Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Milan Nikolic]

Не можемо рећи да нема било каквог посредништва јер свети Оци говоре о том посредништву. Битно је да Сину не припишемо узрочност Светога Духа што је и била поента излагања светог Марка Ефеског.

 

Можемо рећи да нема посредништва у узрочности Светога Духа. Међутим, чим свети кажу да Дух исходи (од Оца) кроз Сина, то већ значи посредништво (које треба протумачити), јер Дух исходи посредно кроз Сина од Оца.

 

Не би без разлога свети Григорије Ниски наводио да Син произлази из Оца непосредно, док Свети Дух исходи из Оца кроз Сина. Понављам, битно је само обезбедити јединствену узрочност - Оца.

 

Да се позовем на Зизјуласа: ,,У тесној вези са питањем једнога узрока је проблем тачног значења укључености Сина у исхођење Светога Духа. Свети Григорије Ниски експлицитно допушта ''посредујућу" улогу Сина у исхођењу Светога Духа од Оца.''

,,Да нема другога Сина нам, по светом Григорију, налаже обавезу да Сину доделимо једно својство, то јест улогу средства, посредништва у исхођењу Духа.''

[Кратос]

Можемо рећи да нема посредништва у узрочности Светога Духа. Међутим, чим свети кажу да Дух исходи (од Оца) кроз Сина, то већ значи посреднитво (које треба протумачити), јер Дух исходи посредно кроз Сина од Оца.

 

Kako nema kad ti upravo to iznosiš svo vreme.Ako je ishođenje kroz Sina znači da je Sin posredni uzrok što dalje vodi u jeres(Filioque).

Ovde si skroz kontradiktoran.

[Milan Nikolic]

 

Kako nema kad ti upravo to iznosiš svo vreme.Ako je ishođenje kroz Sina znači da je Sin posredni uzrok što dalje vodi u jeres(Filioque).

Ovde si skroz kontradiktoran.

 

 

Можда пре свега треба да дефинишемо узрок, како бисмо знали да је узрок један и да је узрок Отац.

 

Владика Атанасије Јевтић каже: ,,Григорије Ниски као својство Сина наглашено назива ,Јединородност', док за Духа Светога говори да је Он од Оца ,кроз Сина'. Наравно, ово његово кроз није од, нема никакво узрочно или саузрочно значење''.

 

Треба да разрешимо ту, као што кажеш, контрадикторност. Али немојмо овде настављати расправу мимо о.Саве.

[Архимандрит Сава Јањић]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Чини ми се да је потребније елегантније и једноставније формулисање проблема Филиоквеа. Треба избећи сваку двосмисленост.

 

Двосмисленост може бити ако кажемо да је онтолошко произлажење Светога Духа својствено само Оцу, али у онтолошком смислу произлази кроз Сина. То видим у вашем горњем тексту.

 

Појам онтолошког је изузетно сложен. Треба нам поједностављена пуна слика овог појма.

 

Мислим да се овог питања не бисмо ни дотицали да нема принуђености због подела. Ако је већ тако, потребно је ићи докле можемо у циљу јединства.

 

Филиокве је кључно питање јер објашњава ,,првоначалну онтолошку категорему''. А то је Отац не као монада него узрок.

 

На православнима је само да не одустану од формулисања првенства и поретка на основу ипостасних својстава. Потребно је унапредити тумачење.

 

Већ смо објаснили да Свети Дух има узрочно начело (ἀιτιατή ἀρχή) у Оцу, на различит начин него Син, што сачињава њихова ипостасна својства (ὑποστατικά ιδιώματα). Син се вечно рађа, а Дух Свети вечно исходи из Оца.

 

Међутим православни оци наглашавају да и Син и Дух имају везу на онтолошком плану у том смислу да Дух Свети (ἐκπορεύεται δία τοῦ Ὑιοῦ ἐκφαντορικώς – исходи кроз Сина пројављујући јединство непромењиве природе. Палама је објаснио да од Оца вечно исходи ὑπαρκτικώς тј. онтолошки као из јединственог узрока и начала, а од Сина једино κατά τὴν ἑνέργιαν. Ово учење о својеврсној посредничкој улози Сина у исхођењу Оца (која ни у каквом смислу није узрочног карактера) потпуно је различито од латинског учења јер по њима Дух вечно исходи онтолошки и од Оца и од Сина као једног принципа (начала) и у процесу јединствене спирације (unica spiratione).

 

Ова два учења су потпуно неускладива и почивају на различитим премисама. У православном учењу чува се чврсто монархија Оца као јединственог узрока и начала и наглашава својственост Духа Сину којим се такође и у икономији даје свету, наравно не ипостасно, већ у виду благодатних дарова χαρίσματα. У западном учењу неизбежно долази до мешања ипостасних својстава јер је главни нагласак на јединству божанске природе и јер је појам православног схватања монархије Оца остао суштински стран западној тријадологији која је заснована на Августину.

 

Уколико би се учење o Filioque протумачило у смислу да Отац и Син нису узрочно начало исхођења Духа и ојачало схватање монархије Оца као јединог ипостасног узрока и начала Сина и Оца постојале би много боље могућности за хармонизацију ова два учења. Свети Максим је управо у овом смислу разумео западно учење о исхођењу Духа од Оца и Сина тј. у контексту јединствене природе, али никако у смислу да Отац није једини и јединствени узрок, јер то суштински угрожава православну тријадологију.

[Milan Nikolic]

Само пазите на пермутовање, неко ће се потпуно збунити. Свакако онима који се занимају овим питањем то не представља проблем.

 

Сматрам да је тема о Филиоквеу битна и да ће све више добијати на важности. Само не знам колико још деценија треба проћи да бисмо дошли до конкретног резултата.

 

Било би добро да сами покренемо иницијативу да нас не би нека мука натерала. Довољно је већ колико су хришћани подељени.

 

Дакле, да закључим своје становиште. Мислим да је Филиокве могуће оправдати тако да буду исправљене све грешке, док са друге стране, апсолутистички став против Филиоквеа може бити још више погубан.

[Кратос]

Међутим православни оци наглашавају да и Син и Дух имају везу на онтолошком плану у том смислу да Дух Свети (ἐκπορεύεται δία τοῦ Ὑιοῦ ἐκφαντορικώς – исходи кроз Сина пројављујући јединство непромењиве природе. Палама је објаснио да од Оца вечно исходи ὑπαρκτικώς тј. онтолошки као из јединственог узрока и начала, а од Сина једино κατά τὴν ἑνέργιαν

 

 

Šta znači ovo?Kao energija?

[Zoran Đurović]

Најдубље рефлексије око филиокве у Паламе сам прочитао код Микоње Кнежевића, мада малих отклона имам. Оно што је Микоња у својим истраживањима урадио је од непроцењиве вредности. Као да је оживео Паламу. 

[Кратос]

Најдубље рефлексије око филиокве у Паламе сам прочитао код Микоње Кнежевића, мада малих отклона имам. Оно што је Микоња у својим истраживањима урадио је од непроцењиве вредности. Као да је оживео Паламу. 

Ja sam čitao ovaj kratki deo i nema nikakvog govora o bilo kakvom posredovanju Sina u ishođenju Duha Svetoga od Oca na više mesta Palama jasno i nedvosmisleno kaže:

 

тај нам је на најбољи начин изнио оно откривење које нам на сљедећи начинукратко објашњава ствари [које се тичу] Духа: „јер, један је, каже, Свети Дух, имајућии он од Оца (ἐκ Πατρός) постојање и пројављујући се кроз Сина (δι’ Υἱοῦ), то јест људима“. Видиш ли како треба Духа да мислимо и називамо кроз Сина? Наиме, као пројављеног људима кроз њега (δι’ αὐτοῦ). Тако, дакле, и ти сам да разумијеш гдје год да нађеш да се Дух даје и шаље кроз Сина од Оца, уколико не желиш да будеш богопротиван, него благочестив и богопоучен.

 

Pa na drugom mestu opet kaže:

 

Каже се, дакле, [да је] Свети Дух кроз (διὰ) Сина, понекад као кроз њега

 мишљени

ДухОчев и од Оца, будући да је [он] не рођен него исхођен, а као исхођен мишљен [је]

 

непосредно од онога који га исходи. Опет, [Дух] јесте [кроз Сина], по богословима, и као

сапратêћи

овога [= Сина] безвремено, и [као], са њим и уз њега, али не и из (ἐκ)њега, од (ἐκ) Оца постојêћи, као што је то и из овога очигледно разумнима: јер, никоод добромислећих, чувши за Логоса превјечно рођеног од Оца, не пропушта да дође изравно на мисао о Логосу саприродно и сабеспочетно сапратећем Духу, сходно којојмисли није допуштено да узмемо „кроз“ као „од“ (ἐκ). Опет, [Дух] јесте [кроз Сина]и као кроз (διὰ) Сина и од (ἐκ) Сина дарован светима, али не [као] превјечно одатле слâн или даван или извирући, ако хоћеш [и] исходêћи, већ [као] дат и објављен када је благоизволио да се прими и да се објави [онако] како је [то] благоизволио; јер,сама суштина и ипостас божанског Духа никада се не објављује

 

I ključna rečenica:

Када га, дакле, чујеш да каже да Свети Дух извире из обојице, као од Оца суштаствено кроз (διά) Сина, разуми благочестиво да научава предавање ових природних сила иенергија Божијих, а не изливање божанске ипостаси Духа

 

http://www.academia.edu/4581910/_Ek_%D0%B8_dia_%D1%83_%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%D0%BC_%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0_%D0%BE_%D0%B8%D1%81%D1%85%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D1%83_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%94%D1%83%D1%85%D0%B0_%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9F%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5

 

Izvinjavam se o.Savi na uzurpaciji teme.

[Zoran Đurović]

 

Ja sam čitao ovaj kratki deo i nema nikakvog govora o bilo kakvom posredovanju Sina u ishođenju Duha Svetoga od Oca na više mesta Palama jasno i nedvosmisleno kaže:

 

тај нам је на најбољи начин изнио оно откривење које нам на сљедећи начинукратко објашњава ствари [које се тичу] Духа: „јер, један је, каже, Свети Дух, имајућии он од Оца (ἐκ Πατρός) постојање и пројављујући се кроз Сина (δι’ Υἱοῦ), то јест људима“. Видиш ли како треба Духа да мислимо и називамо кроз Сина? Наиме, као пројављеног људима кроз њега (δι’ αὐτοῦ). Тако, дакле, и ти сам да разумијеш гдје год да нађеш да се Дух даје и шаље кроз Сина од Оца, уколико не желиш да будеш богопротиван, него благочестив и богопоучен.

 

Pa na drugom mestu opet kaže:

 

Каже се, дакле, [да је] Свети Дух кроз (διὰ) Сина, понекад као кроз њега

 мишљени

ДухОчев и од Оца, будући да је [он] не рођен него исхођен, а као исхођен мишљен [је]

 

непосредно од онога који га исходи. Опет, [Дух] јесте [кроз Сина], по богословима, и као

сапратêћи

овога [= Сина] безвремено, и [као], са њим и уз њега, али не и из (ἐκ)њега, од (ἐκ) Оца постојêћи, као што је то и из овога очигледно разумнима: јер, никоод добромислећих, чувши за Логоса превјечно рођеног од Оца, не пропушта да дође изравно на мисао о Логосу саприродно и сабеспочетно сапратећем Духу, сходно којојмисли није допуштено да узмемо „кроз“ као „од“ (ἐκ). Опет, [Дух] јесте [кроз Сина]и као кроз (διὰ) Сина и од (ἐκ) Сина дарован светима, али не [као] превјечно одатле слâн или даван или извирући, ако хоћеш [и] исходêћи, већ [као] дат и објављен када је благоизволио да се прими и да се објави [онако] како је [то] благоизволио; јер,сама суштина и ипостас божанског Духа никада се не објављује

 

I ključna rečenica:

Када га, дакле, чујеш да каже да Свети Дух извире из обојице, као од Оца суштаствено кроз (διά) Сина, разуми благочестиво да научава предавање ових природних сила иенергија Божијих, а не изливање божанске ипостаси Духа

 

http://www.academia.edu/4581910/_Ek_%D0%B8_dia_%D1%83_%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%D0%BC_%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0_%D0%BE_%D0%B8%D1%81%D1%85%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D1%83_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%94%D1%83%D1%85%D0%B0_%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9F%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5

 

Izvinjavam se o.Savi na uzurpaciji teme.

 

Проблем је што овај дискурс мене ни најмање не одваја од августиновске визије. Палама овде силује кападокијце и Дамаскина. 

[Milan Nikolic]

Чини ми се да је ово Паламино објашњење вишезначног израза ,,кроз'' недовољно јасно за данашње време, скоро исто као што је и учење о ,,логосима'' од св.Максима Исповедника.

[Zoran Đurović]

Чини ми се да је ово Паламино објашњење вишезначног израза ,,кроз'' недовољно јасно за данашње време, скоро исто као што је и учење о ,,логосима'' од св.Максима Исповедника.

Милане,                     Ваљда и Бог (а и Максим) на нас гледа овако   

[Архимандрит Сава Јањић]

Најдубље рефлексије око филиокве у Паламе сам прочитао код Микоње Кнежевића, мада малих отклона имам. Оно што је Микоња у својим истраживањима урадио је од непроцењиве вредности. Као да је оживео Паламу. 

 

Да Микоња Кнежевић је дао значајан допринос код нас у вези разумевања питања поретка божанских личности (τάξις) код Паламе, као и у вези разумевања ἐκ и δία тј. (из, од) и (кроз) у погледу исхођења Духа Светога. Посебно је значајно што је проучавао Аподиктичка слова Св. Григорија која се управо баве проблемом Filioque разрађујући православни став посебно у погледу исхођења Духа Светога од Оца преко Сина. Штета што оба аподиктичка слова Паламина још нису преведена на наш језик. Ових дана их прочитавам уз помоћ енглеског превода, пошто је текст на грчком веома комплексан да би се читао и лако разумео без адекватног савременог превода. Св. Григорије Палама је заиста поред великих Кападокијаца незаобилазан кључ за православно разумевање унутар-тројичних односа и самим тим је од посебног значаја за православни одговор на питање учења о Filioque.

 

У вези наше теме препоручио бих два текста Микоње Кнежевића. Сасвим се слажем са о. Зораном - ово је од непроцењивог значаја:

 

"’Еκ“ и „διά“ у "Аподиктичким словима о исхођењу Светог Духа" Григорија Паламе https://goo.gl/Cn3jNl и

Поредак (τάξις) личности Свете Тројице у Аподиктичким словима Григорија Паламе https://goo.gl/xT6if4

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Ja sam čitao ovaj kratki deo i nema nikakvog govora o bilo kakvom posredovanju Sina u ishođenju Duha Svetoga od Oca na više mesta Palama jasno i nedvosmisleno kaže:

 

тај нам је на најбољи начин изнио оно откривење које нам на сљедећи начинукратко објашњава ствари [које се тичу] Духа: „јер, један је, каже, Свети Дух, имајућии он од Оца (ἐκ Πατρός) постојање и пројављујући се кроз Сина (δι’ Υἱοῦ), то јест људима“. Видиш ли како треба Духа да мислимо и називамо кроз Сина? Наиме, као пројављеног људима кроз њега (δι’ αὐτοῦ). Тако, дакле, и ти сам да разумијеш гдје год да нађеш да се Дух даје и шаље кроз Сина од Оца, уколико не желиш да будеш богопротиван, него благочестив и богопоучен.

 

Pa na drugom mestu opet kaže:

 

Каже се, дакле, [да је] Свети Дух кроз (διὰ) Сина, понекад као кроз њега

 мишљени

ДухОчев и од Оца, будући да је [он] не рођен него исхођен, а као исхођен мишљен [је]

 

непосредно од онога који га исходи. Опет, [Дух] јесте [кроз Сина], по богословима, и као

сапратêћи

овога [= Сина] безвремено, и [као], са њим и уз њега, али не и из (ἐκ)њега, од (ἐκ) Оца постојêћи, као што је то и из овога очигледно разумнима: јер, никоод добромислећих, чувши за Логоса превјечно рођеног од Оца, не пропушта да дође изравно на мисао о Логосу саприродно и сабеспочетно сапратећем Духу, сходно којојмисли није допуштено да узмемо „кроз“ као „од“ (ἐκ). Опет, [Дух] јесте [кроз Сина]и као кроз (διὰ) Сина и од (ἐκ) Сина дарован светима, али не [као] превјечно одатле слâн или даван или извирући, ако хоћеш [и] исходêћи, већ [као] дат и објављен када је благоизволио да се прими и да се објави [онако] како је [то] благоизволио; јер,сама суштина и ипостас божанског Духа никада се не објављује

 

I ključna rečenica:

Када га, дакле, чујеш да каже да Свети Дух извире из обојице, као од Оца суштаствено кроз (διά) Сина, разуми благочестиво да научава предавање ових природних сила иенергија Божијих, а не изливање божанске ипостаси Духа

 

http://www.academia.edu/4581910/_Ek_%D0%B8_dia_%D1%83_%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%D0%BC_%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0_%D0%BE_%D0%B8%D1%81%D1%85%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D1%83_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%94%D1%83%D1%85%D0%B0_%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9F%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5

 

Izvinjavam se o.Savi na uzurpaciji teme.

 

 

Није никаква узурпација теме, већ врло занимљиво запажање. Цела дискусија је почела од тога да ли "Дух исходи од Оца кроз Сина". У документу Понтификалног института за промоцију хришћанског јединства из 1995. ово је између осталог веома важан аргумент који има за циљ да покаже да православно учење није суштински супротно западном учењу о исхођењу "Од Оца и Сина" тј. Filioque. Заиста, када погледамо неке цитате које овај документ наводи, може да се стекне утисак да је стварно тако. Уосталом и приликом ранијих расправа на тему исхођења Духа Светога, још и на Флорентинском сабору, ови цитати су изношени као показатељ да не постоји суштинска разлика. Међутим, ове цитате треба разумети у контескту учења ових источних отаца, а не истругнуто из контекста. Управо та чињеница је подстакла и Св. Григорија Паламу да овоме посвети посебну пажњу и тако смо дошли до његових Аподиктичких слова, која садрже, рекао бих, најкомплетнији одговор на ову тему, јер му приступа из перспективе учења о божанским енергијама.

 

Почео бих са цитатом из Другог аподиктичког слову о исхођењу Духа Светога где каже:

 

„οὕτω καί τό Πνεῦμα τό ἅγιον τοῦ Χριστοῦ ἐστιν ὡς Θεοῦ καί κατ᾿ οὐσίαν καί κατ᾿ ἐνέργειαν. Ἀλλά κατά μέν τήν οὐσίαν καί τήν ὑπόστασιν αὐτοῦ ἐστιν, ἀλλ᾿ οὐκ ἐξ αὐτοῦ˙ κατά δέ τήν ἐνέργειαν καί αὐτοῦ ἐστιν καί ἐξ αὐτοῦ. Λατῖνοι δέ τοῦ Υἱοῦ τό Πνεῦμα λέγοντες, ἀλλ᾿ οὐχί καί τοῦ Υἱοῦ μέν, οὐκ ἐκ τοῦ Υἱοῦ δέ, αὐτήν ἀναιροῦσί τε καί ἀθετοῦσι τήν οὐσίαν καί τήν ὑπόστασιν τοῦ παναγίου Πνεύματος.

„Тако је Дух Свети Христов као од Бога и по суштини и по енергији. Али по суштини и по ипостаси је његов али није од њега (οὐκ ἐξ αὐτοῦ˙) док је по енергији је његов и из њега (αὐτοῦ ἐστιν καί ἐξ αὐτοῦ). Када Латини кажу да је Дух Синов они не мисле (само) да је његов (тј. својствен њему и почива на њему на основу заједничке суштине), него да је (и) од њега (тј. (да) исходи ипостасно од њега) и тако поништавају и одбацују ипостас Пресветог Духа“ 

 

Али да би ово било јасније и онима који се нису посебно бавили овом темом и да бисмо боље разумели Паламино κατ΄ ἐνέργειαν произлажење Духа кроз (δία) Сина, веома је важно само да се кратко подсетимо шта подразумевамо под божанским енергијама. Наиме, према учењу Православне Цркве поред једне божанске природе (суштине) постоје три божанске ипостаси, али и божанске енергије које нису исто што и природа Божија и нису исто што и ипостаси, али су нестворене и вечне. На известан начин може се рећи да су Син и Дух лична происхођења (тј. из ипостаси Очеве), а енергије су природна происхођења (из јединствене природе тј. суштине Божије) и зато су енергије својствене свој Тројици божанских Ипостаси као и природа (суштина). Енергије су такође неодвојиве од суштине (природе), а природа је опет непојмљива независно од три Ипостаси и не постоји сама по себи. Енергије су на неисказан начин различите од суштине, али Бог се управо открива преко енергија које су његов одраз као у огледалу, по једном поређењу Св. Григорија Паламе. Божанска природа је потпуно неспознајна и зато се Бог се открива преко божанских енергија и у времену и преко божанских енергија ми постајемо причасници природе Божије која је сама по себи непричасна твари (уп. 2 Пет 1.4). То би било најкраће и наједноставније речено.

 

Конкретно везано за нашу тему, поред исхођења Духа Светога καθ΄ ὓπαρξιν тј. у онтолошком смислу, односно у смислу исхођења ипостаси Духа које бива у вечности само од Оца (ἐκ μόνου τοῦ Πατρός) постоји произлажење Духа κατ΄ ἐνέργειαν од Оца преко Сина (ἐκ πατρός διὰ τοῦ Ὑιοῦ). Овде се не доводи у питање монархија Оца који је једини извор и узрок божанских Ипостаси Сина и Духа, већ се мисли на пројаву јединства Свете Тројице у контексту њихове јединствене природе тј. пројави (објави) Оца преко Сина у Духу Светоме. Овде нарочито Св. Григоирије Палама прави разлику од објаве Св. Тројице у времену у икономији и говори вечној пројави јединства божанских личности по енергији κατ΄ ἐνέργειαν. Будући да је Отац лични узрок ипостаси, он је истовремено и начало њихове заједничке природе и у том смислу извор заједничког божанства Тројице. Пројава, објава (ἐμφάνιση) природе долази од Оца, изражава се у Сину и преноси се на Духа Светога. Св. Григорије Ниски, на пример, управо у том смислу каже „Извор је Отац, сила је Син, а Дух Силе је Свети Дух – Πηγὴ μὲν δυνάμεώς ἐστιν ὁ Πατὴρ, δύναμις δὲ τοῦ Πατρὸς ὁ Ὑιὸς, δυνάμεως δὲ πνεῦμα τὸ ἃγιον“ Contra Maced. 13; PG. 45, 

 

Ово происхођење, које бива по енергији тј. пројавно (ἐκφαντορικώς) треба разликовати од ипостасног происхођења из Оца као јединог узрока и начала (Сина по рађању, а Духа по исхођењу). Зато можемо говорити о ипостасном исхођењу Духа (ἐκ μόνου τοῦ Πατρός) само и једино од Оца, али и истовремено о пројави и својеврсном произлажењу (без узрочног смисла) Духа кроз Сина. У том смислу можемо разумети Дамаскинове речи у Православном Исповедању вере пог. 12: “Τὸ δὲ πνεῦμα τὸ ἅγιον ἐκφαντορικὴ τοῦ κρυφίου τῆς θεότητος δύναμις τοῦ πατρός· ἐκ πατρὸς μὲν δι’ υἱοῦ ἐκπορευομένη, ὡς οἶδεν αὐτὸς, οὐ γεννητῶς“ (А Дух Свети је сила која открива скривено божанство Оца, које од Оца кроз Сина исходи, не рођењем, већ на начин који је само њему познат) Овде се очигледно не мисли на ниво икономије већ на исхођење Духа кроз Сина у контексту божанске енергије иако Св. Дамаскин није користио експлицитно те термине.

 

Овај пројавни аспект јединства Свете Тројице је посебно важан јер јединство Св. Тројице се не темељи само на Оцу као ипостасном узроку Сина и Духа, већ и на јединству божанске природе, које се пројављује по енергији. Код појединих источних отаца Син се назива иконом Очевом, а Дух Свети иконом Сина при чему се мисли на пројаву по енергији (κατ΄ ἐνέργειαν) онога што је заједничко свој Тројици  „јер Син није Отац јер је један Отац, али је оно што је Отац и Дух Свети није Син јер је од Бога јер је један јединородни, али је оно што је Син“ (οὔτε γὰρ ὁ υἱὸς πατήρ, εἷς γὰρ πατήρ, ἀλλ᾿ ὅπερ ὁ πατήρ· οὔτε τὸ πνεῦμα υἱὸς ὅτι ἐκ τοῦ θεοῦ, εἷς γὰρ ὁ μονογενής, ἀλλ᾿ ὅπερ ὁ υἱός·Св. Григорије Богослов Беседа 31, 9; P.G. 36, col. 144A. Отац открива своју природу кроз Сина, а божанство Духа се манифестује у Светом Духу. У том смислу треба и разумети поредак (τάξις) божанских ипостаси, а никако по узрочности, јер би онда Дух исходио из Сина, а не из Оца или би исходио, како уче Латини, „од Оца и Сина“ (Filioque).

 

Мешање тројичног постојања и исијавања божанске природе преко енергија с једне стране, и ипостасне узрочности и пројаве природе с друге, може да доведе до погрешних учења и управо је једно од тих да  Отац изражавајући своју природу у Сину заједно са њим, јединствено, као из једног начала исходе Духа Светога, као узајамну спону љубави (nexus amoris). Ово је суштина Августиновог приступа који остаје веома проблематичан за православну тријадологију јер иако се говори о једном началу експлицитно, имплицитно се подразумева дијархија (двоначалство) и то у узрочном смислу.

 

Јасна разлика између неспознајне суштине Тројице и исхођења по енергији посебно је била тема сабора који су одржани у 14. веку, што је омогућило православном богословљу да сачува јасну разлику између триипостасног постојања самог по себи и триипостасног постојања у заједничкој пројави ван јединствене природе (суштине). По свом ипостасном пореклу Дух Свети исходи само од Оца и разлика његовог исхођења од вечног рађања Сина од Оца као јединственог узрока обојице, омогућава нам да сачувамо јасну разлику између три божанске личности. Али истовремено, по реду пројаве природе може да се каже да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина, јер нам ово исхођење објављује заједничку славу и сјај божанске природе, која је заједничка Свој Тројици.

 

Наравно, ово има потпуно другачији смисао од латинског учења, које превиђа разлику природе и енергије на начин како је то прихваћено код православних богослова. Код њих обе формуле исхођења Духа Светога 1) од Оца и Сина, или 2) од Оца кроз Сина, имају сасвим конкретно узрочни смисао, па је и једно и друго врло проблематично за православну тријадологију. Када су неки од источних отаца говорили о исхођењу „кроз Сина“ нису то разумевали на тај начин и зато навођење појединих источних отаца који условно помињу исхођење Духа "од Оца кроз Сина" тешко може бити основа за помирење две различите традиције.

 

Занимљиво је да разлика између ипостасног исхођења Духа Светога само од Оца и његово вечно исхођење, односно вечно исијавање, пројављивање (ἐις ἀΐδιον ἐκφάνισιν) које бива кроз Сина, ο чему посебно говори и Георгије Кипарски (Expositio fidei, P.G. 142, col. 241A; Confessio, col. 250) долази као православни одговор Латинима након Лионског Сабора, где је, како смо видели, промовисана латинска формула која каже да Дух исходи "из обојице као једног принципа" и то вечно (Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit). Палама је касније само разрадио ово питање у својим аподиктичким словима о исхођењу Св. Духа у контексту учења о разлици између суштине и енергије. 

 

Из претходних постова и цитата ранијих источних отаца који помињу својеврсно исхођење Духа кроз Сина, али никако у узрочном смислу нити доводећи у питање монархију Оца, могли смо видети да ово учење постоји одавно, али да није постојала јединствено дефинисана терминологија. Интензивирање расправа око латинског Filioque у много чему је допринело да се терминолошки овај аспект исхођења „кроз Сина“ κατ΄ἐνέργειαν прецизније објасни. Као и у бројним другим случајевима погрешна учења и јереси у историји Цркве подстицали су православне Оце да прецизније дефинишу учење Цркве, не уводећи нешто ново, већ често користећи адекватнију и прецизнију терминологију и аргументацију.

 

Опет се враћам Св. Максиму који је у том смислу и разумео латинско учење у своје време пишући презвитеру Марину и говорећи да они помињу произлажење (од Сина) објашњавајући то јединством и непромењивошћу божанске природе, а не у смислу негирања Оца као јединственог ипостасног узрока Духа Светога. Да ли је то заиста било тако или је то Св. Максим тако разумео, јер је управо на Западу имао најјачу подршку у борби против монотелитске јереси и није му било до отварања полемике о овом питању, посебна је тема за размишљање. Будући да у време Максимовог боравка у Риму Filioque није постојало у римском Символу вере и да је сматрано мање-више као додатно објашњење које учвршћује учење о јединству Св. Тројице, вероватно је за Максима ово био и најприкладнији закључак у том тренутку. Каснији развој латинског учења о исхођењу Оца и Сина јасно је, међутим, показао да Запад ипак није ово разумео на начин као источни оци, пре свега зато што је у тријадологији верно следовао Августину, а његово учење о Оцу и Сину као једном началу Св. Духа, уз најдубље поштовање оних који посебно поштују овог значајног оца Цркве, једноставно остаје страно за православну тријадологију.

 

Према томе, јасно је да у православној традицији нема ипостасног исхођења Духа од Оца кроз Сина, али исто тако је веома  важно да се „произлажење од Оца кроз Сина“ које се помиње код неких источних отаца не односи само на икономију. Наравно нико не пориче да се Дух преко Сина у времену даје и објављује Сина као Сина Божијег свету, али и овај временски ниво на известан начин рефлектује и вечно пројављивање божанских личности. Зато можемо да говоримо о κατ’ ἐνέργειαν ἂχρονη πρόοδος (о надвременом происхођењу по енергији) и κατ’ ἐνέργειαν ἒγχρονη πρόοδος (о временском происхођењу по енергији) о чему постоји јако занимљива студија Спиридона Столигаса (Cπυρίδωνος Β. Cτολίγκα, Η διδασκαλία του Αγιου Γρηγορίου Παλαμα για την εκπορευση του Αγιου Πνευματοσ και οι πηγες της) http://www.myriobiblos.gr/texts/greek/stoligas_palamas.pdf. Оба ова происхођења треба јасно разликовати, наглашава се у овој студији, од кαθ’ ὓπαρξιν πρόοδος του Ἁγίου Πνεύματος тј. чињенице да Дух Свети ипостасно у вечности исходи само од Оца (ἐκπορέυεται μόνο ἐκ τοῦ Πατρός).

 

Зато када говоримо о исхођењу κατ΄ ἐνέργειαν не мислимо само на временски ниво, већ  и на вечност јер је Отац „Отац славе - ὁ πατὴρ τῆς δόξης“ (Еф. 1.17), Син је „сјај славе - ἀπαύγασμα τῆς δόξης“ (Јев 1.3), а Дух Свети је „Дух Божији, Дух славе и силе - δόξης καὶ δυνάμεως καὶ τὸ τοῦ Θεοῦ Πνεῦμα“ (1 Пет 4.14). Слава Божија у којој се на сва три места говори јесте божанска енергија, која се излива од Оца преко Сина на Духа Светога у вечности, сведочећи и пројављујући њихово савечно јединство али и пројављујући заједничко деловање Свете Тројице у времену. 

 

Када смо већ поменули Микоњу Кнежевића и његов значајан рад на овом пољу, искористио бих његов превод врло важног пасуса из Другог аподиктичког слова Св. Паламе где се лепо објашњавају ове разлике:

 

Каже се, дакле, [да је] Свети Дух кроз (διὰ) Сина, понекад као кроз њега мишљени Дух Очев и од Оца, будући да је [он] не рођен него исхођен, а као исхођен мишљен [је] непосредно од онога који га исходи. Опет, [Дух] јесте [кроз Сина], по богословима, и као сапратêћи овога [= Сина] безвремено, и [као], са њим и уз њега, али не и из (ἐκ) њега, од (ἐκ) Оца постојêћи, као што је то и из овога очигледно разумнима: јер, нико од добромислећих, чувши за Логоса превјечно рођеног од Оца, не пропушта да дође изравно на мисао о Логосу саприродно и сабеспочетно сапратећем Духу, сходно којој мисли није допуштено да узмемо „кроз“ као „од“ (ἐκ). Опет, [Дух] јесте [кроз Сина] и као кроз (διὰ) Сина и од (ἐκ) Сина дарован светима, али не [као] превјечно одатле слâн или даван или извирући, ако хоћеш [и] исходêћи, већ [као] дат и објављен када је благоизволио да се прими и да се објави [онако] како је [то] благоизволио; јер, сама суштина и ипостас божанског Духа никада се не објављује.

 

Λόγος ἀποδεικτικὸς Β΄ 75, Συγγράμματα Α΄ [21988], 146.10–26 | Επε 51 [1981], 322.28–32–324.1– 13: „Διὰ δὲ τοῦ υἱοῦ λέγεται τὸ πνεῦμα τὸ ἅγιον, ἔσθ᾿ ὅτε μὲν ὡς δι᾿ αὐτοῦ νοούμενον πνεῦμα πατρὸς καὶ ἐκ πατρός, ἅτε μὴ γεννητὸν ὑπάρχον ἀλλ᾿ ἐκπορευτόν, καὶ ὡς ἐκπορευτὸν ἀμέσως ἐκ τοῦ ἐκπορευ­ όντος αὐτὸ νοούμενον· ἔστι δὲ καὶ ὡς συμπαρομαρτοῦν ἀχρόνως αὐτῷ κατὰ τοὺς θεολόγους καὶ σὺν αὐτῷ καὶ μετ᾿ αὐτοῦ, ἀλλ᾿ οὐχὶ καὶ ἐξ αὐτοῦ ἐκ τοῦ πατρὸς ὑπῆρχον, ὡς καὶ αὐτόθεν τοῖς συνετοῖς ἐστι κατάδηλον· οὐδεὶς γὰρ τῶν εὖ φρονούντων λόγον ἀκούσας προαιωνίως ἐκ πατρὸς γεννώμενον οὐκ εἰς ἔννοιαν εὐθὺς ἔρχεται τοῦ τῷ λόγῳ συμφυῶς καὶ συνανάρχως συμπαραμαρτοῦντος πνεύματος, καθ᾿ ἥν ἔννοιαν οὐδ᾿ εἰς ’ἐκ’ τήν ’διά’ χρὴ μεταλαμβάνειν· ἔστι δὲ καὶ ὡς δι᾿ υἱοῦ καὶ ἐξ υἱοῦ τοῖς ἁγίοις χορη­ γούμενον, οὐ μὴν προαιωνίως ἐκεῖθεν πεμπόμενον ἢ διδόμενον ἢ πηγάζον, εἰ δὲ βούλει ἐκπορευόμενον, ἀλλ᾿ ἡνίκα ληφθῆναι καὶ φενερωθῆναι εὐδόκησε καὶ ὡς εὐδόκησε διδόμενόν τε καὶ φανερούμενον· οὐ γὰρ αὐτὴ καθ᾿ ἑαυτὴν ἡ οὐσία καὶ ἡ ὑπόστασις φανεροῦταί ποτε τοῦ θείου πνεύματος.“

[Архимандрит Сава Јањић]

Чини ми се да је ово Паламино објашњење вишезначног израза ,,кроз'' недовољно јасно за данашње време, скоро исто као што је и учење о ,,логосима'' од св.Максима Исповедника.

 

За данашње време много тога је код Светих отаца недовољно јасно. И Паламино објашњавање како Дух Свети може да исходи у вечности по енергији од Оца кроз Сина, а да то не нарушава монархију Оца, као и Максимово учење о "логосима". У нашем времену опште секуларизације и релативизације бројних важних богословских тема ова учења могу да изгледају као бескрајни лавиринти богослословског мудровања, који немају, много везе са конкретним животом Цркве. За нас који живимо прилично световним животом у односу на ове велике Оце, који су били не само велики богослови, већ и велики подвижници, бављење овим темама нам помаже само да боље разумемо и можда јасније интерпретирамо одређене проблеме, али плашим се да данас нема много богослова и на Истоку и на Западу који би могли да кажу нешто ново што већ о овоме није речено. Уопште гледано боглословље се данас више бави интерпретацијом Св. Отаца на начин који је разумљив нашем времену.

 

Практично гледано, мислим да је закључак Митрополита Пергамског да у случају да Запад прихвати у потпуности монархију Оца као јединог и јединственог ипостасног узрока Сина и Духа, што је веома важно за наше хришћанско разумевање Једног Личног и живог Бога, Filioque сам по себи не би био толико велики проблем и могао би да се једноставно сведе на теологуменон западне традиције. 

 

И поред свих разлика које нису за занемаривање, јер су их велики светитељи Цркве сматрали за и те како важне, потребно је да разумемо да јединство Цркве никада није неопходно значило и униформност. Веома је важно не само да западни богослови разумеју православне разлоге зашто је Filioque толико проблематичан за Исток, него и да источни богослови разумеју разлоге зашто се западна тријадологија кретала у том правцу и да се целокупна западна традиција још из православног времена не може олако окарактерисати као погрешна и инфериорна. Свакако да би наши православни познаваоци Августина дали велики допринос уколико би показали да, иако се касније латинско богословље позива на њега, Августин суштински не представља оправдање за неке закључке који су касније постали кључни камен спотицања за јединство Цркве.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво благословите и помените .

 

 

Митрополит Иларион Алфејев/Tеологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење.

Интересује ме шта мислите колико се данас празна филозофија уплиће у  богословље, и колико је то добро.

Колико човек који није целомудрен /у смислу целовите личности/може озбиљно, да збори о Богу.

На пример када читам свете оце, почев од Светог Николаја Жичког, па старца Пајсија Светогорца , па оца Тадеја. осећам некако то богословље.

Као да ми је све кристално јасно, не умем то да објасним, као да им је свака реч осољена, недвосмислена, и нерелативна.

Као да свака реч прати опит живота, њихов лични сусрет са Богом. Док опет неко друге расправе о Богу, нека друга слушања читања, од неких других теолога , све је то у реду доста тога је речено али много чини ми се филозофије.Као да много тога кажу, а опет оно суштинско не кажу.

Као да те беседе и такво богословље, не знам како да кажем све је као као у реду,  али као нешто крупно да не достаје.Као да није осољено.

Колико се сујета уплиће у такво богословље.Типа филозофирање ради филозофирања . Ако се суштина Бога не може открити, чему онда расправе и покушаји, зар се све онда не своди на доксологију.Да ли онда једино на монасима остаје с обзиром да су на, неки начин скрајнути од лудила овог света и искушења која ми имамо да једино они на прави начин  суштински осољено могу зборити о Богу. Опростите можда се највише сујета уплете у моје питање.Можда моја ограниченост ума не може нечије богословље да разуме па мисли да је неблагодатно и неосољено.

Интерсује ме шта ви мислите  ко данас исправно може зборити о Богу.

 

Хришћанска вера је логички парадоксална духу овога света и зато Апостол Павле у 1 Кор каже 1.18-23 "Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу.Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост;" 

 

Веровање у Једног Бога и истовремено да је Бог Тројица је потпуно парадоксално људској логици овог света и Свети Оци су уложили велики напор да нам објасне да то није парадокс већ управо да је парадокс да Бог постоји сам за себе без односа према другим божанским Личностима. Суштина нашег проблема јесте да пројектујемо људску личност коју доживљавамо као индивидуу, (само)довољну за себе, на ниво постаојања Бога. Зато треба да гледамо на ово питање из потпуно обрнуте перспективе полазећи од Тројичности као израза личног постојања Бога.

 

 

Слушкиња Божија Марија

 

Апсолутно се слажењм са ставом Миторполита Илариона да је богословље плод личног опитног доживљаја заједнице са Богом. Истовремено ,богословље никада не сме да изгуби контакт са свакодневним животом Цркве, иако морамо да имамо у виду да је за већину људи у Цркви богословље наше Цркве изгледа исувише апстрактно и философски, зато што живимо у времену опште секуларизације и свођења живота Цркве на морализам. Богословље није морализам нити објашњавање логике овог света већ увођење у реалност Царства небеског које управо није од овог света. То је велика разлика.

 

Уопште није свеједно у каквог и ког Бога ми верујемо и како разумемо да је Бог Један, али истовремено и Света Тројица. То је суштина наше вере и ово питање нипошто не можемо да омаловажавамо. Не бих се никако сложио да је богословље нпр. Св. Григорија Богослова, Св. Василија, Св. Максима или Св. Григорија Паламе неко "залудно философирање". Оно произилази из дубоког духовног опита ових Отаца који су живо познали Бога молитвом и подвигом, а не само интелектуалним размишљањем. Они су уложили велике напоре да објасне како верујемо да постоје Три Ипостаси (Личности) Господње, а опет верујемо у Једнога Бога Сведржитља. Решење није у редуковању хришћанства на логику овог света и на такав начин да маргинализујемо учење Светих Отаца на нешто што је било важно у прошлости и што сада нема никаквог смисла. У том случају морали би да одбацимо читаву богословску и богослужбену традицију наше Цркве, која је управо заснована на учењу највећих Отаца наше Цркве. Зато треба да опет и опет пониремо молитвено и боглословски у предање наше Цркве и одупремо се духу нашег времена који релативизује не само веру у Св. Тројицу него, уопште веру у Бога кога ми као Православни познајемо и дужни смо да свдочимо у нашем времену.