Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Отац Сава се, како каже пословица, мало ,,прави Енглез''. Замолио бих оца да нам пренесе какви су утисци са овог сусрета и какве теме разговора су биле.

 

 

Ето дође принц и код нас на Косово и Метохију. Искрено, много бих више волео да је дошао у Дечане, а сигуран сам да би и њему било много занимљивије, знајући његове уметничке али и духовне афинитете. Ипак ово је била посета која је организована строго у координацији са Форин Офисом и са конкретним политичким порукама у ситуацији када је цео Западни Балкан једно велико буре барута, посебно Косово и Метохија. У целини гледано принц је доста значајну пажњу посветио СПЦ у поређењу са другим црквама и верским заједницама (сусрет са Његовом Светошћу, посета храму Св. Саве, посета Ковиљу и коначно сусрет са нама у саборном храму Св. Ђорђа у Призрену). Сусрети са представницима других заједница су били прилично спорадични.

 

На сајту Епархије поставили смо краће саопштење о посети принца Чарлса http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/princ-carls-posetio-saborni-hram-sv-djordja-u-prizrenu Могао бих да додам да је принц био посебно импресиониран певањем наших богословаца. Дечаци су заиста били сјајни, спонтани, весели, пуни позитивне енергије која плени. Да ли због умора или због целе ситуације на Косову и Метохији, која је у последње време на рубу могућих нових нереда, приметио сам код принца извесну сету и тугу приликом посете Св. Ђорђу. Чланови краљевске породице су већ уходани у свим вештинама друштвене комуникације и у стању су да прикрију лична осећања и увек показују расположење. Приликом ове посете цркви у Призрену, што се може видети и на неким фотографијама на фотогалерији на сајту Епархије, осетио сам прилично разочарење ситуацијом на Косову и Метохији. О томе свакодневно чујем од многих страних дипломата који су незадовољни да 16 година након рата заправо није направљен суштински помак напред у поштовању права и слобода свих грађана, посебно Срба. Јуче је у Приштини био и један од врховних команданата НАТО снага и имао је хитан састанак са дипломатским представницима САД и ЕУ због ситуације на терену. Нико не може сасвим јасно да каже шта нас чека наредних седмица и месеци.

 

Код принца Чарлса сам осетио приличну сету када смо говорили о мартовском погрому 2004 и показали му слике порушених цркава и оштећених фресака. Занимљиво је да многи на Западу нису свесни да се све то десило 5 година након рата и да то није део ратних страдања. По свему судећи ни он није био потпуно обавештен јер КиМ је већ дуже времена на маргини интересовања, посебно у Британији која се потпуно повукла из међународних снага КФОР-а. Лично немам неких претераних очекивања јер се чланови краљевске породице у суштини не мешају у политику британске владе. Ипак, чињеница да смо пред њим рекли све што смо имали и посведочили трагичну причу једне неуспеле мировне мисије није без значаја. Поменули смо да 16 година готово 200.000 Срба не може да се врати на КиМ и да у Призрену од предратних 8 хиљада сада живи само двадесетак лица, већином старијих. Тог дана у Призрену није било више од 8 Срба јер ни тих 20 нису стално у граду. Све то показује да је на Косову и Метохији након трагедије оружаног сукоба у коме су многи страдали, наступио не период мира и стабилизације већ се страдање наставило. Ова посета има значаја и у тим смислу што отвара могућност за неке будуће контакте наше Цркве са британском краљевском породицом и можда неко њихово ангажовање у погледу заштите наше духовне и културне баштине. Време ће показати. Све у свему, госта смо лепо дочекали и посету смо завршили позитивним тоном и надом уз песму васкршњег тропара. 

 

(Морам да прокоментаришем фотографију. Када је принц изашао из порте Св. Ђорђа Владика и ја смо га испратили неколико метара уз улицу да би се са њим поздравили. У том тренутку, један албански кафеџија му је донео кафу. Дакле, тај детаљ нема везе са посетом нашој цркви. Фотографије везане за посету нашем храму можете наћи на http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/princ-carls-posetio-saborni-hram-sv-djordja-u-prizrenu као и на мојој фејсбук страници: https://www.facebook.com/arhimandrit.sava)

[grigorije22]

Evo opet ja sa nekim pitanjima. Vecina teologa danas kako na zapadu tako i na istoku uci da je Potop opisan u Postanju bio lokalna polava. Za potop koji bi pogodio celu Zemaljsku kuglu nema geoloskih dokaza. Kako su Sveti oci tumacili pricu o potopu? Da li su oni kao i savremeni kreacionisti smatrali da je potop pogodio celu planetu? I ako je potop bio lokalan kako onda shvatiti Hristove reci i reci Apostola Petra?

 

 Матеј 24:. 37-39 Jer kao što je bilo u vreme Nojevo tako će biti i dolazak Sina čovečijeg.
Lk. 17:26

38 Jer kao što pred potopom jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu do onog dana kad Noje uđe u kovčeg,
1 Moj. 6:3, Lk. 17:26, Lk. 20:34, 1 Pet. 3:20

39 I ne osetiše dok ne dođe potop i odnese sve; tako će biti i dolazak Sina čovečijeg.


 Ako je Nojev potop bio samo lokalan, Isusovo poredjenje presude nad ljudima u vreme potopa sa presudom nad celim covecanstvom u vreme njegovog drugog dolaska nema smisla. Jer ako ce prilikom njegovog drugog dolaska da bude presudjeno celom covecanstvu i planeti, onda je po logici to moralo da bude i u vreme potopa, jer se Isus poziva na potop kada govori o svom drugom dolasku.

 

1 Petrova 3:20 Koji nekad ne htješe da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vrijeme Nojevo, kad se građaše kovčeg, u kome malo, to jest osam duša, ostade od vode.

 

 Poslanica Jevrejima 11:7 Vjerom Noje primivši zapovijest i pobojavši se onoga što još ne vidje, načini kovčeg za spasenije doma svojega, kojijem osudi sav svijet, i posta našljednik pravde po vjeri.

[Биљана 1234]

Оче Саво,

никад нисам умела да памтим објашњења разних система мишљења. Схватих временом да сам једноставна,да ми дат неки осет, не умем да објасним, опростите, неука сам сасвим

Занима ме да ли је добро што сама читам и разумевам, и пишем однекуд стихове, без духовника, ако се тако сме рећи. Дакле, зашто немамо сви оца коме можемо да поверимо наше мисли и питања везана за веру нашу. Гордости се бојим највише. На разне начине човек себе може занети.

Тај Мир у срцу кад се прелије свет цео преиначи. Очи нам се промене.

[Архимандрит Сава Јањић]

Evo opet ja sa nekim pitanjima. Vecina teologa danas kako na zapadu tako i na istoku uci da je Potop opisan u Postanju bio lokalna polava. Za potop koji bi pogodio celu Zemaljsku kuglu nema geoloskih dokaza. Kako su Sveti oci tumacili pricu o potopu? Da li su oni kao i savremeni kreacionisti smatrali da je potop pogodio celu planetu? I ako je potop bio lokalan kako onda shvatiti Hristove reci i reci Apostola Petra?

 

 Матеј 24:. 37-39 Jer kao što je bilo u vreme Nojevo tako će biti i dolazak Sina čovečijeg.

Lk. 17:26

38 Jer kao što pred potopom jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu do onog dana kad Noje uđe u kovčeg,

1 Moj. 6:3, Lk. 17:26, Lk. 20:34, 1 Pet. 3:20

39 I ne osetiše dok ne dođe potop i odnese sve; tako će biti i dolazak Sina čovečijeg.

 Ako je Nojev potop bio samo lokalan, Isusovo poredjenje presude nad ljudima u vreme potopa sa presudom nad celim covecanstvom u vreme njegovog drugog dolaska nema smisla. Jer ako ce prilikom njegovog drugog dolaska da bude presudjeno celom covecanstvu i planeti, onda je po logici to moralo da bude i u vreme potopa, jer se Isus poziva na potop kada govori o svom drugom dolasku.

 

1 Petrova 3:20 Koji nekad ne htješe da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vrijeme Nojevo, kad se građaše kovčeg, u kome malo, to jest osam duša, ostade od vode.

 

 Poslanica Jevrejima 11:7 Vjerom Noje primivši zapovijest i pobojavši se onoga što još ne vidje, načini kovčeg za spasenije doma svojega, kojijem osudi sav svijet, i posta našljednik pravde po vjeri.

 

Прича о великом потопу не постоји само у Старом Завету. О потопу се нарочито исцрпно говори у епу о Гилгамешу који је по мишљењу многих истраживача прихваћен из још старијег сумерског предања. Сам део приче о потопу датира према проценама из 17. века пре Христа. У причи о потопу у вавилонској традицији, Утнапиштим (наш Ноје) послао је најпре голубицу, а онда ластавицу. Обе птице су се вратиле јер нису нашле дрвета на коме би остале. Коначно послао је гаврана који се није вратио. Наравно ови детаљи се не поклапају сасвим са библијском причом али су прилично слични, што показује да сличност није случајна. Не смемо заборавити да је Авраам дошао из Мезопотамије и да је са собом донео много древних предања која су чувана у колективном сећању тадашњих древних цивилизација. Такође је могуће да и библијска и мезопотамијска традиција вуку порекло из једног још старијег предања о потопу који се посебно помиње на простору данашње Мезопотамије. 

 

Расправе савремених теолога и библијских историчара на западу о томе да ли је потоп био локалног или општег карактера одвукле би нас од суштине проблема. Уосталом, јеврејска реч која се помиње у значењу „земље“ може да значи и једно и друго, као и у нашем језику. У Новом завету 2 Пет 2.5 указује да је реч о општем потопу. Ипак, треба имати у виду да у античко време појам света био је везан за појам тадашње познате цивилизације и није постојала свест о удаљеним континентима са којима тадашња цивилизација није по свему судећи имала непосредне контакте. Библијско предање није научни извештај, већ пре свега има дубоко символично значење које се заснива на једном конкретном догађају из људске историје. Савремена наука за сада не познаје такав катаклизмички догађај који се догодио на целој планети али постоје врло важни докази да је било великих потопа на појединим деловима планете и посебно на простору данашње Мезопотамије. Улажење у практичне детаље како су се све животиње могле сакупити у Нојеву лађу (ковчег), да ли је Ноје морао да пошаље своје синове и у Аустралију и Америку да доведу и оне животињске врсте које нису биле познате тадашњем човеку и са њима донесу биљну храну која расте само у тим деловима света, у великој мери нас уводи у потпуно бизарне спекулације. Историја човека описана у Светом писму није научна теорија нити је треба гледати у контексту науке, иако постоје веома значајне подударности. То је пре свега предање које има за циљ да нам покаже божанску намеру са светом и човеком, а врхунац Божијег плана јесте долазак Бога у телу, Богочовека Христа. Покушаји да се наука и библијски наратив по сваку цену ускладе или, пак, отворено одбацивање познатих научних достигнућа у име библијског текста воде нас једнако у ћорсокак и одвлаче нас од онога што нам Бог поручује. Оба ова настојања су карактеристична пре свега за западну традицију рационализма и страна су православном етосу.

 

Зато пре свега треба имати у виду духовно значење приче о потопу која по православном светоотачком предању представља праслику тајне Цркве. Ноје је икона Христа (уп. Јев 11.7 и 2Пет 2.5). Христос сам користи потоп као праслику свог другог доласка (нпр. Мат 24.37-39 и Лк 17, 26-27). У 1. Пет 3.18-22 Апостол користи потоп као праслику Христове смрти и васкрсења, али и нашег поновног рађања у крштењу, јер крштењем умиремо греху у води у којој бивамо погњурени  и дижемо се из воде обучени у Христа. Од најранијих хришћанских времена слика Ноја и његовог ковчега (лађе) су били символ Христа који устаје из гроба и новокрштених који просвећени устају из воде крштења, поновно рођени у Христу. Голубица и маслинова гранчица су символ мира, другог доласка Христовог. Сам Нојев ковчег (лађа) је символ Цркве, лађе спасења. У западној традицији главни брод цркве се зове лађа (lat. navis) јер је Црква наша лађа спасења. Символику Ноја и његове лађе посебно користе многи свети оци и писци још од најранијих времена (Јустин, Иринеј, Ориген, Августин и др).  Зато причу о потопу и Нојевој лађи треба разумети христоцентрично, као причу о Божијој љубави према творевини, преображају у Христу у коме све створено постаје нова твар. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,

никад нисам умела да памтим објашњења разних система мишљења. Схватих временом да сам једноставна,да ми дат неки осет, не умем да објасним, опростите, неука сам сасвим

Занима ме да ли је добро што сама читам и разумевам, и пишем однекуд стихове, без духовника, ако се тако сме рећи. Дакле, зашто немамо сви оца коме можемо да поверимо наше мисли и питања везана за веру нашу. Гордости се бојим највише. На разне начине човек себе може занети.

Тај Мир у срцу кад се прелије свет цео преиначи. Очи нам се промене.

 

Бог нам је дао ум да колико је то у нашим моћима разумемо тајну света и свега што нас окружује. Ипак, божанске тајне су надумне и превазилазе могућности нашег разума да их рационално изразимо. Зато треба имати смирења пред тајном Божијом и нашу знатижељу и жељу за знањем изражавати пре свега у дивљењу премудрости Божијој и молитвеном благодарењу Богу на свему. Православна традиција, посебно исихастичко предање, учи нас да се трудимо у очишћењу свог ума од свих светских мудровања, како би на таблици ума очишћеног од помисли Бог Духом Светим као на врућем воску исписао своје чудесне тајне које су неизрециве за људски језик. Такво разумевање није плод интелектуалних могућности, рационалног поимања, већ бива у срцу, који је према многим светим оцима простор у коме познајемо Бога и кроз Бога тајне васцеле творевине. Да ли смо напредовали у познању Бога и његових тајни види се не у нашој способности да те тајне вешто изразимо језиком, већ у односу према ближњима и према свему што нас окружује.

 

Човек који је задобио духовно познање задобија дар љубави и благодари на свему славећи Бога, који је све премудро створио. Човек који је још у мраку духовног незнања пун је сумњи, недоумица, помисли и душевног немира и не може да сагледа смисао божанских тајни јер покушава да њима овлада само својим разумом. За божанске тајне треба молитвено и подвигом љубави (одрицањем од самољубља и гордости) отворити срце за Бога и онда Бог по мери наше љубави и смирења може да нам да и способност да те тајне изразимо и речима или богослужбеним текстовима као што је био случај код великих отаца наше Цркве. То је истинска теологија, богословље - не реч о Богу, већ реч која долази од Бога. То је јако велика разлика. 

[grigorije22]

Oce Savo, vi ste napisali da je evolucija za nas pravoslavne prihvatljiva u vidu softvera. Ali na ovoj temi su se pojavila neka eticka i teoloska pitanja. https://www.pouke.org/forum/topic/7763-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D1%83-%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8/page-323

 

 Procesi biološke evolucije ne zahtevaju Tvorca. Naravno, svako može da veruje da iza TE stoji neki nevidljivi Tvorac, bilo da je to Jahve ili Leteće Špageti Čudovište... ali to sa samom teorijom nema nikakve veze... i otvara niz etičkih tj. teoloških problema... jer takav "programer" nije samo programirao "softver" za ljude, već i za npr. virus dečije paralize... takođe, ovaj ljudski program mu se mnogo kvari.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo, vi ste napisali da je evolucija za nas pravoslavne prihvatljiva u vidu softvera. Ali na ovoj temi su se pojavila neka eticka i teoloska pitanja. https://www.pouke.org/forum/topic/7763-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D1%83-%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8/page-323

 

 Procesi biološke evolucije ne zahtevaju Tvorca. Naravno, svako može da veruje da iza TE stoji neki nevidljivi Tvorac, bilo da je to Jahve ili Leteće Špageti Čudovište... ali to sa samom teorijom nema nikakve veze... i otvara niz etičkih tj. teoloških problema... jer takav "programer" nije samo programirao "softver" za ljude, već i za npr. virus dečije paralize... takođe, ovaj ljudski program mu se mnogo kvari.

 

Било какво размишљање о еволуцији без Творца је бесмислено, па на то не бих трошио време. Оно што сам желео да нагласим јесте да је Бог све логосно створио и према својој предвечној вољи привео из непостојања у постојање. Бог је Творац матрице постојања, његових закона и све је испуњено својом премудрошћу и смислом (логосом) и све узлази ка коначном циљу предвечног Божијег Савета - а то је да у Христу све створено постане савечно Богу. Можемо на известан начин рећи да је он творац козмичког софтвера. Дакле, закони створеног света не постоје сами по себи већ су створени слободно од Бога, по његовој предвечној вољи, и читава динамика постојања створеног света креће се у координатама тих закона и логосно усходи ка своме циљу.

 

Свуда око нас видимо ту динамику, од семена настаје дрво, од оплођене јајне ћелије рађа се човек, у човековом геному садржан је читав програм који дефинише бројне биолошке процесе у човеку. Сам човек који је створен по икони Христовој је рекапитулација свега створеног и кроз човека, односно кроз Христа - Бога Логоса који је постао човек, све улази у вечну заједницу са Творцем. Болести и зло које бивају у свету последица су одступања од природног начина постојања, тј. греха. Зато Бог није створио болести и смрт, али они постоје као могућност одступањем од божанске предвечне воље - да све у Христу приведе у вечно постојање.

 

Научна достигнућа само осветљују једну димензију створеног света која је доступна човековој способности рационалног поимања, међутим Божија премудрост је неизрецива и сваки покушај да се она под сваку цену угура у ограничене оквире научних теорија које су у сталном мењању је апсурдна. Наука може само да нам помогне да се још више дивимо лепоти Божије творевине. Наш циљ зато није да познамо законе и мапирамо својим разумом, тај божански софтвер, већ да упознамо лично самог Творца. У сједињењу са Богом, обожењем, познајемо и пуну лепоту Божије творевине, свих знаних и незнаних светова, замисливих и незамисливих димензија постојања. Једино у Христу човек себе остварује као небоземно биће и достиже циљ због кога је и створен.

[Ламех]

Оваплоћење Бога Логосас догодило се конкретно уз слободан пристанак Дјеве која је дала свој пристанак и зачела благодатним дејством Духа Светога. Да Пресвета Дјева није рекла - Ево слушкиње Господње-  нека ми буде по речи твојој - не би било оваплоћења. Јављања Божија у историји у људском облику нису оваплоћења, већ символична јављања само за те конкретне прилике. Господ је својим оваплоћењем преко Пресвете Богородице заувек постао човек, а не привремено и привидно. Јављања Божија преко анђела као и у разним виђењима су привремена јављања где Бог не узима ипостасно људску природу и не постаје човек, већ користи људско обличије, односно, привид човека да би нам упутио неку важну поруку. Разлика је веома важна јер бисмо прихватањем да се Бог више пута оваплотио обесмислили само оваплоћење Бога Логоса преко Пресвете Богородице, односно релативизовали његово оваплоћење и страдање нас ради. 

 Потпуно се слажем са Вама, оче. Хтео сам само да назначим да су та привиђења, или симболична јављања (можда боља реч, бар мени тако, звучи епифанија- или што Ви рекосте јваљање) нису фантазије, уобразиље старозаветних праотаца и пророка. На концу, Јаковљево рвање са Богом је као поселдицу имало то да је остатак живота храмљао. Или то да при гостољубљу Авраамовом ова тројица људи седе и једу са њим. Или је то догађај који је реалан у коме Јаков и Авраам имају жив и непосредан сусрет са Богом и препознавање са њим. Јаков том месту даје име Фануил- видех Бога лицем к лицу.. а Авраам се клања говорећи: "Господе, ако сам нашао милост пред тобом..." а после их моли да поштеде Лота у Содому. Или, ако није тако, сви скупа и наследно су имали неку жешћу психозу.  

 

А наравно да не желим да ишта од тога поистоветим са оваплоћењем Логоса.

[Васијан]

Оче Савво,

 

Питао бих Вас нешто везано за епитимије које су Оци канонски прописали у својим правилима. На то ме је нагнао овај текст и расуђивање (по мени веома погрешно) писца : https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=4175.0

Наиме, како да разумемо, и у ком кључу да сагледавамо, отачке епитимије од по неколико година забране Св. Причешћа - који су Исти прописали као лек хришћанима (Јован Постник, Св. Василије итд), притом да код многих Отаца налазимо и овакве ставове :

 

 

Монахе је интересовало питање за које време може човек својим покајањем да заглади раније грехове. Тако су братија запитала аву Сисоја Великог: „Ако падне брат у грех, да ли му је довољна једна година за покајање?“

— Сурова је ова реч, одговори старац.

— Онда шест месеци? рекоше братија.

— Много је, одговори старац.

— Онда четрдесет дана?

— Много је, одговори старац и настави: Верујем милосрђу Човекољупца, да ће Он, ако се човек покаје свом душом, за три дана примити његово покајање (Житије светог Сисоја, 6. јула).

 

Онда код Св. Златоустог : 

 

 

 

Рок од пет дана довољан је да очисти мноштво грехова, ако се будеш тргнуо из духовног мртвила, молио се и бдио. Не гледај на то што је време кратко, него имај у виду да је Господ човекољубив. Ниневљани су за три дана отклонили од себе гњев Божји, и никако им није сметала краткоћа времена, него је све учинило душевно усрђе њихово, при помоћи Божјег човекољубља (Књига пророка Јоне 3. глава). И блудница, која је приступила Христу, у тренутку времена опрала је са себе сав срам

 

Видимо да такве "велике" епитимије нису заживеле у Цркви и да их нико не практикује (ни у Св. Гори, где умногоме важи строги приступ Св. Канонима), јер би донеле више штете него користи. 

Како ми данас да их разумемо? 

 

 

 

Унапред благодарим! 

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Савво,

 

Питао бих Вас нешто везано за епитимије које су Оци канонски прописали у својим правилима. На то ме је нагнао овај текст и расуђивање (по мени веома погрешно) писца : https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=4175.0

Наиме, како да разумемо, и у ком кључу да сагледавамо, отачке епитимије од по неколико година забране Св. Причешћа - који су Исти прописали као лек хришћанима (Јован Постник, Св. Василије итд), притом да код многих Отаца налазимо и овакве ставове :

 

 

Онда код Св. Златоустог : 

 

 

Видимо да такве "велике" епитимије нису заживеле у Цркви и да их нико не практикује (ни у Св. Гори, где умногоме важи строги приступ Св. Канонима), јер би донеле више штете него користи. 

Како ми данас да их разумемо? 

 

 

 

Унапред благодарим! 

 

Епитимије у духовној пракси наше Цркве увек су имале за циљ да подстакну вернике на покајање, на промену живота. Дисциплинске одлуке сабора ретко су се нису буквалистички примењивале и имамо много изузетка. Као и у медицини, постоје и у животу Цркве одређени параметри који су важни за очување црвеног етоса и дисциплинског поретка. Човекова слобода никада не сме да постане анархија и границе наше слободе увек одређује однос према ближњем и љубав коју треба да имамо једни према другима. Из ранијих времена имамо прилично оштра правила која су сачувана у Пидалиону (кормилу). Ипак епископ (или свештеник) имају право да прилагоде правила конкретном случају, али и то по расуђивању. Циљ је увек да се човек који је посрнуо подстакне на покајање и повратак у пуноћу црквене заједнице, и да не падне у очајање и потпуно отпадне од Цркве. Истовремено, држање епитимије траба да буде израз љубави према Богу. Ми прихватамо са искреном вером да је то за нас духовни лек и прилика да ограничимо свој егоизам и страсти ради љубави према ближњем. Обично су најстрожији подвижници били и најмилостивији јер су познавали слабост људске природе. Нажалост, данас по акривији најчешће поступају они који су себе често сами разрешили многих правила. Мора да знамо да правила постоје ради Цркве, а не Црква ради правила и зато увек треба имати у виду циљ који треба да се постигне, а не правило само по себи, јер бисмо се иначе претворили у фарисеје и буквоједе.

 

Мерило исправности хришћанског живота увек су биле еванђелске заповести и поуке Господње. Одређени канони и правила који се тичу начина живота увођени су по потреби, и поред акривијског приступа увек се могло поступити по икономији, тј. по снисхођењу. Зато најискуснији духовни учитељи нису ни строги, ни благи, већ расудљиви. Из тог разлога Православна Црква нема еквивалент Канонског права код римокатолика (Corpus iuris canonici) већ се поступа у складу са искуством Цркве, саборним расуђивањем и надасве по љубави. Црквени устави какве знамо су новијег порекла, као и много тога у црквеној администрацији, која је често била подређена и световном праву, посебно у време Ромејског царства или у царској Русији.

 

Епитимије односно покора у западној хришћанској духовној традицији имају другачији смисао од наших епитимија. Пре свега покора poenitentia је задовољење правде Божије и одређена правно регулисана казна (poena) ккоја је потребна да би се човек вратио у стање благодати. Православној традицији овај прилично јуридички приступ је био и остао стран. Епитимија је подстицај и духовна терапија која нам помаже да се вратимо у пуну заједницу са Богом која се опет изражава у евхаристији. Удаљење од Светог Причешћа које се обично налаже уз покајање, није дакле казна, већ показатељ и подсетник да наш начин живота није евхаристијски и да треба да учинимо напор воље како бисмо променили свој однос према Богу и ближњем.

[grigorije22]

Sta se u Bibliji podrazumeva pod zmajevima? Mislim da se negde oko 30 puta koristi ta rec

 

."Nemoj se radovati, zemljo filistejska svakolika, što se slomi prut onog koji te je bio; jer će iz korena zmijskog niknuti zmija vasilinska, i plod će mu biti zmaj ognjeni krilati". Isaija 14:29. Šta li je ovo??? Zmaj ognjeni krilati?

"Gle, ide glas i vreva velika iz severne zemlje da obrati gradove Judine u pustoš, u stan zmajevski". Jeremija 10:22

[Архимандрит Сава Јањић]

Sta se u Bibliji podrazumeva pod zmajevima? Mislim da se negde oko 30 puta koristi ta rec

 

."Nemoj se radovati, zemljo filistejska svakolika, što se slomi prut onog koji te je bio; jer će iz korena zmijskog niknuti zmija vasilinska, i plod će mu biti zmaj ognjeni krilati". Isaija 14:29. Šta li je ovo??? Zmaj ognjeni krilati?

"Gle, ide glas i vreva velika iz severne zemlje da obrati gradove Judine u pustoš, u stan zmajevski". Jeremija 10:22

 

Ово је занимљива тема за оне који имају времена да се баве мало више њоме. Мало ме је заинтересовало, а због јаке прехладе не смем да излазим из собе, па сам прегледао неке цитате где се помињу разна чудовишта у Библији, а која се често преводе код нас као змајеви.

 

Дакле, у јеврејском тексту постоји неколико појмова за чудовишта, већином водена, али и копнене рептиле који су понајчешће символи зла и хаоса: 

Tannin תַּנִּין, морско чудовиште у кананској и феничанској митологији, код Јевреја, змија, символ хаоса и зла 27 пута

Livyathan לִוְיָתָן  морско чудовиште, огромна морска животиња, кит, велика хоботница, крокодил 6 пута 

Nachash נָחָשׁ змија, гуја, отровница 31 пут

Behemoth בְּהֵמוֹת нилски коњ 1 пут

 

Реч δράκων тј. змај се у преводу Седамдесеторице појављује на следећим местима (барем толико сам успео да прегледам):

Књига Исхода 7.9-10, змија; Tannin, Јов, 7.12, морско чудовиште Tannin; Пс 103,26, морско чудовиште Livyathan; Јер 28.34, морско чудовиште, Tannin; Јер 10.22, чудовиште, Tannin; Јез 32.2, морско чудовиште, Tannin, и наравно дракон се више пута помиње у Књизи Откровења у већ познатим описима, што је утицало и на каснију иконографско представљање демона и пакла.

У Ис 14.29 помиње се άσπίς (Nahash) змија, и όφις (Saraph) огњена змија (Saraph значи и серафим али и огњена змија, као што је у Књизи бројева 21.8 када Мојсеј наређује да се направи ватрена змија (Saraph), а у следећем стиху, 21.9 говори о бронзаној змији (Nachash Nechoshet, όφης χαλκός). У псалму 91.13 се каже "нагазићеш на лава и змију, а у грчком тексту се помиње аспида и василиск (βασίλισκος). Василиск је у средњовековним бестијаријима описиван као врста змаја и непознато је конкретно шта је значио у библијска времена, вероватно неку врсту чудовишта које има порекло у старијим митолошким предањима. Не смемо сметнути са ума да су Аврам и његово племе са собом донели из Мезопотамије одређене митолошке представе које су опет укорењене у још старијим митолошким предањима.

 

На основу овог малог истраживања мислим да можемо да кажемо да у Светом писму дефинитивно немамо јединствено име за оно што се код нас назива "змај" и да није реч о једној конректној врсти животиње, било постојеће или митске. Видимо да постоји више израза на јеврејском, а на грчком, поред дракона тј. змаја, имамо змије (аспиде) όφης  и άσπίς. Велике морске животиње се у тексту Септуагинте називају понегде и китови (κῆτος), али то се не односи на данашње китове, већ на велике рибе или митска морска створења. У сваком случају, разни појмови које сам навео се користе и у конкретном смислу, али и у символичном. Српски превод је овде прилично ирелевантан и не може много да нам каже.

 

Наравно, змајеви који нам одмах долазе на памет и који су део митолошког предања од старе Кине преко Мезопотамије, класичне грчке и римске цивилизације до северних европских народа, али и других цивилизација широм света, не означавају конкретна бића која је човек сретао. На човекову машту, по свему судећи, посебно су утицали остаци древних диносауруса, који су налажени с времена на време, нпр. велике кости, остаци чељусти. Тек касније, када су узнапредовала палеонтолошка истраживања, човек је много више сазнао о древним животињским врстама које данас не постоје. У митологији постоје разлике између кинеских змајева и оних у Мезопотамији или у Европи. Нама је најпознатији тип змаја који има крила и бљује ватру. Такође символично значење змајева није свугде исто. У Кини је змај символ снаге и цара, а на нашим просторима змај је символ зла, паганства. Змајеви су такође јако присутни у хералдици.

[Дејан]

Oče Savo, da li ste napravili profil na Crkva.net?

[Биљана 1234]

Оче Саво,

о Ангелима штогод,рада бих знати

не толико о хијерархији, изгледу,,говору , брзини

аки о бризи за  људе, и о анђелу чувару

каже Псалмопевац

Приђе човек и срце дубоко

[Архимандрит Сава Јањић]

22 minutes ago, Биљана 1234 рече

Оче Саво,

о Ангелима штогод,рада бих знати

не толико о хијерархији, изгледу,,говору , брзини

аки о бризи за  људе, и о анђелу чувару

каже Псалмопевац

Приђе човек и срце дубоко

Мислим да ће вас ова занимљива прича упутити http://www.spc.rs/sr/andjeo_chuvar