Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Milan023]

@@Milan023,

 

Само вам још једна порука фали и после вам аутомацки саме излазе без потребе да ми одобравамо.

У реду. ПС. Одговорих овде, без намере да гушим тему, праштајте. 

[verum est in beer]

Оче игумане,

Да ли подржаваш да монаси лутају по свету и баве се којекаквим стварима и имају којекакве "модерне" апаратуре, или си за то да су монаси ипак за манастир јер су се томе заветовали и посветили?

[мирођија]

Оче игумане,

Да ли подржаваш да монаси лутају по свету и баве се којекаквим стварима и имају којекакве "модерне" апаратуре, или си за то да су монаси ипак за манастир јер су се томе заветовали и посветили?

 

Поштовани verum est in beer,

пре него што отац Сава одговори можеш прочитати и ово ...http://www.ambasadarusije.rs/sr/vesti/u-ruskoj-pravoslavnoj-crkvi-ce-se-pojaviti-naucni-manastiri

Ово наводим јер је занимљиво за нашу дискусију.

[Miki]

Помаже Бог, оче!

 

Прије два дана сам посјетио ваш манастир, заједно са професором Миланом из призренске Богословије и одушевио сам се свиме оним што сам видио и осјетио тамо!

 

Оно је за мене право Хришћанство, космополитско и здраво, ослобођено национализма и других деструктивних идеологија које се често приписују Хришћанству. 

Све изгледа фантастично и посебно је импресивна чињеница колико људи из буквално цијелог свијета посједти Високе Дечане.

Већина манастира на Светој Гори може да вам позавиди на гостољубивости и духу (био сам тамо много пута).

 

Нека вас Господ Благослови и следећи пут доводим моје пријатеље са Тајвана и САД.

 

Миленко

[Драгиша]

Оче Саво, благословите!

 

Желим да вас питам, шта мислите о одржавању Косовских избора, и да ли ћете ви као свештено лице изаћи на те изборе?

[verum est in beer]

Поштовани verum est in beer,

пре него што отац Сава одговори можеш прочитати и ово ...http://www.ambasadarusije.rs/sr/vesti/u-ruskoj-pravoslavnoj-crkvi-ce-se-pojaviti-naucni-manastiri

Ово наводим јер је занимљиво за нашу дискусију.

 

Знаш како Мирођија, по некад кажем нешто кратко, а тако глупо. Па један од тих дана ми је био и јуче. Радио сам нешто цео дан и био мртав уморан када сам писао, па сам написао нешто, а у глави развио целу тезу и очекивао да ме отац разуме, један од оних фију дана

Хтео сам да питам, не да ли подржава, него да нам нешто каже о значају послушања код монаха. У смислу да има монаха као што су монаси на Косову и Метохији који су по послушању међу народом, где неуморно обилазе Србе и помажу колико год могу, а има монаха који су у свету и понашају се као манекени, а не помажу никоме, где је важно да буду виђени или да протествују. Е сада, као што се могло видети из много примера, чак и у блиској будућности, како када неко иде мимо послушања, може толико да га одведе од Цркве, да неко отпадне од Цркве, а све то због непослушања.

Па би волео неко његово виђење тога, пошто има толико искуства и монашког стажа, па да нам каже о послушању и непослушању и како то може монаха да узвиси или понизи.

[мирођија]

Знаш како Мирођија, по некад кажем нешто кратко, а тако глупо. Па један од тих дана ми је био и јуче. Радио сам нешто цео дан и био мртав уморан када сам писао, па сам написао нешто, а у глави развио целу тезу и очекивао да ме отац разуме, један од оних фију дана

Хтео сам да питам, не да ли подржава, него да нам нешто каже о значају послушања код монаха. У смислу да има монаха као што су монаси на Косову и Метохији који су по послушању међу народом, где неуморно обилазе Србе и помажу колико год могу, а има монаха који су у свету и понашају се као манекени, а не помажу никоме, где је важно да буду виђени или да протествују. Е сада, као што се могло видети из много примера, чак и у блиској будућности, како када неко иде мимо послушања, може толико да га одведе од Цркве, да неко отпадне од Цркве, а све то због непослушања.

Па би волео неко његово виђење тога, пошто има толико искуства и монашког стажа, па да нам каже о послушању и непослушању и како то може монаха да узвиси или понизи.

  Хвала брате на разумевању.

  Христос посреди нас.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог! Оче, благословите.

Интересује ме да ли дистрибуирате иконе, сликане у манастиру, у северни део Србије, Војводину, или се могу купити искључиво у манастиру? 

Свако добро.

Бог помогао брате,

 

Углавном сликамо иконе по наруџби и немамо готових сликаних икона за продају. Будући да сада иконе слика само о. Серапион, пошто су о. Иларион и о. Андреј на другим дужностима нисмо у могућности да узимамо више наруџби. Већином посетиоци манастира који су посебно заинтересовани изразе жељу за иконом и онда се на лицу места договоримо. Због већ преузетиих обавеза ред за чекање је прилично велики тако да оне којима хитније требају иконе упућујемо на друге иконописачке радионице.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче игумане,

Да ли подржаваш да монаси лутају по свету и баве се којекаквим стварима и имају којекакве "модерне" апаратуре, или си за то да су монаси ипак за манастир јер су се томе заветовали и посветили?

 

Монаси би требало највише времена да проводе у свом манастиру. Наравно, због потреба манастира поједина братија имају благослов да путују и врше потребне набавке и то је уобичајено у свим манастирима. Такође, када братија иду на лечење морају да изађу из манастира али за потребе вишедневног боравка имамо нашу кућу код Београда у којој монаси бораве и живе у поретку који је утврђен манастирским типиком. Ово је пракса која постоји у свим општежитељним манастирима. Наши монаси из Дечана не могу да путују када хоће и без потребе, то једноставно није наша пракса и део нашег поретка. Морам да кажем да је братију много теже натерати да путују када негде треба отићи јер се сви много лепше осећамо код куће у манастиру.

 

Што се тиче савремене технологије, важно је имати у виду да су манастири кроз историју били увек међу првима који су прихватали одређена савремена достигнућа али у циљу наше хришћанске мисије. Недуго после појаве Гутенбергове штампарске пресе монаси у Црној Гори већ раде на штампању првих књига:

 

"Тадашњи господар Црне Горе Ђурађ Црнојевић 1492. у Венецији набавља штампарску пресу са покретним словима и почиње да штампа богослужбене књиге. Прва књига из ове штампарије излази 4. јануара 1494. после читаве године упорног посла и носи име Октоих - првогласник. Штампарију и штампу је водио јеромонах Макарије, док је украшавање књига вршило седам монаха." Wikipedia http://bit.ly/1axSiBj

 

Такође у другој половини 16. века имамо штампарију у манастиру Грачаници где је у то време живео и радио већи број монаха. И наши дечански монаси у 16. веку активно раде на штампању књига. Нарочито бих поменуо мог имењака Саву Дечанца из 1597. који је штампао књиге у Венецији. 

 

За хришћане технологија је увек била прихватљива уколико може да омогући ефикаснији мисијски рад цркве. Тако и у данашње време користимо компјутере, мобилне телефоне и сл, не ради забаве и разоноде већ управо како бисмо имали бољи контакт са људима које интересује духовни живот. Ево и овај наш форум не би постојао да није информативних технологија. 

 

Уколико, међутим, савремена технологија одвлачи монаха од његовог духовног живота и циља, тада је она штетна. Према томе, савремена технологија није по себи штетна, већ једино начин њене употребе може бити добар или лош.

[Архимандрит Сава Јањић]

Поштовани verum est in beer,

пре него што отац Сава одговори можеш прочитати и ово ...http://www.ambasadarusije.rs/sr/vesti/u-ruskoj-pravoslavnoj-crkvi-ce-se-pojaviti-naucni-manastiri

Ово наводим јер је занимљиво за нашу дискусију.

 

Овоје веома занимљив текст који бих искористио као повод да нешто кажем у вези ове теме. Лично сматрам да постоји велика опасност да у постојећим околностима ти тзв. "учени манастири" крену путем интелекуталног елитизма и одвоје се од традиционалног монашког предања и зато је потребно сагледати ширу проблематику овог питања. У монашком животу ми не тежимо да акумулирамо знање и претворимо наше манастире у својеврсне академије или школе, већ да радимо на познању живог Бога. Наравно, то не искључује ни у чему потребу постојања и таквих институција у Цркви и монаха који би се бавили многим важним интелекуталним активностима на пољу образовања, истраживања и сл. Како да разрешимо овај проблем?

 

У западној хришћанској традицији постоје разноврсни монашки редови. Неки од њих су више контемплативни и монаси су потпуно посвећени молитви. Неки од њих као нпр. Картузијанци, које сам имао прилике да непосредно упознам, живе у потпуној одвојености од света и посетилаца, много више него наши монаси на Св. Гори. С друге стране имамо друге редове као нпр. Језуите, Доминиканце и сл. који су дали велики број значајних научника, професора, истраживача. 

 

У нашој православној источној традицији монаштво је увек у својој суштини остало окренуто непосредном живом познању Бога кроз молитвени и богослужбени живот и кроз послушања у заједници у којој живимо. Да ли то значи да се православни монаси не могу бавити науком? Засигурно могу, али треба јасно направити разлику. По мом мишљењу, монаси који се одлуче да живе у што је већој могуће одвојености од света и посвете себе традиционалном православном типу монаштва требало би да приме велику схиму и да са њом не могу да напредују ни у црквеној јерархији нити да напуштају своје манастире како би се бавили другим делатностима које су важне за Цркву. Они, пак, који желе да живе као монаси, али истовремено осећају позив да помогну Цркви у важним пословима (образовању, научном раду и сл) требало би да то чине искључиво као расофори без узимања традиционалних завета. И једни и други су монаси који ако служе честито Цркви раде веома похвалан и богоугодан посао, али различити су путеви служења.

 

У Грчкој на пример, имамо јасније дефинисане врсте монаха. С једне стране су Светогорци и монаштво у општежитељним манастирима који су већином у статусу исихастирија, односно подружница великих светогорских манастира. У њима монаси носе велику схиму и посвећени су традиционалном монашком животу светогорског типа и под духовном су јурисдикцијом Патријарха Цариградског као и Светогорци. Такви монаси према мом сазнању не бивају бирани ни за Епископе јер је амбиција у напредовању у црквеној јерархији озбиљна претња за општежитељног православног монаха. Познато је да не постоји пракса да Светогорски монаси као великосхимници постају Епископи или је реч о посебним изузецима. С друге стране, постоје монашке заједнице расофорних монаха који живе у целибату, али не примају монашку схиму и не дају формалне завете и већином су у свештеном чину. Они већином раде на помоћи локалном епископу у мисијском и образовном раду, воде школе појања, баве се хуманитарним радом, ангажовани су и у научном и интелектуалном раду, а неки од њих који имају посебан дар за пастирско руковођење завршавају више степене образовања како би се припремили за епископски чин. Делатности и једне и друге врсте монаха су и те како благословене и значајне за Цркву, али млад човек који жели да се потпуније посвети Богу мора да направи избор у каквој ће монашкој заједници живети.

 

У СПЦ немамо ту разлику и зато у јавности понекад настаје конфузија. На пример, често чујемо критику на рачун појединих људи који су примили монашки чин како би се више посветили Богу али и спремили за пастирско служење  јер путују по свету, завршавају школе и баве се научним радом. Њих критикују што не седе у манастиру, што путују по свету или чак што једу месо. По мени је њихов начин живота веома похвалан, уколико је са благословом надлежног Епископа, јер важно је да се они што боље спреме као будући пастири који ће водити нашу Цркву. Једино мислим да би било добро ти људи не примају уобичајене монашке завете као општежитељни монаси и да не узимају велику схиму, тј. да остају у статусу расофорног монаха. Они већином постају веома брзо клирици и самом чињеницом да нису ожењени, а приме чин, узимају на себе обавезу девичанског живота. Као клирици они примају истовремено и обавезу послушности према црквеним властима. Отуда сматрам да није неопходно да примају формалне монашке завете који упућују на начин живота у монашкој заједници и удаљености од света и светског живота, што се може видети из текста монашког пострига.

 

С друге стране, они који осећају позив да свој допринос Цркви дају у општежитељном монаштву требало би да примају велику схиму после које не било могуће напредовање у црквеној јерархији и бављење другим пословима у Цркви осим живота у свом манастиру и свом братству. На тај начин би се општежитељни манастири боље сачували од осипања и монаси од лутања по свету. У најранијим текстовима чина монашења говори се да монах даје обећање да ће остати у манастиру свога пострига, а после је због разних цкрвених потреба додато "или у месту које му по светом послушању буде додељено". Веома је важно приметити да је останак у свом манастиру покајања био једно од најранијих монашких правила и дан данас добро устројени манастири у Грчкој нпр. не примају монахе који су напустили свој манастир у коме су замонашени. У западним монашким регулама постоји и посебан завет "stabilitas loci" који одређује да монах мора да остане тамо где је започео монашки живот и трпељиво проходи послушање игуману и братији у Христу. 

 

Напомињем да су обе врсте монаха и те како потребне Цркви али да је фер према себи и Богу да млад човек који жели да поптуније служи Богу направи јасан избор пре уласка у манастир. Чему на пример да неко само формално даје монашке завете и обећање да ће остати у свом манастиру, а сутрадан се већ спрема да служи као пастир и да живи потпуно посвећен тој дужности?  Ако млад човек осећа позив и жељу да потпуније служи Богу у пастирском раду добро је да приђе Епископу и да уз њега живи монашки заједно са другима који раде при Епископији. Епископ би таквог човека могао да прими као расофора и омогући му даље школовање и припремање за служење Цркви у складу са својим могућностима. Они који имају више талента за научни рад могли би да раде на формирању и одређених института при Цркви које би водили и радили на даљој просвети.  С друге стране, монаси који су одлучили да буду у општежитељном манастиру треба да служе Цркви на други начин и, примивши велику схиму након периода духовне провере, свој допринос треба да дају превасходно у молитви, богослужењу и својим манастирским послушањима.

 

Не треба изгубити из вида да безбрачно свештенство никада није нестало у Православној Цркви. У Грчкој и Кипру нпр. су такви клирици већином у чину архимандрита, иако не живе у манастирима и вредно служе Цркви у разним другим делатностима. Такође су сви редом расофори, као што је и већина Епископа, ако не и сви, у чину расофорних монаха. Ова пракса сведочи да је реч о древном обичају у Цркви и код нас овакве разлике не постоје вероватно због специфичних околности у којима се историјски развијала Црква на нашим просторима.

 

За нас православне хришћане је важно да разумемо да је благословено свако служење у Цркви које је засновано на смирењу, љубави и послушању. Међу светитељима имамо не само монаха пустињака и оних из општежитељних манастира, већ велики број црквених пастира и великих учитеља Цркве, људи који су живели у браку или који су живели у девичанству, ожењених и неожењених свештенослужитеља. Зато је јако погрешно вредновати једно служење изнад другог на основу неких спољашњих, најчешће моралистичких, критеријума. Иако сам општежитељни монах, лично бих рекао да је пастирско служење највећи израз љубави према Богу јер пастири Цркве следују самом Архипастиру Христу и савкодневно себе приносе на жртву служења верном народу. А подвижничкии живот важан је за свако служење Богу, било да је реч о пастиру, монасима који живе у манастиру, монасима научницима или професорима, светштенику који има породицу, свештенослужитељу који служи Христу безбрачно, лаику који има породицу или, пак, оном који служи Богу у девичанству.

[Архимандрит Сава Јањић]

Знаш како Мирођија, по некад кажем нешто кратко, а тако глупо. Па један од тих дана ми је био и јуче. Радио сам нешто цео дан и био мртав уморан када сам писао, па сам написао нешто, а у глави развио целу тезу и очекивао да ме отац разуме, један од оних фију дана

Хтео сам да питам, не да ли подржава, него да нам нешто каже о значају послушања код монаха. У смислу да има монаха као што су монаси на Косову и Метохији који су по послушању међу народом, где неуморно обилазе Србе и помажу колико год могу, а има монаха који су у свету и понашају се као манекени, а не помажу никоме, где је важно да буду виђени или да протествују. Е сада, као што се могло видети из много примера, чак и у блиској будућности, како када неко иде мимо послушања, може толико да га одведе од Цркве, да неко отпадне од Цркве, а све то због непослушања.

Па би волео неко његово виђење тога, пошто има толико искуства и монашког стажа, па да нам каже о послушању и непослушању и како то може монаха да узвиси или понизи.

 

Ево да додам нешто још и на ово што сте рекли. Свако служење у Цркви зависи и од околности у којима живимо. Овде на Косову и Метохији ми, иако општежитељни монаси којима је наш унутрашњи монашки живот приоритет, не можемо а да не помажемо и нашем страдалном народу. Чак су и светогорски монаси у време грчког устанка против Османског Царства 1821-1832 отварали двери манастира за избеглице жене и децу свесно кршећи правило да на Св. Гору не смеју да се примају жене. Љубав је изнад свих правила и у ситуацији у којој се налазимо на Косову и Метохији дубоко осећамо да бисмо били крајње лицемерни да не помажемо у хуманитарном раду нашем Епископу и не радимо на другим пословима који су важни за очување нашег верног народа као живе Цркве Христове. Наравно, свесни смо да је то потреба у овом времену и да никада не смемо да занемаримо наше обавезе и послушања у манастиру.

 

Лично сам годинама ангажован у бројним пословима који редовно не спадају у опис активности општежитељног монаха. Ипак моји мотиви нису лични већ су засновани на потреби служења и мом манастиру и нашем верном народу. С временом су многе наше послове преузели други и надам се да ће уз постепену нормализацију ситуације и на Косову и Метохији бити много мање потребе да се ми као монаси ангажујемо у сферама живота које непосредно нису везане за наш монашки позив. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог, оче!

 

Прије два дана сам посјетио ваш манастир, заједно са професором Миланом из призренске Богословије и одушевио сам се свиме оним што сам видио и осјетио тамо!

 

Оно је за мене право Хришћанство, космополитско и здраво, ослобођено национализма и других деструктивних идеологија које се често приписују Хришћанству. 

Све изгледа фантастично и посебно је импресивна чињеница колико људи из буквално цијелог свијета посједти Високе Дечане.

Већина манастира на Светој Гори може да вам позавиди на гостољубивости и духу (био сам тамо много пута).

 

Нека вас Господ Благослови и следећи пут доводим моје пријатеље са Тајвана и САД.

 

Миленко

Захваљујем на твојим речима брате Миленко. За нас је манастир пре свега кућа Божија и икона оног начина постојања коме тежимо и које ће доћи у пуноћи Царства Божијег. Зато осећамо потребу да и кроз пријем гостију и све остале активности стално сведочимо ту реалност. Ми јесмо српски православни манастир и српска кућа која чува богате традиције нашег народа и наших светих владара. Али, истовремено ми имамо обавезу да свим људима, православнима или неправославнима, верницима или атеистима посведочимо реалност Божијег присуства, а пред Богом нема ни нација ни других овоземаљских подела јер нас посматра из перспективе вечности. У Дечанима то никада није било тешко јер се молитвама Св. Краља Стефана божанска благодат на посебан начин доживљава. Више пута сам био сведок како људи дођу са тешким предрасудама и на самом уласку у манастир, пре него што се и виде са нама, осете нешто посебно. 

 

Сећам се када сам као искушеник једном приликом са тадашњим црноречким братством био у посети блаженопочившем старцу Порфирију код Атине. Примио нас је у раним јутарњим часовима и почео је да нам прича о црноречком манастиру као да га гледа пред собом иако никада тамо није био и иако је у то време када смо га посетили био потпуно слеп. Били смо задивљени његовим даром. Тада је у једном тренутку рекао: "Али, шта то имате у тој пећинској цркви. Цела пећина светли, цело брдо светли". Наш игуман је рекао да у цркви имамо мошти Св. Петра Коришког. Старац је одговорио у духовном заносу: "Велики је то светитељ. Цело брдо светли, цео манастир..." Зато дубоко верујем да је и наш дечански манастир преплављен том нетварном светлошћу Божијом која се излива преко моштију светитеља и коју људи и природа око нас осећају и препознају свако на свој начин.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите!

 

Желим да вас питам, шта мислите о одржавању Косовских избора, и да ли ћете ви као свештено лице изаћи на те изборе?

 

Искрено морам да кажем да никада нисам учествовао у било каквим изборима, ни пре рата на Косову, ни после. Сматрам да је то питање слободне одлуке сваког човека и зато Црква не може да пружи једноставан одговор. Посебно не можемо да говоримо за кога и коју листу треба гласати јер смо овде позвани да радимо на зближавању наших људи, а не на политичким поделама. Да ли ћемо ми дечански монаси гласати? Највероватније да нећемо, а за кога би смо гласали? Живимо у општини у којој смо ми једини Срби и која нас држи у изолазицији већ 14. година да не можемо чак ни нормално да одемо до града. Искрено речено, мислим да то већ сви знају и нико нас то није ни питао до сада.

 

Међутим, у другим срединама на Косову и Метохији, где живи више нашег народа треба добро размислити какву одлуку донети. Очигледно да имамо пред собом два лоша решења, али у животу некада треба бирати оно које је мање лоше. Које год решење изаберемо важно је да се претходно запитамо да ли ћемо тим избором барем увећати шансе да нешто променимо на боље или ћемо једноставно изразити свој бунт и инат. Искрено се надам да ће наши људи бити разумни и наћи најбољи одговор на ова питања.

[Драгиша]

Искрено морам да кажем да никада нисам учествовао у било каквим изборима, ни пре рата на Косову, ни после. Сматрам да је то питање слободне одлуке сваког човека и зато Црква не може да пружи једноставан одговор. Посебно не можемо да говоримо за кога и коју листу треба гласати јер смо овде позвани да радимо на зближавању наших људи, а не на политичким поделама. Да ли ћемо ми дечански монаси гласати? Највероватније да нећемо, а за кога би смо гласали? Живимо у општини у којој смо ми једини Срби и која нас држи у изолазицији већ 14. година да не можемо чак ни нормално да одемо до града. Искрено речено, мислим да то већ сви знају и нико нас то није ни питао до сада.

 

Међутим, у другим срединама на Косову и Метохији, где живи више нашег народа треба добро размислити какву одлуку донети. Очигледно да имамо пред собом два лоша решења, али у животу некада треба бирати оно које је мање лоше. Које год решење изаберемо важно је да се претходно запитамо да ли ћемо тим избором барем увећати шансе да нешто променимо на боље или ћемо једноставно изразити свој бунт и инат. Искрено се надам да ће наши људи бити разумни и наћи најбољи одговор на ова питања.

 

Хвала оче на одговору, свако добро од Господа!

[Milan023]

Оче благословите
Можете ли ми нешто више рећи о монаштву, конкретно у Дечанима? Доста сам млад, али имам жељу да постанем монах. До сада сам на дуже једино боравио у манастиру Ковиљ. 
Свако добро, праштајте.