, меланхолија и мисли о бесмислу знају да буду необично јаке, упорне и да ”тероришу” ум и душу. Поред тих сталних ”гошћа” непријатељски расположених, долазе ту и тамо и ванредна искушења, као што је саобраћајни удес итд.
Колико могу (будући да живим 85 километара удаљена од Салцбурга и морам возом да путујем у цркву) сам редовна на Литургијама. До прије мјесец дана је то било сваке недеље. Прошли мјесец ме је умор сустигао па сам пар Литургија пропустила. Немам духовника, а питања и дилеме духовне тематике се роје. Оци из Салцбуршке цркве су преокупирани обавезама и једноставно имају јако мало времена са једне стране, а ја радим пуно и живим у мјесту које је 85 километара удаљено од цркве, што и мени оставља јако мало или нимало времена, са друге стране.
Имате ли неки савјет како да пронађем духовника? Мора ли духовник да буде у физичкој близини или је сасвим довољно ако активан контакт са истим одржавам преко медија (интернета, како је данас уобичајено), а да се сусрети и исповијести сведу на неколико пута годишње? Схватам да можда и нисам још ”стасала” за духовника, но исто тако осјећам велику потребу за духовним водством.

Унапријед Вам велика хвала!

Слава Богу за све!
Амин!

Опростите, молим вас, због припрема за славу пропустио сам некако ову поруку. 

Веома је важно да идете у цркву и учествујете у евхаристијском животу што је редовније могуће. Сасвим разумем да са таквим удаљеностима није лако доћи до храма али не заборавимо да је Господ увек уз нас када му се искрено у срцу обратимо. Зато је добро да када год не можете да стигнете на службе да то време издвојите и посветите молитви. На пример, служба траје толико и толико, и ви толико времена одредите да потпуно посветите време молитви (било из молитвеника, или Исусовој молитви коју ћете једноставно без маштања понављати сабирајући се умом и срцем на речи молитве). Господ вас засигурно неће оставити. Што се тиче духовника, најбоље би било да имате неког свештеника кога лично можете да посетите и да се са њим с времена на време саветујете. Данас се често јавља обичај да очекујемо од духовника да су као психолози који су увек на дохват. Заправо, дужност духовног руководитеља требало би да имају они који су од Епископа одређени за то, превасходно парохијски свештеници где год је то могуће. Најважнија дужност сваког пастира јесте да брине о свом стаду. Све остало је споредно јер пастирска служба тражи целог човека. Будући да смо као људи јако склони самообмани добро је да своја осећања када год можемо проверавамо са свештеником (духовником). Не треба тражити од исповедника неке посебне савете и технике. Некада је довољно да вас само саслуша и једноставно посаветује. 

Духовни живот је заправо врло једноставан, али ми га често компликујемо јер се у нашој глави стално роје помисли и недоумице. Златно правило јесте да оно што можете да урадите и што сте дужни учините, а оно што не можете и што није до вас, тиме се немојте много мучити. Није на свакоме да решава све проблеме под капом небеском. Духовно знање није интелектуално знање које се стиче учењем и читањем, већ духовно искуство које долази из тишине ума, када смиримо помисли и бивамо сабрани у свему што радимо. Тајна је управо у тој једноставности. Када нешто радите концентишите се на тај посао и одбацујте помисли. Трудите се да стално чувате свест да је Господ у вашем срцу и ако посао дозвољава тихо у себи и не привлачећи пажњу других понављајте молитву. Када једете то чините са благодарношћу и молитвено, када нешто чистите и перете такође се саберите на оно што радите уз свест да то чините пред очима Господњим. Наш проблем јесте да све што радимо, радимо расејано. Када једемо, ми размишљамо шта ћемо радити после, када радимо лутамо умом и често погрешимо. Просте послове сматрамо губитком времена и стално прикупљамо масу непотребних информације које наш ум држе у конфузији. Заправо једноставност живота и сабраност на сваки покрет и корак уз молитвено сећање на Бога је пут који нас води тишини ума и истинском познању Бога. Када тако будемо живели полако ће многа питања која нас муче постати сувишна. Она долазе управо из расејаности ума и знатижеље и подстичу нас да губимо корисно време на многим беспотребним стварима.

Иако се живот у манастиру разликује од онога у свету, напоменуо бих да је у обављању ових једноставних дужности без непотребног размишљања и маштања управо кључ за смиривање ума. Наравно, ви морате сами да доносите одлуке, док у манастиру добијате послушање. Немогуће је овај начин живота применити у свету јер бисте морали у потпуности да изађете из тог начина живота. Зато се трудите да одлуке доносите у миру, да не журите са одлучивањем и да се по потреби саветујете са другим. Некада када сте у недоумици, ако са истинском вером у Бога затражите савет од било које особе у коју имате поверења, Бог ће вас упутити на Њему знане начине. Нама велики немир у срцу ствара управо то што не тражимо савет од Бога ни од других, већ само верујемо себи и стално смо распети у размишљању шта смо могли да учинимо или шта смо учинили и о томе шта морамо да учинимо, гневимо се због поступака других и због сопствених поступака јер себе стално гледамо вишим него што јесмо и то нам ствара константну муку.

Једноставност живота у Христу јесте да живимо у садашњем времену и у дубокој молитвеној свести да Бог брине о нама, слично као што је дете безбрижно јер зна да о њему брину родитељи. Спокојство детета у мајчином наручју је најбоља слика душе која се препустила Богу и чврсто се узда у њега. Тада ћемо у миру доносити одлуке и нећемо бити у сталној пометњи ума. Молитва не сме да буде размишљање и маштање (било у сликама или рационално размишљање). Суштина молитве јесте у сталном хођењу пред Богом. Као када човек дише, то не радимо свесно већ је то аутоматски процес, као што је и куцање нашег срца. Ми смо стално свесни да срце ради и да дишемо иако о томе не размишљамо рационално. Тако и молитва треба да буде један повратак природном стању ума у коме ум не лута већ једноставно пребива пред лицем Божијим, некада уз речи, а некада и без њих. Најдубља молитва јесте једноставно молитва без икаквих речи када у тишини ума једноставно живимо у присуству Божијем. Трудите се да са таквим вежбањем одбаците непотребне бриге, самосажаљење или горчину и благодарите на свему са дубоком свешћу да је управо овај живот који живите велики дар Божији. Не треба гледати на друге и мучити себе што нисте на другом месту или што није нешто другачије. Вероватно када би било тако, не бисте били срећни. Истинска радост у Богу јесте у благодарности на ономе што нам је дато и што верујемо да је управо најбоље за нас. Са таквим настројењем срца ћете се најбоље суочавати са свим проблемима јер наше муке долазе управо због тога што не можемо да прихватимо дар живота какав јесте. Некада је то крст који не долази као казна, већ нама неразумљиви знак љубави Божије. Ту је велики испит наше вере и поверења у Бога и зато се молимо да нас Бог не уведе у искушење. Али и тада без обзира колико је тешко треба да му благодаримо. Из сведочанства многих светих примера можемо да научимо да су ове душе управо кроз крст и страдање упознали дубину љубави Божије.

Не заборавимо да се духовна зрелост се не показује у неком чудноватом понашању које привлачи пажњу. Благодат Божију не треба тражити у неким посебним осећањима која неретко изазивамо својим маштањем и умишљањем да смо постали неко и нешто. Благодат се препознаје по миру који се усељава у срце и који је дар Божији онима који му се у смирењу и простоти срца препуштају.

[Tavita]

Хвала Вам, оче, много! Одговорили сте ми и на нека непостављена питања.

[Кратос]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Духовно знање није интелектуално знање које се стиче учењем и читањем, већ духовно искуство које долази из тишине ума, када смиримо помисли и бивамо сабрани у свему што радимо.

 

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Најдубља молитва јесте једноставно молитва без икаквих речи када у тишини ума једноставно живимо у присуству Божијем.

Svaka čast o.Savo na ovim genijalnim,prostim,jasnim i konciznim mislima.Bog vas blagoslovio.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 11/25/2016 at 23:39, Kratos рече

Pozdrav oče,Hristos posredi nas.

Šta je pad i da li je pad uticao na promenu načina postojanja prvostvorene prirode?

 

Адам је пре пада живео лепотом лика Божијег који му је стварањем подарен. Он је био бесмртан по дару Божијем и њим нису владале страсти и помисли. Тело и душа као делови човекове личности служиле су духу човековом који је био у непрестаном созерцавању Бога, учествујући у нетварним енергијама Божијим. Тело није било подложно болестима и старењу и душа је била чиста и непорочна и Адамови срце и ум су били јединствени и благодатно озарени. Преко првог човека васцела творевина која му је дата на управљање требало је да живи у хармонији са Богом и учествује у заједници са њим.

Падом, односно преступањем Божије заповести љубави, злоупотребом слободне воље, у човекову природу се усељава смрт. Последице пада нису биле казна Божија, већ реалност погрешног избора на коју је Бог већ био упозорио прародитеље. Прва последица била је одступање Духа Божијег од човека тако да је човек постао духовно мртав. Он није биолошки умро, већ духовно, изгубивши заједницу са Богом коју је до тада имао и која је била истински живот. Губитком Духа Светога прародитељи су изгубили одећу светлости коју су имали и постали су свесни своје наготе (Постање 3.7). Лик Божији који су до тада имали је потамнео због греха. Адам је постао "телесни човек" (уп. 1Кор 2.14) са плотским умом који нити хоће нити може да се покорава Богу (уп. Рим 8.7), своју наготу покрива "кожним хаљинама". То не значи да је он пре пада био нетелесан, већ да његова телесност није била подложна смрти и трулежи. Од светлог бића, Адам је постао духовно мртво телесно биће. Губитком заједнице са Богом, Адам Бога доживљава као странца, плаши га се и скрива се од њега. У њега се већ уселио себични и егоцентрични "дух непокорности". Човекова природа губи целовитост и између човека и Бога и у самом човеку настају поделе.  Св. Максим Исповедник у 41 Амбигви, настављајући Св. Григорија Богослова говори о пет подела (διαιρέσεις) које су настале падом човека: "нестворена и створена природа, духовна и чулна природа, небо и земаља, рај и икумена, мушко и женско". Одласком из Еденског врта се указује на тајну по којој је земља престала да буде рај и Адам и Ева доживљавају једни друго са страшћу. Адам добија са Евом прву децу која се сада рађају на "његову (Адамову) слику и подобије" (Постање 5.3) и од њега наслеђују палу људску природу, која је духовно мртва и подложна телесном старењу и смрти. Првородни грех се преноси рођењем јер "у Адаму сви сагрешише" (уп. Рим 5.12). Поред наслеђивања пале природе, људи умножавају грех вољно, својим погрешним избором, живећи у мраку не(по)знања Божијег. Природне енергије човекове губе свој смисао и циљ и почињу да делују неприродно, постају "страсти". Трагедија људског рода се наставља. За разлику од пре-падног стања када су у човеку тело и душа служили духу, сада је обрнуто и дух и душа служе телу и телесним страстима и живе у греху. Ум и срце у човековој души који су били у хармонији улазе у неприродно стање и ум себе устоличује као центар човековог бића без Бога и сам се труди да себе и свет обликује као Бог, стално западајући у све већи мрак и слепило. Расејаност ума којим владају страсне помисли је управо стање које је настало, јер Адам није имао помисли пре пада. Адам који је био "син Божији" падом је кратко речено постао и духовно и телесно деформисано биће. Према неким тумачењима Бог је допуштењем да телесна смрт овлада човеком заправо спречио да стање пада и богоодступништва постане трајно стање, као код палих анђела. Зато на крају Еви и даје обећање (Постање 3.14-15) у коме се указује на будући долазак Христа из њеног потомства.

Губитком заједнице са Богом, човек сада не може да непосредно општи са Богом као пре када је његов дух живео у благодати Духа Светога, већ сада Богу приноси жртве и тако одржава макар свест о постојању Божијем. Бог није оставио човека, већ човек Бога и Бог у свом милосрђу задржава заједницу са човеком у оној мери у којој је човек у стању да је носи и непрестано упућује Адамове потомке и после изабрани народ да живи у свести служења Богу и у нади да ће изгубљена заједница бити поново васпостављена. Једна од последица пада јесте и та да човек више није видео у другоме лик Божији. Други је постао супарник, опасност и Каин убија брата Авеља из зависти (Постање 4.8). Толико је постала човекова злоћа велика на земљи да је Бог чак "зажалио" што је створио човека (уп. Пост. 5.5-7). Ово стање човекове природе описује Апостол Павле који говори да је човек у својој палој природи изгубљен, слеп, (духовно) мртав. Људи су бића "помрачених мисли, отуђени од живота Божијега због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога." (Еф. 4.18)

Управо због оваквог бедног стања у коме се нашао човек након пада Бог је по свом предвечном промислу благоизволео да постане човек, по свему сличан нама осим по греху, и васпостави пали човеков лик. Ово исцелење оболештене људске природе није било могуће људским напорима, већ је требало због човековог пада да сам Син Божији себе принесе за жртву и телесно умре да би победио силу смрти и греха. Зато једино у Христу имамо не само пут ка блаженству раја у коме је живео Адам, већ пут ка вечном животу у новом телу, у васпостављеној земљи и небу, небеском Јерусалиму. У Христу пали човек поново задобија изгубљену лепоту и постаје причасник истинског вечног живота.

 

 

 

[Tavita]

Помаже Бог, оче. Благословите!

Прво бих Вам се још једном хтјела да захвалим на претходном одговору. Слава Богу да Вас овде имамо.

Као што сам већ написала, живим у Аустрији. У земљи која није православна, али је хришћанска. У пословном свијету се крећем у друштву гдје је нормално да је једна факултетски школована особа (ма шта то значило) атеиста. Ако бисте у друштву мојих пословних сарадника рекли да сте вјерујући, па онда још и црквен, били бисте у најмању руку несхваћени. Теизам је резервисан за бабе и ђедове, Русе и затуцане људе. "Нико нормалан не вјерује у те глупости. Црква сервира лажи у циљу манипулисања народом и изнуђивања пара." Нешто у том смислу је једном приликом прокоментарисала радна колегица. Да скратим: влада став да је религија опијум за народ, а да су атеисти освијешћени (=паметни, рационални) људи.
Посматрам те своје радне колеге и пословне партнере. Посматрам и остатак народа. И могу Вам рећи да им иде добро "без Бога". Дјелују срећно, задовољно, остварено, рекла бих и испуњено. Могло би се рећи да су успјешни у сваком погледу.
Са мном, по пресељењу у Аустрију и прекиду црквеног живота то није био случај. Мој се живот без Бога претворио у мучење. И супротно се десило по поновном успостављању црквеног живота. Без Бога мени нема живота. Једноставно је.
Питање гласи: Како то да у једној додуше неправославној, али хришћанској земљи људима "иде добро" "без Бога"? Ипак је у традицији овог народа (који је такође Божији, јер је сваки народ Божији) хришћанство. Ипак су чули за Христа, за васкрсење. Ипак нам (православнима и римокатолицима) је исто Свето Писмо, тј.исти су нам коријени вјере. Зар се од њих неће тражити/не тражи више него од народа традиционално многобожачких?
Истини за вољу, нисам сигурно колико духовног добра ми доноси знање одговора на ово питање...

Хвала Вам, оче, унапријед! И опростите што Вас гњавим питањима.

Свако добро од Господа!
Јелена

[Хаџи Срђан]

Помаже Бог!

 

Оче благословите,

да ли имате негде линк од типика у коме се одређује како се који дан пости. Исто тако да ли имате линк од неког типика који одређује за сваки дан које се јеванђеље чита. Треба ми за андроид апликације.  Био сам нашао овај линк за читање јеванђеља сад мислим да је то то, ако вам није проблем да проверите то сам убацио у апликцију: http://www.crkva-dobrinja.org/prolog/jevandjelje.php?category=2 

Посебно ме интересује ово за првило поста за сваки дан да ли је тај дан вода или риба итд... Једном сам био скинуо за светосавља да ли је то сад радио неки монах или не не сећам се. Ако има ето да кажем неко универзално по неком типику, нпр. Ваведење пости се на риби итд., лако би ми било после да седнем и да покупим услове и да испрограмирам. Јел постоји књига негде да се купи?

Хтео сам некако да динамичка буде апликација, да не морам сваке године уносити. Онако направим и пустим да радим. Не знам да ли ћу сутра жив осванути а камоли да дочекам крај године па да уносим поново по неком православном подсетнику за наредну годину.

Ако има неко на форуму тиме боље. Хвала унапред!

[Биљана 1234]

Помаже Бог оче Саво!

Чух недавно :Пост је. Мир ти дајем, Мир ми подај!

Запитах се тада, иако  једни са другима, и на Литургији, и на крштењу, и на Опелу..опет свак за себе пости некако.

И прочитах на интернету многе реченице о побожности, о Прослављању Господа..и све то Истина јесте...само не знам откуда мени мисао..да је и то врло индивидуално. То су реченице исписане док сеђасмо за монитором...Знам да мрежа умрежи ...али уме и да занесе...као и речи кад занесу..доживех...

Праштајте

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 1 сат, Хаџи Срђан рече

Помаже Бог!

 

Оче благословите,

да ли имате негде линк од типика у коме се одређује како се који дан пости. Исто тако да ли имате линк од неког типика који одређује за сваки дан које се јеванђеље чита. Треба ми за андроид апликације.  Био сам нашао овај линк за читање јеванђеља сад мислим да је то то, ако вам није проблем да проверите то сам убацио у апликцију: http://www.crkva-dobrinja.org/prolog/jevandjelje.php?category=2 

Посебно ме интересује ово за првило поста за сваки дан да ли је тај дан вода или риба итд... Једном сам био скинуо за светосавља да ли је то сад радио неки монах или не не сећам се. Ако има ето да кажем неко универзално по неком типику, нпр. Ваведење пости се на риби итд., лако би ми било после да седнем и да покупим услове и да испрограмирам. Јел постоји књига негде да се купи?

Хтео сам некако да динамичка буде апликација, да не морам сваке године уносити. Онако направим и пустим да радим. Не знам да ли ћу сутра жив осванути а камоли да дочекам крај године па да уносим поново по неком православном подсетнику за наредну годину.

Ако има неко на форуму тиме боље. Хвала унапред!

Правило како се по типику пости Божићни и остали постови имате на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/hrishtshanski_post_1 

Што се тиче еванђеља која се читају сваког дана ако се служи Литургија, требало би потражити на интернету. У црквеним еванђељима има тачно записано, али нисам сигуран да има и где се то може наћи у електронској форми.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/2/2016 at 16:07, Tavita рече

Помаже Бог, оче. Благословите!

Прво бих Вам се још једном хтјела да захвалим на претходном одговору. Слава Богу да Вас овде имамо.

Као што сам већ написала, живим у Аустрији. У земљи која није православна, али је хришћанска. У пословном свијету се крећем у друштву гдје је нормално да је једна факултетски школована особа (ма шта то значило) атеиста. Ако бисте у друштву мојих пословних сарадника рекли да сте вјерујући, па онда још и црквен, били бисте у најмању руку несхваћени. Теизам је резервисан за бабе и ђедове, Русе и затуцане људе. "Нико нормалан не вјерује у те глупости. Црква сервира лажи у циљу манипулисања народом и изнуђивања пара." Нешто у том смислу је једном приликом прокоментарисала радна колегица. Да скратим: влада став да је религија опијум за народ, а да су атеисти освијешћени (=паметни, рационални) људи.
Посматрам те своје радне колеге и пословне партнере. Посматрам и остатак народа. И могу Вам рећи да им иде добро "без Бога". Дјелују срећно, задовољно, остварено, рекла бих и испуњено. Могло би се рећи да су успјешни у сваком погледу.
Са мном, по пресељењу у Аустрију и прекиду црквеног живота то није био случај. Мој се живот без Бога претворио у мучење. И супротно се десило по поновном успостављању црквеног живота. Без Бога мени нема живота. Једноставно је.
Питање гласи: Како то да у једној додуше неправославној, али хришћанској земљи људима "иде добро" "без Бога"? Ипак је у традицији овог народа (који је такође Божији, јер је сваки народ Божији) хришћанство. Ипак су чули за Христа, за васкрсење. Ипак нам (православнима и римокатолицима) је исто Свето Писмо, тј.исти су нам коријени вјере. Зар се од њих неће тражити/не тражи више него од народа традиционално многобожачких?
Истини за вољу, нисам сигурно колико духовног добра ми доноси знање одговора на ово питање...

Хвала Вам, оче, унапријед! И опростите што Вас гњавим питањима.

Свако добро од Господа!
Јелена

У духовном животу је најважније да гледамо на себе, а не да процењујемо друге. Ту је увек замка и процењивање других уводи нас у бројне проблеме. Ми никада не можемо знати колико је неко срећан или задовољан у животу. Многи људи и сами не знају шта је истинска срећа. За некога је то здравље, посао, новац, пријатељи, почасти и разне друге ствари. Из општег искуства је познато да који имају све то често нису сасвим задовољни иако се труде да себи и другима покажу и докажу да јесу. Човек је без Бога недовршено и непотпуно биће, које се на све начине труди да постигне оно што ће по његовом мишљењу чинити живот смисленим и срећним. Проблем је увек у томе што човек или поставља пред собом нереалне или погрешне циљеве. Врло често тек када нешто изгубимо видимо колико је то било важно за нас. У општем искуству човека срећа у овом животу је заправо начин како доживљавамо сваки моменат живота, а не неко стање савршеног блаженства.

Као хришћани наш живот треба да посматрамо пре свега у широј перспективи вечног живота. Човек ће једино потпуно сједињен са Богом и са свима заједно у њему доживети пуноћу смисла и лепоте живота. Живот је много више од биолошке категорије. Из претходног одговора о стању палог човека, подсетио сам да је Адам духовно умро одмах када је изгубио заједницу са Богом преступивши његову заповест љубави, а физички је још живео до своје телесне смрти. Зато кажемо да они који усну у Христу не умиру, већ живе и даље. Овај живот вишеструко превазилази живот који се пројављује у биохемијским процесима и свести. Ако живот сводимо само биохемијске процесе у нашем телу и на психолошку самосвест коју имамо док смо у овом телу стално ћемо бити у проблему да схватимо како се живот наставља након физичке смрти и неизбежно ћемо ићи ка платонистичком веровању у душу која наставља да живи као у овоме свету.

У овоме земаљском животу јако је важно да разумемо да оно што нас чини незадовољним или несрећним заправо не зависи од околности (које ми обично сматрамо за узрок), већ од наших мисли, односно начина како те околности и ствари доживљавамо и како реагујемо на њих. Неки људи поседују много тога али не осећају унутрашње испуњење и чим нешто постигну или остваре или теже за још већим циљем или их обузима панични страх да ће оно што имају изгубити. Тајна духовног мира јесте у томе да живимо предани Богу и да се трудимо колико је у нашој моћи да са другима живимо у миру и љубави, жртвујући се за друге са свешћу да ако нешто другоме дамо или учинимо, то није губитак за нас већ добитак. Највише немира у нашим срцима стварају управо мисли које представљају или производ нашег ума или долазе од демона. Или мислимо да су други бољи од нас па нас то чини немирним и себе претерано самосажаљевамо или завидимо другима, или ми мислимо да смо бољи од других. Без јасног духовног познања ствари око себе, што долази једино од благодати Божије, а не од интелигенције, образовања или околности у којима живимо, ми не можемо јасно и правилно да расуђујемо. Људе и догађаје око себе меримо по релативним мерилима и по правилу доносимо погрешне закључке након којих се у наше срце усељава немир, страх и брига.

Зато је важно да се трудимо у вршењу Божијих заповести колико до нас стоји, а све остало да препустимо Богу и да стално будемо трезвени, да ослушкујемо пажљиво оно што нам долази од Бога без рационалног просуђивања без обзира да ли је оно што нас сналази по нашој логици добро или лоше. Кључ душевног мира је зато у томе да све што нас сналази примамо као дар Божији без обзира да ли разумемо зашто је нешто добро за нас или није. Треба да живимо у сталном молитвеном ослушкивању Бога јер Бог стално "слуша" нас. Та пажња и свест о међусобном присуству и заједници јесте оно што чини суштину молитвеног (евхаристијског) живота, на који се стално враћамо. Следствено томе, наш највећи проблем јесте у томе што највише слушамо "себе" тј. слушамо своје помисли које нам тумаче оно што се око нас догађа. Тако улазимо у раскорак са стварношћу јер не опитујемо оно што се стварно догађа, већ оно што ми видимо својим ограниченим моћима и отуда бројна питања на која никад неће бити коначног одговора. 

[Tavita]

Да...као да ме познајете.

Хвала Вам, оче.