Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Milan Nikolic]

Тако мислим. Немам се ја чиме похвалити. У мом мирјанском окружењу влада тешка криза ,,морала'', а верујем да је у већини места тако.

Сведочења говоре да су први хришћани у заједницама били као једна породица. Па ја лично не видим да је тако, осим по манастирима које ретко обилазим.

[grigorije22]

Evo izasao je novi tekst oca Georgija Maksimova, pa kada bude imali vremena procitajte i ako mozemo da cujemo vase misljenje

 

http://www.svedokverni.org/istina-o-pravoslavnom-evolucionizmu-svestenik-georgije-maksimov/#05

[Vrhovac]

Hristos voskrese!

"dade mi se žalac u meso, anđeo sotonin, da me ćuša da se ne ponosim. "

Molim vas za tumačenje ovoga stiha. Jedni sveti tumače žalac kao bolest, a jedni pod žalcem razumeju i bližnje koji nanose naročito veliki duševni nemir.

hvala

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 23 часа, grigorije22 рече

Evo izasao je novi tekst oca Georgija Maksimova, pa kada bude imali vremena procitajte i ako mozemo da cujemo vase misljenje

 

http://www.svedokverni.org/istina-o-pravoslavnom-evolucionizmu-svestenik-georgije-maksimov/#05

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Упорни еволуционисти који су већином и атеисти виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране креационисти који иду у крајност већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке. 

Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу. 

Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити. 

Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.

Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира  све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек. 

[grigorije22]

On 19.12.2016. at 8:58, Архимандрит Сава Јањић рече

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Упорни еволуционисти који су већином и атеисти виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране креационисти који иду у крајност већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке. 

Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу. 

Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити. 

Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.

Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира  све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек. 

Ako bi ste jos samo mogli da prokomentarisete ovaj deo gde autor govori da su cudo i prirodni procesi u sukobu.

Настанак света – чудо или природни процес?

За многе је очигледна разлика између библијског и еволуционог описа настанка света. Међутим, далеко да се сви замишљају о узроцима толико озбиљне разлике. Није тајна да савремени научни поглед на свет уопште не објављује за свој циљ ‘познање Творца из творевине’, не користи се појмом ‘Бог’, већ стреми да при осмишљавању света створи такво објашњење које би искључивало непосредну божанску интервенцију.

Сагласно вери Цркве, настанак света представља натприродни акт, чудо. Управо га тако описује Библије, тако схватају Свети Оци. Наука за свој циљ, супротно томе, поставља стварање природне слике настанка света. У питању је принципијелна противречност која се не може уклонити, која и рађа овај конфликт. И теорија еволуције се појавила и добила толико широку и активну подршку у научним круговима управо као алтернатива натприродној слици стварања света.

Зато су било какви покушаји да се ‘помире ове две тачке гледишта’ осуђени на пропаст. Јер ако се озбиљно покуша са уношењем елемента чуда у еволуциону слику, директне божанске интервенције, онда ће то недвосмислено и категорично бити одбачено од стране науке која стоји на секуларним позицијама. ‘Православни’ еволуционисти то одлично схватају и чак и не покушавају да подвргну еволуциону теорију поновном тумачењу. Пошто сваку заиста натприродну слику настанка света савремена наука не може да прихвати.

Тада они доносе одлуку да жртвују оно што је у њиховим очима мање важно и ауторитетно од научне идеологије – хришћанско-библијску космогонију. Њима се из неког разлога чини да ће хришћани без негодовања прихватити радикално измењено тумачење Шестоднева, које га представља већ не као натприродни акт, чудо стварања света од стране Бога, већ као природни процес при коме се Богу додељује улога пасивног посматрача и, у најбољем случају, иницијатора најранијег стадијума овог процеса.

Можда се ‘православним’ еволуционистима чини да за разлику од ‘строге и принципијелне’ науке, Православље представља неко неодређено поље погодно за самоизражај где свако може да уноси какве год жели идеје и измењена тумачења. Међутим, није тако.

Желео бих да подсетим на једну од одлука Константинопољског Сабора 1084. године: „Онима који уместо да са чистом вером, у простоти срца и од све душе признају за несумњиве догађаје велика чуда које је извршио Спаситељ наш и Бог… и покушавају да их посредством мудровања прикажу немогућим или их тумаче на начин, како се њима чини, и упорни су у свом мишљењу – анатема“

На жалост, еволуционисти не схватају или се праве да не схватају просту ствар која је поменута изнад. Настанак света наука покушава да опише као природни процес који се одвија без било какве натприродне интервенције. У оквирима овог задатка, теорија еволуције је заиста најбоље што се може смислити. Са тим нико не спори. Међутим, Бог у Светом Писму описује стварање света као чудо, као низ натприродних поступака које је Он извршио. А пошто световна наука априори не ради са натприродним, следи да се питања порекла света, живота и човека налазе ван области компетенције науке. Ако она ипак покушава да се простире на ова питања, остајући притом на својим секуларним позицијама, онда ће неизбежно направити грешку, стварајући лажна објашњења тамо где се истинско објашњење налази ван сфере њене компетенције.

Исто тако и када научник – историчар пише о настанку хришћанства, сусреће се са тим да најранији извори сведоче да је Христос васкрсао. Међутим, научник, остајући на научној позицији зна да природни процеси не претпостављају васкрсење из мртвих. Зато разматрајући ово питање, он долази до закључка да хипотеза о томе да су ‘ученици украли тело’ заслужује више пажње или хипотеза да Христос заиста није умро на крсту, већ да је просто изгубио свест, а затим дошао себи, или нешто слично томе што је сагласно са ‘научним погледом на свет’. Ако научник јасно напише да је Христос заиста васкрсао из мртвих и вазнео се на небо, онда његов рад неће узети ни један озбиљни научни часопис.

Ту нема места за компромис. Или је васкрсао на чудесан начин или је остао мртав и подвргао се оним истим природним процесима којима су подвргнута тела свих умрлих. То исто је и са настанком света. Или је натприродно чудо стварања или је природни процес еволуције. Противречност је толико суштинска, колико то уопште може да буде.

Исто је и са нашом вером у свеопште васкрсење. Занимљиво је да су штитећи хришћанско учење о васкрсењу људског тела Свети Оци говорили: „Ако је Бог могао из земље да сазда људско тело, тим пре Он може да поново сазда тело које се распало у тој истој земљи“.[14] У случају теистичког еволуционизма може се користити овај аргумент ‘обрнуто’: ако верујемо да ће наша распаднута тела у Васкрсењу мртвих Господ поново сабрати из земље, шта нас спречава да признамо да је и на самом почетку света Он створио тело првог човека из ње, као што је и написано у Светом Писму?

Са тачке гледишта секуларне науке и Христово васкрсење и учење о свеопштем васкрсењу изгледа исто тако ‘ненаучно’ као и учење о чудесном стварању света које је изложено у Књизи Постања и код Светих Отаца Цркве.

Свети Атанасије Велики: „Својим покретом и жељом, предивно и уређено ствара јединствени свет… Јер се у томе открива чудесно дејство Његовог Божанства што једним и истим покретом, не у а време, већ одједном и све заједно… обраћа и приводи у уређење сагласно са природом сваке ствари… и на тај начин ствара неку чудну и заиста божанску уређеност“.[15]

Преподобни Јефрем Сирин: „Трава је у време свог стварања била плод једног покрета, али је изгледала као да је стара месецима. Такође је и дрвеће за време свог стварања представљало плод једног дана, али је по савршенству и плодовима који су оптерећивали гране, изгледало као плод година… Земља је по Божијој заповести истог трена извела гмизавце, пољске звери, грабљивице и стоку… Као што су дрвеће, трава, животиње, птице и човек били уједно и стари и млади: стари – по изгледу удова и њиховом саставу, млади по времену свог стварања; тако је и месец био уједно и стар и млад“.[16]

Свети Јован Златоуст: „Целокупна творевина је током пет дана била стварана једном речју и заповешћу… У трен ока Он је створио сву стоку и звери – и лава и медведа … и бика и коња и толико других корисних и угодних за служење људима! Таква је мудрост Творца!“[17]

Преподобни Исаак Сирин: „Бог је по једној Својој благој жељи изненада привео све из небића у биће и свака твар је стала пред Њим у савршенству.“[18]

Свети Кирил Јерусалимски: „Иако је рађање тела од тела и чудесно али је ипак могуће. А то да је прах земаљски постао човек је чудесније; да прах без облика добија очи и светлост, то је чудесније, да се из праха истог изгледа рађа и чврстина костију и нежна плућа и други разноврсни удови, то је чудесно… Одакле се Адам родио? Зар није Бог узео прах од земље и обликовао ово чудно створење?“[19]

Преподобни Максим Грк: „Јер шта није могуће Његовој стваралачкој сили којом је Он одједном украсио небо безбројним милионима звезда и одмах привео из небића у биће мноштво четвороножних животиња, морских риба и небеских птица, а сву земљу украсио безбројним цвећем и различитим вртовима и шумама“?[20]

Одлучио сам да одједном наведем толико много цитата да бих показао да у питању није нека засебна, већ општа светоотачка мисао – свет је био створен тренутним стваралачким поступцима Бога током шест дана, али је створено већ имало зрели изглед. Адам није био створен у виду ембриона, јер не би имао ко да га носи; прве птице нису биле створене у виду јаја, јер није било никога да их изнесе; прво дрвеће није било саздано у виду семена, јер би требало да се чека много година док не израсту и покажу своју лепоту. Бог је створио свет већ спремним, већ зрелим и савршеним у својој лепоти, са разгранатим дрвећем и високим планинама.

Не треба бити велики научник да би се приметило да свет изгледа старије од седам хиљада година. Преподобни Јефрем Сирин је о томе писао још хиљаду и по година пре него што Дарвин родио, указујући да су сва створења ‘била уједно и стара и млада: стара – по изгледу удова и њиховом саставу, млада по времену свог стварања“. Ако се узме на пример, лаптоп на коме је писана ова књига, он је био склопљен у фабрици за 12 минута. Ако се ту дода још време које је отишло на производњу компоненти, онда потребно време износи око једног дана. Никога неће задивити ова информација пошто је познато да је компјутер створио човек који је разумно биће. Међутим, ако поставимо следећи услов: ни о каквом творцу не треба говорити, неопходно је научно описати на који начин би овај лаптоп могао се настане сам од себе као последица природних процеса – онда би нам наравно и милијарда година била мало за наше умне конструкције.

Лаптоп се већ прави као спреман за рад, са детаљима који су прилагођени међусобно. Исто тако је био и створен свет – већ спреман за човеково обитавање у њему. Међу верујућима нема таквих глупака који би говорили да, на пример, горе или кањони могу сами од себе, због природних процеса, да се формирају за шест дана. Као што ни лаптоп не може да се појави сам од себе за пар дана. То је немогуће. Међутим, о томе се и ради, да нам је Бог кроз Своје откривење саопштио да је Он створио овај свет и на који начин га је створио. Да је у питању било чудо. А ако верујемо да је Бог Свемогућ, онда се чини да би било чудно да подвргнемо сумњи Његову способност да створи васељену за шест календарских дана. Управо нас свуда и окружују сведочанства величине нашег Творца. Не само ми сами, већ је чак и најобичнија бубица створена много савршеније од лаптопа.

Још пре 150 година, Свети Филарет Черниговски је указивао на то: „Геологија, говоре, налази у дубинама земље много таквог што би могло да се формира током хиљада година, а не у периоду од шест дана. Међутим, шестодневно стварање света код Мојсеја није се одвијало само по законима природе. Зато му прибрајати феномене само природе (тим пре, претпоставке о њима) представља логичку неправду“.[21]

На жалост, ‘православни’ еволуционисти су кренули супротним путем и одлучили да у својим вероучитељним конструкцијама споје очигледно неспојиво. Размотримо како покушавају да заобиђу проблем противречности њихових идеја Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве.

 

 Kao i ovaj deo gde se autor poziva na tumacenje Svetog Vladike Nikolaja  i Svetog Fotija

Између осталог, ова чуда не само да су слична, већ су и повезана међусобно. Свети Фотије Константинопољски пише о томе: „Зашто је Господ исцелио очи слепом од рођења, користећи се земљом, а не на други начин? Да би привео несумњивој вери разум оних који су у недоумици, на који начин је први човек био саздан из праха, пошто нема ни очевидца, нити сведока таквог стварања. Јер стварање најдрагоценијег дела људског тела, извршено пред свима, даје велику силу и ослонац да се не сумња такође и у вези са осталим при чијем стварању никаквог гледаоца није било… Истовремено се показује и то да Бог, Који сада пребива у људском облику и претвара прах у природу очију, јесте Исти Онај Који је некада створио човека из праха заједно са Оцем.“[107]

О овоме пише и Свештеномученик Иринеј Лионски: „У заблуди су следбеници Валентина који говоре да човек није створен из ове земље, већ из течне материје… Ако се наша тела након смрти претварају у ту саму земљу, онда следи да су из ње и била створена, како је Господ и показао када је из те исте земље створио очи“.[108]

А ево шта пише Свети Николај Српски о чуду исцељења згрчене жене: „Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? Како се покрете врат? Како наказа поста здрав човек? … О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше.

 

[Zoran Đurović]

пре 22 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова.

Цео даљи одговор могу да потпишем. 

[Ana B.]

Postovani oce Savo sta mozete reci na temu o bludu? Sta je sve blud i kako treba da se ponasaju oni koji su u vezi pre braka?

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/20/2016 at 14:32, grigorije22 рече

Ako bi ste jos samo mogli da prokomentarisete ovaj deo gde autor govori da su cudo i prirodni procesi u sukobu.

Настанак света – чудо или природни процес?

За многе је очигледна разлика између библијског и еволуционог описа настанка света. Међутим, далеко да се сви замишљају о узроцима толико озбиљне разлике. Није тајна да савремени научни поглед на свет уопште не објављује за свој циљ ‘познање Творца из творевине’, не користи се појмом ‘Бог’, већ стреми да при осмишљавању света створи такво објашњење које би искључивало непосредну божанску интервенцију.

Сагласно вери Цркве, настанак света представља натприродни акт, чудо. Управо га тако описује Библије, тако схватају Свети Оци. Наука за свој циљ, супротно томе, поставља стварање природне слике настанка света. У питању је принципијелна противречност која се не може уклонити, која и рађа овај конфликт. И теорија еволуције се појавила и добила толико широку и активну подршку у научним круговима управо као алтернатива натприродној слици стварања света.

Зато су било какви покушаји да се ‘помире ове две тачке гледишта’ осуђени на пропаст. Јер ако се озбиљно покуша са уношењем елемента чуда у еволуциону слику, директне божанске интервенције, онда ће то недвосмислено и категорично бити одбачено од стране науке која стоји на секуларним позицијама. ‘Православни’ еволуционисти то одлично схватају и чак и не покушавају да подвргну еволуциону теорију поновном тумачењу. Пошто сваку заиста натприродну слику настанка света савремена наука не може да прихвати.

.....

Још пре 150 година, Свети Филарет Черниговски је указивао на то: „Геологија, говоре, налази у дубинама земље много таквог што би могло да се формира током хиљада година, а не у периоду од шест дана. Међутим, шестодневно стварање света код Мојсеја није се одвијало само по законима природе. Зато му прибрајати феномене само природе (тим пре, претпоставке о њима) представља логичку неправду“.[21]

На жалост, ‘православни’ еволуционисти су кренули супротним путем и одлучили да у својим вероучитељним конструкцијама споје очигледно неспојиво. Размотримо како покушавају да заобиђу проблем противречности њихових идеја Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве.

 

 Kao i ovaj deo gde se autor poziva na tumacenje Svetog Vladike Nikolaja  i Svetog Fotija

Између осталог, ова чуда не само да су слична, већ су и повезана међусобно. Свети Фотије Константинопољски пише о томе: „Зашто је Господ исцелио очи слепом од рођења, користећи се земљом, а не на други начин? Да би привео несумњивој вери разум оних који су у недоумици, на који начин је први човек био саздан из праха, пошто нема ни очевидца, нити сведока таквог стварања. Јер стварање најдрагоценијег дела људског тела, извршено пред свима, даје велику силу и ослонац да се не сумња такође и у вези са осталим при чијем стварању никаквог гледаоца није било… Истовремено се показује и то да Бог, Који сада пребива у људском облику и претвара прах у природу очију, јесте Исти Онај Који је некада створио човека из праха заједно са Оцем.“[107]

О овоме пише и Свештеномученик Иринеј Лионски: „У заблуди су следбеници Валентина који говоре да човек није створен из ове земље, већ из течне материје… Ако се наша тела након смрти претварају у ту саму земљу, онда следи да су из ње и била створена, како је Господ и показао када је из те исте земље створио очи“.[108]

А ево шта пише Свети Николај Српски о чуду исцељења згрчене жене: „Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? Како се покрете врат? Како наказа поста здрав човек? … О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше.

Већ у претходном коментару сам нагласио да ако се пође од чињенице и наше вере да је Бог све што је створено превео у постојање ни из чега, јасно је да су и тзв. природни процеси такође створени од Бога. Све што је створено је чудо по себи. Одређена поступност у стварању не значи да постоје неки природни процеси и закони мимо Бога који детерминишу његову слободу, јер онда би значило да је нешто постојало и пре него што је све створено или да Бог ограничава сопствену слободу, обе могућности су апсурдне. Бог ствара све у акту слободне воље и љубави и у том контексту сасвим је ирелевантно за коначни смисао постојања и циљ стварања на који начин Бог чини оно што чини. Све што чини он чини добро јер је сам Онај који је добар (савршен, целовит) по себи, јер је Једини Сушти (који постоји). Свуда у створеној природи видимо истовремено велику сложеност и једноставност истовремено. Научници који проучавају микро свет и атомске честице на чудесан начин сусрећу се са законима који истовремено владају у макро козмосу. Сваки атом носи тајне бескрајних сазвежђа. Квантна механика нас уводи у свет у коме оно што ми доживљавамо као постојеће заправо зависи од нас самих као посматрача. Улазимо у свет иза огледала и сами назиремо да смо створени да будемо Божији саучесници и сатрудници у чудесном обиликовању света који је Он створио да би га управо преко човека вечно сјединио са собом и учинио вечним. 

Поступност (поредак) Божијег стварања, његов чудесни софтвер, својеврсни матрикс у коме живимо и крећемо се, уметничко је дело и зато се створени свет назива козмос, што на јелинском значи и свет и поредак. Древни Јелини су свет видели као потпуни склад и лепоту, али су веровали да је вечан. Ми хришћани верујемо да је свет створен вољом Божијом, и знамо да је вечан и савршен Онај који га је створио. Бог је зато творац, поета (ποιητής) и онај који уводи у постојање оно што ствара и онај који створено уобличава по својој чудесној премудрости. Недоумица која код неких постоји у погледу односа између чуда и природних закона је заправо последица наше ограничене логике и пале природе. И оно што видимо као чудо и оно што видимо као тзв. природан процес једнако су манифестације воље Божије, само што чуда не можемо да објаснимо својом логиком, а природне законе донекле рационално разумемо. Несавршеност коју видимо у свету заправо је последица губитка наше заједнице са Богом, а не одсуство поретка или савршености у Божијем стварању. 

Они који верују виде чуда као пројаву Божије премудрости и љубави, а они који не верују посумњаће у свако чудо и увек ће наћи изговора да га протумаче неким ”природним законима”.  Зато узрастајући у љубави Божијој све више све оно што нас окружује видимо као чудо Божије љубави и благодаримо му. Нажалост, они који иду другим правцем погрешно користећи своју од Бога им дату слободу, све мање виде лепоту Божије творевине и на крају у крајњем помрачењу ума не верују ни да сам Бог постоји. 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/21/2016 at 13:36, Ana Bjelan рече

Postovani oce Savo sta mozete reci na temu o bludu? Sta je sve blud i kako treba da se ponasaju oni koji su u vezi pre braka?

Пре свега треба нагласити зашто су важне врлине и какве последице страсти и грехови изазивају у човеку, посебно у односу према Богу и ближњима. О томе су писали многи свети оци. У свом спису о љубави Св. Максим исповедник понајвише говори о борби са страстима. Љубав, како сам већ напоменуо у једном од претходних одговора није емоција, нити се може свести на телесну љубав човека и жене, а поготово не на разне друге врсте ”љубави” које се у данашње време промовишу као опште прихватљива норма понашања. Љубав је, дакле, начин постојања и да бисмо заживели у заједници љубави са Богом и ближњима треба да се суочимо са страстима као неприродним кретањима човекове воље, које човека уводе у стање греха, односно (онтолошке) отуђености од Бога, и самим тим од ближњих. Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”.

Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. 

Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак.

Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти.

Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. 

Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. 

Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити.

[Ana B.]

Postovani oce Savo dozvolite da vam ispricam jedno cudo koje mi se dogodilo. Dugo sam bila sama i cak sam i pomisljalja da idem u manastir, jer jednostavno nikako nisam pronalazila coveka koji bi mi u potpunosti odgovarao. Bila sam u kontaktu sa jednim tipom i u san mi je doslo da samo treba da prekinem kontakt sa njim i da ce sve biti bolje. Pored toga citala sam dosta Bibliju, sve ono sto govore sveti oci, molila se svakoga dana, imala neko svoje molitveno pravilo, povremeno isla do hrama, trudila se da sto vise rastem u Hristu. Znala sam da manastirski zivot nije za mene, jer sam oduvek sanjala o bracnoj ljubavi i deci. Jedne noci sam se pomolila Bogu da usnim coveka za koga cu se udati. Sanjala sam profil i izgled tog muskarca. Posle toga nista se nije desavalo. Molila sam Boga da ponovo usnim da li cu se i za koga udati. Nista nisam sanjala. Uskoro sam na jako cudan nacin upoznala bas takvog coveka koji mi je i onda dosao u san i po svemu mi odgovara... Cuda su moguca i desavaju se svakoga dana ako odbacimo greh, molimo se i trudimo da obitavamo u bezgranicnoj Bozijoj ljubavi, ako volimo bliznje i pomazemo, jer svi imamo svoje slabosti.  Nasa je duznost da se pomazemo u ovom zemaljskom zivotu kao vojnici koji se bore za opste dobro uprkos zlu. 

[Хаџи Срђан]

Помаже Бог!

Оче Благословите,

http://www.crkva-dobrinja.org/prolog/jevandjelje.php?category=3

Оче радим читање јеванђеља за сваки дан у андроид апп. Можда ће питање бити конфузно али покушајте ме разумети: да ли где пише доле понедељак, уторак,среда итд... односи се на седмицу о блудном сину или горе о митару и фарисеју.  понедељак, уторак,среда па онда иде нр недеља о блудном сину.

Недеља - о митару и фарисеју
Апостол, зач. 296. 2. Тим. 3,10-15
Јеванђеље: Лука, зачало 89. (18,10-18,14)
Понедељак
Апостол, зач. 66. 2. Пет. 1,20-21; 2,1-9
Јеванђеље: Марко, зачало 59. (13,9-13,13)
Уторак
Апостол, зач. 67. 2. Пет. 2,9-22
Јеванђеље: Марко, зачало 60. 13,14-13,23
Среда
Апостол, зач. 68. 2. Пет. 3,1-18
Јеванђеље: Марко, зачало 61. 13,24-13,30
Четвртак
Апостол, зач. 69. 1. Јн 1,8-10; 2,1-6
Јеванђеље: Марко, зачало 62. 13,31-14,2
Петак
Апостол, зач. 70. 1. Јн 2,7-17
Јеванђеље: Марко, зачало 63. (14,3-14,9)
Субота
Апостол, зач. 295. и 270. 2.Тим. 3,1-9 и 1.Сол. 4, 13-17
Јеванђеље: Лука, зачало 103. (20,45-21,4)

Недеља - О блудном сину
Апостол, зач. 135. 1. Кор. 6,12-20
Јеванђеље: Лука, зачало 79. (15,11-15,32)

Понедељак
Апостол, зач. 71. 1. Јн 2,18-29; 3,1-10
Јеванђеље: Марко, зачало 49. 11,1-11,10

 

2) питање:

ово под 1 ако је нпр разлика 3 седмице онда идем од 29 понедељка итд...

НАПОМЕНА: Ако између Духова и недеље о Митару и фарисеју има више од 32 недеље, а може бити највише 37 недеља распоред читања Светог писма на Литургији је следећи:
1) у седмичне дане читамо већ прочитана зачала тј. вратимо се уназад онолико седмица колико недостаје или колика је разлика између броја седмица и бр. 32. (седмице за које постоји распоред)
2) Недељом читамо зачала по овом правилу: 
- у недељу која претходи недељи Митара и Фарисеја чита се Јеванђеље 32. недеље по Духовима (Лука, зач. 94.), 
- две недеље пре недеље Митара и фарисеја, чита се Јеванђеље 17. недеље по Духовима (Матеј, зачало 62.),
а ако недостаје још неко зачало � додаје се или понавља (вратимо се уназад) Јеванђеље прочитано у 31. недељу, па 30. недељу итд.

хвала!

 

 

[Goran123]

Pomaze Bog Oče, Ako mozete da mi odgovorite na sledeca pitanja:

Ko su odlučeni?

Da li se mi pravoslavni mozemo moliti za nepravoslavne, za sve ljude, za bilo kog covjeka?

Sta znaci pojam religijski indiferetizam?

I ko su inoslavni? 

Hvala Vam.

[Ana B.]

Sto se tice Miroljuba Petrovica sigurna sam da on prati ovaj forum. Ako je i dalje uporan u tome da ne bude u pravoslavnoj crkvi, mislim da mu se duplo vise oduzima kada govori protiv nje. Sta mislite na koji nacin bi on trebao da se obrati i krene pravim putem i kako se covek moze izboriti sa gordoscu? U danjasnje vreme ljudi su mnogo gordi i samoljubivi. Na koji nacin covek treba da se izbori sa tim? Svako dobro oce Savo!

[Goran123]

Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом.

Ako nas duhovni i telesni trud nije potpomognut Bozjom blagodaću,ako ne osjecamo Bozju blagodat, da li je moguće osloboditi se sile greha i sjediniti sa Gospodom?

Oprostite Oče

[Goran123]

Pomoz Bog Oče, oprostite na dosadi!

Mozete li mi objasniti sledece:

"...Medjutim, treba uočiti da navedeni kanoni zabranjuju pravoslavnim molitvu sa nepravoslavnim koja bi oznacavala zajednicu u veri sa njima, a ne molitvu za nepravoslavne, bilo privatnu, bilo iznimnu-javnu ..." ( e ovo oznacavati zajednicu u veri sa njima-sta to znaci)?