Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче благословите.

 

Пре свега опростите ако је ово или слично питање већ постављено и ако сте на њега већ дали одговор молим Вас да ми на то скренете пажњу. Такође бих замолио појединце да не одговарају у име оца Саве нити да му допуњују одговоре јер за тим заиста нема потребе. Отац је, колико сам могао да приметим увек јасан и конкретан и, барем мени, додатна објашњења нису потребна.

Моје питање је следеће: Из пар Ваших одговора сам сазнао, и разумео Ваш став о коегзистенцији са албанским народом и неопходност комуникације са руководством "Републике Косово". Нема дилеме да су током свих окупација постојали људи који су комуницирали са окупатором штитивши на тај начин жене, децу, старе и болесне, као што су постојали и они који су се томе одупирали, борили се и гинули за слободу. Оба приступа су легитимна и неопходна. Али нисам сигуран да се дешавало, нити да је легитимно, а понајмање неопходно, да се окупатори ките ордењем. Па мање више неким државним, али орденом Светог Саве недавно су одликоване институције (мало ми је и нејасно као можете прикачити орден институцији) које отворено подстичу, помажу и спроводе окупацију дела Србије. Мене занима Ваш став о томе да ли је делити ордење са именом најсветијег од свих Срба оваквим људим (поред тога што је неразумно) у извесном смислу и богохулно?

 

Хвала унапред на одговору.

 

Ордене Св. Саве, који су додељени инситутцијама: Влади Краљевине Норвешке, Европској комисији и Канцеларији Владе Србије за Косово и Метохију, као и лично г. Свере Јохан Квалеу, бившем норвешком амбасадору у Приштини, доделио је једногласном одлуком Св. Архијерејски Синод СПЦ, а на основу предлога Преосвећеног Епископа Рашко-призренског Теодосија. Ордени су додељени као израз благодарности за оне добре ствари које су те институције учиниле и наравно ордени нису израз признања целокупној политици било које Владе или организације. Овде је веома важно направити разлику. Норвешка влада је годинама помагала наше повратнике, дала знатна средства за куповину трактора, пољопривредних машина, стоке, за изградњу штала и др. Посебно су поред манастира Дечни помагали и неке друге наше светиње и то у најтеже време. Европска комисија је обновила зграду Епископије у Призрену и најстарији објекат у Богословији, задужбину Симе Игуманова. Од пролећа почиње обнова још две зграде. Европска унија такође улаже средстава за обнову наших светиња и много нам помаже да опстанемо у условима у којима живимо. Заслуге канцеларије за КиМ Владе Србије, односно претходно Министарства и још раније Координативног центра сувишно је помињати јер преко ових тела наша држава годинама помаже десетине хиљада Срба на Косову и без те помоћи тешко да би наш народ и Црква могли да опстану. Канцеларија коју сада води г. Вулин посебно има разумевања и за потребе Цркве, па је поред помоћи за изградњу конака у Дечанима и Св.Архангелима канцеларија такође помогла и осликавање фрескама храма Св. Димитрија у Митровици. 

 

Укратко, ови ордени нису додељени на политичкој основи, већ као израз хришћанске и људске благодарности за добро које нам је учињено. Када се ордени додељују и појединцима тиме се не даје коначна реч о њиховом личном животу већ се изражава благодарност за конкретна добротворна дела. Коначно, чинњеница да је ову одлуку донео Св. Архијерејски Синод наше Цркве и да нико од других архијереја није на било који начин изразио неслагање са тим, сасвим можете бити мирни да је урађено оно што је требало да се уради.Посебно бих нагласио да је орден канцеларији за КиМ признање целом српском народу који од својих доприноса омогућава да се редовно помажу Црква и народ на Косову и Метохији.

 

Године 2005 Св. Архијерејски Синод СПЦ, у тадашњем саставу, доделиио је Орден Св. Саве првог реда Италијанској војси у саставу КФОР-а за њихову пожртвованост у чувању наших светиња. Орден је у име Синода италијанском генералу Бертолинију предао Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије.

[Архимандрит Сава Јањић]

Половина форумаша овде долази да приупита оца Саву  што је он поп доле на Косову кад је Косово под окупацијом и онда следствено томе иду та питања а нека су већ поновљена више пута.

Било је на почетку теме речи и о овоме што си ти питао.

Зато кажем прочитајте тему. Она јесте велика, ни то није случајно, али већ кад имате прилику да овако лако и онлајн поставите питање познатом нашем свештенику на мученичком Косову онда ту своју прилику искористите како ваља.

 

Сад невезано за ово твоје мени пада на памет пар  питања за оца Саву:

 

- Оче Саво да ли сте до сада на нашем форуму захваљујући овој теми имали више пријатности или непријатности?

 

 

- Оче Саво да ли сте имали којим случајем посредством ове теме неке понуде за помоћ вашем манастиру и Србима доле на Косову?

 

Морам да кажем да немам проблема да одговарам и на недобронамерна питања јер људима није свеједно шта се дешава на Косову и Метохији. Такође знамо да у Цркви јединство не значи униформност. Дакле можемо да имамо различите ставове уколико они не задиру у суштинска питања наше вере у Христа. Лично нисам имао никаквих непријатности. Верујем да они који имају добру намеру могу веома јасно да расуде, а они који немају сами себе ионако демантују тоном и недостатком аргумената. 

 

Имао сам пар личних порука или телефонских разговора у којима су људи добре воље изразили ту жељу. Будући да ће они вероватно прочитати ове редове, желим да им се искрено захвалим. Нека им Бог својом добротом за добро узврати.

[Иван Дабижљевић]

Драги оче, лепо то звучи, само колико је могуће уопште данас говорити о некој заједници када мање више сви беже један од другог? Био сам до скора код родитеља, ма да су нам односи крхки. Шта препоручујете младом човеку који је општежитељни живот само неколико пута видео у животу а принуђен је да живи у пустињи, што данашњи свет реално и јесте, јер манастири су оазе, наспрам светског буржулука. Узгред окупирани смо многи у свету са разним обавезама (где те узгред смарају, ма шта смарају, линчују) и за нека дубље везе нема ни времена. Дакле, како да се човек изгради у једну здраву личност, без да самог себе обмањује у том сулудом свету, који се изменио невероватном брзином? Знам да су потребни молитва, пост, и све, али у нашој парохији Љубљанској на пример нажалост често само дођем да се причестим, поразговарам неколико речи са драгом браћом, а онда читаву недељу борим се са својом сујетом без икаквог духовног руководства, јер су локални свештеници наводно заузети, иако ''служе'' у једној од богатијих парохија СПЦ. Расуђивање ми је на скоро на нули, па ме још и ти кратки разговори понекад смуте да не знам где се налазим, поготово кад ми неко почне кукумакати, па помислим, некако шизофренично да је све то део мене. Хвала Богу па су неки монаси присутни, као и ви, на интернету, где могу бар за савет да питам. Опростите и помените.

[Архимандрит Сава Јањић]

    питање у вези "Христос је човекову природу увео у ..."  :    како се постојање пакла као полупостојања објашњава за историјски период пре Христа?

    питање у вези " ...Бога који том бићу даје могућност вечног постојања ..." :   да ли човек који жели да се самопоништи може да избегне сопствено креирање пакла тако што ће искрено одбацити вечно постојање и сваку емоцију везану за могућност вечног постојања?   (дакле, има ли човек избор да ...најискреније прихвати своју смртност и безначајност у оволиком свемиру, одбаци своју егоцентричност, прихвати инфериорност и било какав конфликт са Богом ?)

 

Есхатолошки пакао, вечна одвојеност од Бога, стање је које ће постојати тек након завршетка овог света и века, односно након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења. До тада, према учењу наше Цркве, постоји стање привременног блаженства праведника и привременог мучења оних који су одбацили љубав Божију муче у својим гресима и страстима као у огњу. Пре доласка Христовог душе су после смрти одлазиле у место мрака и невиђења - Ад (ᾅδης односно јеврејски Sheol). Оне који су очекивали Божију милост и долазак његовог Помазаника блажило је очекивање и нада у Спаситеља. Када је Господ сишао у Ад након своје смрти на крсту они који су живели у том очекивању препознали су Га и узрадовали се Његовој победи над смрћу. Душе праведника Божијих од тада живе у још већој нади и радости јер је суштински скршена и поражена сила смрти. Сама смрт човекова је једно неприродно стање јер смрћу долази до раздвајања човековог телесног и душевног састава. У хришћанском предању тај душевни састав назива се обично душа (ψυχή) али је веома важно да тај појам разликујемо од платонистичке душе која по учењу платониста представља аутентични вид постојања личности и која је назависна од тела које се сматра њеним оковом. Платонистичка душа је вечна не по Божијој вољи и промислу, већ сама по себи и зато Црква никада није прихватила тај концепт.

 

Хришћани су увек веровали да су душа и тело нераскидиво повезани и када биолошком смрћу дође до раздвајања душевног и телеског састава човековоg, односно душе и тела, душе нису у потпуности самосталне и постоје у извесном полупостојању до свеопштег Васрксења, иако на основу више сведочанстава у Св. Писму можемо да видимо да се наставља стање свести иако у промењеном стању. У хришћанској традицији смрт се обично назива уснућем. Црква никада није прихватила учење да душа након смрти спава и да је потпуно несвесна, али исто тако из сведочанстава више црквених писаца јасно је да душа, која носи као холограм човекову личност није потпуна и да не делује на исти начин као када је сједињена са телом.  Будући одвојене од тела, душе оних који су уснули не могу да осете у потпуности ни блаженство ни муку и обитавају у привременом стању полупостојања. Тек поновним сједињењем душа и тела након свеопштег Васкрсења њихово стање постаће вечно и потпуно. Они који су за живота осварили већи степен заједнице са Богом добијају "слободу пред Богом" и могу да активније посредују молитвено за оне који су у биолошком животу, овом времену и простору. Црква је увек сачувала свест да они који су уснули и даље евхаристијски учествују у животу Цркве, они живе у "памјати Божијој" и боравећи у "крилу Авраамовом" већ осећају предукус вечне рајске радости.

[Архимандрит Сава Јањић]

Драги оче, лепо то звучи, само колико је могуће уопште данас говорити о некој заједници када мање више сви беже један од другог? Био сам до скора код родитеља, ма да су нам односи крхки. Шта препоручујете младом човеку који је општежитељни живот само неколико пута видео у животу а принуђен је да живи у пустињи, што данашњи свет реално и јесте, јер манастири су оазе, наспрам светског буржулука. Узгред окупирани смо многи у свету са разним обавезама (где те узгред смарају, ма шта смарају, линчују) и за нека дубље везе нема ни времена. Дакле, како да се човек изгради у једну здраву личност, без да самог себе обмањује у том сулудом свету, који се изменио невероватном брзином? Знам да су потребни молитва, пост, и све, али у нашој парохији Љубљанској на пример нажалост често само дођем да се причестим, поразговарам неколико речи са драгом браћом, а онда читаву недељу борим се са својом сујетом без икаквог духовног руководства, јер су локални свештеници наводно заузети, иако ''служе'' у једној од богатијих парохија СПЦ. Расуђивање ми је на скоро на нули, па ме још и ти кратки разговори понекад смуте да не знам где се налазим, поготово кад ми неко почне кукумакати, па помислим, некако шизофренично да је све то део мене. Хвала Богу па су неки монаси присутни, као и ви, на интернету, где могу бар за савет да питам. Опростите и помените.

 

Драги брате Иване, потпуно те разумем јер многи од нас су одрасли у сличној атмосфери одсуства праве заједнице и љубави. Једини начин да нађемо своју аутетничну личност јесте у Цркви. Наравно, у Цркви се суочавамо са многим несавршенствима појединих хришћана, али Црква као заједница са својом философијом живота управо даје наду да себе остваримо као потпуну личност. Усудио бих се рећи да када би хипотетички претпоставили да све оно што наша Црква учи није истинито и да не постоји, ипак би хришћанско учење било и остало као најлепша идеја за коју вреди живети и борити се.

 

У нашем хришћанском животу важно је почети да активно учествујемо у литургијском животу Цркве. Пост и молитва два су крила којима се уздижемо изнад биолошког начина постојања и којим долазимо до еклисијалног (црквеног) односно евхаристијског начина постојања, као аутентичног начина постојања за које нас је Бог и створио. Пост је подвиг којим се одвајамо од биолошке ипостаси и улазимо у простор истинске слободе. Пост је зато много више него уздржање од појединих јестива. То је дисциплина живота и дубока свест шта су аутентичне вредности, а шта лажне и пролазне. Пост је удаљавање од сваког зла, од мржње, љубоморе, зависти, амбиције, похлепе и свих оних страсти, које су ништа друго до деформиасане енергије, дејства, наше природе, које нас воде у вечну смрт. Молитва је језик будућег века, то је аутентични начин комуникације који надилази наш језик и речи и у својој начистијој форми представља ону најприродније дејство човековог бића којом комуницирамо са Богом и другима. 

 

Веома је важно да сви заједно и епископи и свештеници и верни народ радимо на томе да наше парохије не функционишу само недељом и празником, када се окупимо у цркви, већ да то постану наше истинске породице. Зар икакво биолошко сродство може бити јаче од оног сродства којег имамо у Телу и Крви Христовој којима се причешћујемо и потврђујемо да смо један род, једна жива заједница, једно Тело Христово. Људи у одсуству литургијске и евхаристијске свести траже разне начине како да се повежу, организују се у разна удружења, клубове, лутају по интернету тражећи оне сличног интересовања. Ми хришћани имамо своје парохије и добро организована парохија и те како даје смисао постојања и живота сваком њеном члану јер не живимо више сами, већ као целина и заједница.

 

Наравно, казаћете да је све то теорија и да је стварност другачија. Нажалост, великим делом сте у праву. Али то није разлог да седимо скрштених руку и да чекамо свештеника да нас организује. Ако у некој парохији има верника који желе активније да се повежу и заједнички раде, то ће засигурно обавезати и свештеника да се и он више подтруди и да своје парохијске дужности не види само у недељној литургији и требама. Морамо да схватимо да смо у Цркви сви одговорни за све. Свештеник и изнад свега Епископ литургијски воде црквени живот и имају посебну одоворност, али и сами верници су одговорни како се организује њихов живот у Цркви. Зашто, на пример, група верника не би тражила од свог свештеника да након недељне или празничне литургије организују разне акције: помоћ болесним и немоћним члановима парохије, посећивање болесних у болницама, организовање помоћи за оне који су у тешком имовинском стању, свакодневна окупљања, предавања, дискусије о Св. Писму, заједничке породичне излете у природу и друго. Ако световни клубови и организације могу да функционишу на сличан начин, зашто не могу наше парохије?

 

Зато, главу горе и потрудимо се да нађемо људе сличног настројења и да одемо код нашег свештеника који ће засигурно и сам бити охрабрен овим идејама. Многи свештеници сами не осећају довољно мотивације да нешто предузму јер виде апатију међу својим верницима. Ако се, међутим, суоче са чврстом иницијативом верника засигурно неће моћи остати индиферентни. Једни друге морамо да подстичемо јер време пролази!

[мирођија]

   Драги оче Саво.

 

Код нас, у Чачанској цркви, тренутно до 30.новембра се налазе мошти Светих Козме и Дамјана. Свакога дана је литургија,молебан и читање акатиста увече.

До поноћи је црква отворена и верни народ долази са свих страна, да се моли Светим Бесребреницима.

За здравље, за пород, са оснажење и постојаност у вери.

Ово је нешто тако чисто и узвишено што преносимо једни другима у присуству Светих моштију, да вам не могу речима описати.

Народ свих узраста, болесни, слабо покретни, срећни, несрећни, сви смо ту да саосећамо и помажемо се у заједничкој молитви, поклоњењу и целивању моштију.

Нешто лепше нисмо могли доживети одавно.

Обавештавамо једни друге да што више браће и сестара  дође и моли се, и целим својим бићем се исповеди и

отвори напаћену душу Великим Исцелитељима.

 

Али оно најважније што сам вам хтела рећи а што сведочи о вашим речима из претходног текста...

'Веома је важно да сви заједно и епископи и свештеници и верни народ радимо на томе да наше парохије не функционишу само недељом и празником, када се окупимо у цркви, већ да то постану наше истинске породице. Зар икакво биолошко сродство може бити јаче од оног сродства којег имамо у Телу и Крви Христовој којима се причешћујемо и потврђујемо да смо један род, једна жива заједница, једно Тело Христово. Људи у одсуству литургијске и евхаристијске свести траже разне начине како да се повежу, организују се у разна удружења, клубове, лутају по интернету тражећи оне сличног интересовања. Ми хришћани имамо своје парохије и добро организована парохија и те како даје смисао постојања и живота сваком њеном члану јер не живимо више сами, већ као целина и заједница.''...

 

је то , да наши парохијски свештеници видевши са коликом љубављу и поштовањем народ долази, не штеде све своје укупне снаге, да се даноноћно моле за народ, да се ванредно моле за све који то траже пред моштима.

И сви стрпљиво чекају, и то и сатима понекад, на свој ред.

То је велика снага која се прелива изван зидова цркве, и сигурно ће дотаћи и небеса.

Овим путем треба ићи, дотаћи се искрено сваког срца.

[Банатски деран]

Оче Саво да ли сте некада били на Светој Гори и какве утиске носите са ње? И да ли сте били некад у неком Фрушкогорском манастиру и какви су ваши утисци одатле ?
Хвала

[Nina 777]

Pomaze Bog oce Savo, blagoslovite,I ako nadjete vremena molila bih vas da kazete svoje misljenje o pravoslavnom vidjenju postanka sveta.Oduvek sam verovala da je svet nastao iz ekstaze ljubavi Bozije,recju u kojoj je sila stvaralacka,koja je iz nicega stvorila svet,ziva bica I na kraju coveka.
U to sam verovala I pre nego sam se krstila,a nakon krstenja I zivotom u crkvi,taj stav je prirodno nastavio postojati u meni.
Pre neki dan sam na blogu,koji pise jedan bistar nas teolog procitala njegov stav o tome,I iako u vecini stvari koje pise nailazim na odjek onog u sta I sama verujem da jeste I treba/ne treba da bude Crkva,sada sam se iznenadila,obzirom da I on I mnogi koji su ga podrzali,veruju u teoriju evolucije,iako pravoslavni ljudi.
U redu je da ljudi imaju razlicite poglede,meni je licno samo bilo iznenadjujuce,I nekako mi se ne uklapa sa stvaranjem koje je u bibliji opisano(pa to povlaci nedoslednost),osim ako ne tumacimo potpuno alegorijski nasatanak coveka,zene,itd.Jedino sto mi se ne dopada je to,sto ljudi koji veruju u teor.evolucije,a pravoslavni su ,ne usudjuju se otvoreno priznati zivotinjsko poreklo coveka(koje ova teorija izvodi)kao I to da je onda prica iz postanja zaista alegorija.Sada vidim da crkva I nema jasan stav po ovom pitanju,mada sam bila ubedjena da on ne moze biti drugaciji do kreacionisticki.Na srecu nasla sam I jednu prepisku izmedju oca Serafima Rouza(verujem Svetog) I grckog teologa Dr Aleksandra Kalamirosa.,gde Aleksandar cak otvoreno izjavljuje da je majmun covekov predak(“Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дах животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога…… Овај "дах животни", ова особена натприродна Енергија Божија дата човеку јесте оно што човека чини подобним Богу, оно што га чини иконом Божијом. Човек није по природи (природно) икона Божија. По природи (природно) он је животиња, еволуцијски узнапредовала животиња, прах земаљски. Човек је икона Божија натприродно….. Сматрамо да је увреда када нам се каже да имамо мајмуна за претка. Али, Света Библија нам говори оно што је за нашу гордост много теже: да смо пореклом од и да је наша субстанца - прах земаљски, да смо - прах: "И створи Господ Бог човека од праха земаљско? и "Прах си и у прах ћеш се вратити". Прах смо попут свих животиња, попут већине нижих животиња, попут биљака, попут камења, попут звезди из дубина козмоса. Ми смо једно са свим створењима материјалне творевине………ожији дах животни (удахнут Адаму) преобразио је животињу у човека, а да притом није изменио ниједну једину анатомску одлику његовога тела, нити иједну једину његову ћелију. И не би се требало нимало изненадити ако је Адамово тело у свим својим аспектима било тело једног човеколиког мајмуна. Јер разлика између човека и животиње не лежи у телу као таквом, већ у даху који је Бог удахнуо у прах земаљски, у даху који је учинио да иста животиња од неразумне постане разумно и слободно биће и господар свеколике творевине”)

I otac Serafim to pohvaljuje recima(И, доиста, Ви у то и треба да верујете ако прихватате теорију еволуције, и драго ми је што имате довољно смелости да отворено изрекнете оно у шта верују сви "православни еволуционисти", мада они то често и скривају из страха да не увреде друге православне, који су, по њиховом мишљењу, веома наивни, јер у својој "наивности" неће да верују да је човек стварно "настао од мајмуна" или мајмуноликог бића.)

Htela sam vas zamoliti,da vi kazete vas stav,ukoliko ste ga izgradili po ovom pitanju,I koliko je uopste vazno da Hriscani imaju pravilan pogled na datu stvar,jer otac Serafim kaze da je to vazna I sustinska stvar,kako I sama dozivljavam.
Ostavicu ovde link pomenutog bloga(inace je grupa otvorenog tipa) http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/11/blog-post_14.html
I link gde je prepiska na ovu temu oca Serafima I Aleksandra Kalamirosa (tu pocinje prepiska Aleksandrovim pismima ,pa do kraja knjige) 
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/Lat_SerafimRouzTumacenjePostanja97.htm

Ako nadjete vreme za odgovor,zahvaljujem vam unapred! Svako dobro od Gospoda Vama I Vasem bratstvu I sretan pocetak Bozicnog posta!

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво да ли сте некада били на Светој Гори и какве утиске носите са ње? И да ли сте били некад у неком Фрушкогорском манастиру и какви су ваши утисци одатле ?

Хвала

 

У Фрушкој гори био сам само једном, пре неких десет година. Тада сам посетио манастире Крушедол, Јазак и Гргетег. Било ми је јако лепо и манастири су у предивном природном окружењу. Надам се да ће доћи до интензивније монашке обнове и у овим светињама наше Цркве и да ћу имати прилике да боље упознам све ове манастире..

На Светој Гори сам задњи пут пре петнаест година, а претходно сам тамо путовао 3 пута и обишао већи број манастира. За сваког православног монаха Света Гора је посебно искуство и освештани простор на коме се сви осећамо као у свом истинском дому. Сваки манастир је изградио свој посебан идентитет, а опет сви заједно чине једну живу заједницу која одише јединственим духовним миомиром. Надам се да ћу са братијом на пролеће имати прилику да одем опет на Свету Гору и да посетим неке драге људе са којима одржавамо духовну везу. 

 

И ми се овде учимо на традицијама монашког живота Свете Горе. Оно што је посебно важно за светогорско и уопште, за свако предањски устројено православно монаштво, јесте радост. Неупућени манастире доживљавају као места самомучења и резигнације. Међутим, довољно је упознати највећа светогорска општежића да осетите ту непосредну радост постојања и обилну благодарност Богу. За монахе су јако опасни огорченост и осуђивање. Обе ове страсти се често могу сакрити иза ревовања за веру па, нажалост, данас често можемо да нађемо оне који велики део своје енергије губе управо на критиковању свега и свачега свету, а неретко и друге манастире. Морам да кажем, да је за све хришћане, а посебно монахе један такав огорчен и грозничав однос према околини знак озбиљног духовног поремећаја. Хришћански начин размишљања је у основи позитиван јер је заснован на победи живота над смрћу, на Христовом Васкрсењу. То видимо у Еванђељу где нема ни трага тој горчини која врло лако може да се претвори у мржњу. А разлога је било јако много, Јудеја је била под окупацијом Римљана, фарисеји и садукеји имали су од самог почетка негативан однос према Христу и његовим ученицима, а потом су хришћане и једни и други прогонили. Међутим, када читамо Јеванђеље заиста доживљавамо да је то блага и добра вест и у њему не можемо да осетимо ни трунчицу горчине, ироније или, не дао Бог, мржње, па чак и у тренутку Христовог страдања на крсту. Данашњи хришћани су врло често под набојем због политике, због економских проблема, свуда се виде завере неких мрачних сила, демонске утицаје и зло. Међутим, код облагодаћених људи свуда по правилу видимо и осећамо обиље радости јер никакве муке и проблеми овог живота не могу да надвладају ту радост која није људско осећање, већ Божији дар и производ благодати Божије.

 

Такође, благодатне душе одликује једноставност и простота, а посебно одсуство сваке ироније и подсмеха, нарочито подсмеха другима због њихових слабости или мана. Зато када видимо нешто што није добро,никада не смемо да избугимо из вида да је човек у суштини створен за добро и да је оно што не ваља страно човековој богомданој природи. Из једног гордог и неблагодарног односа према другима произилази осуђивање најгоре врсте, посебно великодостојника Цркве. Данас су ови проблеми јако присутни у неким почетничким монашким круговима који нису засновани на аутентичној православној традицији и зато управо у тим круговима имамо толико склоности за бунт против Цркве и секташтво. Зато се посебно морамо учити од Светогораца, иако ни они нису сасвим поштеђени тога (знамо за случај монаха у Есфигмену који су се одметнули од Цркве). Хвала Богу, огромна већина монаштва на Св. Гори и те како зна шта је Црква и ако некада имају критички став према поступцима неких црквених великодостојника, та критика никада не излази из оквира синовске љубави и монашког смирења. 

 

Посебно бих подсетио на речи једног од највећих светитеља које је дала Света Гора, Св. Силуана Атонског. Реч је о његовој поуци једном младом мисионару. Из приступа старчевог видимо како облагодаћена душа коју је осенио огањ љубави Божије гледа на проповедање вере инославнима (из књиге Старац Силуан, архимандрита Софронија Сахарова)

 

"Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршиомисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

 - Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.

 Саслушавши га, старац га упита:

 - Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?

- Да, верују.

- А да ли поштују Мајку Божију?

 -Поштују, али имају неправилно учење о Њој.

- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?

- Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију?

- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.

- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, и онда ће се Господ радовати због њих, па ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати."

 

Из начина размишљања старчевог видимо да он прво у другима види оне добре и позитивне ствари, а да оно што није добро сматра недостатком који се треба исправити с љубављу. Веома је опасно када размишљамо супротно, тј. гледамо око себе све лоше, а ако нешто и добро видимо то сматрамо за безначајно или и то одмах с неверицом доводимо у питање. Монаси и уопште сви хришћани посебно морају да негују један позитивни и благодарни начин размишљања и да се чувају огорчености и ироније јер их те страсти воде у мржњу и удаљују од Бога. Зато можемо да закључимо да што се човек више приближава Богу све мање примећује зло овога света и све више живи у радости Христовог васкрсења.

[Megas Doux]

Oče, neretko ljudi koji se bave naukom imaju stav da je nauka jedno a crkva, odnosno religija drugo. Ja mislim da su te dve stvari neodvojive ako verujemo u Boga koji nam je dao um, da sami razmišljamo istražujemo svet koji je stvorio za nas i radimo na zajedničkom dobru. Zapravo sve su nekako pokušaji da se crkva etiketira kao nešto što protivureči nauci,  i nauka je podstaknuta  različitim stavovima i nisu svi naučnici nužno nereligiozni, recimo po pitanju Darvina, zar je njegova teorija jedina naučna teorija o postanku i kraj svih saznanja , mislim da nije. Sama crkva se vekovima uporedo sa verom bavila i naučnim radom zar ne ? Da li sam ja možda samo naivčina koja koja spaja nešto što je ipak nespojivo ili su te dve stvari prožete medju sobom ?

[Ивановић]

Оче Саво, на канону евхаристије приликом епиклезе користе се ријечи: "Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка". Како се можемо сјећати "другог и славног доласка" с обзиром да се он још није десио?

[Deki992]

Oce Savo,blagoslovite.
Upravo sam danas procitao ovaj komentar (koji cu na kraju citirati),koji me je podsetio na neka moja razmisljanja o Hriscanstvu kao religiji i atmosferi koju ona nosi sa sobom,kada sam ranije citao pouke nekih otaca,uglavnom asketa.Prvo sto sam do tada primetio je neka za mene tada (a iskreno i sada) preterana ozbiljnost i to me je dosta onako,da kazem sokiralo.Nikada mi nije bio jasan taj neprijateljski stav mnogih otaca prema prici,smehu,igranju,pevanju...iako su to aktivnosti kojima ljudi skoro uvek iskazuju neku pozitivnu stranu svoje licnosti i koje su sasvim prirodne coveku,od rodjenja.Kasnije sam video u praksi,posmatrajuci ljude iz crkve a pogotovo na ovom forumu da to nije bas tako,da i oni znaju da se nasale,zabave i slicno.
Na primer,mislim da je sv.Justin Popovic govorio da se Hristos nikada nije smejao.Meni je to iz pocetka bilo sumnjivo.Na primer,ona prica iz Jevandjelja kad se igrao sa decom,kazu da su ona tada skakala po njemu,igrala se...jednom recju ga obozavala.A svi znamo na kakve ljude se deca najvise "lepe".Ili ona prica kada je Isus bio na svadbi,gledao sam crtac na tu temu,nekako mi je nelogicno da je bio tako ozbiljan...Pa kao sto sam rekao na pocetku,da citiram tekst koji me je danas naveo da ponovo razmislim o svemu tome i naravno,da cujem vase misljenje na ovu temu:

"Hrišćani predstavljaju Isusa žalosnog i jadnog. Da je on zaista bio takav čovek, niko se ne bi trudio da ga razapne na krst. Ljudi bi ga voleli i poštovali. Proglasili bi ga svecem. Ali, on je bio čovek koji je voleo proslave - voleo je da slavi male stvari u životu - zabavu i druženje sa prijateljima. Davao je drugačiji ton religiji. To je bilo neprihvatljivo, nešto što se nije moglo tolerisati. Morali su da ga razapnu na krst. Morali su da ga zaustave. Morali su da mu kažu da se smiri! Bio je toliko opasan da je bilo riskantno da mu dopuste da živi. Morali su da ga unište. I onda su stvorili svog Isusa, onakvog kakvog bi oni voleli da je bio pravi Isus - žalosnog, jadnog, na krstu. Nije slučajno da je Hrišćanstvo uzelo krst kao simbol. Smrt kao simbol? Raspeti čovek kao simbol? To mora da vas ražalosti!
Kada dođete u crkvu, atmosfera je vrlo tužna. Atmosfera je kao na groblju, mora da bude takva. Crkva je stvorena oko krsta, a ne oko Hrista! Zato ja Hrišćanstvo zovem "krstanstvo". Prostor koji je stvoren u crkvi se nalazi oko krsta. Sklonite krst i Hrišćanstvo će nestati. Neka Hrist zapleše i Hrišćanstvo će nestati. Neka uzme sviralu, neka zasvira, zapeva, onda će se svi vaši biskupi, nadbiskupi, pape i sveštenici zaprepastiti: "Šta ovaj čovek radi?" I opet će ga razapeti. Oni veruju samo u raspeti život, oni mogu da veruju samo u leš. Oni su protiv života. Ljudi koji su odlučili da se Isus razapne su takođe bili biskupi i sveštenici i nadbiskupi. Ali, u to vreme ih nisu tako nazivali - nazivali su ih rabini - ali bila je ista vrsta ljudi, nije bilo nikakve razlike" Ošo (mudrost peska)

Hvala vam i svako dobro od Gospoda.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaze Bog oce Savo, blagoslovite,I ako nadjete vremena molila bih vas da kazete svoje misljenje o pravoslavnom vidjenju postanka sveta.Oduvek sam verovala da je svet nastao iz ekstaze ljubavi Bozije,recju u kojoj je sila stvaralacka,koja je iz nicega stvorila svet,ziva bica I na kraju coveka.

U to sam verovala I pre nego sam se krstila,a nakon krstenja I zivotom u crkvi,taj stav je prirodno nastavio postojati u meni.

Pre neki dan sam na blogu,koji pise jedan bistar nas teolog procitala njegov stav o tome,I iako u vecini stvari koje pise nailazim na odjek onog u sta I sama verujem da jeste I treba/ne treba da bude Crkva,sada sam se iznenadila,obzirom da I on I mnogi koji su ga podrzali,veruju u teoriju evolucije,iako pravoslavni ljudi.

U redu je da ljudi imaju razlicite poglede,meni je licno samo bilo iznenadjujuce,I nekako mi se ne uklapa sa stvaranjem koje je u bibliji opisano(pa to povlaci nedoslednost),osim ako ne tumacimo potpuno alegorijski nasatanak coveka,zene,itd.Jedino sto mi se ne dopada je to,sto ljudi koji veruju u teor.evolucije,a pravoslavni su ,ne usudjuju se otvoreno priznati zivotinjsko poreklo coveka(koje ova teorija izvodi)kao I to da je onda prica iz postanja zaista alegorija.Sada vidim da crkva I nema jasan stav po ovom pitanju,mada sam bila ubedjena da on ne moze biti drugaciji do kreacionisticki.Na srecu nasla sam I jednu prepisku izmedju oca Serafima Rouza(verujem Svetog) I grckog teologa Dr Aleksandra Kalamirosa.,gde Aleksandar cak otvoreno izjavljuje da je majmun covekov predak(“Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дах животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога…… Овај "дах животни", ова особена натприродна Енергија Божија дата човеку јесте оно што човека чини подобним Богу, оно што га чини иконом Божијом. Човек није по природи (природно) икона Божија. По природи (природно) он је животиња, еволуцијски узнапредовала животиња, прах земаљски. Човек је икона Божија натприродно….. Сматрамо да је увреда када нам се каже да имамо мајмуна за претка. Али, Света Библија нам говори оно што је за нашу гордост много теже: да смо пореклом од и да је наша субстанца - прах земаљски, да смо - прах: "И створи Господ Бог човека од праха земаљско? и "Прах си и у прах ћеш се вратити". Прах смо попут свих животиња, попут већине нижих животиња, попут биљака, попут камења, попут звезди из дубина козмоса. Ми смо једно са свим створењима материјалне творевине………ожији дах животни (удахнут Адаму) преобразио је животињу у човека, а да притом није изменио ниједну једину анатомску одлику његовога тела, нити иједну једину његову ћелију. И не би се требало нимало изненадити ако је Адамово тело у свим својим аспектима било тело једног човеколиког мајмуна. Јер разлика између човека и животиње не лежи у телу као таквом, већ у даху који је Бог удахнуо у прах земаљски, у даху који је учинио да иста животиња од неразумне постане разумно и слободно биће и господар свеколике творевине”)

I otac Serafim to pohvaljuje recima(И, доиста, Ви у то и треба да верујете ако прихватате теорију еволуције, и драго ми је што имате довољно смелости да отворено изрекнете оно у шта верују сви "православни еволуционисти", мада они то често и скривају из страха да не увреде друге православне, који су, по њиховом мишљењу, веома наивни, јер у својој "наивности" неће да верују да је човек стварно "настао од мајмуна" или мајмуноликог бића.)

Htela sam vas zamoliti,da vi kazete vas stav,ukoliko ste ga izgradili po ovom pitanju,I koliko je uopste vazno da Hriscani imaju pravilan pogled na datu stvar,jer otac Serafim kaze da je to vazna I sustinska stvar,kako I sama dozivljavam.

Ostavicu ovde link pomenutog bloga(inace je grupa otvorenog tipa) http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2013/11/blog-post_14.html

I link gde je prepiska na ovu temu oca Serafima I Aleksandra Kalamirosa (tu pocinje prepiska Aleksandrovim pismima ,pa do kraja knjige) 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/SerafimRouzTumacenjePostanja/Lat_SerafimRouzTumacenjePostanja97.htm

Ako nadjete vreme za odgovor,zahvaljujem vam unapred! Svako dobro od Gospoda Vama I Vasem bratstvu I sretan pocetak Bozicnog posta!

 

Однос хришћанске вере према еволуцији био је остао једна од кључних тема између богослова и научника од времена када је Чарлс Дарвин 1859. г. објавио своју књигу „О пореклу врста путем природног одабирања или очувањем повлашћених раса у борби за живот“. Намерно наводим цео назив Дарвинове књиге (која је иначе позната под насловом „О пореклу врста“) како бих истакао главне принципе на којима овај британски биолог заснива своје учење.

 

У вези са теоријом еволуције треба одмах рећи да ни у Светом Писму, а ни у делима Светих отаца не налазимо јасне основе за оправдање теорије еволуције, барем онако како ју је изложио Чарлс Дарвин. Рекао бих да суштински разлог томе није сама чињеница да ли је ова теорија или неки њени елементи научно оправдани или не, већ, једноставно, Свето писмо о стварању света и посебно човека, говори са потпуно другог аспекта. Многи су већ јасно рекли да Књига Постања није астрономски трактат, већ богонадахнути текст, односно виђење. Традиционално Православна Црква приписује Петокњижје пророку Мојсеју, али без обзира ко је састављао и после редиговао ове књиге (што је посебна тема за себе), у својој оригиналној форми почетак књиге Постања има форму богонадахнутог виђења. Другим речима, писац извештаја о настанку света износио је оно што му је било дато од Бога да види, а није развијао научну теорију стварања. Само замислимо како би човек који је живео неколико векова пре нас описао један савремени аеродром, козмичку летелицу или нуклеарну подморницу. Засигурно би се користио језиком свог времена и могао би да опише само један део реалности коју види, али не и да објасни процес како то функционише. Авионе би видео као челичне птице, подморнице као велике китове од гвожђа и сл. Зато почетак књиге Постања треба разумети духовно, а не буквално. Главни акценат јесте на томе Ко је створио свет и са којим циљем, а не детаљно излагање самог процеса стварања. Православна Црква зато никада није долазила суштински у конфликт са науком јер се наука не бави питањем Творца већ емпиријским доказивањем одређених процеса у природи. Зато је наука прихватљива за нашу веру али само у оној мери у колико сама не претендује да објасни и оно што је ван њеног искуства. Наука не може ни да докаже нити да оповргне постојање Бога јер Бог надилази све рационалне појмове људског ума. Јасно раздвајање науке и вере је зато веома важно и тада и науку можемо схватити у оквиру наше вере, као покушај да се барем колико је то у могућности људског ума објасне неки природни процеси око нас.

 

Данас имамо хришћане који у потпуности негирају еволуцију, али и оних који сматрају да се еволуција може сместити у оквире библијског извештаја о настанку света. Ови други сматрају, као што сте и сами навели, да су се природне врсте и сам човек развијали у оквиру једног еволутивног процеса који је део Божијег промисла. Савременијим језиком речено, Бог је творац софтвера по којима функционише створена природа и по којем се природним путем одвијају козмички, геолошки и биолошки процеси и то у временским периодима који трају милионима година.  Човек је по свему јединствено биће у целом видљивом универзуму, не толико по свом биолошком саставу јер има толико много заједничког са разним другим природним врстама на земљи, посебно са приматима, већ пре свега због свог душевног састава. Они који оспоравају Дарвинову теорију управо у томе налазе његову најслабију тачку. Иако поједине животиње имају одређене способности споразумевања, могу да заједнички раде, чак и користе примитивне алатке, људска душа засигурно никада природним путем не би могла да дође до оног нивоа самосвести коју човек има. Управо у овоме налазимо кључни простор за хришћански став да је Бог удахнуо човеку дух животни, не само свест већ и слободу и могућност да се духовно развија што су кључни елементи иконе и подобија Божијег у човеку. Ниједна природна врста која нам је позната нема такве способности и ми хришћани с правом верујемо да ове човекове кључне карактеристике никада не би могле да настану природним путем, односно еволуцијом. С друге стране човеково тело је и те како укорењено у природи која нас окружује и оно садржи елементе и даље, одређене ензиме, протеине (као нпр. хемоглобин) који су идентични неким приматима.  Наша Црква учи да је човек микрокозмос и да у свом природном саставу сабира васцелу творевину (макрокозмос). Управо зато Бог је преко човека одлучио да васцелу природу уведе у вечно постојање. Предуслов за то јесте слободна воља човекова и то је дар који је добио само човек и ниједна друга природна врста. О овоме је нарочито писао Св. Максим Исповедник.

 

Научници су утврдили на пример да у еволутивном развоју између аустралопитека до хомо-еректуса дозали до повећања величине мозга што сведочи већа лобања. Научници су на основу пронађених остатака лобања и других налаза логично закључили да је хомо-еректус на пример знао да користи ватру и да је поседовао извесне рудиментарне способности организацијом примитивног људског друштва што је било у складу са већим обимом лобање. Већ код хомо-сапиенса имамо потпуно физичке карактеристике савременог човека. Иако је крајње незахвално правити амалгам између науке и вере у овим питањима, јер је немогуће јасно реконструисати еволутивни развој човека, сматрам да није суштински противно нашој вери рећи да је Бог удахнуо дух животни човеколиком бићу које је прошло еволутивни пут од примата, чиме је направљен јасан скок између природног еволутивног развоја и Божанског акта коначног стварања човека као целине тела и душе. О томе је говорио између осталих и А. Каломирос у цитату који сте поменули: „Адам је био еволуцијски узнапредовала животиња, која је у своје најунутарњије битије примила удах Божански, печат Божије иконе (образа), и постала човек….. Када је Господ Бог духнуо у лице Адамово дух животни, тада је еволуцијски узнапредовала животиња постала разумно створење, преображена изнутра и у својим дубинама, али не анатомски већ духовно, благодаћу Духа Светога“. Разлика од строго креационистичког става јесте у томе што овај, хришћански еволуционизам, посматра стварање као динамички процес. Бог приводи из ништавила твар, а потом постепено кроз разне форме обликује милионима година човека из праха земаљског и коначно му удахњује дух животни (Библијски дан, на јеврејском "јом", означава не само дан од 24 часа већ било који временски период). За мене је чудесно како човек рекапитулира својим саставом васцелу творевину јер управо преко човека, односно Христа, сва твар, биљке и животиње улази у вечност.

 

Проблем са теоријом еволуције настаје када се еволуција посматра као један слепи природни процес који се одвија мимо Бога. Иако неки хришћански бранитељи Дарвина (Англиканска црква му се недавно јавно постхумно извинула) тврде да Дарвин није негирао постојање Бога, сам наслов његовог дела указује да су за Дарвина два главна покретача настанка нових врста: природно одабирање (селекција) и очување повлашћених врста кроз борбу за живот. Иако је јако тешко негирати постојање ових принципа у створеној природи јер је исувише много примера, исто је тако крајње опасно све утемељити на њима. Најновија научна истраживања указују да  је кључни фактор који утиче на развој врста много више природни хабитат него природна селекција. Истраживања су показала да су кључне еволутивне промене настале када су животиње улазиле у до тада ненасељен животни простор, а не у простор у коме су живеле друге животиње. Вероватно ће научна истраживања донети још информација које ће још више осветлити развој живота и животних форми на нашој планети. Други проблем код Дарвина и строгих еволуциониста јесте што је он човекову душу искључиво поистовећивао са свешћу и што је свест, односно душа виђена као резултат еволутивног процеса који је независан од Творца, тј. који је резултат читавог низа биолошких и хемијских процеса. Наравно, то је за нас хришћане у потпуности неприхватљиво. Душа је најдубљи део човекове личности, она носи лик Божији и чак и у случајевима тешких психичких оболења или деградацији менталних способности нпр. у случају Алцхајмерове болести душа остаје у потпуности сачувана и носи икону Божију утиснуту у човекову личност. Људи који пролазе оваква искушења у животу васкрснуће у потпуности сачувани и нетакнути тим биолошким процесима који у садашњем биолошком начину постојања човека могу да деградирају на ниво бесловесног бића. Радикални еволуционисти једноставно не прихватају постојање овакве душе јер емпиријски не могу да је докажу.

 

Укратко речено, Православна вера учи да је Бог творац свега и да је у активном односу, интеракцији са својом творевином. Процес стварања човека заправо још није у потпуности завршен јер човек има есхатолошку мисију која надилази ово време и простор. Бог жели да васпостави пуну заједницу са својом творевином и да је уведе у вечно постојање. Будући да то није било остварено преко Адама и Еве због њиховог погрешног избора, Бог је благоизволео да то учини кроз животворну смрт и васкрсење Свога оваплоћеног Сина – Господа Исуса Христа. Тек након свеопштег васкрсења човек ће у потпуности бити икона и подобије Божије. Подобије које нам је дато при стварању може се реализовати само слободном вољом која је изражена за васцелу твар кроз Богочовека Христа. Ми као појединци постајемо баштиници тог Христовог пристанка кроз Цркву (Тело Христово) и то најпре Крштењем, којим умиремо старом човеку, а потом кроз остале Свете Тајне. Изнад свега постајемо његови „сателесници“ и „сакрвници“ у тајни Евхаристије. Зато Православље нема суштински проблем са еволуцијом као научном теоријом, већ само са еволуцијом која негира потребу за Богом и Творцем.

[Sasa Kolbas]

 

Есхатолошки пакао, вечна одвојеност од Бога, стање је које ће постојати тек након завршетка овог света и века, односно након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења. До тада, према учењу наше Цркве, постоји стање привременног блаженства праведника и привременог мучења оних који су одбацили љубав Божију муче у својим гресима и страстима као у огњу. Пре доласка Христовог душе су после смрти одлазиле у место мрака и невиђења - Ад (ᾅδης односно јеврејски Sheol). Оне који су очекивали Божију милост и долазак његовог Помазаника блажило је очекивање и нада у Спаситеља. Када је Господ сишао у Ад након своје смрти на крсту они који су живели у том очекивању препознали су Га и узрадовали се Његовој победи над смрћу. Душе праведника Божијих од тада живе у још већој нади и радости јер је суштински скршена и поражена сила смрти. Сама смрт човекова је једно неприродно стање јер смрћу долази до раздвајања човековог телесног и душевног састава. У хришћанском предању тај душевни састав назива се обично душа (ψυχή) али је веома важно да тај појам разликујемо од платонистичке душе која по учењу платониста представља аутентични вид постојања личности и која је назависна од тела које се сматра њеним оковом. Платонистичка душа је вечна не по Божијој вољи и промислу, већ сама по себи и зато Црква никада није прихватила тај концепт.

 

Хришћани су увек веровали да су душа и тело нераскидиво повезани и када биолошком смрћу дође до раздвајања душевног и телеског састава човековоg, односно душе и тела, душе нису у потпуности самосталне и постоје у извесном полупостојању до свеопштег Васрксења, иако на основу више сведочанстава у Св. Писму можемо да видимо да се наставља стање свести иако у промењеном стању. У хришћанској традицији смрт се обично назива уснућем. Црква никада није прихватила учење да душа након смрти спава и да је потпуно несвесна, али исто тако из сведочанстава више црквених писаца јасно је да душа, која носи као холограм човекову личност није потпуна и да не делује на исти начин као када је сједињена са телом.  Будући одвојене од тела, душе оних који су уснули не могу да осете у потпуности ни блаженство ни муку и обитавају у привременом стању полупостојања. Тек поновним сједињењем душа и тела након свеопштег Васкрсења њихово стање постаће вечно и потпуно. Они који су за живота осварили већи степен заједнице са Богом добијају "слободу пред Богом" и могу да активније посредују молитвено за оне који су у биолошком животу, овом времену и простору. Црква је увек сачувала свест да они који су уснули и даље евхаристијски учествују у животу Цркве, они живе у "памјати Божијој" и боравећи у "крилу Авраамовом" већ осећају предукус вечне рајске радости.

 

Da se i ja zahvalim na ovom odgovoru iako nisam postavio pitanje a odgovoricu i zasto. Veoma drago mi je bilo kad sam procitaovas odgovor oce jer je u skladu sa onim sto sam citao od svetih otaca na temu duse , tela i svega onoga sto se desava sa telom i dusom posle smrti do konacnog suda. Ali ima teologa, hriscana na ovom forumu koji tvrde da to nije tako, da dusa ne postoji... Pa eto , buduci da znam da vas veoma cene nije zgoreg ponoviti ovaj vas odgovor ne bi li preispitali svoje misljenje.

[Nina 777]

 

Oce Savo,hvala vam,najlepse.I moram priznati das sam iznenadjena,da je teorija evolucije ipak dosta lako prihvatljiva medju pravoslavnim teolozima,pa eto I od strane vas(naravno mislim na evoluciju na nacin na koji ste objasnili,evoluciju iza koje stoji Bog kao Tvorac svega)

Ipak i u naucnim krugovima,ona se I dalje opovrgava,bas sam citala ovih dana dokaze protiv(da ne duzim ovde o tome).

I mislim da izmedu coveka I zivotinja posoji oduvek crta,I da majmun nije mogao biti nas predak/niti je to sa sigurnoscu potvrdjeno naucno,bas kao ni prelazak jedne u drugu vrstu,niti mislim da ce ikad biti dokazano,jer nauka nema mogucnost direktnog posmatranja u ovom slucaju,a kao sto otac Serafim kaze,prirodni zakoni pre I posle greha su drugaciji,sto se takodje ne uzima u obzir.

Takodje,nacin na koji biblija opisuje poreklo zene npr. jeste potpuno suprotno teoriji evolucije,a mislim da iako bogonadahnut tekst,u nekim kljucnim stvarima,je konkretan,jer zasto bi bilo naglaseno kako zena nije nastala iz praha,vec od Adama.Mnogima je tesko zamisliti takvo kreiranje sveta kao sto je opisano biblijom,zbog ropstva naucnoj misli.I sto je danas nauka prakticno moderna srednjovekovna crkva/religija(sto ne znaci da treba odbaciti nauku I ostati u mraku iracionalnog tamo gde je to ocito,to ni slucajno)

Meni su mnoge stvari zamislive,jer kao sto kaze Gospod da i od kamenja moze podici decu Avramu,....a kamol i stvarati na nacin koji nam je/ili nauci cudan(jer nauci je stosta cudno,kad je vera u pitanju) Osim toga,ko je u sebi pronasao takvog kreatora(po uzoru na svog Tvorca,ocito mu je na koliko cudesan,nekad logicki neobjasnjiv nacin,se neke stvari osmisljavaju,a potom realizuju.

Covek je,kao sto rekoste veoma  siroko bice,koje u sebi sadrzi I materijalno,kao I duhovno.U njemu je sadrzano sve sto I u citavoj zivoj I nezivoj prirodi,zivotinjsko,kao I andjeosko I bozansko,…pa necemo valjda tvrditi da smo postali evolutivno od andjela,ako imamo andjeoskog duhovnog u sebi….covek je od mnogo cega satkan,sto ne svedoci o njegovom poreklu,vec upravo da bi sve u ljubavi sazeo u sebe,kao sebi blisko,da bi bio car nad svom prirodom,a sasud duhovnog I bozanskog.Tako bar ja shvatam.Koliko je to iskoristio,drugo je pitanje.

I svakako da je adaptacija,kao I evolucija proces koji se desavao I desava se,ali na takav nacin da vrsta prelazi u vrstu,tesko,niti dokazivo,bar za sad …

Slazem se sa ovim zakljuckom na kraju u potpunosti(da covekovo stvaranje jos nije zavrseno....),ali se ne mirim jos uvek sa ovim sto rekoste za sam kraj ,da pravoslavni nemaju problem sa teorijom evolucije(cak I kad ona ukljucuje Boga),jer nije sve jedno kako covek vidi Boga,pa samim tim ni svoje poreklo I nastanak od Boga.U tom smislu nije dobar ni kreacionisticki-naucni ili protestanski stav,koji ukljucuje Tvorca,ali neodredjeno govori o Njemu ili na pogresan nacin.Sa teor.evolucije  je imao problem I otac Serafim Rouz(I to bas ovakvom,sa Bogom kao uzrokom),I Sv.Jovan Sangajski,I jos dosta pravoslavnih,pa i sama imam taj problem.

Dok sam citala prepisku izmedju Rouza I Kalomirosa,u recima oca Serafima sam zaista naisla na eho svog uverenja,I dozivljaja ove problematike.

Ali,Iskreno imala sam potrebu da medju danasnjim teolozima od poverenja, pronadjem odjek na svoje uverenje,no ocigledo je vama blizi stav Aleksandra Kalomirosa.Iako ne mogu promeniti pogled na ovu stvar,bez obzira sto cenim vase misljenje po mnogim pitanjima I postupcima,od srca se zahvaljujem na ovom iscrpnom objasnjenju I trudu koji ste ulozili.Pomenite u molitvama.