Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

4 hours ago, IgaL5086 рече

Како човек може да добије душевни мир?

Духовни мир је за нас хришћане обитавање у Духу Светоме. Он се не постиже неким психо-физичким методама, већ је дар Божији који нам се даје када свој ум и срце отворимо за деловање благодати Божије. Бог увек делује у синергији са човеком и без нашег труда ни Бог не долази у помоћ. Наше срце не можемо отворити интелектуалним знањем или својом вољом јер смо духовно раслабљени. Савремени човек је често оптерећен тешким мислима, или размишља о прошлости или брине шта ће бити у будућности. Углавном, понајмање живи у садашњем тренутку. Наше духовне силе су расејане, живимо у непажњи (одсуству трезвоумља), покушавамо да остваримо себе тако што све подређујемо свом лажном ја, свом егу, које је илузија и резултат палог човековог стања. Зато не примећујемо друге око себе или их волимо само онолико и онако како то нама може да донесе неку врсту утехе или сигурности. Човек без заједнице са Христом је усамљен, дубоко незадовољан, често огорчен, проблеме види у другима и стално је са њима у конфликту, а собом је незадовољан јер пред собом стално постављамо нереалне и неаутентичне циљеве. Отуда човек тражи утеху у пороцима и греху који постаје псеудо-потреба, друга човекова природа, средство да побегнемо од стварности у неки виртуелни свет.

Зато је важно да сваки дан и час сабирамо молитвено свој ум, да све што радимо радимо са благодарношћу, захваљујући Богу на сваком даху као дару живота. Бог је све чудесно створио и треба да то примећујемо и вежемо молитвене речи благодарности за сваки свој дах и све што радимо. На пример, нешто узмемо да читамо, али нам пажња лута (расејаност је неприродно стање наше душе и расипа наше богомдане енергије). Док читамо или чак разговарамо са другима, мисли нам лутају и размишљамо шта треба да радимо, коме да се јавимо на телефон, прегледамо поруке, мејлове. Када смо сами не можемо да поднесемо тишину и одмах тражимо забаву, телевизију, слушамо музику, идемона интернет, бесомучно скупљамо информације и смућујемо и узнемиравамо своје срце. Човек треба да се у сваком тренутку концентрише на оно што ради и онда ће и наједноставнији послови постати извор духовне радости и мира. Духовни мир не постиже се само изолацијом јер има људи који су изоловани, али су стално изложени метежу својих негативних мисли и маштања. Тајна духовног мира јесте да будемо присутни у сваком тренутку и поверујемо да управо сада и овде можемо да будемо са Богом у срцу. Тада ће се бура мисли смирити, а са њима полако и деловање страсти и у тишини ума човек сагледава лепоте Божије и уз помоћ Божије благодати задобија живо и делатно осећање Божијег присуства у нашем срцу. За ово треба много труда и сталног враћања ума од лутања и расејаности, да се срце отвори за деловање Духа Светога, а светитељи нас уче да онда све бива другачије. 

Многи ће рећи, па ово је само за ретке подвижнике, велике молитвенике, а не за нас обичне свакодневне смртнике. Проблем је у томе што управо ова заблуда све нас држи у сталној расејаности и духовној одсустности. Ако нешто не урадимо наш живот ће проћи као сан и на крају ћемо се питати, где смо били и шта смо радили. Сва људска задовољства и утехе су пролазне и човек не може да доживи духовно испуњење живећи у сећањима или у нереалним очекивањима да ће једног дана нешто само по себи да се деси. Тајна Божија јесте да треба искупљивати време тј. користити сваки моменат и давати му смисао - када читамо да читамо, када пишемо да пишемо, када разговарамо да будемо присутни и искрено слушамо онога са којим разговарамо, када радимо у башти да и то радимо са љубављу, када слушамо музику да пратимо умом ток мелодије, а не да сањамо, када једемо да не узимамо храну расејано размишљајући шта ћемо после радити јер онда узимање хране постаје неуротично и штети здрављу. Ако се овоме научимо, полако ћемо се научити да нам треба само оно што је аутентична духовна потреба наше личности. Све ово је суштина исихастичког метода живота који није намењен само монасима и испосницима, већ свим хришћанима. Све треба радити благодарно односно како се то каже на грчком евхаристијски. Тада и тешке и непријатне ствари доживљавамо као део живота који је велика тајна Божија и све сагледавамо у једном другом светлу, у логосности Божијој. Болест када се прими са благодарношћу може бити извор неизмерне утехе. Наше мисли су енергија и негативне мисли не само да стварају још већи поремећај у нашем телу и нарушавају нам здравље, већ и око себе ширимо лошу атмосферу. Човек који стално смирава своје мисли Христовим именом и вежба се у трезвоумљу око себе шири радост, не само да лакше и истинскије воли оне око себе, већ чини да га и други воле и осећају утеху. Исправљајући себе и враћајући се у духовно здраво тј. природно стање исправљамо свет око себе. Ми не мењамо свет револуционарно, већ исправљајући себе откривамо другима и сведочимо нови живот и смисао у Христу.

Сила молитве је огромна али за нас то све звучи апстрактно јер са расејаним мислима нема молитве. Када се човеков ум фокусира као сноп светлости, он почиње да делује са силом и делује на друге и збивања око себе. Молитва није списак жеља које расејано и у машти набрајамо, већ тихо пребивање ума у наручју Божијег присуства, као детета у мајчином наручју. О томе нас уче велики делатници молитве. На нама је, дакле, да прво поверујемо у то, а потом да се трудимо цео живот. Паднемо, заборавимо се, али опет се устајемо и с временом и уз Божију помоћ почећемо да разумевамо све оно што Христовим поукама и речима апостола сада звучи неразумљиво и чудно. 

Често људи кажу, па Бог није рекао да живимо на земљи без свакодневних радости и занимација. Пазимо, Бог нас је створио за вечни живот и онај који осети деловање Духа Светога ништа више не доживљава као раније. Све оно што је служило за бег од стварсности: гомилање новца, непотребног знања, све што је претерано и што нас одвлачи и од себе и Бога, све то постаје бесмислено и човек осећа да је само једно потребно. То осећање не може да се вештачки произведе јер онда постајемо чудаци и падамо у прелест, већ је то дар Божији јер Бог жели да тако живимо у вечности. Важно је да отворимо срце за ту тајну, а не да бежимо у свет снова. Бог није негде горе, он је ту, у нашим срцима је Царство небеско. Највећа трагедија палог човека јесте што то неће да поверује Богу и верује ономе који га је преварио да је човек сам себи бог. 

На крају ћу испричати један лични доживљај. Као искушеник био сам са братијом код светог старца Порфирија Капсокаливијског код Атине. Након разговора у коме нам је давао поуке рекао је у једном тренутку, "а сада да мало поћутимо и да пребивамо у Духу Светоме". И дан данас не могу сасвим да опиштем и разумем свештену узвишеност тог тренутка али оно што дубоко памтим јесте један чудесни унутрашњи мир и тишина срца која нас је обузела. Старац нам је молитвено живо открио значење Христових речи: "Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји." (Jн 14:27) Човек који задобије Духа Светога, као што је био старац Порфирије, ширио је око себе радост и мир. Зато смо и ми позвани да будемо миротворци, не у светском смислу, већ духовно да молитвеном тишином свога ума на сваком месту и у свако време ширимо мир Христов.

 

[snebivljivi maslacak]

Оче Саво, у првој саборној посланици светог апостола Јована Богослова, на крају пете главе, 16 апотол каже: "Ако неко види брата својега гдје гријеши гријехом не на смрт, нека се моли, и даће му живот; онима који гријеше не на смрт. Има гријех на смрт, за њега не кажем да се моли." Можете ли ову последњу реченицу да објасните, како то да се не молимо за оне који гријеше на смрт? 

Можете ли нешто да кажете о Господовим ријечима на крсту "Оче оче зашто си ме оставио". Мислим претпостављам да Бог никад никога не оставља, али ето као неко најтеже искушење, шта су о томе рекли свети оци?

Хвала вам на вашем претходном одговору гдје сте говорили о трезвеноумљу! И ево једно узвишено питање:-) Знате ја сам само читала Боготражитеља када је ријеч о молитви срца, и негдје као кроз маглу се сјећам да је речено да ко задобије ту молитву може само њоме да се моли, да она замјењује све молитве. Али видите, то је ипак лична молитва, молимо се за себе, а старац Силуан је рекао да треба да се молимо и за читав свијет. Дакле ето како човјек ту да се снађе? Жели да се моли за свијет, а речено је да кад се задобије Исусова молитва само њоме треба да се моли. Како су људи који су задобили ове молитве ријешили ово питање?

[Архимандрит Сава Јањић]

12 hours ago, snebivljivi maslacak рече

Оче Саво, у првој саборној посланици светог апостола Јована Богослова, на крају пете главе, 16 апотол каже: "Ако неко види брата својега гдје гријеши гријехом не на смрт, нека се моли, и даће му живот; онима који гријеше не на смрт. Има гријех на смрт, за њега не кажем да се моли." Можете ли ову последњу реченицу да објасните, како то да се не молимо за оне који гријеше на смрт? 

Можете ли нешто да кажете о Господовим ријечима на крсту "Оче оче зашто си ме оставио". Мислим претпостављам да Бог никад никога не оставља, али ето као неко најтеже искушење, шта су о томе рекли свети оци?

Хвала вам на вашем претходном одговору гдје сте говорили о трезвеноумљу! И ево једно узвишено питање:-) Знате ја сам само читала Боготражитеља када је ријеч о молитви срца, и негдје као кроз маглу се сјећам да је речено да ко задобије ту молитву може само њоме да се моли, да она замјењује све молитве. Али видите, то је ипак лична молитва, молимо се за себе, а старац Силуан је рекао да треба да се молимо и за читав свијет. Дакле ето како човјек ту да се снађе? Жели да се моли за свијет, а речено је да кад се задобије Исусова молитва само њоме треба да се моли. Како су људи који су задобили ове молитве ријешили ово питање?

             1) У 1 Јн 5.16-17 помиње се грех на смрт. Св. Аврустин каже да нас Господ учи да се молимо и за оне који нас прогоне (јер не знају шта раде), али исто тако да постоје греси неких међу браћом (хришћанима) који су гори од прогонства непријатеља. По Августину то се односи на оне који су задобили познање Бога благодађу Христовом и који потом разарају братску заједницу подстакнути завишћу против оне исте благодати коју су били примили. Он додаје да се не треба молити за такве када окончају свој живот у оваквом бешчашћу ума. На другим местима се помиње да је реч о греху јереси и богохулства против Духа Светога јер и Господ каже да ће се сваки грех опростити осим онога против Духа Светога (уп. Мк 3.28-30; Мт 12.30-32). Црква зато и до данас има обичај да се не моли за саборски осуђене јеретике и оне који су искључени из заједнице Цркве због цепања јединства Цркве Христове, њихово име се не помиње у молитвама.

У разликовању грехова који су на смрт и они који нису у отачком предању се обично наглашава да су греси који су на смрт они који директно доводе у питање спасење и вечни живот других, за разлику од грехова који нису на смрт, тј. оних који представљају неуспех да се покаже љубав према Богу и ближњима због раслабљености ума. Прогониоци хришћана, пагани, нису угрожавали вечни живот хришћана већ су били и својеврсно оруђе утврђења Цркве и славе многих мученика. С друге стране они који су познали благодат Божију, а потом кренули против јединства Цркве наводећи људе на странпутицу која их удаљује од Господа греше на смрт и угрожавају не њихов физички живот, већ вечни.

У Делима Апостолским се помиње пример греха на смрт - грех Ананије и Сафире Д.ап. 5.1-10 Они су лагали Духу Светоме и скончали су смрћу. У другом случају, греху коринтског блудника (1 Кор 5.1-5) говори се о човеку који је имао телесне односе са женом свога оца. Павле прекорава Коринћане што га одмах нису искључили из своје црквене заједнице и зато га "предаје Сатани" на мучење тела како би се његов дух могао спасити у дан Господњи. Мислим да је ово другачији случај и показује да је у раној Цркви сваки озбиљнији грех подразумевао губитак евхаристијске заједнице до покајања. Грех на смрт је Јудин грех јер уместо да се покајао он је се раскајао, пао у очајање и обесио се. И Петар се био одрекао Христа али се покајао и бива првоврховни апостол. Дакле, оно што је карактеристично за грех на смрт јесте одсуство покајања и упорност у борби против Бога и Цркве, односно Духа Светога.

             2) Господње речи на крсту „Боже мој, зашто си ме оставио…“ (Мт. 27, 46) заправо су речи псалма 21. Господ на крсту говори почетне речи псалма Давидовог који је предсказивао страдање Месије, како би Јевреје подсетио шта су урадили. Ево кључних стихова:

"БОЖЕ, Боже мој, (чуј ме;) зашто си ме оставио? далеко су од спасења мога речи падова (=крикова) мојих. …Сви који ме видеше ругаше ми се, говораху устима, климаху главама: Уздао се у Господа, нека га избави!  Нека се спасе, ако га хоће! ….Јер ме окружише пси многи, збор лукавих опколише ме; прободоше руке моје и ноге." Избројаше све кости моје, а они ме погледаше и презреше ме. Разделише одећу моју мећу собом,  и за хаљину моју бацаху коцку…"

Господ Христос, као оваплоћени Син Божји, постао је човек попут нас (осим по греху). Вољно страдајући на крсту овим речима показује своју истинску човечију природу која се суочава са смрћу, а истовремено исповеда своју љубав према Оцу од кога је предвечно рођен као Син Божији. Христос говори у име целог људског рода који понижен у свом паду виси на крсту. Крај 21 псалма објављује победу Божију и славу, и Христос на крсту опомиње оне који су веровали у њега као Месију и који су напамет знали своје псалме да је ово није пораз, већ победа Божија. У еванђељу је остао јелински транскрибован почетак псалма највероватније у арамејској верзији (или, или, лима савахтани). Јеврејски текст почетка псалма 21(22) је ´ëlî ´ëlî lämâ `ázabtänî 

О вашем питању о Исусовој молитви одговорићу у следећем одговору.
 

[Архимандрит Сава Јањић]

16 hours ago, snebivljivi maslacak рече

....

Хвала вам на вашем претходном одговору гдје сте говорили о трезвеноумљу! И ево једно узвишено питање:-) Знате ја сам само читала Боготражитеља када је ријеч о молитви срца, и негдје као кроз маглу се сјећам да је речено да ко задобије ту молитву може само њоме да се моли, да она замјењује све молитве. Али видите, то је ипак лична молитва, молимо се за себе, а старац Силуан је рекао да треба да се молимо и за читав свијет. Дакле ето како човјек ту да се снађе? Жели да се моли за свијет, а речено је да кад се задобије Исусова молитва само њоме треба да се моли. Како су људи који су задобили ове молитве ријешили ово питање?

Спасење у хришћанству није индивидуални чин успостављања неког нашег односа са Богом мимо осталих. Бог нас не види нити прихвата као индивидуе, већ једино као личности. Ово је веома важно. Личност и индивидуа су две различите ствари. Личност подразумева другога и не може да постоји сама за себе као што не постоји десна страна без леве јер и једно и друго означавају однос према другој страни. У Цркви ми крштењем од индивидуа постајемо личности, односно ипостасно (личносно) се присаједињујемо Христу и позвани смо да живимо као један у Христу и да са Христом и у Њему уђемо у вечну заједницу са Оцем. Све то бива деловањем Духа Светога који нас чини Црквом, конституише као једно Тело Христово. Индивидуално или себично (егоистично) постојање је заправо полупостојање, живот који је сенка и они који не превазиђу своје псеудо-ја не улазе у лично постојање и не могу да остваре заједницу са Богом.

У индивидуалном начину постојања човек се обраћа Богу као објекту своје побожности, а у личном начину постојања Богу се молимо као своји своме јер Бог није тамо негде далеко већ међу нама и у нама. Где год је Црква ту је Христос, а где је Христос са њим је Отац Његов и Отац наш у благодатној заједници Духа Светога. Зато Господ Самарјанки каже „долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму…. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају. “  Јн 4. 21-23 Шта значе ове речи? Другим Дух Свети је Дух Истине. Ко има Њега има истину; имолећи се вођен Њим, он се моли Духом и Истином. Без Духа не можемо познати Бога Оца кога нам је открио и показао Христос (уп Јн 12.45). Када човек задобије Духа Светога сам Дух се моли „уздисајима неизрецивим“ (Рим 8.26) Без Духа Светога молитва је празнословље и самим тим онај који живи у Духу светоме познаје истинитог Бога и живи Њим. Управо у Цркви се Богу молимо у Духу Светоме и задобијамо Духа Светога кроз Цркву, а не као индивидуални дар, као неку натприродну силу.

Исусова Молитва јесте и вапај нас самих али и целог, саборног човека који носи палу природу. Понављамо речи цариника у смирењу пред Богом сабирајући се на речи да бисмо сабрали ум, срце и тело. Човек је психофизичка целина и зато и молитва има три важне компоненте тј. изражава се: телом (покретима, метанијама, осењивањем знаком крста), речима које изражавају наш ум и срцем. Замислите батеријску лампу која расејава светлост и ону која је фокусира на уски сноп светлости који нам омогућава да видимо сваки детаљ. Молитва у расејаности ума тј. одвојености ума и срца и без учешћа тела слаба је и немоћна. Обједињавањем унутрашњих енергија човековог бића молитва постаје сила и у њој се пројављује деловање Духа Светога.

Молитва је енергија, али не обична енергија већ у благодати Духа Светога молитва је деловање нетварне божанске енергије. Физичка, тварна енергија и те како утиче на околину. На пример наука познаје киматички ефекат звука који на плочи на којој проспемо песак различите фреквенције звука стварају чудесне геометријске облике. На биљке делује музика. Деловање божанске Речи, Лоса је несравњено више од тога. Благодарне молитвене мисли хармонично делују на човеков организам, на природу, на животиње и биљке. Духом Свети дише васцела твар логосно и одржава се у чудесном поретку хармонје.

Исусовом молитвом ми не тражимо нешто лично за себе. То је веома важно. Ми користимо речи покајног карактера али суштина молитве јесте у сабирању ума и срца на речи молитве, на њихов звук код почетника, а потом речи више нису ни важне. Најсавршенија молитва је без речи и представља тихо и смирено пребивање ума и срца у присуству Божијем. Зазто је молитва „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ и лична и колективна молитва и уводи нас у хармонију Духа Светога који се код оних који су духовно узнапредовали сам моли „уздисајима неисказаним“.

Када се човекове душевне силе саберу благодатним дејством Божијим и молитвеним трудом нема више дихотомије између онога који се моли и Онога коме се моли, већ се Дух Свети моли у нама и за нас - Дух Истине „кога свијет не може примити, јер га не види, нити га познаје; а ви га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити.“ Јн 14.17. 

Зато је истински пут молитве пут заповести Господњих јер Господ каже „Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам…. Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити.“ Јн 14.21.23

Проблем код нас људи који још живимо у одуству (по)знања Божијег и којима владају страсти јесте у томе што стално живимо у лажној перспективи – моје-твоје, моје-наше, ја-ти, мушко-женско човек-Бог. Они који су познали Бога у Христу, односно како Апостол каже „који су познати од Бога“ (уп. Гал 4.9 или 1 Кор 13.12 Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат) задобијају својеврсну козмичку свест која се у Еванђељу назива „ум Христов“ (уп. 1Кор 2.16) и сагледавају свест из перспективе есхатона када ће све бити сједињено у Христу. Богочовек Христос је надишао и у себи помирио све поделе.

Све ово ће за нас остати апстракција ако се најрпе не саберемо и призивањем имена Христовог, евхаристијским животом и односом према свему што нас окружује не отворимо своје срце за деловање Духа Светога. Овде не помаже интелектуално знање јер ако се јестествено, практнчно не заживи Духом Светим, заједница са Богом не може да се симулира, она остаје ментална конструкција и обмана. Хришћанство зато није ни моралистичка религија, која нас учи пристојном моралном животу да би нам свима било боље у овом свету, нити неки интелектуални гносис који нас иницира у неке тајне које нису свима доступне. Хришћанство није ни религија која нас повезује са неким далеким и непознатим божанством које од нас тражи сталне жртве, патњу и беспоговорну послушност. Не…. Наша вера је пре свега живот у Христу. Томе нас учи Еванђеље, Апостолске посланице, светоотачко предање и васцела традиција наше Цркве. 

[Milan Subasic]

Поштовани оче Саво.Благословите.Живим у Бањој Луци и имам једно питање за вас.Прије пар дана ходајући улицом испред једне роштиљнице нашао сам икону Господа Исуса Христа малу иконицу.На полеђини је писало молитва за возача.Колега ми је рекао да је узмем и ја сам је ставио у новчаник и понео кући.Кад сам се рекао родитељима шта сам нашао рекли су да нисам требао то узимати да се не ваља и бацили су иконицу.Страхујем због тога и бојим се.Да ли смо поступили исправно.Чуо сам да се то мора спалити а нисмо.Шта да радим сада осећам се кривим
и бојим се за даљне догађаје.Да ће се десити нешто лоше мојој породици и мени.Да ће бити казна.Хвала много

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, Milan Subasic рече

Поштовани оче Саво.Благословите.Живим у Бањој Луци и имам једно питање за вас.Прије пар дана ходајући улицом испред једне роштиљнице нашао сам икону Господа Исуса Христа малу иконицу.На полеђини је писало молитва за возача.Колега ми је рекао да је узмем и ја сам је ставио у новчаник и понео кући.Кад сам се рекао родитељима шта сам нашао рекли су да нисам требао то узимати да се не ваља и бацили су иконицу.Страхујем због тога и бојим се.Да ли смо поступили исправно.Чуо сам да се то мора спалити а нисмо.Шта да радим сада осећам се кривим
и бојим се за даљне догађаје.Да ће се десити нешто лоше мојој породици и мени.Да ће бити казна.Хвала много

Немојте да бринете брате Милане. Поступили сте лепо што сте узели икону која је била на земљи. Неко би можда нехотећи нагазио на лик Господњи. Није било никаквог разлога за страх који је код ваших родитеља дошао очигледно из сујеверја. Свакако није требало да је баце, али Бог наш је Бог љубави који зна да то нису урадили зато што презиру лик Божији, већ због недовољно вере. Треба се молити Богу и трудити се да живите по заповестима Божијим. Бог види нашу намеру срца и жели да нас духовно исцели, а не стоји изнад нас као џелат који ће нам одсећи главу за сваку погрешку. Грешке и грехове које чинимо пре свега повређују нас и једини страх који треба да имамо јесте страх Божији, да не отпаднемо од истине и љубави Господње и постанемо плен мрачних сила. Покајањем се стално исправљамо и узрастамо у вери и љубави Божијој.

[snebivljivi maslacak]

Оче Саво, опростите ја стално имам нешто да питам. Ел ево још само ово.

Знате имам једног друга који је дуго у Цркви и има много знања. Једном приликом смо се расправљали о томе што је он тврдио да у римокатоличкој цркви има Божје благодати. Знате он је наводио фасцинантне податке како изгледа њихова Литургија и у ком вијеку и кад су нешто промијенили. То му је највише био аргумент. Мене видите теологија не занима, па се у то баш не разумијем, ал сам навела старца Силуана који је рекао да је наша православна Црква најбоља од свих јер у њој има Божје благодати. А он је рекао да то што он каже не мора бити тачно, тако у том смислу. Онда сам ја рекла али они немају дар Духа Светога, и ту ми није ништа рекао ал се замислио. Врло брзо смо прекинули причу о томе јер не иде да ја говорим једно, он друго. Знате, недавно је у храму Светог Саве био један католички свештеник с којим се и патријарх поздравио, ја не могу да се отмем утиску да је он у даљини изгледао као врло смирен и добар човјек, али то не значи да је то благодат. Једном сам чак ушла у католичку цркву и све ми је одисало неком побожношћу, али ни то није благодат. Ви сте причали о енергијама, једном је у храму била нека индијка и клањала се пред нашом иконом, никад нисам видјела да неко тако зрачи неком енергијом! али то не значи да је то благодат. Знате причају ми да је наш ђед сатима знао да сједи на планини испод букве, и толико је био смирен да су на крају на њега слијетале дивље птице, али он у комунизму није могао да иде у Цркву, и ни то сигурно није била благодат. Дакле ето, кад је у питању католичка црква, пошто ми и признајемо неки дио њиховог крштења, има ли код њих благодати? 

[Архимандрит Сава Јањић]

9 hours ago, snebivljivi maslacak рече

Оче Саво, опростите ја стално имам нешто да питам. Ел ево још само ово.

Знате имам једног друга који је дуго у Цркви и има много знања. Једном приликом смо се расправљали о томе што је он тврдио да у римокатоличкој цркви има Божје благодати. Знате он је наводио фасцинантне податке како изгледа њихова Литургија и у ком вијеку и кад су нешто промијенили. То му је највише био аргумент. Мене видите теологија не занима, па се у то баш не разумијем, ал сам навела старца Силуана који је рекао да је наша православна Црква најбоља од свих јер у њој има Божје благодати. А он је рекао да то што он каже не мора бити тачно, тако у том смислу. Онда сам ја рекла али они немају дар Духа Светога, и ту ми није ништа рекао ал се замислио. Врло брзо смо прекинули причу о томе јер не иде да ја говорим једно, он друго. Знате, недавно је у храму Светог Саве био један католички свештеник с којим се и патријарх поздравио, ја не могу да се отмем утиску да је он у даљини изгледао као врло смирен и добар човјек, али то не значи да је то благодат. Једном сам чак ушла у католичку цркву и све ми је одисало неком побожношћу, али ни то није благодат. Ви сте причали о енергијама, једном је у храму била нека индијка и клањала се пред нашом иконом, никад нисам видјела да неко тако зрачи неком енергијом! али то не значи да је то благодат. Знате причају ми да је наш ђед сатима знао да сједи на планини испод букве, и толико је био смирен да су на крају на њега слијетале дивље птице, али он у комунизму није могао да иде у Цркву, и ни то сигурно није била благодат. Дакле ето, кад је у питању католичка црква, пошто ми и признајемо неки дио њиховог крштења, има ли код њих благодати? 

Овом питању се враћамо већ више пута зато што је заиста важно и потребно је да исправно разумемо какав однос треба да имамо према неправославним хришћанима, али и нехришћанима. Божију благодат је јако тешко препознати ако је нисмо лично доживели на такав начин да је непосредно познајемо, као што је то случај са људима светога живота. Зато је опасно да олако дајемо ставове било да негде има или нема благодати Божије. Знамо да „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвишује“ (Степена гл. 4, антифон 1, слава). Дух Свети одржава васцелу твар у постојању и приводи је ка свом циљу и обликује је као Цркву. Васцела твар, дакле, иде ка томе да постане Тело Христово и да се кроз Христа уђе у вечно постојање. Без Духа Светога оно што је Бог привео из небића у биће не би могло да постоји јер постоји по благовољењу Оца, дејством Сина и благодатним садејством Духа Светога. Васцела твар је саздана Христом (Сином Божијим) и за Христа.

Православна Црква, као Једна, Света и Саборна (Католичанска) Црква чува непрекинути континуитет деловања Духа Светога од дана Педесетнице, када је Дух Свети сишао на Апостоле до данас, и сведочи живо присуство Христа који је дошао и није нас оставио, већ нас Духом Светим сабира у свом Телу (Цркви) и приводи Оцу Небеском. Црква је „стуб и темељ истине“ 1Тим 3.15 коју „ни врата адска неће надвладати“ Мт. 16.18. У апостолским посланицама говори се о црквама у овом или оном месту, тј. о Цркви која обитава у Коринту, у Антиохији, у Пергаму и другим градовима, тј. пројављује се у заједници хришћана који предвођени својим епископом (презвитером) оприсутњују Христа као једно Тело Христово, једну заједницу сакупљену на једном месту, где се приноси благодарност Богу (Евхаристија) и где се хришћани причешћују Телом и Крвљу Христовом, показујући да су нова твар у Христу, Црква Божија. Постојање помесних Цркава не умањује јединство Цркве и у свакој помесној Цркви је истовремено и пуноћа Цркве, као што је једна честица евхаристијског Хлеба (причешћа) цео Хлеб. По речима Св. Кипријана „Црква обасјана светлошћу Господњом шири своје зраке на цео свет, али остаје једна светлост која се посвуда шири“. Свети Оци су од самих почетака црквене историја наглашавали да је Црква једна, јер има једну главу, Господа Исуса Христа (уп. Еф 6.23) и да у њој делује један Цух Свети, који даје живот телу Цркве и сједињује њене удове са Христом као главом. Црква је по Св. Иринеју Лионском јединство нове људске природе у Христу јер својим оваплоћењем Христос је започео нови људски род, „духовно наслеђе другог Адама“. Зато јединство Цркве надмашује свако људско јединство и манифестује се једино као дар Божији јер су чланови Цркве сједињени као чокоти једне лозе који од Христа добијају вечни живот.

С временом су поједини хришћани почели да се одвајају од заједнице око апостола и њихових наследника, а касније од Цркве која се већ историјски обликовала са својим видљивим устројством (епархијама, митрополијама, патријаршијама). Да ли у овим заједницама делује Дух Свети? Условно можемо рећи да делује, али не у пуноћи као у Цркви Христовој. Дух Свети све надахњује, али се у пуноћи пројављује само тамо где постоји пуно јединство у вери и истини Христовој тј. у Саборној и Апостолској Цркви. У одвојеним заједницама Дух Свети делује исцелитељски, усмеравајући одвојене хришћане ка пуноћи истине, ка Цркви Божијој, ка есхатолошком Царству Божијем, надахњујући чланове тих заједница да заживе пуноћом живота у Христу. Одвајањем од Цркве било грехом или погрешним учењем појединци или групе људи не пресецају у потпуности везу са Црквом. Истина, Црква их више није признавала као део своје евхаристијске заједнице, али иако одлучени од Цркве, они нису у Цркву поново примани (када су се враћали) крштењем (наравно, уколико је извршено у име Оца и Сина и Духа Светога). Зато 47 апостолски канон упозорава да се они који су исправно примили крштење поново не крштавају, јер Црква признаје само ЈЕДНО крштење за отпуштење грехова (Символ вере). Ипак, у историји је пракса тзв. поновног крштавања увођена једино у случају када је мењана форма крштења, али је до данас остала дубока свест у Цркви да одвојени хришћани, иако нису у евхаристијском јединству, остају ако су крштени у јединству једног крштења, као залога спасења и наде на повратак у пуноћу заједнице у једној чаши.

Подвајања у Цркви постојала су од најранијих времена. Св. Климент епископ Римски пише са сетом у посланици Коринћанима: „Зашто су међу вама свађе, сукоби, нереди и поделе? Зар немамо сви једног Бога и Једног Христа? Зар благодат Духа Светога није изливена на све нас? Зар немамо једно позвање у Христу? Зашто делимо и растржемо у комаде удове Христови и ратујемо против сопственог тела, зар смо дошли до таквог безумља да смо заборавили да смо удови једни других?“ Овде видимо да поделама и сукобима појединци и групе хришћана цепају ризу Христову зато што губе свест да су једно тело и један народ Божији. Знамо да је спасење једино могуће у Христу јер једино у Христу оно што је смртно и пролазно може да уђе у вечну заједницу са Богом, а Црква је Тело Христово. Отуда је одступање од пуноће заједнице губитак благодатног дејства, али не и потпуно одсуство могућности спасења. Зато је Црква оне крштене који јој се враћају примала миропомазањем, као видљивим знаком обнављања благодатне заједнице и католичанске (саборне) пуноће у Духу Светоме.

Ми не можемо рећи да је Црква подељена јер Христос се не може делити (уп. 1 Кор 1.13), али истовремено живимо у реалности у којој су хришћани данас у свету међусобно подељени. Зато Црква Православна има посебну мисију да ради на јединству хришћана, што и Господ тражи од нас (уп. Јн 17.21). Индиферентан однос према сједињењу одељене браће са Црквом је велики грех и зато свако ко истински служи Богу треба да се труди да приведе заједници оне који су се одвојили. Самодовољност или презир према одвојеним хришћанима показатељ је одсуства Духа Светога који нас стално сабира у једно Тело, у једну Цркву. Ово је аутентични хришћански и православни икуменизам, за разлику од екуменизма овога света и века који вештачки гради јединство релативизовањем истине Христове и лажним синкретизмом.

Један начин схватања јединства Цркве јесте да је подељеност хришћана чињеница која постоји на нивоу несавршености људске природе. Црква је по том учењу била и остала Једна и улога хришћана није да обнове изгубљено јединство, већ да га видљиво пројаве. Са овим начином схватања јединства Цркве повезана је тзв. теорија грана по којој су разне конфесије само различите гране једног стабла, једне Цркве Христове. Овакав концепт је стран Православној Цркви јер они који су отпали од Цркве не могу се присајединити Цркви у свом садашњем стању и са учењима која мање или више деформишу лик Христов. Једини пут васпостављања јединства јесте покајање, односно преумљење и враћање пуноћи истине Христове, која је потврђена Светим Оцима и Светим Саборима. Иако су у црквеним поделама неспоразуми, културне и политичке разлике имале не малу улогу, постојеће подле ипак нису само последица недостатка љубави.

Јединство Цркве се не може пројавити тако што ће се различите конфесије удружити око минимума онога о чему се слажу у служби свету, занемарујући притом суштинске разлике. Црква није светска организација која почива на могућности таквог компромиса. Обнова јединства Цркве са одељеним хришћанима може бити само дар Божији у коме је важно да Црква својим сведочанством све учини да до тога дође. То је, уосталом, и једини разлог, али и основа на којој Православна Црква (може да) учествује у дијалогу са неправославнима – дакле, не да би се нашао минимум компромиса, већ да би се сведочанством православне истине помогло одвојеним хришћанима да заживе пуноћом истине од које су у овом или оном историјском периоду одступили. Повратак одвојених хришћана, како западних (римокатолика и протестаната), тако и источних (Копта, Јермена и Сиријаца) могуће је једино на темељима апостолског и светоотачког предања утемељеног на васељенским саборима који су савршено одогматили истину о Светој Тројици и Христу као Богочовеку. Њихов повратак пуноћи истине не значи одбацивање својих локалних традиција које су до одвајања од црквеног јединства имали, већ управо повратак тим основама у контексту пуноће истине коју сведочи Православна Црква.

Враћајући се деловању Духа Светога у неправославним хришћанским заједницама треба нагласити да кроз Цркву Православну која молитвено и целим бићем ради на јединству свих у Христу, која је радионица спасења васцеле творевине, Дух Свети делује и у тим заједницама на посебан начин. Чињеница да Дух Свети може да делује и код неправославних никако не потврђује истинитост њихових недостатака или погрешних учења, већ Дух Свети призива и лечи, теши и упућује све ка пуноћи истине Христове. Отуда постоји могућност чуда и пројава благодатних дејстава и код неправославних, али она бивају не на основи њихових недостатака у вери и учењу, већ на основу њихове вере и учествовања у истини Цркве и педагошки, као израз љубави Божије према својој деци. Православна Црква је веома опрезна према оваквим догађајима и зато немамо култове неправославних светитеља, али истовремено не можемо а да не покажемо људско поштовање према онима који се труде у Христу и преко којих се евентуално могу по Божијем промислу и љубави пројавити благодатни дарови Светог Духа. Зато неправославни хришћани, дубоко верујем, нису лишени могућности спасења, али оно бива искључиво у Христу (а не по њиховом погрешном веровању) и у оној мери у којој они својим животом и вером омогућавају и дају простора пројави благодатног деловања Духа Светога. Зато стално наглашавамо да је за спасење једини сигурни пут повратак у пуном преумљењу (покајању) пуноћи истине и јединства у Православној Цркви. Митрополит Николај Месогејски из Еладске Цркве недавно је рекао у контексту предстојећег Великог и Светог Сабора да „ако наш икуменизам није мисионарски и пророчки, не може да буде ни православан ни црквени“. Другим речима, Црква која се одриче сведочења истине и мисије привођења одвојених хришћана пуноћи Цркве није аутентична Црква Христова.

Икона лика Христовог (коју између осталог чини целокупна догматска традиција Цркве, посебно учење о греху, покајању, благодати, спасењу) у неправославним заједницама је покривена наслагама људских предања, што ствара мање или више погрешну слику Христа и омогућава лакши пад у заблуду и прелест. То не значи да самом чињеницом да је неко члан Православне Цркве има гаранцију спасења јер, нажалост, и многи православни не познају своју веру, али је њихова нада у спасење много сигурнија због пуноће благодатног деловања Духа Светога кроз Евхаристију и друге свете тајне Цркве. Обнова иконе Христове код неправославних хришћана је као рестаураторски рад – потребно је пажљиво склонити све наслаге интервенција разних рестауратора да бисмо дошли до аутентичне иконе. Ово умеће чува наша Црква кроз своје целокупно предање, светитеље и своју мисију у данашњем свету.

И у нехришћанским заједницама можемо да видимо да је Бог оставио у човековом колективном сећању логосе истинског (по)знања Бога. У одсуству пуноће истине људи су мешали оно што им је од Бога по природи дато са својим људским предањима и тако су настале разне религије у којима постоји мање или више трагова истине који једино у Христу имају смисао. Они који су тражили Бога кроз разне религије, упознајући Христа благодаћу Духа Светога могли су да разумеју да све оно што су тражили веровали добија пуни смисао једино у истини коју нам је Христос донео јер Он нам је показао Бога Оца (уп. Јн 14.7-9) У светлости Христовој све што је производ људског умовања отпада као непотребно и сувишно. Зато је Црква са расуђивањем прихватила одређене философске термине древних мислилаца, уметничке традиције и  аскетске методе и још много тога што је постојало и пре доласка Христа, дајући свему нови смисао и нови циљ. То не значи да су та учења, традиције и методе саме по себи спасоносне, већ да могу да послуже спасењу једино благодатним деловањем Духа Светога у Цркви. Господ је зато и дошао, не да оснује неку нову религију, већ да замени све људске религије и системе истином коју нам је донео од Бога Оца јер он је „образ Божије благости, печат равнообразни који у себи показује Оца, Логос живи“. Зато хришћанство није религија, већ оно што је сам Христос рекао за себе – „пут, истина и живот“ (уп. Јн. 14.6)

[Дејан]

Oče Savo, kako tumačite ove reči?

 

„Hrišćanstvo je aristokratska religija izabranih. Ne postoji hrišćanski narod, država, čak ni porodica, već pojedinac”.
Maksim Tarejev (1866-1934)

[Архимандрит Сава Јањић]

9 hours ago, Дејан рече

Oče Savo, kako tumačite ove reči?

 

„Hrišćanstvo je aristokratska religija izabranih. Ne postoji hrišćanski narod, država, čak ni porodica, već pojedinac”.
Maksim Tarejev (1866-1934)

Ове речи су јако проблематичне. Хришћани јесу род изабрани, али не у смислу неке аристократије која је изнад обичних и простих људи. Сасвим је супротно. Апостол Павле каже у 1 Кор 1.26-29 "Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом." Наша сила јесте у Христу, а не у нама самима јер смо сами по себи слаби и немоћни. Зато је Господ изабрао апостоле међу простим галилејским рибарима, а не међу ученим фарисејима и рабинима јеврејским или паганским философима. 

Друго хришћанин као појединац не постоји, већ само као део народа Божијег. Апостол Петар каже у 1 Пет 2.9-10 "А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју; Који некад не бијасте народ, а сада сте народ Божији; који не бијасте помиловани, а сада сте помиловани." Појам народа Божијег (лаоса) треба разликовати од етноса. У Светом Писму τά ἔθνη тј. народи односи се на незнабошце. Етнос повезује заједнички језик, култура, самосвест да су једна специфична група која има своју историју и памћење. Савремена генетика нам показује да не постоје чисти народи и митологија о словенским, германским, романским народима плод је новије историографије. Хришћански појам народа надилази етнос јер смо ми рођени у Христу Исусу, његов смо народ, део Његовог Тела - Цркве, нова смо твар у Христу.

У Посланици Диогнету, ранохришћанском спису из 2. века стоји: "Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина."

Појам појединца, индивидуе у Цркви је стран јер крштењем "свукосте старога човјека са дјелима његовим, И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос." (Кол 3.9-11). Хришћанин од индивидуе постаје личност која своје постојање остварује само у заједници, у Христу, у Цркви. Отуда се боримо да се ослободимо тираније страсти и греха, који константно индивидуализују човека и онеспособљавају га да живи у заједници. 
 

[Slavica Prostran]

Помаже Бог,оче Саво!

Можете ли ми рећи да ли у нашој земљи постоји манастир посвећен  Богородици Брзопомоћници? Или манастир који поседује икону Богородице Брзопомоћнице? Можете ли ме упутити како да јој се молим? 

 

 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

4 hours ago, Slavica Prostran рече

Помаже Бог,оче Саво!

Можете ли ми рећи да ли у нашој земљи постоји манастир посвећен  Богородици Брзопомоћници? Или манастир који поседује икону Богородице Брзопомоћнице? Можете ли ме упутити како да јој се молим? 

Нисам чуо за манастир посвећен Брзопомоћници, погледајте на интернету, можда нађете. Сада има много икона који се раде по узору на чудотворну икону Богородице Брзопомоћнице у манастиру Дохијару на Светој Гори. Оно што је најважније јесте да се молите Пресветој Богородици. Не молимо се икони, већ ономе ко је на икони насликан. Пресвета Богородица телесно је родила Господа Христа, Сина Божијег, и зато је зовемо Богородицом. Она је толико сједињена са Господом да је духовно изнад свих светитеља и анђелских сила. Молитвено је прослављајући (песмама, акатистом, молебним канонима) или понављајући молитве на бројаници "Пресвета Богородице, спаси ме грешнога" отварамо своје срце за Божију благодат посредовањем Богомајке.

Цркву можемо разумети као својеврсно духовно електрично коло у коме смо молитвено повезани благодатним деловањем Светог Духа - и ми који су још у овоме животу, и покојни и нарочито Светитељи који су задобили слободу пред Богом да се моле за нас и помажу нам. Црква дише молитвом, која је ништа друго него учествовање у божанским енергијама, у Духу Светоме. Молитвом Господу, молитвом светитељима, молитвом једни за друге духовно узрастамо у заједници љубави и постајемо обиталиште Божије. 

Када се говори о молитви људи обично мисле на молитве у којима нешто тражимо од Бога. Међутим, Бог зна шта нам је потребно и истинска молитва јесте пре свега благодарење Богу уз дубоку свест о Божијем присуству. Апостол Павле у посланици Римљанима 8.26-27 каже: "А такође нам и Дух помаже у нашим немоћима: јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим. А Онај што испитује срца, зна шта је жеља Духа, јер по вољи Божијој посредује за свете." Он нас поучава да се "молимо без престанка" 1Сол 5.17, а и сам пише да се сећа своје браће "непрестано у молитвама" (нпр 2Тим 1.3)

При молитви важно је да не дозволимо маштање и одсустност, већ да се трезвено концентришемо на саме речи молитве. Машта и помисли онемогућавају деловање благодати Божије у човековом уму и молитву претварају у размишљање и разговор са самим собом. Истинска молитва је посебан дар Божији, али је потребно и много труда јер "Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају" Мт 11.12.

[snebivljivi maslacak]

Oce Savo oprostite, al evo kad smo kod teme odnosa prema drugim Crkvama i jedno licno pitanje. Znate kad sam usla u tu katolicku crkvu, nisam pjesnik pa da opisem, al osjetio se taj neki katolicki duh, ne znam kako da objasnim, neka poboznost, neki njihov dozivljaj hrista, ne znam kako da objasnim. Naravno da to ne moze da se uporedi sa osjecanjem u nasoj Crkvi. I dugo me je grizla savjest, narocito i sto mi se dopala jedna ikona Bogorodice na drvetu. 

Jednom sam citala u nekim odgovorim na svetosavlju gdje je jedan mladic pisao kako je bio kod subotara valjda da vidi o cemu oni to pricaju, i izasao je smijuci se. Svestenik ga je iskritikovao, i rekao da mu ne bi bilo lose i da se ispovijedi.

Dakle jesam li ja napravila grijeh? Nemojte da mislite da sam na tu ideju dosla zbog ovog odgovora na svetosavlju, i prije toga me je grizla savjest.

[Биљана 1234]

Оче Саво,

живим у варошици на северу Војводине. Наша црква је посвћена Архангелима Михаилу и Гаврилу. Има једну велику икону Богоматере. И сад, прича је свакодневна, баш као и молитве наше.

Како наша црква већином скоро празна на вечерњем богослужењу, једном смо у цркви били само свештеник и ја. Он је тада, стао пред икону Богородице, и цео Акатист изговорио. И ја сам тада први пут у животу разумела и осетила шта значи снага молитве. Ми се молимо једни за друге. Ми тако постојимо.

Слабо памтим, од тог доба. Али знам да сада увек кажем

Води ме, Да не урадим нешто против душе своје. велика је снага молитве. ..``и сав живот свој Христу Богу предајмо``

Питање моје гласи У овом времену је тешко наћи смирење, Како затворити уста када људи почну да се преслишавају ко је већи верник? Ко поштује обичаје, а ко не? Како са сујеверјем? Каже моја Симонида да студенти стављају иконице у индекс, не били положили испит. Ћутати и прећутати у свету пуном искушења је тешко.

[Архимандрит Сава Јањић]

1 hour ago, snebivljivi maslacak рече

Oce Savo oprostite, al evo kad smo kod teme odnosa prema drugim Crkvama i jedno licno pitanje. Znate kad sam usla u tu katolicku crkvu, nisam pjesnik pa da opisem, al osjetio se taj neki katolicki duh, ne znam kako da objasnim, neka poboznost, neki njihov dozivljaj hrista, ne znam kako da objasnim. Naravno da to ne moze da se uporedi sa osjecanjem u nasoj Crkvi. I dugo me je grizla savjest, narocito i sto mi se dopala jedna ikona Bogorodice na drvetu. 

Jednom sam citala u nekim odgovorim na svetosavlju gdje je jedan mladic pisao kako je bio kod subotara valjda da vidi o cemu oni to pricaju, i izasao je smijuci se. Svestenik ga je iskritikovao, i rekao da mu ne bi bilo lose i da se ispovijedi.

Dakle jesam li ja napravila grijeh? Nemojte da mislite da sam na tu ideju dosla zbog ovog odgovora na svetosavlju, i prije toga me je grizla savjest.

Православним хришћанима се саветује да не учествују у неправославним службама. Молитва треба да буде у духу истине и љубави и ако нисмо у истој вери може да дође до духовног смућења. Постоје случајеви када православни епископи, богослови или делегације наше Цркве присуствују (али не и евхаристијски учествују) у неправославним службама. Они који иду на ове службе као представници Православне Цркве иду са расуђивањем и из поштовања, а не зато што верују да нема разлике у вери. Ипак, у таквим случајевима треба бити јако опрезан јер човек и нехотице може да пређе границе и оде у синкретистички екуменизам који је отворена јерес и заблуда. Канони који забрањују заједничке молитве са неправославнима односе се пре свега на забрану учествовања у литургијском животу неправославних хришћана, али упућују да се треба држати Цркве и поретка који су нам оци оставили. 

Једно је ући у римокатоличку цркву, а друго код адвентиста или Јеховиних сведока или пак у неку парасинагогу одвојених православних хришћана који активно раде на цепању Цркве Христове. Римокатоличка Црква од средине прошлог века признаје православне свете тајне и званично одбацује прозелитизам према православнима који је раније практикован, када су православни агресивно гурани у унију. Разне хришћанске групе које су изгубиле појам литургије, апостолског прејемства и везу са црквеним предањем ни не називмо црквама, већ сектама. Они који још исповедају православну веру, али не признају јединство и устројство Цркве и раде на његовом цепању, немају аутентичан светотајински живот. Они Цркву своде на формално исповедање вере, али газе предање Цркве и све више се обликују као класичне секте са култом личности оних који их предводе. 

Морамо да знамо да су у раним вековима хришћанства постојале разне литургије и богослужбени обичаји. Једном хришћанину из, рецимо, Сирије у 4. веку свакако је било необично када би се нашао у Галији (данашњој Француској). С временом је дошло до обликовања различитих црквених менталитета на хришћанском Истоку и Западу, чак и пре формалног раскола, који је, заправо, био процес, а не један тренутак у историји. Западно схватање Бога и духовног живота посебно се развијало под утицајем св. Августина, кога и ми поштујемо као светитеља али чије богословље није органски поникло на темељима источног богословског предања Цркве. Схоластика у Средњем веку наставила је да гради богословску традицију Запада на начин који је био потпуно стран православном Истоку. 

Задатак данашњих разговора Православних са Римокатолицима јесте пре свега да јасно разумеју шта је то што их раздваја - шта је последица историјско-политичких догађаја, различитих култура и менталитета који су се развијали у специфичним околностима, а које су суштинске разлике у схватању Свете Тројице, поимању греха, покајања, спасења и др. Ми имамо јако много заједничког предања и Римокатолици прихватају званично свих седам Васељенских Сабора и догмате који су на њима прихваћени. Развој нових схватања и учења на Западу, посебно од 9. века, још више је продубило јаз са православним Истоком. Римокатолици сматрају да су ова учења заправо само природан развој онога што су веровали раније, али за Православну Цркву није тако и неуспех усиљених покушаја сједињења у Лиону у 13. веку и на Флорентинском сабору у 15 веку показао је да постоје и те како озбиљне несугласице. Није реч само о богословским терминима, већ о најдубљим истинама вере, а без једномислености у тим питањима није могуће органско јединство. Тема је јако комплексна, али начин на који римокатолици обично доживљавају Бога, грех, рај, пакао, спасење, веома је стран православним хришћанима. Овај другачији дух се манифестује у богослужењу западне Цркве и стога се православни неретко осећају необично у таквој атмосфери. Lex credendi, веровање Цркве је увек органски повезано са Lex orandi, богослужењем. Разлике у обреду су увек постојале на Истоку и Западу, али овде говоримо о једном хришћанском етосу и духовној атмосфери која се на Западу посебно обликовала од Средњег века наовамо. Колико су те разлике заиста последица суштински различитих богословских ставова и којих, треба да се јасно разуме у отвореном дијалогу. Тај дијалог није и не сме да буде минимум консензуса око богословских тема, већ један непосредан сусрет и провера са светоотачком традицијом која нам је заједничка. Активно ангажовање православних у икуменском покрету и дијалог са неправославнима знатно је допринео да се Запад упозна са богатством православне источне духовности која је добрим делом тамо била заборављена.

Посете римокатоличким црквама ради упознавања са историјом и уметношћу засигурно није штетно и лично сам посетио многе цркве посебно у Италији које треба видети, нарочито оне древне које сведоче о лепоти западног (тада православног) предања на просторима Италије.