Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Месечева]

Оче Саво, поставила бих Вам питање у вези ''авата'' које важи на Светој Гори.

 

Зашто је женама забрањен приступ тј. улазак у светогроски комплекс манастира? На конкретној теми која је поведена на форуму није дат задовољавајући одговор на то питање.

Хвала Вам.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

9 minutes ago, Месечева рече

Оче Саво, поставила бих Вам питање у вези ''авата'' које важи на Светој Гори.

 

Зашто је женама забрањен приступ тј. улазак у светогроски комплекс манастира? На конкретној теми која је поведена на форуму није дат задовољавајући одговор на то питање.

Хвала Вам.

Светогорски манастири као и поједини други мушки православни али и неправославне манастири, чак и манастирске заједнице које нису везане за хришћанску традицију, имају правило забране уласка особама другог пола. Дакле, реч је о древној аскетској пракси, а не о правилу које је усмерено конкретно против жена.

У Италији сам пре пар година посетио картузијански манастир Св. Бруна на Калабрији где монаси овог, иначе јако строгог реда, уопште не примају мирјане унутар манастира. Нама је био дозвољен улазак захваљујући посебној препоруци једног нашег италијанског пријатеља. Поклоници могу да посете само центар за посетиоце који је ван комплекса манастира, продавницу или да присуствују служби у цркви у коју монах-свештенослужитељ улази из манастира, а верници с вана и при чему су још одвојени решетком. Дакле, овде није реч само у уласку жена него уопште било каквих других лица осим црквене јерархије и лица са посебним одобрењем. Сличне клаузуре постоје и у многим строжијим римокатоличким женским манастирима, где монахиње чак завете полажу из једне одаје поред цркве која је одвојена решетком и велом. Разлог оваквој пракси јесте пре свега духовно искуство (као што можемо видети не само у хришћанским, него и у нехришћанским заједницама, нпр у неким будистичким манастирима) да присуство лица другог пола отежава духовну борбу оних који су живот потпуно посветили борби против страсти и расејаности. Чињеница, која нам је свима позната, да се мушкарци другачије понашају у друштву у коме су жене и обрнуто. Отуда је ово правило уведено и данас се држи на Светој Гори, али и у појединим другим манастирима (нпр. манастиру Ставровуни на Кипру). Заправо ова пракса се најређе сачувала управо у Православној Цркви иако је Света Гора најпознатији пример аватона јер није реч само о манастиру већ о целом полуострву које је 40так километара дугачко. Некада се није могло отићи ни на Метеоре, док нису прокопане степенице почетком 20тог века, што је довело и до стагнације монаштва. Познато је да је приликом грчког устанка против Турака почетком 19. века Света Гора примила бројне избеглице, жене и децу. Дакле и ово правило није изнад правила љубави и поштовања светости људског живота.

Дакле, можемо да закључимо да разлози за аватон нису последица дискриминације према женама, или реликт некаквих изопачених древних обичаја, већ веома практично правило које има за циљ да очува дисциплину у манастиру. И у више боље устројених манастира СПЦ постоји делимични аватон, са простором који је одређен само за монахе или монахиње и где друга лица врло ретко могу да уђу. 

Постоји прича да на Св. Гори нема ни животиња женског пола. Ово се такође погрешно разуме. На Светој Гори не узгајају животиње (краве, овце, козе) пре свега зато што ова врста посла отежава придржавање правила редовних молитава и типика. Стока, а и највећи део пољопривреде су исељени на метохе ван Свете Горе и економи манастира редовно обилазе та имања на којима раде радници, евентуално под надзором пар монаха. Пољопривреда у манастирима је већином сведена на повртларство, како се монаси не би претерано оптеретили и како би могли да учествују редовно у прилично дугим богослужењима. Иначе, на Светој Гори могу да се виде мачке и познате су фотографије једног старог, сада већ покојног Симонопетрита, код кога су се у арсани у Дафнију редовно окупљале мачке и гостиле рибом посебно када почне Велики пост. 

[Архимандрит Сава Јањић]

5 hours ago, snebivljivi maslacak рече

Оче Саво, на крају јеванђеља по Јовану када је Господ позвао апостола Петра, за њима је кренуо и Јован. Ево да цитирам тај дио: "Видјевши Петар овога рече Исусу: Господе, а шта ће овај? Исус му рече: Ако хоћу да он остане док не дођем шта је теби до тога? Ти хајде за мном. Онда изиђе ова ријеч међу браћом да онај ученик неће умријети; али Исус му не рече да неће умријети, него: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога?" Ето ако можете да протумачите ово што је речено за апостола Јована, пошто се ја иначе њему и молим...

И друго зашто се монаси одричу своје породице и не би требали да се вежу за људе. Претпостављам да је то на неку духовну корист и заштиту, па ако би могли рећи нешто о томе.

Мислим да је овај пасус (Јн 21.21-22) сасвим јасан. Не заборавимо Апостоли још нису примили Духа Светога и још су били неутврђени и нису све могли да разумеју. Петар је био одважан и самоуверен и на последњој вечери говорио да се неће никада одрећи Христа, а потом га се одрекао у страху и то од жене служавке при дому првосвештеника. Тако је у овом примеру Петар показа извесну надменост говорећи "А шта ће овај" мислећи на апостола Јована, кога је Господ посебно волео. Желећи да га поучи Господ му каже да ако он хоће може учинити да остане у животу док се он не врати. Хтео је да поучи Петра да је он Бог, а не човек и да је Богу све могуће и да је тајна заједнице са Богом коју је донео у љубави. Господ је увек присутан међу онима који су сабрани у име Господње "јер где су двоје или троје сабрани у име Моје, тамо сам и Ја са њима." (Мт. 18.20). Господ не прави заједницу са индивидуалцима, већ се пројављује у заједници оних који живе у Христу. Вероватно су неки међу апостолима и првим ученицима посмисли да Јован неће умрети док не дође Господ јер је у то време очекивање поновног доласка Господњег било веома снажно. Наравно, еванђелист Јован који је по предању написао ово Еванђеље објашњава да Исус није рекао да неће умрети, већ да ако он хоће да не умре и остане до Другог доласка, зашто се Петар око тога брине. Господ поручује Петру у овом пасусу на крају "А ти иди за мном", следуј ми, јер ти ваља прославити име Господње у Риму, где је Петар на крају и пострадао у славу Господа кога је толико волео.

Монаси дословно следују речима Господњим: "А свима говораше: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде." Лк 9.23-25. За безрезервно предавање Господу јако је важна прича о младићу који је питао Господа што му ваља чинити да се спасе (Мт. 19.16-30) Господ га најпре учи да треба да држи заповести, а када му овај одговара да је све то држао и упитао шта му још недостаје, Господ му каже "ако желиш да будеш савршен, иди, продај своје имање и дај сиромашнима, и имаћеш благо на небу, и хајде за мном." Дакле, Господ не поставља ово као апсолутни услов али јако добро показује да онај који је везан за материјална богатства (а овде је то био случај јер је младић био имућан) не може се потпно предати Господу. Тада Господ у стиховима 25-30 учи апостоле савршеном путу: " 24 И опет вам кажем, лакше је камили да прође кроз иглене уши, него да богаташ уђе у царство Божије. 25 А ученици чувши уплашише се јако и рекоше: ко онда може да се спасе? 26 Исус их погледа и рече им: људима је ово немогућно, али је Богу све могућно. 27 Тада одговори Петар и рече му: ето, ми смо оставили све и пошли за тобом; шта ћемо добити? 28 А Исус им рече: заиста вам кажем да ћете ви, који пођосте за мном, у новоме свету, када Син човечији седне на престо славе своје, и сами сести на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих. 29 И сваки који остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку, или жену, или децу, или њиве ради мога имена, примиће стоструко и наследиће живот вечни. 30 Али ће многи први бити последњи и последњи први."

Овде је важно разумети да Господ тражи да у потпуности примимо философију еванђелског живота и да не дозволимо да нама владају страсти овога света. Ови стихови, који су посебно важни у монашкој традицији, ипак не искључују и живот у браку, али браку као светој тајни, браку заснованом на евхаристијским принципима еванђелског живота. Уосталом, знамо да су сви апостоли осим Јована и Павла били ожењени, али за њих брак није био испред Господа, односно брак је био у функцији заједнице са Господом. То је нешто сасвим другачије него када се човек искључиво посвети својој породици и занемари Бога. Ако љубав према супругу или супружници и деци није заснован на Христу, таква љубав је у домену биологије и врло често представља пројекцију љубави према нама самима, јер друге видимо као фактор наше личне среће и стабилности. Ни монашки живот сам по себи не спасава јер богатство кога се треба одрећи није само материјалне природе, већ су то и наше страсти и привезаности за овај свет. Изаћи из света значи изаћи из једног начина размишљања и живота, а не неопходно изаћи физички из градова и села и отићи у пустињу. Господ од нас, хришћана, не тражи да презремо своје ближње, већ да надиђемо биолошку везаност за њих једним новим односом у коме више не живимо везани као браћа или сестре по телу, родитељи са децом и обрнуто, већ сви као браћа у Христу. Претпостављање биолошких веза Богу, а посебно материјалног богатства, велика је препрека зато што се човек по природи веже за оно што је материјално и телесно и није у стању да заживи пуноћом живота у Христу. Када хришћанин живи у Христу он може и да буде и у браку и да има имање и да обавља свакодневне послове, а да не буде суштински везан за оно што га окружује, већ да везу са својим ближњима и светом који га окружује успоставља на еванђелски начин. То није увек лако али је и те како могуће. Отуда је монашки живот само један од начина живота који, по својој природи омогућава да се непосредније посветимо Богу и већ овде и у овом времену закорачимо у будућу реалност есхатона у којој нема ни "Јеврејина ни Јелина, роба ни слободњака, мушког ни женског, јер смо сви ми једно у Исусу Христу" Гал 3.28. У Христу смо позвани да све поделе које бивају у овоме свету и веку надилазимо још сада и овде, јер крштењем постајемо већ чланови изабраног народа Божијег, Цркве Христове. Зато је монашки живот пре свега напор да се што непосредније живи крштењски завет, а монашки завет је својеврсна обнова крштењског завета.

[Месечева]

Хвала Вам још једном на овом лепом и садржајном објашњењу у вези аватона.  

[Биљана 1234]

Оче Саво,

сасвим једноставна будући, сетих се монахиње јефимије

и њене туге за јединцем Угљешом..иконица двострука, дрвена, дарована Хиландару

Мале иконе по велики дар,
које имају пресвети лик господњи
и пречисте богоматере

малим корацима премеравам,чашом мерим неизмерибо

понешто сам читала, о Хилдегард фон Бинген,мистику,монахињи, музику је писала, биљкама се бавила

Хоћу речи две природе,једна,једноставне мудрости, друга мистичног заноса Бога прослављаху, Христос им беше и Пут и Живот и Истина

 

Питала бих вас , да ли је било још наших монахиња које су писале у славу бога

ако није непримерено
 

[Биљана 1234]

(и уписах одавно Касију у срце своје)

Ти Који облацима воде мора производиш;

приклони се к уздасима срца мога,

Ти Који си небеса неисказаним снисхођењем Твојим приклонио.

Пречисте ноге Твоје целиваћу,

и обрисаћу их опет власима главе моје;

од њих се Ева- чувши у рају,

када прође подне,

ушима својим шум, -

од страха сакри.

 

Праштајте оче, некако тај део приче о вери недостаје , или се поједностављује, или ја не разумем

[Архимандрит Сава Јањић]

22 hours ago, Биљана 1234 рече

Оче Саво,

сасвим једноставна будући, сетих се монахиње јефимије

и њене туге за јединцем Угљешом..иконица двострука, дрвена, дарована Хиландару

Мале иконе по велики дар,
које имају пресвети лик господњи
и пречисте богоматере

малим корацима премеравам,чашом мерим неизмерибо

понешто сам читала, о Хилдегард фон Бинген,мистику,монахињи, музику је писала, биљкама се бавила

Хоћу речи две природе,једна,једноставне мудрости, друга мистичног заноса Бога прослављаху, Христос им беше и Пут и Живот и Истина

 

Питала бих вас , да ли је било још наших монахиња које су писале у славу бога

ако није непримерено
 

Подсетимо се наше православне чувене песникиње монахиње Касије односно Касијане Константинопољске из 9. века

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Предиван пример њеног песништва налазимо у слави (доксастикону) 8. гласа на служби Велике Среде када се вечерње служи са литургијом. Овде је молитвено опеван покајни плач блуднице. Изабрао сам пример ове стихире у сјајном извођењу ватопедских монаха - Испод имате превод на српски и оригинални текст на јелинском.

 

 

Господе, жена која је пала у многе грехе, 
осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице,
и ридајући Теби миро пре погреба приноси.
Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је распаљивање блуда неиздрживог,
а мрачна и без зрака је жеља Греха!
Прими моје изворе суза,
Ти који облацима низводиш воду мора.
Пригни се мојим срдачним уздасима,
Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим.
Да целивам пречисте ноге твоје,
и обришем их опет косом главе моје,
од којих се Ева у рају,
предвече шум ушима чувши, страхом сакрила.
Мноштва Грехова мојих и бездане судова твојих
Ко ће испитати, Душеспашче Спасе мој,
не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост.

Κύριε, ἡ ἐν πολλαῖς ἁμαρτίαις περιπεσοῦσα γυνή,
τὴν σὴν αἰσθομένη θεότητα, μυροφόρου ἀναλαβοῦσα τάξιν,
ὀδυρομένη, μύρα σοι, πρὸ τοῦ ἐνταφιασμοῦ κομίζει.
Οἴμοι! λέγουσα, ὅτι νύξ μοι ὑπάρχει, οἶστρος ἀκολασίας,
ζοφώδης τε καὶ ἀσέληνος ἔρως τῆς ἁμαρτίας.
Δέξαι μου τὰς πηγὰς τῶν δακρύων,
ὁ νεφέλαις διεξάγων τῆς θαλάσσης τὸ ὕδωρ·
κάμφθητί μοι πρὸς τοὺς στεναγμοὺς τῆς καρδίας,
ὁ κλίνας τοὺς οὐρανοὺς τῇ ἀφάτῳ σου κενώσει.
Καταφιλήσω τοὺς ἀχράντους σου πόδας,
ἀποσμήξω τούτους δὲ πάλιν τοῖς τῆς κεφαλῆς μου βοστρύχοις·
ὧν ἐν τῷ παραδείσῳ Εὔα τὸ δειλινόν,
κρότον τοῖς ὠσὶν ἠχηθεῖσα, τῷ φόβῳ ἐκρύβη.
Ἁμαρτιῶν μου τὰ πλήθη καὶ κριμάτων σου ἀβύσσους
τίς ἐξιχνιάσει, ψυχοσῶστα Σωτήρ μου;
Μή με τὴν σὴν δούλην παρίδῃς, ὁ ἀμέτρητον ἔχων τὸ ἔλεος.

Немачки ансамбл VOCA ME http://www.vocame.de/en/ensemble/ надахнут Касијином поезијом објавио је музички диск ка Касијиним пемама. Наравно, реч је о музичкој обради у западном стилу, по угледу на песме Хилдегард фон Бинген. У сваком случају, занимљив музички подухват у част ове велике православне песникиње и подвижнице.

 

[Биљана 1234]

Хвала оче Саво

Касија ми у срцу одавно, одавно...

[Дијана.]

 

[Guest]

Драги Оче,

Јесте ли били у Пећкој Патријаршији на почетку Сабора Архијереја СПЦ?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

22 hours ago, Дијана. рече

By soli in Питајте и дискутујте (са нашим гостима), пре 22 hours

Oce Savo, Kad hocu da idem na Liturgiju kao da me ne nesto veze za krevet i ne mogu da ustanem iako me grize savjest tako vec duze vremena. sta da...

Евхаристијски живот је подвиг, подвиг да надиђемо своје себично ја које жели да угоди себи и своме телу и да заживимо новим животом у коме себе делимо са другим. Одлазимо на Литургију управо зато јер у противном могли бисмо да лежимо у кревету и "да се молимо Богу". Најтеже од свега јесте да човек у своје постојање уведе другога, а Литугрија је управо то и управо ту тајну потврђујемо тиме што једемо од једног Хлеба и пијемо од једне Чаше, показујући да смо једно у Христу. Зато је подвиг важан. Древни хришћански писац Тертулијан из 3. века је писао Unus christianus - nullus christianus, тј. један хришћанин (који живи за себе) није ни хришћанин. 

[Архимандрит Сава Јањић]

22 minutes ago, R2D2 рече

Драги Оче,

Јесте ли били у Пећкој Патријаршији на почетку Сабора Архијереја СПЦ?

 

Да био сам на Светој Литургији данас у Пећкој Патријаршији и био је то догађај посебне духовне снаге. Његова Светост Патријарх и око 25 епископа који су се сабрали у Пећи принели су бескрвну жртву и помолили су се за успешан рад предстојећег Сабора. Данас поподне сви смо опет заједно били у Дечанима где је служено вечерње, а сутра ујутро (недеља), Патријарх и архијереји и већи број гостију са свих страна бићемо заједно на Литургији у саборном храму Св. Ђорђа да бисмо потом узели учешћа у освећењу новообновљене богословије Св. Кирила и Методија. Архијереји потом продужују за Београд да би од понедељка почели са радним делом Сабора. 

Вести са фотографијама са данашње Литургије у Пећи имате на: http://www.spc.rs/sr/saborna_arhijerejska_liturgija_u_petshkoj_patrijarshiji

Фотогалерија са дочека Патријарха и Архијереја у петак вече у Пећкој Патријаршији налази се на: http://www.spc.rs/sr/patrijarh_arhijereji_u_petshkoj_patrijarshiji

Ово је фотографија коју смо снимили данас поподне у Дечанима

[Guest]

Предивна слика...

Велика је ово ствар што се Епископу сабирају на Косову и Метохији.

 

 

[IgaL5086]

Како човек може да добије душевни мир?

[Архимандрит Сава Јањић]

22 hours ago, R2D2 рече

Предивна слика...

Велика је ово ствар што се Епископу сабирају на Косову и Метохији.

 

 

Заиста могу да кажем након ова последња три дана да је долазак Патријарха и наших Епископа на Косово и Метохију било велико духовно охрабрење за све нас. У Призрену је данас било величанствено - Света Литургија у препуној цркви, Патријарх, Епископи, свештенство, монаштво, народ, богословци певају, права пасхална атмосфера. Имате вест са фотографијама на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/osvetshena_obnovljena_zdanja_prizrenske_bogoslovije 

Освећење Богословије био је чудесан догађај. Место које је пре неколико година била тужна слика огорелих зидова и пустоши сада је пуно живота, песме, активности. Просто је немогуће доживети силину васкрсења ако се претходно не прође кроз Голготу. О томе је јако лепо говорио и Владика Теодосије данас. Један наш Епископ рече данас добро: "Косово смо изгубили невером и само га вером можемо вратити". А Косово за нас није само територија. Територија се губи и враћа и границе су се много пута мењале кроз историју. Како је лепо речено у овогодишњој васкршњој посланици: " Косово и Метохија за нас није само географски појам већ, изнад свега, духовни простор који нас све повезује, ма где живели. Следујући косовском завету Светога кнеза Лазара, никад не смемо заборавити да је Царство небеско врхунски идеал и вечни циљ, а све земаљско је трулежно и пролазно. Зато када говоримо о повратку Косова ми мислимо много више од онога што се мисли у политичком смислу. То је повратак оној вери и народној виталности који је наш православни народ вековима држао и чувао у најтежим околностима. 

Јако је мучно када људи веру доживљавају као нешто тужно, туробно, стално јадикују и кукају, пуни су горчине и тешких мисли. То нема никакве везе са хришћанством. Данас смо у Призрену заиста осетили међу нашим богословцима да је Христос заиста отворио двери вечног живота. Нису то нове зграде јер увек се ново може сазидати и боље и лепше, то је пре свега осећај заједнице и радост која повезује људе. И заиста је апсурдно да данас на месту који је српски зид плача, наш древни царски Призрен, имамо толико радости, пева се, игра се коло. Са страдањем на Косову и Метохији Бог нам је дао и дар да осетимо радост која долази после распећа, али и свест да све то опет, као уосталом све материјално на свету, може бити опет уништено, али Цркву ни врата адска неће надвладати док год је наше вере која нам даје смисао и радост живота. Без те радости живота нема. Патријарх је био посебно дирнут, а и владике. Није то било само једно од многих освећења црквених објеката, већ пасхални догађај.