Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 27. 9. 2016. at 16:37, Zoran Đurović рече

@о. Сава, Иван, Васијан

Са жаљењем морам да констатујем да ништа око спора крштења у старој Цркви нисте разумели. Ја сам покушао и кроз изношење историјских цртица да вам помогнем да дођете до познања ствари, али није вредело. И на ауторитет једног Никодима Милаша сте се оглушили. Јутрос узех да поново прочитам текст од Флоровског, О границама цркве, који сам читао као млади студент, а фрапирах се колико тога сам вам већ изнео па изгледа као да сам преписао из њега. Верујем да је барем за Саву он некакав ауторитет, ако не за ову двојицу, па да га прочитамо: „'Понављање' тајни не само да је непотребно него није ни дозвољено. Ако 'тајне' није било, него је био раније обављен 'несавршени јеретички обред', онда је неопходно да се тајна изврши први пут, и при том потпуно отворено и очигледно. Католичке тајне, у сваком случају, нису само обреди, и може ли се с таквим дисциплинарним релативизмом говорити о 'спољној' страни извршавања тајне?

'Икономијско' тумачење канона би могло бити убедљиво и истинито само уз директне и савршено јасне доказе. У међувремену се оно поткрепљује индиректним подацима, а највише претпоставкама и извођењем закључака. 'Икономијско' тумачење није учење Цркве. То је само посебно 'богословско мишљење', које је настало касније, које је и спорно, које се појавило у периоду богословске изгубљености и пада, у брзоплетом стремљењу да се што је могуће оштрије разграничимо од римског богословља...

Римско богословље допушта и признаје да и у расколничким заједницама остаје валидна јерархија, па чак, у извесном смислу, да се чува 'апостолско прејемство', тако да се тајне, при извесним условима, могу савршавати и реално се савршавају код шизматика, па чак и код јеретика. Основне предуслове овог сакраменталног богословља је са довољном прецизношћу установио још блажени Августин. И православни богослов има све основе да укључи богословље Августина у своју доктринарну синтезу... Прво што привлачи пажњу код Августина је то да питање о валидности тајни Августин органски везује за опште Учење о Цркви. Реалност тајни које се савршавају у шизматичким заједницама означава за Августина непрекидност везе са Црквом. Он директно тврди да у тајнама јеретика дејствује Црква: једне она рађа унутар себе, друге рађа изван - и шизматичко крштење је валидно управо зато што њега врши Црква (видети: S. Augustin, De bapt., 1, 15, 23). У расколничким заједницама је валидно оно што је код њих из Цркве, оно што и у њиховим рукама остаје наслеђе и светиња Цркве и оно кроз шта су они још увек са Црквом... Јединство Цркве се гради двојаком везом: јединством Духа и савезом мира (уп. Еф. 4, 3).

-----

Ава Зоран Римски

Expand  

Драги оче, ово није питање емоција већ, једноставно, до сада већ основних принципа на којима вековима почива Православна Црква. Да код јеретика или да користимо блажи израз "одвојене браће" постоје свете тајне, зашто су толики православни јерарси, монаси, проповедници указива да они треба да се врате у Православну веру. ДА ли је реч о колективној заблуди или незнању православних који је требало да чекају двадести век па да чују по први пут да међу нама заправо и нема разлике. Лично сматрам, да не треба користити грубе речи. Инославни немају потпуну веру и немају пуноћу деловања Духа Светога и то можемо да видимо у целом контексту нашег предања. Они са нама деле многа учења, имају поштовања вредне традиције али у целини Православна Цркква не признаје њихову светотајинску црквеност. То смо недавно могли видети и на Криту где је посебно на инсистирање Еладске Цркве унесено да ми признајемо само њихово "историјско постојање", али да не можемо инославне заједнице назвати Црквом у светотајинском смислу. Па чак и после те корекције документ о односу према неправославним хришћанима није прихваћен од многих епископа и створио је доста конфузије.

Чињеница да инославни свете тајне у којима делује пуноћа Духа Светога не значи да су они лишени Божије милости, да су аутоматски осуђени на пакао и слично, што нажалост чујемо код људи острашћених у неразумном ревнитељству. Дух Свети делује на неизрецив начин и код њих упућујући их пуноћи истине која постоји једино у Католичанској Цркви Православној. У оној мери у којој се врате пуноћи истине, у тој мери васпоставља се лепота Христовог лика која је у тим заједницама оштећена неисправним учењима. Зато је Православна Црква отворена за инославне и сведочи своју истину и позива их да се врате ономе што су и они раније веровали. Зато проповедамо истину неправославнима и враћамо их Цркви, односно ономе што су и сами некада били. Одрицање од мисионарског рада међу инославнима лишило би Православну Цркву њене суштине, а то је да све и сва приводи у пуноћу заједнице у Христу. Одбацивање мисионарског рада под изговором да не желимо да се бавимо прозелитизмом је опасан компромис са истином. Без сведочења истине православни хришћани веру замењују једном религиозном идеологијом компромиса који не познаје границе.

И Флоровски и многи други савремени православни богослови указивали су на постојање акривијског и икономијског приступа у разумевању граница Цркве. О томе сам већ раније говорио и није коректно да ми импутирате оно што нисам никада тврдио. У светотајинском смислу Црква Католичанска је свуда где се узноси Света Евхаристија од стране канонских епископа са апостолским прејемством, који заједно са осталим епископима у својим областима живе у духу саборне љубави и слоге, исповедајући истину коју смо наследили од апостола и Светих отаца. У ширем, козмолошком смислу, цео свет је позван да постане Црква и тајна Цркве се збива свуда око нас јер примивши људску приороду Господ васцелу творевину узводи ка своме коначном циљу, сједињењу свега са Оцем благодатним дејством Духа Светога. Зато, сагледавајући ову тајну не смемо да показујемо нетрпељивост према онима који не познају или неће да познају пуноћу истине. Наше није да судимо, али јесте да сведочимо без лицемерја. Позвани смо да православну истину сведочимо љубављу.

Проблем који постоји код Римокатолика није канонско-дисциплински неспоразум, као на пример што имамо са православним епископима у БЈР Македонији. Они су канонски епископи, нису рашчињени али са њима нисмо у евхаристијском општењу, али су својим неканонским деловањем одступили од црквеног јединства и кренули погрешним путем (са кога ће се ако Бог да вратити једног дана). Ово непричешћивање "ακοινωνησία" се суштински разликује од одсуства евхаристијске заједнице са онима који су одступили од апостолске вере и прихватили људска умовања за богооткривену истину. Са неким инославнима имамо веће разлике, са некима мање, али одсуство заједнице са њима није последица канонског неспоразума, већ суштинских разлика. Конкретно са римокатолицима имамо различито схватање одређених елемената тријадологије, њихово јуридичко учење о спасењу је страно православној сотириологији, а тумачење историјске праксе примата као божанске институције унивезалне власти римских папа је озбиљна еклисиолошка аномалија, да не идем даље. У оној мери у којој римокатолици нађу начина да изађу из зачараног круга у коме су своја учења прогласили непромењивим и непогрешивим, можемо да се надамо неком приближавању са Православном Црквом. Остајемо у нади, али пут јединства није у тражњењу минимума компромиса као у Уједињеним нацијама.

Зато бих рекао да инославни условно учествују у Цркви и њеним даровима. Спасење није јуридички чин, већ остварење онтолошког јединства са Христом. Ми не можемо за никога на свету рећи да је вечно изгубљен јер је све позвано на спасење (оцелотворење), али можемо и морамо да говоримо да се може спасти једино Христом, јер без Христа нема заједнице човека и Бога. Опасност јеретичких учења је у томе што замагљују тајну Христову, мешају аутетнична предања Цркве са људским фантазијама и неистинама и на тај начин отежавају манифестовање и остварење тајне Цркве у тим заједницама. Тајне Цркве немају дејство саме по себи. Православни свештеник може да узме комад хлеба и вина и ишчита цео текст литургије у својој соби, али то ће остати обичан хлеб и вино и оно што ради биће ругање Цркви. Јер Црква је сабор којим свештеник само председава, а не магијска радња, како код неких инославних бива. Крштење није индивидуални чин који се заснива на некој магичној формули, већ тајна која свој смисао и пуноћу има једино у евхаристијском контексту. Црква може да оснажи или прихвати крштење које није учињено на најисправнији начин. Одвајање тајни од евхаристије и црквене заједнице је заправо најпре почело на Западу где су се од Средњег века наовамо развили разни видови приватне светотајинске побожности, који су страни православном етосу и вери.

Зато, инославно крштење нема спасоносно дејство и зато се обавезно даје миропомазање, а знамо добро шта је миропомазање. Да у инославном крштењу постоји пуноћа дарова Духа Светога зашто би се онда вршило уопште миропомазање. Ово је кристално јасан аргумент да Црква не признаје инославно крштење као потпуно, односно, у зависности од праксе акривије или икономије сама форма може или не мора бити прихваћена, али потреба за миропомазањем остаје јер без дара Духа Светога крштење инославних нема ни смисла ни значаја. За ову праксу постоји пуни континуитет од најранијих времена и апсурдно је да је негирамо. Поједини примери у историји Православне Цркве из којих се стиче утисак да Црква признаје јеретичко крштење само су икономијски изрази настојања да се они који су се одвојили од Цркве лакше врате у њену заједницу. 

Што се тиче тајне евхаристије, ми можемо само да кажемо да је историјска форма евхаристије сачувана код неких инославних заједница (који имају и лепих старих текстова) али да она нема светотајинску валидност и зато ниједан православни клирик или лаик не сме да учествује у инославном приношењу. Ово је општеприхваћен став. Ако имате неки пример да није тако, волео бих то да чујем. 

Поновио бих бесмртне речи Св. Максима, великог тајновидца Божије тајне спасења и љубави Божије. Добро је да се ових речи с времена на време подсећамо, како не бисмо изгубили свест да расуђујемо правилно између истине и лажи.

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу, Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно? Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно, Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“.

[Ламех]

ЗАр није Дух Свети неопходан и за само крштење/погружење?! И зар свештеник не говори у молитви на Крштењу: "...стога јави се Господе на води овој..да би, уподобивши се смрти твојој крштењем постао и заједничар твог васкрсења.."?

Како то да Дух Свети није потребан да вода крштења постане "гробница" и извор вечног живота? И за тзрократно погружење да би било то што треба да буде, неопхоан је Дух да га таквим чини. Не чини то пост фестум миропомазање.

[Архимандрит Сава Јањић]

Прочитах један занимљив коментар на ову тему на форуму из 2010. године, па да поделим:

  On 10/12/2010 at 10:22, Guest свештеник Иван рече

Сви нехришћани без разлике у Цркву се примају крштењем, миропомазањем и евхаристијом. Проблем се јавља по питању примања у Цркву из неправославних, тј. расколничких и јеретичких хришћанских заједница.

Најпре се овај проблем постојао само у вези са онима који су крштени у Цркви, затим одступили од ње у раскол или јерес, а касније се покајали и пожелели да се врате у Цркву. С обзиром да је одлазак у раскол или јерес повлачио за собом одлучење, са њима се поступало као са претходно одлученима – примани су епископским полагањем руку.

Много је дубља проблематика примања у Цркву крштених у шизматичкој или јеретичкој заједници. На Западу је, нарочито од времена Августина, на основу учења о непоновљивости крштења, крштење признавано уколико је обављено уз изговарање тријадолошке формуле. Покајани јеретици примани су епископским полагањем руку. Оваква пракса показала се веома практичном. Исток се такође чврсто држао непоновљивости крштења, међутим искључиво право крштавања остављајући Цркви, што је значило да крштење ван Цркве није крштење. То је значило примање покајаних јеретика у Цркву крштењем. Међутим, источно схватање ће се ускоро променити под утицајем западног, и Источна Црква ће у неким случајевима почети да признаје расколничко односно јеретичко крштење, као и друге тајне. Питање валидности крштења ван Цркве није решавано по неком општеважећем начелу, него су конкретни случајеви решавани понаособ.

Два случаја признавања валидности крштења ван Цркве су примање покајаних новатијана (Први васељенски сабор) и несторијанаца и монофизита (Петошести сабор). Новатијани су били расколници. Примани су писменом изјавом и епископским полагањем руку. Покајани новатијански клирици су остајали у клиру. То значи да је валидним сматрано не само новатијанско крштење, него и рукоположење, према томе и остале свете тајне. Поновивши исту одредбу, али сада захтевајући миропомазање за новатијане, петошести сабор је аналогно поступио са несторијанцима и монофизитима, с тим што је изоставио полагање руку, што је важна чињеница, с обзиром да је у питању примање јеретика. Тиме је призната је валидност свих њихових тајни.

Признавање крштења, али не и миропомазања одлука је Петошестог сабора, по питању аријанаца, аполинариста, македонијеваца (јеретици), затим новатијана и пасхалита (расколници).

Непризнавање крштења је одлука Првог васељенског сабора по питању следбеника Павла Самосатског. Они су у Цркву примани крштењем, што значи невалидност њихових тајни. Као образложење, сабор наводи да су павлијани, иако користећи тријадолошку крштењску формулацију, у њу инкорпорирали неправославно учење. Ова чињеница додатно компликује ситуацију, с обзиром да се исто може рећи за несторијанце и монофизите. Петошести сабор потврђује одлуку Првог сабора у вези са павлијанима, примењујући је и на евномијане, монстанисте и савелијане. Образложење се даје за евномијане – формална неисправност крштења, и за савелијане – неправославна тријадологија. Међутим, док се павлијани крштавају одмах, евномијани, монтанисти и савелијани морају да прођу кроз катихуменат. Прихватање павлијанског катихумената значило је признавање харизме егзорциста код њих. Да ствар буде још компликованија, чињеница је да су монтанисти били ближи Цркви од павлијана.

Као меродавне уочавамо принципе исправности или неисправности крштењске формуле и догматског учења одређене јереси, међутим не видимо их као апсолутне и безусловне. Уобичајена формулација, по којој се прихвата свако крштење које је у име Оца и Сина и Светога Духа (Милаш), историјски је неутемељена и фактички нетачна. Црква се увек бавила конкретном јересју. У доношењу одлуке важну улогу је играо још један фактор – црквена политика. Једино факторима црквене политике могу се објаснити неусаглашености и, чак, противречности које увиђамо у саборским одлукама. На пример, Први сабор снисходи према новатијанима јер је новатијански раскол у то време био озбиљан противник Цркве; Петошести сабор захтева миропомазање новатијана, који су сада мала група која не представља опасност по Цркву. Исти тај сабор снисходи новим великим противницима – несторијанцима и монофизитима.

Снисхођење из разлога црквене политике тако препознајемо као основни принцип признавања валидности неких или чак свих светих тајни појединим јеретицима или шизматицима, у одређеним моментима живота Цркве. Саборски оци су увек полазили од акривије, јасно изражење у Апостолским правилима: ван Цркве нема светих тајни; затим су у појединим случајевима снисходили, у мањој или већој мери. Међутим, овде се јавља кључно питање: како црквена икономија може нешто безблагодатно учинити благодатним? Ово питање, као и уопште светотајинско богословље, још увек је магловито и неразјашњено поље у православној теологији, а догматско питање чије би решавање било кључ на овом пољу јесте питање граница Цркве.

Пет је начина примања јеретика или шизматика у Цркву – оглашење и крштење, крштење без оглашења, миропомазање, покајање, писмено изјашњавање. Проблем се јавља у новим конкретним случајевима којима се сабори, по природи ствари, нису бавили – који од ових начина применити? Највећи и најактуелнији проблем данас је, наравно, проблем примања римокатолика и протестаната. По овом питању нема консензуса, него га свака помесна Црква решава у својим оквирима. Штавише, решења сваке помесне Цркве мењала су се кроз историју, и то у најширем распону – од захтевања писменог одрицања од неправославних учења, до захтева за поновним крштењем. Примера ради, наведимо данашњу праксу Грчке и Руске Цркве. Грчка Црква не признаје тајне других конфесија, па према томе римокатолике, протестанте и све остале неправославне прима крштењем. Руска Црква, пак, признаје крштење и миропомазање, тако да миропомазањем прима само протестанте (који га немају) и неконфирмиране римокатолике, док конфирмиране римокатолике, монофизите, несторијанце и друге код којих постоји црквена јерархија прима кроз покајање.

[Zoran Đurović]

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

али у целини Православна Цркква не признаје њихову светотајинску црквеност.

Expand  

Драги оче, не можете да се позивате на овај сабор који је био "конфузан", како рекосте и нема консензуса. Могло је и њих 90% да заступа један или други став, али поводом овога ису донели никакву одлуку.

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

Дух Свети делује на неизрецив начин и код њих упућујући их пуноћи истине која постоји једино у Католичанској Цркви Православној.

Expand  

Око овога морате да се договорите са католицима, која је црква права. 

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

Зато је Православна Црква отворена за инославне и сведочи своју истину и позива их да се врате ономе што су и они раније веровали.

Expand  

Па ни ми не верујемо оно што смо раније веровали. Не причешћујемо се стално, увели смо стихијски разноразне постове, не знамо ко је први међу нама и још хиљаду других ствари. Не постоји могућност у враћање неке имагинарне древне цркве. 

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

одступили од апостолске вере и прихватили људска умовања

Expand  

1000 примера идентичних и на нашој страни.

 

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

У оној мери у којој римокатолици нађу начина да изађу из зачараног круга у коме су своја учења прогласили непромењивим и непогрешивим, можемо да се надамо неком приближавању са Православном Црквом.

Expand  

Исто кажу католички бојовници за нас. Мислим да је боље да нам се поделе пушке...

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

али можемо и морамо да говоримо да се може спасти једино Христом

Expand  

Да, кроз тајне се и они спасавају кроз Христа. Није нужно да постану православни. Ако је нужно, онда мораш да кажеш да се не могу спасити ако остану католици. И то ниједан. Ако католичка евхаристија није евхаристија, онда нема Христа преко кога би се спасили. Дакле, сви иду у пакао. 

 

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

Црква може да оснажи или прихвати крштење које није учињено на најисправнији начин.

Expand  

Не може. То не постоји. Који сабор или отац тако нешто тврди. 

 

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

Одвајање тајни од евхаристије и црквене заједнице је заправо најпре почело на Западу

Expand  

Апсолутно идентично и на Истоку.

 

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

Зато, инославно крштење нема спасоносно дејство и зато се обавезно даје миропомазање... Да у инославном крштењу постоји пуноћа дарова Духа Светога зашто би се онда вршило уопште миропомазање. Ово је кристално јасан аргумент да Црква не признаје инославно крштење као потпуно, односно, у зависности од праксе акривије или икономије сама форма може или не мора бити прихваћена, али потреба за миропомазањем остаје јер без дара Духа Светога крштење инославних нема ни смисла ни значаја...  

Expand  

Није тачно. Трула 95 јасно говори да се несторијанци, евтихијанци и северијанци не миропомазују. Већ сам то навео, али ти је вероватно промакло. О икономији је довољно рекао Флоровски. Да се не понављамо. Топло препоручујем да поново прочиташ тај његов текст.  

 

  On 27. 9. 2016. at 19:07, Архимандрит Сава Јањић рече

Поновио бих бесмртне речи Св. Максима

Expand  

Само то не! 100 пута их чух од артемијеваца. И сада су показали како су испуњени љубављу осудивши све православне на пакао. Наравно, Артемије вели да има добрих и правих владика, истина он их не познаје, па се зато моли за сво епископство православних, али ми треба да се покајемо и вратимо у праву цркву, њему. Примећујеш ли да се ова Артемијева теологија ни за зарез не разликује од твоје? Разлика је само у питању која је права црква, СПЦ или Артемитска. Али, резон је исти. Тако и он магловито тврди да није благодат начисто и свугде побегла.

Иначе ја сам сентименталац. Најгорег типа. Али, то што ја видим у себи као љубав то није Божанска љубав. Јер, иако у НЗ се вели да је Бог љубав, он то није јер се разликује од нашег сентиментализма. Дакле, Бог није љубав. Свет је створио из ћефа, док онај сентименталиста, Августин, верује да га је створио из љубави. И да је то једини мотив зашто свет постоји.

Да ли те учи нечему прича о Јони и Какјону? Јона је зажелео да Бог сатре Нинивљане. Бог је друго нешто урадио, и пита Јону како Он може да не воли и жали људе које је толико дуго неговао? Расколи се Израиљ на Север и Југ, пророци и на северу и на југу. Дође Исус, показа да и у најомраженијих самарјана је вера. Не знам да ли ти нешто говоре ови примери из Писма... Али то није евхаристија, није миропомазање итд. Битно је да знамо сада да Бог има плаве очи и да је Православне вере, а ако му нешто није јасно, да му то ми објаснимо.       

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 27. 9. 2016. at 22:14, Zoran Đurović рече

Драги оче, не можете да се позивате на овај сабор који је био "конфузан", како рекосте и нема консензуса. Могло је и њих 90% да заступа један или други став, али поводом овога ису донели никакву одлуку.

Око овога морате да се договорите са католицима, која је црква права. 

.........

Иначе ја сам сентименталац. Најгорег типа. Али, то што ја видим у себи као љубав то није Божанска љубав. Јер, иако у НЗ се вели да је Бог љубав, он то није јер се разликује од нашег сентиментализма. Дакле, Бог није љубав. Свет је створио из ћефа, док онај сентименталиста, Августин, верује да га је створио из љубави. И да је то једини мотив зашто свет постоји.

Да ли те учи нечему прича о Јони и Какјону? Јона је зажелео да Бог сатре Нинивљане. Бог је друго нешто урадио, и пита Јону како Он може да не воли и жали људе које је толико дуго неговао? Расколи се Израиљ на Север и Југ, пророци и на северу и на југу. Дође Исус, показа да и у најомраженијих самарјана је вера. Не знам да ли ти нешто говоре ови примери из Писма... Али то није евхаристија, није миропомазање итд. Битно је да знамо сада да Бог има плаве очи и да је Православне вере, а ако му нешто није јасно, да му то ми објаснимо.       

Expand  

Изгледа, оче, мора да се сложимо да се у неким стварима баш никако не слажемо. У Православној Цркви, истина, имамо доста проблема и носимо слабости које су се наталожиле вековима, али као православни хришћанин, монах и свештеник не могу да прихватим да то доводимо у исту раван са неправославним заједницама које почивају на јереси и заблудама. Овакав став није одговоран и озбиљан.

Још једном наглашавам да не треба користити оштре речи, али јасне разлике постоје и не треба их релативизовати. Кроз целу историју наше Цркве након раскола сведоци смо упорних покушаја Ватикана да на силу православне одвоји од своје вере и обичаја, бројни су покушаји наметања уније, потплаћивања, лажи и разних нечасних ствари које сведоче о једној оргазнизацији која носи спољашње обличије цркве, али која уз сво поштовање многих дивних људи који су рођени у тој традицији и искрено верују у Христа, почива не фалсификовању хришћанства, на бројним неистинама и заблудама, које су понајвише допринеле данашњој деградацији хришћанства у свету.

Овакав став сам имао и када сам крштен пре 25 година и ни најмање га нисам променио. Јаку утеху ми даје чињеница да постоји толики број православних светитеља и древних и савремених који су веровали и исповедали исто, а са њима тако верује огромна већина садашњих јерараха, монаштва, свештенства и верног народа наше Цркве.

 

 

 

 

[Zoran Đurović]

  On 27. 9. 2016. at 23:06, Архимандрит Сава Јањић рече

Изгледа, оче, мора да се сложимо да се у неким стварима баш никако не слажемо.

Expand  

 Амин! - Да додам да ни св. оци нису певали у хору!:))

За остало могу само да поновим да савршено добро познајем разлике. Што се тиче братске љубави између нас и католика Хрвата, она је надалеко позната. Јасеновац и Олуја се не могу поредити ни са чим у нас. Рекавши то, морам да скренем пажњу ни да ми нисмо цвеће, тако да црногорско приморје, које је некад било католичко данас има 5 мачака католичке вере . Цар Душан кад преговара са папом пише му да ће вратити добар део цркава и имања које смо отели и обећава да нећемо више насилно покрштавати католике. 

Нама је битно да знамо ове историјске ствари, да не будемо само голубови, али да са тиме не бркамо и православно предање које не негира сакраменте католицима. То је нека моја идеја водиља...    

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 27. 9. 2016. at 23:06, Архимандрит Сава Јањић рече

Још једном наглашавам да не треба користити оштре речи, али јасне разлике постоје и не треба их релативизовати. Кроз целу историју наше Цркве након раскола сведоци смо упорних покушаја Ватикана да на силу православне одвоји од своје вере и обичаја, бројни су покушаји наметања уније, потплаћивања, лажи и разних нечасних ствари које сведоче о једној оргазнизацији која носи спољашње обличије цркве, али која уз сво поштовање многих дивних људи који су рођени у тој традицији и искрено верују у Христа, почива не фалсификовању хришћанства, на бројним неистинама и заблудама, које су понајвише допринеле данашњој деградацији хришћанства у свету.

Expand  

O.Savo blagoslovi.

Kakve veze ovo ima sa teološkim pitanjem naše Crkve, da li je sveta tajna krštenja validna kod rimokatolika ili ne?

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 28. 9. 2016. at 0:03, Zoran Đurović рече

 Амин! - Да додам да ни св. оци нису певали у хору!:))

За остало могу само да поновим да савршено добро познајем разлике. Што се тиче братске љубави између нас и католика Хрвата, она је надалеко позната. Јасеновац и Олуја се не могу поредити ни са чим у нас. Рекавши то, морам да скренем пажњу ни да ми нисмо цвеће, тако да црногорско приморје, које је некад било католичко данас има 5 мачака католичке вере . Цар Душан кад преговара са папом пише му да ће вратити добар део цркава и имања које смо отели и обећава да нећемо више насилно покрштавати католике. 

Нама је битно да знамо ове историјске ствари, да не будемо само голубови, али да са тиме не бркамо и православно предање које не негира сакраменте католицима. То је нека моја идеја водиља...    

Expand  

Говорећи о деловању Ватикана мислио сам превасходно на деловање њихове јерархије и чињеницу да је некадашња древна Западна Црква себе свела на религиозну организацију која је изгубила светотајински карактер Цркве, опет уз сво поштовање појединаца који се и у таквим околностима труде да верују у Христа и које Бог није оставио и усмерава их ка истини Цркве. То нема везе са политиком, већ са унутрашњим устројством и веровањима која су вековима развијана противно предању Цркве и наметана на силу другима. Мислим да то не можете да игноришете.

Што се тиче њихових тајни (сакрамената) нити их ми православни примамо, нити своје дајемо њима. У случају да се обраћају у Православље примамо их са љубављу обавезно барем са миропомазањем тј. даром Духа Светога јер логично ону хризму коју су код својих примили не сматрамо благодатним даром. Ако имате пример канонских епископа Православне Цркве који чине другачије можете да их наведете. 

На Криту је доста било говора о овоме и многи јерарси сами кажу да у међуцркеним односима постоји одређена етикеција у којој се римокатолички јерарси називају бискупима, папа његовом светошћу и сл. Али то нема везе са светотајинским признањем њихових црквених чинова и благодатног дејства. У том контексту се и Св. Марко Евгеник обраћао папи, а не зато што је признавао као носиоца Духа Светога и истинског првосвештеника. То је јако важна разлика. Што један уважени епископ рече на Криту, и када би Далај Лама дошао у посету из куртоазије би га назвали ”Ваша светости” јер се он тако ословљава, али то не значи да смо поверовали у будизам. Зато када говоримо о црквама ван Православља, говоримо искључиво о историјским називима институција које се тако зову или које су некада као канонске цркве биле у заједници Католичанске Цркве.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 28. 9. 2016. at 9:43, Volim_Sina_Bozjeg рече

O.Savo blagoslovi.

Kakve veze ovo ima sa teološkim pitanjem naše Crkve, da li je sveta tajna krštenja validna kod rimokatolika ili ne?

Expand  

Где је Црква, ту је пуноћа дарова Светога Духа, ту су све свете тајне, ту је цео Христос. Тамо где није ту нема светих тајни (већ њихово обличје), ту нема Цркве у светотајинском смислу, већ само историјски назив цркве (како је недавно речено на Криту). Зато се крштење римокатолика мора благодатно допунити миропомазањем, ако не целим понављањем тајне јер крштење означава да онај који га прима постаје део Тела Христовог. Како инославни могу бити део Тела Христовог ако немају заједнице у Евхаристији са Црквом. Крштење није аутономни магијски чин иницијације, већ је нераскидиво повезано са свим осталим тајнама Цркве и свој пуни смисао има само у истинској вери. У противном уводимо концепт тајни које делују саме по себи, било формом или формулом која се користи, што озбиљно релативизује све оно у што верујемо. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 28. 9. 2016. at 11:07, Архимандрит Сава Јањић рече

Где је Црква, ту је пуноћа дарова Светога Духа, ту су све свете тајне, ту је цео Христос. Тамо где није ту нема светих тајни (већ њихово обличје), ту нема Цркве у светотајинском смислу, већ само историјски назив цркве (како је недавно речено на Криту). Зато се крштење римокатолика мора благодатно допунити миропомазањем, ако не целим понављањем тајне јер крштење означава да онај који га прима постаје део Тела Христовог. Како инославни могу бити део Тела Христовог ако немају заједнице у Евхаристији са Црквом. Крштење није аутономни магијски чин иницијације, већ је нераскидиво повезано са свим осталим тајнама Цркве и свој пуни смисао има само у истинској вери. У противном уводимо концепт тајни које делују саме по себи, било формом или формулом која се користи, што озбиљно релативизује све оно у што верујемо. 

Expand  

O.Savo ako vas dobro razumem a unapred praštajte ako vas ne razumem( ne želim sumnju da sam zlonameran), vi kažete u prethodnom vašem postu na koga sam reagovao, da rimokatolička crkva sa svojim razlikama u odnosu na pravoslavnu zaslužuje status falsifikatora istinske vere, samim tim i crkve. Dakle po vama rimokatolička crkva je crkva samo u spoljašnem obliku tj.formi i svojim nekim (ne svim i ne sasvim) pogrešnim učenjima, jeste ustvari falsifikator istinske vere.

Budući da rimokatolička crkva sebe smatra naslednicom apostola, vi nam govorite da su oni ustvari falsifikatori hrišćanske vere, te da veru nemaju, jer imaju samo formu, koja je bez blagodati isto što i naklapanje baba vange.

Razumevajući vas tako, onda dolazim do zaključka da je baba vanga falsifikator a njeni sledbenici unesrećeni ljudi bez prave vere i blagodati, koji po velikoj milosti Boga živoga spasiti se jedino mogu po savesti i nikako po veri.

Budući da su razlike više nego očigledne i svima jasne, više je nego jasno da svaki rimokatolički vernik namerno čini čin falsifikovanja vere u Isusa Hrista i namerno ostaje bez blagodati svetoga duha, te se čini zaista logički nanovo krštenje, jer ni samo miropomazanje nije dovoljno da bi se ispravio falsifikat vere koji je po vama više nego očigledan?

Tu bi onda o.Savo ja bio još radikalniji i krštenja izvršavao kao da je prvi put, jer odricanjem od jeresi i namernog falsifikata vere rimokatolik očigledno priznaje da nikada niej ni bio kršten Ocem, Sinom i Duhom Svetim.

  On 27. 9. 2016. at 23:06, Архимандрит Сава Јањић рече

бројни су покушаји наметања уније, потплаћивања, лажи и разних нечасних ствари које сведоче о једној оргазнизацији која носи спољашње обличије цркве, али која уз сво поштовање многих дивних људи који су рођени у тој традицији и искрено верују у Христа, почива не фалсификовању хришћанства, на бројним неистинама и заблудама, које су понајвише допринеле данашњој деградацији хришћанства у свету.

Expand  

 

[Zayron]

  On 28. 9. 2016. at 11:23, Volim_Sina_Bozjeg рече

O.Savo ako vas dobro razumem a unapred praštajte ako vas ne razumem( ne želim sumnju da sam zlonameran), vi kažete u prethodnom vašem postu na koga sam reagovao, da rimokatolička crkva sa svojim razlikama u odnosu na pravoslavnu zaslužuje status falsifikatora istinske vere, samim tim i crkve. Dakle po vama rimokatolička crkva je crkva samo u spoljašnem obliku tj.formi i svojim nekim (ne svim i ne sasvim) pogrešnim učenjima, jeste ustvari falsifikator istinske vere.

Budući da rimokatolička crkva sebe smatra naslednicom apostola, vi nam govorite da su oni ustvari falsifikatori hrišćanske vere, te da veru nemaju, jer imaju samo formu, koja je bez blagodati isto što i naklapanje baba vange.

Razumevajući vas tako, onda dolazim do zaključka da je baba vanga falsifikator a njeni sledbenici unesrećeni ljudi bez prave vere i blagodati, koji po velikoj milosti Boga živoga spasiti se jedino mogu po savesti i nikako po veri.

Budući da su razlike više nego očigledne i svima jasne, više je nego jasno da svaki rimokatolički vernik namerno čini čin falsifikovanja vere u Isusa Hrista i namerno ostaje bez blagodati svetoga duha, te se čini zaista logički nanovo krštenje, jer ni samo miropomazanje nije dovoljno da bi se ispravio falsifikat vere koji je po vama više nego očigledan?

Tu bi onda o.Savo ja bio još radikalniji i krštenja izvršavao kao da je prvi put, jer odricanjem od jeresi i namernog falsifikata vere rimokatolik očigledno priznaje da nikada niej ni bio kršten Ocem, Sinom i Duhom Svetim.

 

Expand  

Da, to bi i mene zanimalo k čemu su onda ovi dijalozi i zaključci nekog tako kompetentnog i autentičnog  s nekim tako nekompetentnim i neautentičnim, mislim onda da ste zaboravili odmah na početku reći: Mi nemamo s vama šta pregovarati jer mi  smo jedini autentična Crkva a vi ste neautentična "organizacija" i rado bi "crkva". To ste onda mogli tako pregovarat s bilo kim: S Jehovinim svjedocima i s Mormonnima ili s IKEOM ili Coca-Colom. Zašto zbunjujete ljude i iznosite neautentične zvijesti i vijesti? Mislim tim na sve koji ih iznose. Ili je ustvari istina negdje sasvim drugdje? Ništa takvog nikad niste ni rekli a ni tvrdili a u pregovore ste ušli pod uslovima koji važe za obe strane jednako. Nikakva asimetrija u pregovorima ne postoji niti bi oni bili mogući pod takvim uslovima. Neetički, nemoralno jer u tim takvim pregovorima učestvovat i istovremeno o prirodii tih pregovora i uslovima pod kojim se oni vrše i obavljaju neistinito informovat javnost. Tako se hriišćani ponašati ne bi smjeli.

Fourteenth plenary session of the Joint Commission for Theological Dialogue between the Catholic Church and the Orthodox Church, 15.09.2016

FAITH, SACRAMENTS AND THE UNITY OF THE CHURCH

 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 28. 9. 2016. at 11:23, Volim_Sina_Bozjeg рече

O.Savo ako vas dobro razumem a unapred praštajte ako vas ne razumem( ne želim sumnju da sam zlonameran), vi kažete u prethodnom vašem postu na koga sam reagovao, da rimokatolička crkva sa svojim razlikama u odnosu na pravoslavnu zaslužuje status falsifikatora istinske vere, samim tim i crkve. Dakle po vama rimokatolička crkva je crkva samo u spoljašnem obliku tj.formi i svojim nekim (ne svim i ne sasvim) pogrešnim učenjima, jeste ustvari falsifikator istinske vere.

Budući da rimokatolička crkva sebe smatra naslednicom apostola, vi nam govorite da su oni ustvari falsifikatori hrišćanske vere, te da veru nemaju, jer imaju samo formu, koja je bez blagodati isto što i naklapanje baba vange.

Razumevajući vas tako, onda dolazim do zaključka da je baba vanga falsifikator a njeni sledbenici unesrećeni ljudi bez prave vere i blagodati, koji po velikoj milosti Boga živoga spasiti se jedino mogu po savesti i nikako po veri.

Budući da su razlike više nego očigledne i svima jasne, više je nego jasno da svaki rimokatolički vernik namerno čini čin falsifikovanja vere u Isusa Hrista i namerno ostaje bez blagodati svetoga duha, te se čini zaista logički nanovo krštenje, jer ni samo miropomazanje nije dovoljno da bi se ispravio falsifikat vere koji je po vama više nego očigledan?

Tu bi onda o.Savo ja bio još radikalniji i krštenja izvršavao kao da je prvi put, jer odricanjem od jeresi i namernog falsifikata vere rimokatolik očigledno priznaje da nikada niej ni bio kršten Ocem, Sinom i Duhom Svetim.

Expand  

Свака јерес је фалсификовање истине и имамо бројна отачка сведочанства о томе. Поједина римокатоличка учења (погрешна еклисилогија и филиокве, да не идем у друге) су јереси и представљају погрешну интерпретацију Христових учења. Наследицима апостола су се сматрале многе хришћанске заједнице које су одступиле од православне вере, али апостолски карактер вере почива у континуитету предања. У случају римокатоличанства имамо читав низ предања која не само да немају везе са апостолском традицијом, већ су потпуно супротна учењима Цркве и то је разлог зашто Православне Цркве већ вековима немају општења са римокатоличком црквом и осталим заједницама које су отпале од ње. Инославни су сачували многе традиције Цркве и то је добро, али њихова вера није потпуна и има озбиљне недостатке.

За разлику од неких који верују да у инославним заједницама нема никаквог деловања Духа Светога, ја верујем као и многи православни учитељи данас да Бог Својим Духом делује међу појединим хришћанима и у тим од Цркве одвојеним заједницама приводећи их пуноћи вере Католичанске Цркве Православне. У одвојеним заједницама постоје само форме светих тајни, али без благодатног дејства. Целокупно православно предање од великог западног раскола до данас сведочи о томе. Када говоримо икономијски, учествујемо у дијалогу пре свега у намери да оне који су одступили од православне вере подстакнемо да се врате традицији коју су некада и сами имали, а не да са њима нађемо неко минимално прихватљиво решење. Али у суштини у погледу интеркомунија и уопште учешћа и признавања инославних тајни постоји црвена линија.

[Zayron]

Dakle, nismo trebali mons. Lefebvrea exkomunikovat, dobro bi nam još poslužio da smo ga delegovali njega i njegove sljedbenike u te pravoslavno-katoličke komisije. Mislim da bi tek onda mogli vodit kompetentnim načinom autentične katoličko-pravoslavne dijaloge a pregovarači bi dobili sugovornike na odgovarajućem nivou, tačno tom koji zaslužuju. Samo u tom slučaju najvjerovatnije da nikakvih takvih komisija ne bi ni bilo ili bi teško koja preživjela 24 sata.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 28. 9. 2016. at 11:31, Zayron рече

Da, to bi i mene zanimalo k čemu su onda ovi dijalozi i zaključci nekog tako kompetentnog i autentičnog  s nekim tako nekompetentnim i neautentičnim, mislim onda da ste zaboravili odmah na početku reći: Mi nemamo s vama šta pregovarati jer mi  smo jedini autentična Crkva a vi ste neautentična "organizacija" i rado bi "crkva". To ste onda mogli tako pregovarat s bilo kim: S Jehovinim svjedocima i s Mormonnima ili s IKEOM ili Coca-Colom. Zašto zbunjujete ljude i iznosite neautentične zvijesti i vijesti? Mislim tim na sve koji ih iznose. Ili je ustvari istina negdje sasvim drugdje? Ništa takvog nikad niste ni rekli a ni tvrdili a u pregovore ste ušli pod uslovima koji važe za obe strane jednako. Nikakva asimetrija u pregovorima ne postoji niti bi oni bili mogući pod takvim uslovima. Neetički, nemoralno jer u tim takvim pregovorima učestvovat i istovremeno o prirodii tih pregovora i uslovima pod kojim se oni vrše i obavljaju neistinito informovat javnost. Tako se hriišćani ponašati ne bi smjeli.

Fourteenth plenary session of the Joint Commission for Theological Dialogue between the Catholic Church and the Orthodox Church, 15.09.2016

FAITH, SACRAMENTS AND THE UNITY OF THE CHURCH

 

Expand  

Добро је што сте поменули ову седницу заједничке комисије за богословски дијалог. Кога интересује интегралан текст на енглеском је доступан на:

http://panorthodoxcemes.blogspot.rs/2016/09/synodality-and-primacy-during-first.html?m=1, а ко боље разуме грчки може да га прочита на:

http://panorthodoxcemes.blogspot.rs/2016/09/blog-post_24.html?m=1

Рад комисије је јако важан и после првог читања могу да кажем да се у тексту не види ниједан траг учења у току првог миленијума хришћанства да је Петровски примат као божанска установа постојала у Цркви. А то је, као што знамо камен темељац римокатоличке новотарске еклисиологије. На томе је заснована цела Конституција Pastor aeternus на Првом Ватиканском Концилу http://www.katolik.hr/crkvamnu/dokumentimnu/236-i-vatikanski-sabor-pastor-aeternus/ (иначе, крајње контроверзан и проблематичан документ који чак ни Други Ватикански концил није суштинскије испеглао). Ко заборавља шта папизам значи за Ватикан добро је да овај текст чита с времена на време.

Дакле што се тиче омиљене Ватиканске теме о папи као "изравном наследнику Апостола Петра" и "носиоцу универзалне власти у Цркви" Комисија је нашла да у првих хиљаду година тек од 4. века надаље постоји схватање примата Римског престола у вези са Петровом улогом међу Апостолима. То је иначе време преноса престонице царства у Нови Рим и опадања Западног царства где Римска катедра јачањем идеје примата покушава да очува свој утицај. У тој 16. тачки овога документа мешовите комисије даље се каже, "Примат римског Епископа међу епископима је постепено интерпретиран као његов прерогатив јер је био наследник Петра, првог међу Апостолима. Ово разумевање није прихваћено на Истоку, које је имало другачије тумачење Светог Писма и Отаца о овом питању. Наш дијалог се може вратити овој теми у будућности"

"16. In the West, the primacy of the see of Rome was understood, particularly from the fourth century onwards, with reference to Peter’s role among the Apostles. The primacy of the bishop of Rome among the bishops was gradually interpreted as a prerogative that was his because he was successor of Peter, the first of the apostles.12 This understanding was not adopted in the East, which had a different interpretation of the Scriptures and the Fathers on this point. Our dialogue may return to this matter in the future."

Дакле, могао бих да кажем да је дијалог кренуо у добром правцу. Такође посебан нагласак на елементима евхаристијске еклисиологије, уз помињање универзалног (васељенског) примата као искључиво историјске категорије која се развијала на различите начине у времену, даје наду да на римокатоличкој страни постоји спремност за корекцију њихових учења. Другим речима, у тексту ништа суштински не видим проблематично за православну екслисиологију. Наравно, када се буде разговарало о другом миленијуму биће много више проблема. Како ствари стоје и како ја сазнајем из мојих извора, римокатоличка страна иде на то да папски примат који је догматски октроисан на Првом концилу у 19. веку није обавезан за Исток и да га Исток може тумачити као примат части јер је ЈЕДИНО такав постојао у првом миленијуму, како се види у тексту. Није било примата власти Рима, нити универзалне власти папа. Све је то касније уведено и без сваке мере увећано након Великог раскола. 

Иначе разговор ове две Комисије не почива на чињеници да "две Цркве" признају једна другу као равноправне цркве у светотајинском погледу. Већ смо видели на Критском сабору да Православна Црква није усвојила такав став већ је само признала историјску реалност инославних цркава, што опет, наравно, није препрека за дијалог и добру вољу. Да ли је то пут ка сједињењу. Мислим да смо јако далеко од тога. Јединство Цркве је питање дубоке свести о органској заједници и јединству у Христу, а не нешто што се може прогласити или наметнути декретом. Слични покушаји у Лиону и Фиренци били су тешки фијаско. 

Зато треба наставити дијалог и као што су чланови комисије учинили у овом документу разјаснити верницима како је Црква деловала од раних времена, а не да верују да су епископи из целе васељене од апостолских времена ишли папи као универзалном судији. То су тешке бесмислице и као што рекох, фалсификовање и истине и историје. Дакле треба прочитати овај документ.

 

 

[Zayron]

Ide to u onom pravcu koji sam već najavio ja. U pravcu "asimetričnog jedinstva". Tamo je samo taxativno nabrojano šta se faktografski desilo, kako su se odredjene stvari tumačile i utvrdjeno je da je pristup k tome bio drugačiji na Zapadu i na Istoku od početka. Na zapadu će i dalje važiti ono što je važilo do sad i na Istoku takodjer ono što je važilo na Istoku a neće važiti obostrano ono što nikad nije važilo obostrano. Ali kao početak nekih razumnih rješenja je to više nego dobro i obećavajuće. Mons. Lefebvre bi ovako nešto potopio a zadovoljan bi bio tek s verzijom gdje bi bile i tijara i ključevi "all included" plus neko to pokajanje šizmatika.