Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 19 часа, Goran123 рече

Oče ja imam strica koji ide u crkvu skoro svake nedelje(cesto) a mislim da ima nesto sa rastavljenom zenom,i on to ponekad javno govori, ne bas direktno, ali daje do znanja, a i on ima svoju zenu, nek mi Bog oprosti ako je ovo osuda, ali kakav odnos trebam imati sa njim, i sta mogu uciniti za njega?

Најбоље да се саветујете са својим парохијским свештеником.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 23 часа, Ana Bjelan рече

Oce Savo, zaboravite na pitanje previse je naporno. Ko smo mi da sudimo o drugom i da ga menjamo. Mozda jedino da nam objasnite malo o tom odnosu prema roditeljima kakav treba da bude. Svako dobro!

У овом тексту је лепо описано са цитатима из Св. Писма. Није православан сајт али је користан: https://gotquestions.org/Srpski/c/Serbian-honor-father-mother.html

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/11/2016 at 15:00, Goran123 рече

Pomoz Bog Oce, u molitvi pred Sveto Pricesce se cita: "...Jer necu kazati Tajnu neprijateljima Tvojim; niti ću ti dati celiv kao Juda..." a ja sam jednom prilikom pricao svojim drugovima u razredu koji su bili muslimani o Svetom Pricescu, govorio sam im o tome da se hleb i vino pretvaraju u telo i krv Gospoda Isusa Hrista i da mi to jedemo, na sta su oni lose odreagovali. Gadilo im se. Da li sam pogrijesio?

Не прича се о томе онима који још не могу да разумеју. Разумели су погрешно као и древни пагани који су оптуживали хришћане да једу малу децу на својим скуповима.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/11/2016 at 15:35, Ивановић рече

Поштовани оче Саво,

Читајући причу о великом инквизитору Достојевског, размишљао сам о томе да ли је ова прича упућена само римокатолицима или смо сви ми у опасности да постанемо велики инквизитори. Да ли покушај стварања неког православног идентитета код човјека или у цијелом једном народу може довести до неког вида прелести у духовном животу. Рецимо, стално се граде нови храмови, народ слави славу, епископи и свештеници су у одличним односима са властима, црква по истраживању јавног мњења има највеће повјерење у народу, итд. И већина је задовољна и одушевљена тим стањем. Али, гдје је ту Христос? Зар он није казао:''Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње!'' Како не изгубити Христа у свом том савременом погледу на вјеру које нам се нуди?

Најкраћа порука је "Цару царево, Богу Божије". Нећемо никада погрешити ако се тога држимо.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 23 часа, Goran123 рече

Oče, razlog zbog koga nisam prilazio Svetom Pričešću nije bila moja dostojnost(tako da kazem) zbog nekih dela ili nedela,  nego zbog toga sto ne osjecam blagodat nikako, ni mir, ni radost u Duhu Svetome pa zbog toga nisam pristupao Svetoj Čaši, uplašio sam se da sam pohulio i na Duha Svetoga, sto ne osjecam Blagodati nikako, zbog toga sam se smatrao nedostojnim i nisam pristupao Svetoj Čaši. Danas sam se pričestio. I sta znaci voliti nekoga u Hristu? Ja mislim da ne volim na taj nacin jer ne osjecam blagodat. Prije kao da sam zivio u Hristu jer sam osjecao Blagodat ponekad. Sad se osjecam kao da sam samo telesan a ne i duhovan i ne osjecam Blagodat, osjecam se kao da ne zivim duhovnim zivotom, postim ja, idem u crkvu, ali nekako kao da je sve to moralizam, nemam duhovnog vida, duhovnog osjecaja, blagodati, tako se osjecam, duhovno tupim. Sta vi mislite oče, o svemu ovome?

Већ смо говорили о овоме. Љубав не означава емоције, него много више од тога. Добро је да верујемо да смо слаби и немоћни. Бог је дошао не ради праведника, већ ради грешника који се кају. Свест о нашој грешности и слабости треба да нас подстакне на покајање, а не да се ваљамо у осећају недостојности као прасе у калу удаљујући се од Светог Причешћа. Повратак дому Очевом увек је радост јер нас он не чека тамо далеко, већ нам трчи у сусрет. Ако га ми чекамо у нашем блату да нам сам приђе, нисмо разумели причу о блудном сину. 

[Ana B.]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

У овом тексту је лепо описано са цитатима из Св. Писма. Није православан сајт али је користан: https://gotquestions.org/Srpski/c/Serbian-honor-father-mother.html

Problem je izmedju ostalog i to kada nismo vise deca, a igrom slucaja jos zivimo sa roditeljima, pa dolazi do nekih sukoba... Imam jos jedno pitanje kako da se odbranimo od tudjih negativnih misli i osecanja? Na primer ako je neko jako negativan kako da ne dozvolimo da to utice na nas? Ponekad ne postoji nacin da takvoj osobi pomognemo, jer ulazimo u sukob. Shvatila sam da je molitva jedino resenje da se odbranimo od svih negativnih zracenja.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 12/12/2016 at 15:49, prave vrijednosti рече

Pomaze Bog oce Savo !

U bogosluzenju,u raznim kako zajednickim tako i licnim molitvama i u opste u hriscanskom zivotu mi
cesto slavoslovimo (slavimo) Boga i Njegovo sveto ime.
Cesto govorimo "Slava Bogu","Slava ti Boze","Slava Ocu i Sinu I Svetome Duhu" ..itd.
Cak se i kaze da cemo sa andjelima u vjecnosti neprestno slaviti Boga. I kako andjeli na nebu neprestano
slave Boga.
U jednoj od molitava takodje stoji
:"Hriste Boze kome se u svako vreme i svakoga casa klanjaju i koga slave na nebu i na zemlji..".

Koji je smisao i razlog slavljenja Boga? Zasto se tako cesto i ,kao u predhodno navedenim primjerima,na taj nacin proslavlja (slavi) Bog i Njegovo sveto ime ?
Kako ljudski um koji je ogranicen i sagledava sve iz jedne sasvim druge perspektive,da shvati na najbolji nacin sve to,slavljenje Boga ovdje i u vjecnosti?
Dali je to slavljenje (slavoslovlje),Nesemu Bogu potrebno i dali Gospod od nas to ocekuje?

Hvala ...

Славити Бога значи исповедати нашу веру, љубав и наду у њега и служити му свим умом, срцем и душом својом. Још од почетка историје богоизабраног народа слављење Бога било је део богослужења (уп. 1 Дневника 16, посебно стихови 28-29) "Дајте Господу, племена народна, дајте Господу славу и част. Дајте Господу славу према имену Његовом, носите даре и идите преда Њ, поклоните се Господу и светој красоти." Имамо много примера и у Псалмима. Између Бога и народа Израиљског изграђиван је посебан однос који је изричито подразумевао да народ мора да поштује само једног Бога и да се одрекне идолопоклонства. То је било јако тешко јер појам једнога Бога није био разумљив људима тог времена и Израиљци су често прибегавали идолопоклонству због чега су пролазили кроз страдања која је Бог по својој љубави допуштао да би му се обратили у невољи и вратили покајањем. Пророк Исаија каже: "Ја сам Господ, то је име моје, и славу своју нећу дати другом ни хвалу своју ликовима резаним." (Ис. 42.8). Истицање да само Њему, живом Богу који их је извео из Египта приличи слава и да се може славити само његово Име које је било толико свето да га Јевреји нису никада изговарали већ су га замењивали најчешће са Адонаи (אֲדֹנָי, што обично преводимо као Господ) Име Божије ЈХВХ יהוה‎ (тетраграматон) било је веома важно да би се народ сачувао од поновног пада у многобоштво. У књизи Исхода сам Господ каже за себе 3.14 אֶהְיֶה אֲשֶׁר אֶהְיֶה ehyeh ašer ehyeh - Ја сам онај који јесам (који постојим, сушти). Зато је само Име Божије, које се није изговарало, свето јер означава саму тајну Бога који је једини који постоји по себи, а све остало што постоји уведено је у постојање његовом вољом и љубављу. Слављењем Бога и имена Божијег, Сина Његовог Јединородног који га је објавио и у чије име му се молимо и Духа Светога основа је наше вере у Једног али Тројичног Бога. Име Бога није обичан назив, већ означава тајну његовог начина постојања. Отуда Отац, Син и Дух Свети нису називи, већ означавају однос који постоји међу ипостасима Св. Тројице. Отац је извор Божанства из кога се рађа његов вечносушни Син и исходи вечносушни Дух. Дух Свети је и Дух Сина и њиме се даје у времену, у домостроју спасења. Зато славећи Оца, Сина и Светог Духа ми исповедамо тајну самог Бога и изражавамо своју благодарност Ономе који нас је створио и по чијем благовољењу сви ми треба да постанемо причасници Бога живога, богови по благодати.

Христос нас учи да ако љубимо Бога, вршћићемо његове заповести (уп. Јн 14.15) што значи да Богу самоме није потребна хвала ради хвале, већ као израз љубави и верности који се пројављују кроз живот у заповестима Божијим. Однос који је Бог успоставио са човеком још у времену Старог Завета, а посебно преко оваплоћеног свог Сина однос је потпуне преданости и поверења. У древним временима богови су сматрани натприродним бићима која су имала одређене моћи па су им се људи обраћали за разне потребе. Свест о томе да је све створио само Један Бог и да само он постоји и њему једином треба служити била је страна обичним људима, а посебно философима који су у паганским боговима видели више символе одређених философских стварности. Мисао да Бог не само може да постане човек, већ и да пострада на крсту била је невиђено апсурдна за многобошце. Отуда је Божије стално тражење поверења и послушања од свог народа тако приметно и различито од других вера. У 2Мој 20.4-5 стоји "Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ (љубоморан), који походим грехе отачке на синовима до трећег и до четвртог кољена, оних који мрзе на мене". Бог јасно истиче да је заједница човека са Богом немогућа уколико човек обожава идоле и везује се у ширем смислу не само за измишљене богове, већ за страсти, новац, богатство, наше ограничено расуђивање и слично. 

Када говоримо о слави Божијој треба рећи да не мислимо само на прослављање Бога које му приличи и које му непрестано упућују анђелске силе, већ на славу Божију као нетварну светлост у којој Бог пребива. О тој слави говори првомученик Стефан у своме виђењу пред мученичко страдање: "А он, пун Духа Светога, погледа на небо и видје славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу" (Д.ап. 7.55) Они који задобију благодатни дар Духа Светога и виде преображеним очима нетварну светлост Божију и сами учествују у тој слави и бивају прослављени у Богу. Човек је и створен да би живео у тој слави и сам Син Божији је дошао, понизивши себе до крста и крсне смрти да би нам отворио пут ка тој слави, коју Он вечно има у Оца и у коме (у Цркви као Телу Његовом) треба да имамо и ми у Бога у вечности.

Завршио бих речима Христове Првосвештеничке молитве у 17. глави Еванђеља по Јовану:

"Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; Као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде."

 

[Goran123]

On 12/11/2016 at 18:41, Milan Nikolic рече

Дозволи мени убогом да ти кажем. Благостање које тражиш и љубав коју желиш осетићеш када припомогнеш гладном, а таквих увек има у реду за причешће.

Jel se misli na takvu zajednicu da sa ljudima sa kojima budemo u crkvi imamo dobre odnose i da pomognemo onima kojima je to potrebno kao sto ste vi naveli?

[Milan Nikolic]

Тако мислим. Немам се ја чиме похвалити. У мом мирјанском окружењу влада тешка криза ,,морала'', а верујем да је у већини места тако.

Сведочења говоре да су први хришћани у заједницама били као једна породица. Па ја лично не видим да је тако, осим по манастирима које ретко обилазим.

[grigorije22]

Evo izasao je novi tekst oca Georgija Maksimova, pa kada bude imali vremena procitajte i ako mozemo da cujemo vase misljenje

 

http://www.svedokverni.org/istina-o-pravoslavnom-evolucionizmu-svestenik-georgije-maksimov/#05

[Vrhovac]

Hristos voskrese!

"dade mi se žalac u meso, anđeo sotonin, da me ćuša da se ne ponosim. "

Molim vas za tumačenje ovoga stiha. Jedni sveti tumače žalac kao bolest, a jedni pod žalcem razumeju i bližnje koji nanose naročito veliki duševni nemir.

hvala

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 23 часа, grigorije22 рече

Evo izasao je novi tekst oca Georgija Maksimova, pa kada bude imali vremena procitajte i ako mozemo da cujemo vase misljenje

 

http://www.svedokverni.org/istina-o-pravoslavnom-evolucionizmu-svestenik-georgije-maksimov/#05

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Упорни еволуционисти који су већином и атеисти виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране креационисти који иду у крајност већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке. 

Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу. 

Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити. 

Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.

Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира  све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек. 

[grigorije22]

On 19.12.2016. at 8:58, Архимандрит Сава Јањић рече

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Упорни еволуционисти који су већином и атеисти виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране креационисти који иду у крајност већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке. 

Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу. 

Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити. 

Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.

Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира  све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек. 

Ako bi ste jos samo mogli da prokomentarisete ovaj deo gde autor govori da su cudo i prirodni procesi u sukobu.

Настанак света – чудо или природни процес?

За многе је очигледна разлика између библијског и еволуционог описа настанка света. Међутим, далеко да се сви замишљају о узроцима толико озбиљне разлике. Није тајна да савремени научни поглед на свет уопште не објављује за свој циљ ‘познање Творца из творевине’, не користи се појмом ‘Бог’, већ стреми да при осмишљавању света створи такво објашњење које би искључивало непосредну божанску интервенцију.

Сагласно вери Цркве, настанак света представља натприродни акт, чудо. Управо га тако описује Библије, тако схватају Свети Оци. Наука за свој циљ, супротно томе, поставља стварање природне слике настанка света. У питању је принципијелна противречност која се не може уклонити, која и рађа овај конфликт. И теорија еволуције се појавила и добила толико широку и активну подршку у научним круговима управо као алтернатива натприродној слици стварања света.

Зато су било какви покушаји да се ‘помире ове две тачке гледишта’ осуђени на пропаст. Јер ако се озбиљно покуша са уношењем елемента чуда у еволуциону слику, директне божанске интервенције, онда ће то недвосмислено и категорично бити одбачено од стране науке која стоји на секуларним позицијама. ‘Православни’ еволуционисти то одлично схватају и чак и не покушавају да подвргну еволуциону теорију поновном тумачењу. Пошто сваку заиста натприродну слику настанка света савремена наука не може да прихвати.

Тада они доносе одлуку да жртвују оно што је у њиховим очима мање важно и ауторитетно од научне идеологије – хришћанско-библијску космогонију. Њима се из неког разлога чини да ће хришћани без негодовања прихватити радикално измењено тумачење Шестоднева, које га представља већ не као натприродни акт, чудо стварања света од стране Бога, већ као природни процес при коме се Богу додељује улога пасивног посматрача и, у најбољем случају, иницијатора најранијег стадијума овог процеса.

Можда се ‘православним’ еволуционистима чини да за разлику од ‘строге и принципијелне’ науке, Православље представља неко неодређено поље погодно за самоизражај где свако може да уноси какве год жели идеје и измењена тумачења. Међутим, није тако.

Желео бих да подсетим на једну од одлука Константинопољског Сабора 1084. године: „Онима који уместо да са чистом вером, у простоти срца и од све душе признају за несумњиве догађаје велика чуда које је извршио Спаситељ наш и Бог… и покушавају да их посредством мудровања прикажу немогућим или их тумаче на начин, како се њима чини, и упорни су у свом мишљењу – анатема“

На жалост, еволуционисти не схватају или се праве да не схватају просту ствар која је поменута изнад. Настанак света наука покушава да опише као природни процес који се одвија без било какве натприродне интервенције. У оквирима овог задатка, теорија еволуције је заиста најбоље што се може смислити. Са тим нико не спори. Међутим, Бог у Светом Писму описује стварање света као чудо, као низ натприродних поступака које је Он извршио. А пошто световна наука априори не ради са натприродним, следи да се питања порекла света, живота и човека налазе ван области компетенције науке. Ако она ипак покушава да се простире на ова питања, остајући притом на својим секуларним позицијама, онда ће неизбежно направити грешку, стварајући лажна објашњења тамо где се истинско објашњење налази ван сфере њене компетенције.

Исто тако и када научник – историчар пише о настанку хришћанства, сусреће се са тим да најранији извори сведоче да је Христос васкрсао. Међутим, научник, остајући на научној позицији зна да природни процеси не претпостављају васкрсење из мртвих. Зато разматрајући ово питање, он долази до закључка да хипотеза о томе да су ‘ученици украли тело’ заслужује више пажње или хипотеза да Христос заиста није умро на крсту, већ да је просто изгубио свест, а затим дошао себи, или нешто слично томе што је сагласно са ‘научним погледом на свет’. Ако научник јасно напише да је Христос заиста васкрсао из мртвих и вазнео се на небо, онда његов рад неће узети ни један озбиљни научни часопис.

Ту нема места за компромис. Или је васкрсао на чудесан начин или је остао мртав и подвргао се оним истим природним процесима којима су подвргнута тела свих умрлих. То исто је и са настанком света. Или је натприродно чудо стварања или је природни процес еволуције. Противречност је толико суштинска, колико то уопште може да буде.

Исто је и са нашом вером у свеопште васкрсење. Занимљиво је да су штитећи хришћанско учење о васкрсењу људског тела Свети Оци говорили: „Ако је Бог могао из земље да сазда људско тело, тим пре Он може да поново сазда тело које се распало у тој истој земљи“.[14] У случају теистичког еволуционизма може се користити овај аргумент ‘обрнуто’: ако верујемо да ће наша распаднута тела у Васкрсењу мртвих Господ поново сабрати из земље, шта нас спречава да признамо да је и на самом почетку света Он створио тело првог човека из ње, као што је и написано у Светом Писму?

Са тачке гледишта секуларне науке и Христово васкрсење и учење о свеопштем васкрсењу изгледа исто тако ‘ненаучно’ као и учење о чудесном стварању света које је изложено у Књизи Постања и код Светих Отаца Цркве.

Свети Атанасије Велики: „Својим покретом и жељом, предивно и уређено ствара јединствени свет… Јер се у томе открива чудесно дејство Његовог Божанства што једним и истим покретом, не у а време, већ одједном и све заједно… обраћа и приводи у уређење сагласно са природом сваке ствари… и на тај начин ствара неку чудну и заиста божанску уређеност“.[15]

Преподобни Јефрем Сирин: „Трава је у време свог стварања била плод једног покрета, али је изгледала као да је стара месецима. Такође је и дрвеће за време свог стварања представљало плод једног дана, али је по савршенству и плодовима који су оптерећивали гране, изгледало као плод година… Земља је по Божијој заповести истог трена извела гмизавце, пољске звери, грабљивице и стоку… Као што су дрвеће, трава, животиње, птице и човек били уједно и стари и млади: стари – по изгледу удова и њиховом саставу, млади по времену свог стварања; тако је и месец био уједно и стар и млад“.[16]

Свети Јован Златоуст: „Целокупна творевина је током пет дана била стварана једном речју и заповешћу… У трен ока Он је створио сву стоку и звери – и лава и медведа … и бика и коња и толико других корисних и угодних за служење људима! Таква је мудрост Творца!“[17]

Преподобни Исаак Сирин: „Бог је по једној Својој благој жељи изненада привео све из небића у биће и свака твар је стала пред Њим у савршенству.“[18]

Свети Кирил Јерусалимски: „Иако је рађање тела од тела и чудесно али је ипак могуће. А то да је прах земаљски постао човек је чудесније; да прах без облика добија очи и светлост, то је чудесније, да се из праха истог изгледа рађа и чврстина костију и нежна плућа и други разноврсни удови, то је чудесно… Одакле се Адам родио? Зар није Бог узео прах од земље и обликовао ово чудно створење?“[19]

Преподобни Максим Грк: „Јер шта није могуће Његовој стваралачкој сили којом је Он одједном украсио небо безбројним милионима звезда и одмах привео из небића у биће мноштво четвороножних животиња, морских риба и небеских птица, а сву земљу украсио безбројним цвећем и различитим вртовима и шумама“?[20]

Одлучио сам да одједном наведем толико много цитата да бих показао да у питању није нека засебна, већ општа светоотачка мисао – свет је био створен тренутним стваралачким поступцима Бога током шест дана, али је створено већ имало зрели изглед. Адам није био створен у виду ембриона, јер не би имао ко да га носи; прве птице нису биле створене у виду јаја, јер није било никога да их изнесе; прво дрвеће није било саздано у виду семена, јер би требало да се чека много година док не израсту и покажу своју лепоту. Бог је створио свет већ спремним, већ зрелим и савршеним у својој лепоти, са разгранатим дрвећем и високим планинама.

Не треба бити велики научник да би се приметило да свет изгледа старије од седам хиљада година. Преподобни Јефрем Сирин је о томе писао још хиљаду и по година пре него што Дарвин родио, указујући да су сва створења ‘била уједно и стара и млада: стара – по изгледу удова и њиховом саставу, млада по времену свог стварања“. Ако се узме на пример, лаптоп на коме је писана ова књига, он је био склопљен у фабрици за 12 минута. Ако се ту дода још време које је отишло на производњу компоненти, онда потребно време износи око једног дана. Никога неће задивити ова информација пошто је познато да је компјутер створио човек који је разумно биће. Међутим, ако поставимо следећи услов: ни о каквом творцу не треба говорити, неопходно је научно описати на који начин би овај лаптоп могао се настане сам од себе као последица природних процеса – онда би нам наравно и милијарда година била мало за наше умне конструкције.

Лаптоп се већ прави као спреман за рад, са детаљима који су прилагођени међусобно. Исто тако је био и створен свет – већ спреман за човеково обитавање у њему. Међу верујућима нема таквих глупака који би говорили да, на пример, горе или кањони могу сами од себе, због природних процеса, да се формирају за шест дана. Као што ни лаптоп не може да се појави сам од себе за пар дана. То је немогуће. Међутим, о томе се и ради, да нам је Бог кроз Своје откривење саопштио да је Он створио овај свет и на који начин га је створио. Да је у питању било чудо. А ако верујемо да је Бог Свемогућ, онда се чини да би било чудно да подвргнемо сумњи Његову способност да створи васељену за шест календарских дана. Управо нас свуда и окружују сведочанства величине нашег Творца. Не само ми сами, већ је чак и најобичнија бубица створена много савршеније од лаптопа.

Још пре 150 година, Свети Филарет Черниговски је указивао на то: „Геологија, говоре, налази у дубинама земље много таквог што би могло да се формира током хиљада година, а не у периоду од шест дана. Међутим, шестодневно стварање света код Мојсеја није се одвијало само по законима природе. Зато му прибрајати феномене само природе (тим пре, претпоставке о њима) представља логичку неправду“.[21]

На жалост, ‘православни’ еволуционисти су кренули супротним путем и одлучили да у својим вероучитељним конструкцијама споје очигледно неспојиво. Размотримо како покушавају да заобиђу проблем противречности њихових идеја Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве.

 

 Kao i ovaj deo gde se autor poziva na tumacenje Svetog Vladike Nikolaja  i Svetog Fotija

Између осталог, ова чуда не само да су слична, већ су и повезана међусобно. Свети Фотије Константинопољски пише о томе: „Зашто је Господ исцелио очи слепом од рођења, користећи се земљом, а не на други начин? Да би привео несумњивој вери разум оних који су у недоумици, на који начин је први човек био саздан из праха, пошто нема ни очевидца, нити сведока таквог стварања. Јер стварање најдрагоценијег дела људског тела, извршено пред свима, даје велику силу и ослонац да се не сумња такође и у вези са осталим при чијем стварању никаквог гледаоца није било… Истовремено се показује и то да Бог, Који сада пребива у људском облику и претвара прах у природу очију, јесте Исти Онај Који је некада створио човека из праха заједно са Оцем.“[107]

О овоме пише и Свештеномученик Иринеј Лионски: „У заблуди су следбеници Валентина који говоре да човек није створен из ове земље, већ из течне материје… Ако се наша тела након смрти претварају у ту саму земљу, онда следи да су из ње и била створена, како је Господ и показао када је из те исте земље створио очи“.[108]

А ево шта пише Свети Николај Српски о чуду исцељења згрчене жене: „Како се исправи крива кичма и не сломи се? Како се покрете непокретни врат и не беше болно? Требало је милиони година да прођу, говоре бесловесни умови у наше доба, да се кичма мајмунска усправи и да мајмун постане човек! Тако говоре, јер не познају силу и моћ Живога Бога. Гле, требало је ваљда само један секунд, па да се на једну реч Господа Исуса исправи кичма женина, кривља много од кичме мајмунске! Но, како се исправи кичма? Како се покрете врат? Како наказа поста здрав човек? … О свему томе не питај, него иди и хвали Бога као што га и ова жена хваљаше.

 

[Zoran Đurović]

пре 22 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова.

Цео даљи одговор могу да потпишем. 

[Ana B.]

Postovani oce Savo sta mozete reci na temu o bludu? Sta je sve blud i kako treba da se ponasaju oni koji su u vezi pre braka?