Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Поштовани оче Саво, једна тема мучи форумаше ових дана па бих Вас замолио да дате своје мишљење. Верујем да би доста помогло.

 

 

Марко Радаковић, on 06 Dec 2015 - 11:52, каже:

Бог је благословио љубав између мушкарца и жене. Бог је постао Човек. Волео је мајку као што син може волети мајку, исто тако и пријатеље... Зашто као Богочовек није могао волети жену као што мушкарац воли жену? Јео је, спавао је, играо се са децом, плакао, смејао се, био је као сваки човек везан за своје пријатеље... Плакао за покојним Лазаром. Испуњавао закон који је дао преко Мојсија... Зашто је тако богохулно помислити да је Бог учествовао у ономе што је Он сам благословио: у браку!? Христос је био безгрешан, али зар би брак био грех? Зашто је то хула? Зар тиме брак или саму љубав мушкарца према жени не сматрамо на неки начин "прљавом", недостојном Бога? Ово је, наравно, повезано са односом две природе у Личности Христовој. Опет кажем, знамо да се Христос није женио, али зашто би било богохулно све и да јесте, узевши то као потенцијалну, али неостварену могућност.

 

 

Ово питање можемо разумети само у контексту козмолошког смисла човековог постојања и његове улоге посредника између створеног и нествореног. Предање наше Цркве нас учи да је човек створен на крају стварања света да би преко њега васцела творевина ушла у вечно постојање у Христу Богочовеку. У Еф 1, 9-10 Апостол каже „Обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапријед одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“. Син Божији је управо зато, по предвечном науму Божијем, постао човек јер је човек небоземно биће, биће које обједињује видљиви и невидљиви створени свет својим психофизичким саставом.

 

Овим питањем се посебно бавио Св. Максим Исповедник. По њему спасење далеко надилази избављење од греха и смрти и тиче се вечног божанског плана за васцелу творевину, независно од човековог пада. Син Божији би се оваплотио без обзира да ли је човек сагрешио или не, јер једино преко самог Богочовека васцела творевина може да уђе у вечно постојање. Човек зато има централно место у Максимовој козмологији јер је он створен са циљем да актуелизује створени потенцијал творевине која је створена за вечност, а не за пропадљивост.

 

У свом процесу обожења човек мора да надвлада пет подела које се манифестују у човековом бићу: створено-нестворено, духовно-телесно, небо-земљу, рај-икумену (видљиви свет) али и разлику између мушкараца и жене. По Светом Максиму човек је првобитно био позван да надвлада полне разлике непропадљивошћу, да светошћу живота сједини видљиви свет и рај и актуелизује стварност једне и нове земље. Земљу и небо је требало да сједини у врлини и оствари једну интегрисану стварност, да уједини телесни и умни свет анђелским познањем, тако да се творевина више не дели на оне који знају и оне који не знају Бога. Коначно, љубављу човек је требало да сједини створено и нестворено тако да би Бог у својој љубави према творевини био све у свему.

 

Непропадљивост тј. нетрулежност се односи на чињеницу да је у пре-падном свету постојало само девичанство и Св. Максим нас учи да је разлика између полова настала зато што је Бог унапред знао (пред-знао) за човеков пад и да ће човеку бити потребан начин за размножавање како његово стање пада не би постало стање вечне одвојености од Бога. Разлике између полова заправо нису природно стање човека, већ по Божијој љубави и пред-знању допуштено стање после-падне пале природе које бива превазиђено појавом оваплоћеног Сина Божијег Христа. У будућем веку неће бити брака, неће бити оне везе која постоји између човека и жене. Брак не улази у есхатон и бива превазиђен новим сродством свих и свега у Христу. У Царству небеском неће бити супружника и супружница, неће бити ни телесне браће ни сестара, сви ћемо бити једно у Христу. То нам јасно и сам Господ говори када су га законици питали о жени која је била у браку са седморо браће  („Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу.“ Уп. Мт 22.30). Апостол Павле нас учи да већ уласком у Цркву крштењем ми бивамо позвани да надиђемо разлике између полова и нација, уп. Гал 3, 27-28 „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.”

 

Будући да први Адам није остварио свој позив и да је јео од дрвета познања добра и зла он није испунио своју улогу посредника који је требало да влада васцелом творевином у љубави, и предао се страстима и постао овладан самом твари те својим страстима није омогућио да се оствари предвиђени однос између Бога и човека и човека и творевине. Зато је дошао други Адам, сам Христос, Бог Логос, са циљем на надвлада поделе које је први Адам требало да превазиђе. Христос је надвладао супротност полова својим девичанским рођењем. Својом смрћу и васкрсењем он је уништио разлику која од пада постоји између раја и света обећавајући покајаном разбојнику  да ће ући у рај јер у Христу и рај и свет постаје једно. Својим вазнесењем он сједињује небо и земљу узношењем људске природе у свом људском телу које је једносушно и саприродно са нашим. Узносећи се изнад самих анђелских сила својом људском душом и телом он је обновио јединство духовног и материјалног света васпостављајући хармонију у васцелој творевини. Коначно он у својој личности у којој сви кроз Цркву бивамо ипостазирани, сједињује коначно Човека са Богом, а кроз Човека и васцелу твар (користим реч Човек сас великим словом јер не мислим на индивидуе јер је индивидуално постојање такође последица палог стања).

 

Преко Адама твар створена за вечност окренула се смрти и пропадљивости, а кроз Христа, новог Адама васцела твар се кроз њега као Богочовека враћа свом природном циљу због кога је и створена. Ово је суштина спасења, тј. оцелотворења читавог божанског плана стварања који је још у динамици.

 

У овом контексту треба разумети, дакле, и ваше питање. Христос нема човечју личност јер је он као личност Предвечни Бог Логос, али нам долази у људској природи, по свему сличан нама осим по греху, јер смрт и пропадљивост нису имали власти над њим. Он долази како би човеку вратио пуни смисао његовог постојања. Да ли то значи да је брак бесмислен. Свакако да не, Црква прихвата живот човека и жене у овом свету али једино у контексту тајне Христа и Цркве, како што се може разумети из самог обреда венчања. Али брак и заједница човека и жене и уопште разлика између полова припада свету који пролази, јер прави смисао човека јесте да живи равноангелским животом и надиђе полне и друге поделе. Ово је предање које почива на самим Христовим речима јер нас сам Он учи да ћемо бити као анђели у Царству небеском и да тамо наше сродство неће бити засновано на телесном пореклу или припадности овом или оном народу, већ једино на Њему. Монаштво, као искорак ка есхатону управо полази од ове чињенице и монаси и монахиње одричу се свесно брачног живота, не из презира према браку, већ како би већ и овде и у овоме времену и простору заживели том тајном. Многи брачници су се одлучивали након што су одгајили своју децу да живе безбрачно иако нас апостол упозорава да будемо у томе опрезни како не бисмо пали у грех. Безбрачни живот супружника може бити могућ само као заједничка одлука и избор, а нипошто наметнут од било кога другога.

 

У брачном животу хришћански брак и однос човека и жене има једино смисао уколико је у оквирима хришћанског схватања коначног назначењња и циља човека. Ако однос између полова, полна оријентација, каква год она била, и живот заснован на том идентитету постане основа човековог бића, човек ће заувек остати у оквирима палог света и лишен пуноће заједнице у Христу. У свету у коме је сексуална оријентација и живот суштински елемент човековог идентитета неизбежно се суочавамо са православној традицији суштински страним питањима једнаконсти полова, женског свештенства или лгбт правима. Уласком у Цркву крштењем ми постајемо нова твар и читав наш хришћански живот јесте подвиг да делатно заживимо том реалношћу новог живота у Христу. Супружници у Цркви су пре свега браћа и сестре у Христу, а тек онда мужеви и жене, очеви и деца. Мој покојни отац је то изразио на један веома занимљив начин, рекавши ми једном - да ја сам твој тата, али ти си мој отац.

 

Полни живот између човека и жене заправо почиње тек након пада и пре њега није постојао јер је човек живео непропадљивошћу и у заједници са Богом. Самим тим није било потребе тражења сурогата уживања коју је имао у духовном општењу са Богом. Губитком те заједнице човек покушава да овековечи и обесмрти себе полним размножавањем, али без успеха, јер новорођени потомак није наставак нашег бића, већ потпуно самостално биће и личност које не продужава постојање наше личности. Човек је остајао у ропству смрти. Тајна Царства небеског јесте да све нас као многе сједини у Христу тако да иако многи будемо једно и живимо као једно у Христу. То је смисао Цркве и Евхаристије и зато причешћујући се Телом и Крвљу Господњем ми заиста потврђујемо да смо једно без обзира на наше полне, социјалне, националне и друге разлике. У Христу све те поделе бивају превазиђене и људи и анђели заједно ће обитавати у вечној заједници љубави Божије јер ће све поделе бити превазиђене.

 

Након човековог пада погрешном употребом природе поред уживања које је Бог предвидео за човека долази до појаве бола као корективне силе коју Бог даје из љубави да би човека подсећала да истинска радост и смисао постојања није у чулима већ у духовној заједници са Богом. Отуда је свака страст нераскидиво повезана са болом и у после-падном свету човек се стално креће у лавиринту уживања и бола, радости и патње у немогућности да сам собом нађе излаз из оваквог неприродног начина постојања. А коначни излаз, истина, пут и живот јесте биће једино сам Богочовек Христос.

[Dijasporka]

Мислим да треба бити јако опрезан са секташима. Најбоље је придржавати се савета из посланице Титу "Човека јеретика после првог и другог саветовања избегавај, знајући да се такав изопачио и да греши, те сам на себе навлачи осуду." Титу 3.10-11. Свако даље улажење у дискусију није корисно. Веома је важно да се према њима односимо с љубављу и да избегавамо препирање, да нас не би победио дух сујете и поткрао нашу веру, јер онога који је у погрешној вери нећемо исправити силом наше мудрости, већ једино благодаћу Божијом која почива пре свега у безазлености и смирењу.

 

Сетимо се евенђелске приче: "Вратише се пак Седамдесеторица са радошћу говорећи: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје. А он им рече: Видех сатану где паде са неба као муња. Eвo вам дајем власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вpaжију, и ништа вам неће наудити. Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима. У тај час обрадова се духом Исус u рече: Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си oвo сакрио од мудрих и разборит их, а открио то безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља Tвoja" Лк 10, 17-21

Hvala puno na odgovoru.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Oče Savo blagoslovite.

Izrazio bi hvalu što iznosite i širite istinu na KiM i ne plašite se da svet javno obavestite o nedelima i napadima na srbe. Ovo nije kurtuazija ovo je zaista jedno veliko hvala, jer sam i ja sa KiM i znam koliko dugo ekstremisti pamte i neopraštaju takve radnje.

 

Imam jedno pitanje?

Kada se govori da su muž i žena jedno telo pred Gospodom, da li se to misli samo na blagosloveni brak ili je to možda suština Božjeg stvaranja.

 

Dakle vrlo prosto, da li je Bog čoveka i čovečicu stvorio da budu jedno ili dva tela?

[ВукМихајло]

Благословите оче Саво.Имао бих једно питање за вас и како га тумачи наша вјера и уопште наш менталитет као народа.Зовем се Милан живим у Бањој Луци.Питање је у вези опсесивних или негативних мисли.Да ли оно што помислимо да нешто урадимо то морамо и урадити?Мој проблем је сљедећи.Прошле седмице имао сам проблем са здрављем,сумњао сам на озбиљнију болест јетре,иако се никад нисам дао никаквим пороцима.Не пушим,не пијем,једино газирано пиће због чега сам и сумњао на јетру.У понедјељак сам радио налазе које сам подигао у уторак.Хвала драгом Господу све је у реду са налазима.Међутим у уторак ујутро сједио сам са оцем и гледао тв.Одједном ми је ниодкуда пала мисао (можда сам и у себи изговорио) да морам убити оца јер ми се ово дешава са здрављем.И прије су ми се дешавале зле мисли,али кад се десе,прекрстим се и кажем у себи да не морам то урадити.Међутим тај дан сам отишао по налазе и опет кажем,хвала драгом Господу да је све уреду.Отишао сам сретан на посао.кад сам завршавао смјену пала ми је она моја стара помисао опет на памет,али се не сјећам да ли сам рекао тада у себи да не морам то урадити.Почело је лупање и стезање у грудима,повећано знојење.Ту ноћ сам имао лоше снове.Сљедећи дан сам отишао у цркву да се помолим Господу.Запалио сам и свијеће.Међутим безуспјешно ево већ пар дана одољевам тим мислима да морам то урадити јер сам рекао тада.Као да ме нешто тјера као да ми нешто у мојој подсвјести говори да се то мора урадити јер сам рекао.Као да је то неко животно правило.Како да живим са помисли да то морам урадити.Не знам како сам дозволио да доспијем у ову ситуацију.Ближи се Бадње Вече и Божић и умјесто да уживам са својом породицом у прелијепим празницима мени ће бити на уму оно што морам урадити.А не желим.Желим да живим нормално са оцем и мајком и да ме нешто убиједи да не морам то урадити.Једноставно ми се деси неки период у току дана кад себе убједим да то не требам урадити јер сам нашао разлог због кога не требам иако ми је у подсвјести негдје да се то мора.Тад се осјећам мало опуштеније.Па се опет овај осјећај врати.Осјећам као да је то неко правило у животу да ако нешто такво помислиш да мораш то и урадити.Осјећам се криво гризе ме савјест,како сам то уопште могао и помислити.Велики поздрав и свако добро од Господа Оче Саво.

[Arsenija]

Oce Savo , hvala Vam na odgovoru . Znala sam da nije nikakav greh celivati ikone ili poljubiti nekoga u obraz 10 minuta posle svetog pricesca kad verni narod polako uzima naforu i izlazi iz Crkve , ali ta zena me je pratila u stopu , ja nisam neko ko voli da se raspravlja i da isteruje pravdu ... Nisam obracala previse paznje na njene komentare , ali je nisam ni ignorisala , samo sam klimnula glavom kao potvrdu da sam je cula ...jer to je , kako sam shvatila stav vecine .... Tako se svi ponasaju , a svestenik je ravnodusan ... Pa u tom smisli nisam bila sigurna o cemu je rec ... Hvala Vam na odgovoru i svako dobro ...

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo blagoslovite.

Izrazio bi hvalu što iznosite i širite istinu na KiM i ne plašite se da svet javno obavestite o nedelima i napadima na srbe. Ovo nije kurtuazija ovo je zaista jedno veliko hvala, jer sam i ja sa KiM i znam koliko dugo ekstremisti pamte i neopraštaju takve radnje.

 

Imam jedno pitanje?

Kada se govori da su muž i žena jedno telo pred Gospodom, da li se to misli samo na blagosloveni brak ili je to možda suština Božjeg stvaranja.

 

Dakle vrlo prosto, da li je Bog čoveka i čovečicu stvorio da budu jedno ili dva tela?

 

Већ сам у претходном одговору објаснио да је подељеност човека на полове последица палог стања човека које је Бог предвидео и пре Прародитељског пада. У стварности будућег века неће бити ни мушкараца ни жена, ни супружника ни супружница. Човек ће постојати као интегрисано биће сједињено кроз Христа са Богом у благодати Духа Светога. У овоме свету брак је важан и благословен у оној мери у којој регулише човеков породични живот и држи га даље од греха и страсти, али брак не улази у есхатон, те стога човек није створен ради брачног живота већ ради вечног живота у Богу. Господ је то јасно сам рекао.

 

Брак у овом свету и веку када је заснован на хришћанским принципима такође је икона будућег сједињења Човека у Христу где ће многи постојати само као једно Тело, Тело Христово. У овом свету човек и жена сједињени тајном брака престају да буду индивидуе и живе једно за друго и бивају једно тело, једна личност у Христу. Тако је и у монаштву, ми смо сједињени једни са другима као једно тело и једна заједница и у оној мери у којој брата доживљавамо као део сопствене личности ближи смо Христу и тајни будућег века. Човек који остаје на индивидуалном начину постојања, овладан страстима и греховима, никада неће моћи да разуме тајну будућег постојања и вечни живот ће доживљавати као вечну муку и патњу.

 

Отуда било у црквеном браку или у монашком начину живота, а Црква је одувак наглашавала посебан значај девичанства за све оне који могу да га носе, ми се припремамо за будуће вечно постојање у коме неће бити ни ја ни ти, ни он и она, већ само ми у Христу.  

[Архимандрит Сава Јањић]

Благословите оче Саво.Имао бих једно питање за вас и како га тумачи наша вјера и уопште наш менталитет као народа.Зовем се Милан живим у Бањој Луци.Питање је у вези опсесивних или негативних мисли.Да ли оно што помислимо да нешто урадимо то морамо и урадити?Мој проблем је сљедећи.Прошле седмице имао сам проблем са здрављем,сумњао сам на озбиљнију болест јетре,иако се никад нисам дао никаквим пороцима.Не пушим,не пијем,једино газирано пиће због чега сам и сумњао на јетру.У понедјељак сам радио налазе које сам подигао у уторак.Хвала драгом Господу све је у реду са налазима.Међутим у уторак ујутро сједио сам са оцем и гледао тв.Одједном ми је ниодкуда пала мисао (можда сам и у себи изговорио) да морам убити оца јер ми се ово дешава са здрављем.И прије су ми се дешавале зле мисли,али кад се десе,прекрстим се и кажем у себи да не морам то урадити.Међутим тај дан сам отишао по налазе и опет кажем,хвала драгом Господу да је све уреду.Отишао сам сретан на посао.кад сам завршавао смјену пала ми је она моја стара помисао опет на памет,али се не сјећам да ли сам рекао тада у себи да не морам то урадити.Почело је лупање и стезање у грудима,повећано знојење.Ту ноћ сам имао лоше снове.Сљедећи дан сам отишао у цркву да се помолим Господу.Запалио сам и свијеће.Међутим безуспјешно ево већ пар дана одољевам тим мислима да морам то урадити јер сам рекао тада.Као да ме нешто тјера као да ми нешто у мојој подсвјести говори да се то мора урадити јер сам рекао.Као да је то неко животно правило.Како да живим са помисли да то морам урадити.Не знам како сам дозволио да доспијем у ову ситуацију.Ближи се Бадње Вече и Божић и умјесто да уживам са својом породицом у прелијепим празницима мени ће бити на уму оно што морам урадити.А не желим.Желим да живим нормално са оцем и мајком и да ме нешто убиједи да не морам то урадити.Једноставно ми се деси неки период у току дана кад себе убједим да то не требам урадити јер сам нашао разлог због кога не требам иако ми је у подсвјести негдје да се то мора.Тад се осјећам мало опуштеније.Па се опет овај осјећај врати.Осјећам као да је то неко правило у животу да ако нешто такво помислиш да мораш то и урадити.Осјећам се криво гризе ме савјест,како сам то уопште могао и помислити.Велики поздрав и свако добро од Господа Оче Саво.

 

Веома је важно брате Милане да схватите да те мисли не долазе од вас и ваше природе, већ по свему судећи од демонског утицаја и пале природе. Мислена борба је кључ човекове борбе против греха и зла које делује у нашем старом човеку и негативне мисли треба сасецати Христовим именом, молитвом, духовним читањем и избегавањем било каквог мисаоног процеса у коме те мисли могу да нам се намећу. Изгледа да сте већ навикли да разговарате са овим помислима што им даје и посебно јачи утицај на ваше расположење и подстиче вас чак на извршење што може бити јако опасно. Веома је важно да избегавате не само разговор са помислима већ и да их у потпуности игноришете, блокорајући овај негативни ментални процес молитвом. 

 

Предлажем у сваком случају да прочитате три поглавља о помислима из књиге "Православна Психотерапија" Митрополита Јеротеја Влахоса. Он је сажео веома важна светоотачка учења на ову тему и ово ће вам помоћи да боље разумете овај проблем и начин како да се борите против њега:

 

Шта су помисли http://www.zrak.ch/index.php/pravoslavna-psihoterapija/36-sta-su-pomisli

Узрок помисли http://www.zrak.ch/index.php/pravoslavna-psihoterapija/37-uzrok-pomisli

Последице помисли http://www.zrak.ch/index.php/pravoslavna-psihoterapija/38-posledice-pomisli

Исцелење помисли http://www.zrak.ch/index.php/pravoslavna-psihoterapija/39-iscelenje-pomisli

 

Свакако, веома је важно да се детаљно исповедите код неког искуснијег исповедника (духовника) и да приступате чешће Св. Причешћу али и да вам се прочитају молитве против деловања демонских сила Св. Василија Великог. У случају да проблеми устрају добро би било да ступите у контакт са психијатром који је верујући човек и који би проверио да у питању није нека врста душевног обољења (психозе или подељене личности). Положите наду у Бога који је лекар душа наших и немојте се препуштати расположењу које стварају ваше помисли. Кад год можете понављајте Исусову молитву која има посебно јако дејство против утицаја демонских сила. Господ да вас укрепи и да подари вашем уму и срцу душевни мир и спокој.

[Кратос]

Pomaže Bog o.Save.

Da li je jeres reći da Sveti Duh ishodi od Oca kroz Sina kada je u pitanju unutartrojični život Svete Trojice tj da li je Sin posrednik u ishođenju Duha od Oca ili kao i u slučaju rađanja Sina od Oca nema nikakvog posredništva?

[ВукМихајло]

Веома је важно брате Милане да схватите да те мисли не долазе од вас и ваше природе, већ по свему судећи од демонског утицаја и пале природе. Мислена борба је кључ човекове борбе против греха и зла које делује у нашем старом човеку и негативне мисли треба сасецати Христовим именом, молитвом, духовним читањем и избегавањем било каквог мисаоног процеса у коме те мисли могу да нам се намећу. Изгледа да сте већ навикли да разговарате са овим помислима што им даје и посебно јачи утицај на ваше расположење и подстиче вас чак на извршење што може бити јако опасно. Веома је важно да избегавате не само разговор са помислима већ и да их у потпуности игноришете, блокорајући овај негативни ментални процес молитвом. 

 

Предлажем у сваком случају да прочитате три поглавља о помислима из књиге "Православна Психотерапија" Митрополита Јеротеја Влахоса. Он је сажео веома важна светоотачка учења на ову тему и ово ће вам помоћи да боље разумете овај проблем и начин како да се борите против њега:

 

Шта су помисли http://www.zrak.ch/index.php/pravoslavna-psihoterapija/36-sta-su-pomisli

Узрок помисли http://www.zrak.ch/index.php/pravoslavna-psihoterapija/37-uzrok-pomisli

Последице помисли http://www.zrak.ch/index.php/pravoslavna-psihoterapija/38-posledice-pomisli

Исцелење помисли http://www.zrak.ch/index.php/pravoslavna-psihoterapija/39-iscelenje-pomisli

 

Свакако, веома је важно да се детаљно исповедите код неког искуснијег исповедника (духовника) и да приступате чешће Св. Причешћу али и да вам се прочитају молитве против деловања демонских сила Св. Василија Великог. У случају да проблеми устрају добро би било да ступите у контакт са психијатром који је верујући човек и који би проверио да у питању није нека врста душевног обољења (психозе или подељене личности). Положите наду у Бога који је лекар душа наших и немојте се препуштати расположењу које стварају ваше помисли. Кад год можете понављајте Исусову молитву која има посебно јако дејство против утицаја демонских сила. Господ да вас укрепи и да подари вашем уму и срцу душевни мир и спокој.

Хвала вам оче Саво.Проблем је у томе што ја то не желим урадити и свјестан сам тога а са друге стране ми као моја савјест говори да то морам урадити јер сам рекао.Да нисам то помислио можда и не бих требао то урадити али сам помислио.Да ли се наше мисли морају извршити.Као што сам помислио да ћу или морам то урадити.Чак ми се тада јавила мисао кад ми је мој отац рекао"Видјећеш да ти ништа"А мени се опет појавила мисао"Свакако ћу те убити"Само не знам како сам тад игнорисао ту мисао.Можда сам тад требао рећи нећу то урадити.Можда нисам требао улазити у разговор са мислима.Не желим то урадити,хоћу нормално да живим,да дочекам Божић са својом породицом.Једноставно се смирим  и размислим шта сам то тада рекао(у себи) и некако нађем разлог који ми говори да не требам уопште то урадити.Послије неког времена као да то заборавим и само ми у глави како се то мора урадити.Као да ми нешто говори ако то не урадим да ће се нешто ружно десити и да то морам урадити.Хвала вам на одговору оче Саво и Бог вас благословио,надам се да ћу некако да устрајем на овом путу,да ћу да убједим себе да се то не мора урадити и наставити нормално да живим,да ћу опет сјести са оцем и радовати се ономе што радимо за наш дом и добро породице.Иначе сам јединац.

[Дејан]

Св. Јован Златоуст говори да се Христос никада није смејао (Беседе на Јеванђеље по Матеју 6,6 PG и беседа

Čitao sam, ne znam tačno gde, vladika Nikolaj kaže da se sveti Sava nikada nije smejao, ali je uvek bio nasmejan.

Možemo li na taj način da vidimo i Hrista?

Meni je malo nezdravo da vidim Hrista namrgodjenog lica kako se igra sa decom.

Sveti oci su imali i imaju razvijen smisao za humor, pored česte tuge iz njihovog lica isijava i radost.

[Paradoksologija]

Čitao sam, ne znam tačno gde, vladika Nikolaj kaže da se sveti Sava nikada nije smejao, ali je uvek bio nasmejan.

Možemo li na taj način da vidimo i Hrista?

Meni je malo nezdravo da vidim Hrista namrgodjenog lica kako se igra sa decom.

Sveti oci su imali i imaju razvijen smisao za humor, pored česte tuge iz njihovog lica isijava i radost.

 

Danas se vratila Julijani iz Noriča, divnoj srednjovekovnoj katoličkoj svetiteljki:

 

 

In God there may be no wrath, as to my sight: for our good Lord endlessly hath regard to His own worship and to the profit of all that shall be saved. With might and right He withstandeth the Reproved, the which of malice and wickedness busy them to contrive and to do against God’s will. Also I saw our Lord scorn his malice and set at nought his unmight; and He willeth that we do so. For this sight I laughed mightily, and that made them to laugh that were about me, and their laughing was a pleasure to me.

But I saw not Christ laugh. For I understood that we may laugh in comforting of ourselves and joying in God for that the devil is overcome. And when I saw Him scorn his malice, it was by leading of mine understanding into our Lord: that is to say, it was an inward shewing of verity, without changing of look. For, as to my sight, it is a worshipful property of God’s that is ever the same.

After this I fell into a graveness, and said: I see three things: I see game, scorn, and earnest. I see game, in that the Fiend is overcome; I see scorn, in that God scorneth him, and he shall be scorned; and I see earnest, in that he is overcome by the blissful Passion and Death of our Lord Jesus Christ that was done in full earnest and with sober travail

[Рапсоди]

Оче Саво благословите и помените .

 

 

Митрополит Иларион Алфејев/Tеологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење.

Интересује ме шта мислите колико се данас празна филозофија уплиће у  богословље, и колико је то добро.

Колико човек који није целомудрен /у смислу целовите личности/може озбиљно, да збори о Богу.

На пример када читам свете оце, почев од Светог Николаја Жичког, па старца Пајсија Светогорца , па оца Тадеја. осећам некако то богословље.

Као да ми је све кристално јасно, не умем то да објасним, као да им је свака реч осољена, недвосмислена, и нерелативна.

Као да свака реч прати опит живота, њихов лични сусрет са Богом. Док опет неко друге расправе о Богу, нека друга слушања читања, од неких других теолога , све је то у реду доста тога је речено али много чини ми се филозофије.Као да много тога кажу, а опет оно суштинско не кажу.

Као да те беседе и такво богословље, не знам како да кажем све је као као у реду,  али као нешто крупно да не достаје.Као да није осољено.

Колико се сујета уплиће у такво богословље.Типа филозофирање ради филозофирања . Ако се суштина Бога не може открити, чему онда расправе и покушаји, зар се све онда не своди на доксологију.Да ли онда једино на монасима остаје с обзиром да су на, неки начин скрајнути од лудила овог света и искушења која ми имамо да једино они на прави начин  суштински осољено могу зборити о Богу. Опростите можда се највише сујета уплете у моје питање.Можда моја ограниченост ума не може нечије богословље да разуме па мисли да је неблагодатно и неосољено.

Интерсује ме шта ви мислите  ко данас исправно може зборити о Богу.

 

 

Слушкиња Божија Марија

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog o.Save.

Da li je jeres reći da Sveti Duh ishodi od Oca kroz Sina kada je u pitanju unutartrojični život Svete Trojice tj da li je Sin posrednik u ishođenju Duha od Oca ili kao i u slučaju rađanja Sina od Oca nema nikakvog posredništva?

 

Кратко питање, али веома комплексно. Морам одмах да кажем да оно није новијег порекла и да је одавано помињано као могућност за усклађивање источне и западне тријадологије, а у новије време је акуелизовано у интерпретацији учења Filioque (објављеној у L'Osservatore Romano 1995.г.) од стране Понтификалног института за промоцију хришћанског јединства. Наравно, цела анализа развоја проблема Filioque одузела би нам много простора. У свом одговору посебну пажњу бих посветио Св. Григорију Палами, који када говори о исхођењу Духа Светога помиње два аспекта исхођења у вечности: Καθ’ ὓπαρξιν - које се односи на ипостасно исхођење Духа Светога од Оца и Његово исхђење κατ’ ἑνέργιαν, од Оца кроз Сина, у контексту јединствене природе коју имају све три божанске ипостаси.

 

Одмах треба рећи да по питању исхођења Духа Светога у узрочном смислу Св. Григорије се у потпуности држи источне патристичке традиције, по којој је ипостас Оца једино начало (ἂρχή) и узрок (ἂίτια) ипостаси Сина по вечном рађању (γεννησία) и Духа Светога по вечном исхођењу (ἐκπόρευσις). Као што знамо у источној тријадологији која почива на учењу великих Кападокијаца, сва три Божанска Лица једнака су и равночасна по природи, али не по ипостасним својствима (ἰδιώματα) односно по личном начину постојања (τρόπος υπάρξεως). Зато када кажемо да је Бог један мислимо пре свега на једнога Бога Оца Сведржитеља, како исповедамо у Символу вере, али кога не бисмо могли звати Оцем да нема свог вечносушног Сина и Духа Светога, који је такође Бог зато што је Дух Очев и својствен је Сину по јединству божанске природе. Знамо да по кападокијској тријадологији природа сама по себи не претходи личности, нити може да постоји без ипостаси. Тројица су једно зато што остварују однос један са другим, а не зато што представљају односе унутар божанске суштине како је сматрао Августин. То је врло важна разлика. Отац је стога несхтватљив без свог односа са божанским ипостасима Сина и Духа. Божанска природа има свој извор у Ипостаси Оца, али она постоји само када постоји Тројица, јер би у противном природа претходила ипостаси. Зато Отац не може да постоји као самоопотојећи и самодовољни Бог без Сина и Духа Светога, иако је њихов ипостасни узрок. Ово су јако комплексне ствари, али и те како важне за разумевање питања које сте поставили.

 

Свети Григорије Палама наглашава следујући Кападокијцима да је Отац једини узрок, начало и извор божанства и постојања Сина и Духа Светога „ μία πηγαία θεότης ο πατήρ και μόνος αρχή και μόνος ἀγέννητος… καὶ μόνος πηγή θεότητος καὶ μόνος θεότης θεογόνος“. Отац је извор божанске природе и ипостасно је савечно даје Сину и Духу Светоме, будући извор божанства. Такође, исхођење Духа Светога само од Оца засновано је и на самим речима Господа Христа у Јн 15. 26: "ὅταν δὲ ἔλθῃ ὁ παράκλητος ὃν ἐγὼ πέμψω ὑμῖν παρὰ τοῦ πατρός, τὸ Πνεῦμα τῆς ἀληθείας ὃ παρὰ τοῦ πατρὸς ἐκπορεύεται, ἐκεῖνος μαρτυρήσει περὶ ἐμοῦ·" (А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене). У овим речима Господњим јасно се прави разлика између икономијског слања Духа Светога, кога нам шаље (πέμψις, missio) Син од Оца и вечног ипостасног исхођења Духа Светога (ἑκπόρευσις, processio), које је специфична карактеристика ипостаси Духа и дефинише однос Оца и Духа. 

 

Монархија, односно јединоначалије Оца зато је непоколебиви темељ православне вере у једног Бога и стога с правом кажемо да је Бог ЈЕДАН зато што је Отац Један, а не само зато што Света Тројица имају исту божанску природу, јер би онда наш Бог био заправо божанска природа, а не Личност. Наравно, то не подразумева било какав субординационизам, јер су све три Божанске личности по природи савечне и равночастне (у чему је, уосталом, била и главна разлика са аријанизмом, по коме Отац и Син нису били једнаки по природи, а Дух свети је посматран као божанска сила). Стога наш Бог није монада или како је Арије говорио ἄναρχος μονώτατος,  већ лични Бог Отац, који је вечносуштан и једносуштан и то само са својим Сином и Духом Светим. „Ја и Отац једно смо – ἐγώ καὶ ὀ πατήρ ἐν ἐσμεν“ каже Господ (Јн 10. 30) сведочећи да све што припада по божанској природи Оцу припада и Сину и Духу Светоме (вечност, воља, енергија) иако су њихова лична својства (ἰδιώματα) различита: Отац је нерођен, Син се вечно рађа од Оца, а Дух Свети вечно исходи из Оца и својствен је Сину по јединству природе. 

 

Док је хришћански Исток, посебно од великих Кападокијаца, у први план стављао лична својства божанских личности и самим тим видео јединство Божије у личности Оца као узрока (αίτιον) ипостаси Сина и Духа Светога (Сина по рођењу, а Духа по исхођењу), хришћански Запад је под августиновском традицијом у први план стављао јединство природе божанских лица. Бог је један зато што је природа (natura, essentia) једна. По учењу Августина Отац и Син имају јединствену божанску природу као једносушни, и Дух Свети сходно томе исходи и од Оца и од Сина и бива спона њихове љубави и јединства (nexus amoris). Чињеница да Запад под утицајем Августина, као кључног богословског ауторитета на Западу, никада није усвојио кападокијско разумевање монархије Оца, као темеља источне тријадологије, довела је до тога да је читаво западно тријадолошко учење остало више у домену јединствене природе божанских лица. Ово је кључни моменат за разумевање проблема Filioque, јер за западне богослове вечно исхођење Духа од Оца и Сина не само да не нарушава, већ, штавише, изражава пуноћу тројичности, јер наглашава јединство природе коју Дух добија од Оца и Сина бивајући свеза њиховог јединства. За Исток, с друге стране, ово западно учење суштински угрожава монархију Оца који је јединствени узрок ипостаси Сина и Духа те практично своди ипостасне односе са нивоа вечности на ниво икономије.

 

У својој интерпретацији учења Filioque Понтификални институт за промоцију хришћанског јединства покушава да између осталог нагласи да учење Filioque суштински не нарушава монархију Оца и самим тим не представља опасност за источну тријадологију. Реч која је у Символу вере, а на основу текста Св. Писма употребљена, за вечно исхођење Духа Светога јесте глагол ἐκπορεύεσθαι (уп. Јн. 15.26) „τὸ Πνεῦμα τῆς ἀληθείας ὃ παρὰ τοῦ πατρὸς ἐκπορεύεται – Дух Истине који од Оца исходи“. Ватикански документ наглашава да је и Августин (наводно) истицао монархију Οца говорећи да Дух Свети има своје порекло од Оца „principaliter“ (De Trinitate XV, 25, 47, PL 42, 1094-1095) тј. начално, превасходно, и да је то адекватно православном поимању тријадолошког узрока (начала, ἄἰτία). Колико је ова тврдња заиста стоји озбиљно је питање?

 

У дефиницији Лионског сабора из 1272 каже се да Дух Свети вечно исходи из обојице (Оца и Сина), из једног принципа  и јединственог процеса происхођења, тј. спирације (Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit) где се види да је реч о приступу који је неускладив са православном тријадологијом и зато није ни био прихваћен од стране Источне Православне Цркве. Суштински проблем јесте што се овим учењем суштински нарушава монархија Оца, јер долази до конфузије (мешања) ипостасних својстава јер Отац и Син су по овом учењу један принцип (начало, узрок) исхођења Духа Светога, што је и основни разлог зашто Православна Црква Filioque у овој формулацији с правом сматра за јерес. 

 

Ова Лионска формулација је заправо дошла директно од Августина, који каже да су „Отац и Син начало (узрок) Духа Светога, не као два принципа, већ као што су Отац и Син један Бог и у односу на створења један Творац и један Господ тако су (обојица) и у односу на Духа Светога један принцип (начало) („Fatendum est Patrem et Filium principium esse Spiritus Sancti, non duo principia, sed sicut Pater et Filius unus Deus, et ad creaturam relative unus Creator et unus Dominus, sic relative ad Spiritum Sanctum unum principium“ De Trinitate 5,14,15). Овде је потпуно јасно да Августин суштински меша вечни ниво ипостасних односа Свете Тројице и икономију и de facto, очигледно у намери да потврди јединство Оца и Сина, своди их на један принцип (начало) те отвара пут даљем развоју и тумачењу погрешног учења Filioque. У овом контексту Авугустинов principaliter стога више означава приоритет Оца у исхођењу, а не узрок у источном смислу схватања Очеве монархије, као једног и јединог узрока. Зато Августин никако не може бити пут ка решавању различитог схватања питања исхођења Духа Светога пошто је заправо својим учењем утемељио Filioque.

 

Вратимо се Св. Григорију Палами, који је посебно настојао да објасни зашто се код појединих источних отаца помиње исхођење Духа Свеога δία τοῦ ‘Υιοῦ тј. преко Сина, односно кроз Сина. За западне богослове ово је био један од кључних аргумената да је и Исток, ако не експлицитно, онда имплицитно признавао посредничку улогу Сина у вечном исхођењу Духа Светога. Пре свега, за Паламу двоструко ипостасно исхођење Духа Светога које су заступали западни богослови суштински нарушава монархију Оца и апсолутно је неприхватљиво за Православну Цркву. Meђутим, постоје два аспекта тајне Духа Светога на које овај свети отац указује. Дух Свети своје постојање по вечном исхођењу има од Оца као свог ипостасног узрока, али вечно почива у Сину и својствен му је „Οὕτω δέ ὄν ἐκ τοῦ Πατρός, οὔτ᾿ αὐτοῦ διΐσταταί ποτε, καί τῷ Υἱῷ οὐχ ἧττον ἥνωται οὐσιωδῶς τε καί ἀδιαστάτως, αὐτῷ τε ἐπαναπαυόμενον καί ἴδιον αὐτοῦ ὑπάρχον“. И Син и Дух Свети свој ипостасни узрок и начало имају у Оцу (на различите начине што чини да су две различите ипостаси), али по јединству природе Дух је не само Дух Очев, већ и Дух Сина. Објашњавајући даље у свом другом Аподиктичком слову о Духу Светоме Св. Григорије наглашава да Син учествује у објављивању „ἐκφάνησις” тј. пројави Светога Духа и то не само на нивоу икономије, већ и на вечном плану у контексту јединствене божанске природе. И за разлику од ипостасног исхођења (ἐκπόρευσις), које Дух Свети има само од Оца, овде је реч о исхођењу по дејству „κατ΄ἐνέργιαν“ јер је Дух Свети својствен Сину. Овде се можемо позвати на Св. Атанасија, који о овоме говори у свом писму Серапиону PG 26 “…ἐφρόνουν ὑγιῶς καὶ περὶ τοῦ Πνεύματος, ὃ παρὰ τοῦ Πατρὸς ἐκπορεύεται, καὶ τοῦ Υἱοῦ ἴδιον ὂν, παρ’ αὐτοῦ δίδοται τοῖς μαθηταῖς καὶ πᾶσι τοῖς πιστεύουσιν/…. (...мисле здраво и о Духу који од Оца исходи и Сину је својствен / τοῦ Υἱοῦ ἴδιον ὂν/, и њиме се даје ученицима и свима верујућим...) PG 26 Св. Атанасије јасно прави разлику између вечног исхођења Духа из Оца, његове вечне својствености Сину по природи и његовог раздавања кроз Сина ученицима и вернима у времену. 

 

Св. Григорије Палама такође ту прави врло јасну разлику. Погледајмо цитат из његовог другог Аподиктичког слова о исхођењу Духа Светога “ οὕτω καί τό Πνεῦμα τό ἅγιον τοῦ Χριστοῦ ἐστιν ὡς Θεοῦ καί κατ᾿ οὐσίαν καί κατ᾿ ἐνέργειαν. Ἀλλά κατά μέν τήν οὐσίαν καί τήν ὑπόστασιν αὐτοῦ ἐστιν, ἀλλ᾿ οὐκ ἐξ αὐτοῦ˙ κατά δέ τήν ἐνέργειαν καί αὐτοῦ ἐστιν καί ἐξ αὐτοῦ. Λατῖνοι δέ τοῦ Υἱοῦ τό Πνεῦμα λέγοντες, ἀλλ᾿ οὐχί καί τοῦ Υἱοῦ μέν, οὐκ ἐκ τοῦ Υἱοῦ δέ, αὐτήν ἀναιροῦσί τε καί ἀθετοῦσι τήν οὐσίαν καί τήν ὑπόστασιν τοῦ παναγίου Πνεύματος.” Овде се објашњава да је Дух Свети Христов по суштини (природи) и по дејству (енергији), али није од њега. По дејству (тј. енергији) јесте (јер су воља и дејство заједнички по природи свој Тројици), али по ипостаси није од Сина тј. не исходи из Сина. Проблем са латинским учењем јесте у томе што они овде не праве разлику и уче да је Дух свети од Сина не само по чињеници јединствене божанске природе, већ да има и ипостасно порекло од Сина исхођењем као и од Оца, чиме нарушавају ипостас Пресветог Духа, чије је својство да исходи вечно само из Оца као свог јединог узрока и начала. Другим речима, Син и Дух свети су „τοῦ ἄλλου” али не „ἐξ ἄλλου“ односно у вези су међусобне својствености по јединству природе и чињенице да ипостасни узрок имају у Оцу, али између њихових ипостаси нема узрочног односа какав постоји између Оца и Сина и Оца и Духа. 

 

Дакле, Православна Црква признаје на својесан начин два вида исхођења Духа Светога – прво узрочно, ипостасно само од Оца и друго - оно које Палама назива „ἐκφαντορικὴ“ тј. који се тиче пројављивања Духа Светога као Духа Синовог у вечности у контексту заједничке природе. Управо у том смислу поједини православни оци говоре о томе да Дух произлази или чак исходи из обојице или кроз Сина, имаући у виду јединствену енергију (дејство) и јединство природе, а не сам начин постојања тј. ипостас Светога Духа која је једино од Оца вечним исхођењем. Овде није реч о вечном и временском исхођењу, већ исхођењу које је у домену ипостасног својства и исхођењу које се односи на природно својство тј. заједничку божанску енергију. Ово је веома значајно јер на Истоку се никада није изгубило предање да је Дух Свети Дух Сина Божијега, иако вечно исходи из Оца, не улазећи у посебан однос Сина и Духа у домену домостроја спасења (икономије).

 

И у икономијском смислу тј. у домостроју спасења, када кажемо да се Дух Свети даје од Оца преко Сина не мисли се на давање Духа Сином у ипостасном смислу јер, како учи Св. Григорије, божанске ипостаси су „ἀμέθεκτοι“ (непричасне су твари) и само су божанске енергије „μέθεκτοι“ (причасне створеној природи).  Зато на Педесетницу и у другим случајевима када Христос даје Духа Светога он га не даје у ипостасном смислу, већ као дарове Духа Светога „χαρίσματα“. Зато у Јн 20.22 када Господ каже „Примите Духа Светога“ не користи одређени члан, већ каже „λάβετε Πνεῦμα ῞Αγιον“. Када би Господ давао Духа Светога у ипостасном смислу, то би подразумевало, сматра Палама, да је Син посредник или саузрок ипостасног постојања Св. Духа, што би нарушило основе православне тријадологије утемељене на Оцу као једном и јединственом ипостасном узроку.

 

Знамо да у домостроју спасења све бива тројично. На пример у 1 Кор 8.6 Апостол Павле каже „ ἀλλ᾿ ἡμῖν εἷς Θεὸς ὁ πατήρ, ἐξ οὗ τὰ πάντα καὶ ἡμεῖς εἰς αὐτόν, καὶ εἷς Κύριος Ἰησοῦς Χριστός, δι᾿ οὗ τὰ πάντα καὶ ἡμεῖς δι᾿ αὐτοῦ - Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега”. Разлика „ἐξ οὗ τὰ πάντα“ (из којега је све, где се мисли на Оца) и „δι᾿ οὗ τὰ πάντα“ (кроз којега је све, где се мисли на Сина) показује да и у стварању света све почиње од Оца, бива кроз Сина и све се Духом Светим савршава и оживотворује. Ништа што Отац чини не чини без Сина и Духа Светога и ништа не бива без благовољења Оца, деловања Сина и савршења Светога Духа. Син нам открива Оца и кроз Њега се пројављује Очево благовољење. Син је делатник, а Дух Свети је Савршитељ и носилац делатности Синове коју познајемо само у благодати Духа Светога.

 

Из перспективе Св. Григорија Паламе можемо много боље разумети одређене цитате појединих отаца које су западни богослови вековима користили као доказ, ако не о директном исхођењу Духа Светога из Оца и Сина, онда барем о посредном исхођењу Духа кроз Сина. Погледајмо неке од њих:

 

Св. Кирило Александријски у PG 75.585 каже „Ὄτε τοίνυν τὸ Πνεῦμα τὸ ἄγιον ἐν ἡμῖν γενόμενον, συμμόρφους ἀποδεικνύει Θεοῦ, πρόεισι δὲ καὶ ἐκ Πατρὸς καὶ Υἱοῦ, πρόδηλον ὅτι τῆς θείας ἐστίν οὐσίας, οὐσιωδῶς ἐν αὐτῇ καὶ ἐξ αὐτῆς προϊόν“ (Где, дакле, Свети Дух који обитава у нама саображава нас Богу он произлази (πρόεισι) из Оца и Сина, показујући да је од исте божанске природе и произилази (προϊόν) суштаствено (οὐσιωδῶς) из ње“. Овде нема никакве основе да се говори о ипостасном пореклу Духа од Сина или посредовању Сина у вечном исхођењу Духа од Оца.

 

Св. Василије Велики у свом спису о Духу Светоме 18.47 PG 153C каже „ἡ φυσικὴ ἀγαθότης καὶ ὁ κατὰ φύσιν ἁγιασμὸς, καὶ τὸ βασιλικὸν ἀξίωμα ἐκ Πατρὸς διὰ τοῦ Μονογενοῦς ἐπὶ τὸ Πνεῦμα διήκει – Очева природна доброта и светост по природи и царско достојанство од Оца преко Јединородног (Сина) показују се на Духу“ Свети Василије овде жели да каже да је суштина у томе да божанска природа и њена својства која су једнака Оцу и Сину преносе се и пројављују и на Духу Светоме, што је сасвим јасно јер Дух Свети вечним исхођењем из Оца и јединством по природи са Сином, коме је својствен као Дух Синов, има иста природна својства. Ово је управо пројављивање Духа Светога кроз Сина преко божанских енергија, о чему ће касније говорити Св. Палама.

 

Ове разлике најбоље можемо да схватимо код Св. Максима Исповедника, који је већ у своје време био сведок одређених разлика у разумевању исхођења Духа Светога на Истоку и Западу, али ово није видео као јерес (барем не у тадашњој форми и у констелацији црквених односа, када је једину подршку имао управо од Западне Цркве у свом сукобу са монотелитском јерархијом у Цариграду). 

 

Посебно је важно поменути писмо Св. Максима Исповедника презвитеру Марину у коме Максим говори о специфичном гледању на исхођење Духа Светога на Западу: „Што се тиче првог питања они (Римљани) изнели су такође као сведочанства латинске оце, наравно као и Св. Кирила Александријског у његовом тумачењу Јеванђеља по Јовану. На основу тога показали су да они не сматрају Сина узроком Духа. Они, наравно, знају да је Отац једини узрок Сина и Оца, једнога по рађању, а другог по исхођењу, али су објаснили да други (Дух) произлази (προϊέναι) кроз Сина објашњавајући то јединством и непромењивошћу божанске природе“ ("Καί τό μέν πρῶτος, συμφώνους παρήγαγον χρήσεις τῶν Ῥωμαίων Πατέρων· ἔτι γε μήν καί Κυρίλλου Ἀλεξανδρείας, ἐκ τῆς πονηθείσης αὐτῷ εἰς τόν εὐαγγελιστήν ἅγιον Ἰωάννην ἱερᾶς πραγματείας· ἐξ ὧν, οὐκ αἰτίαν τόν Υἱόν ποιοῦντας τοῦ Πνεύματος, σφᾶς αὐτούς ἀπέδειξαν· μίαν γάρ ἴσασιν Υἱοῦ καί Πνεύματος τόν Πατέρα αἰτίαν· τοῦ μέν κατά τήν γέννησιν· τοῦ δέ, κατά τήν ἐκπόρευσιν· ἀλλ ̓ἵνα τό δι ̓αὐτοῦ προϊέναι δηλώσωσι· καί ταύτῃ τό συναφές τῆς οὐσίας καί ἀπαράλλακτον παραστήσωσι." PG 91,136 A-B)

 

Кључни је цитат који у извесном смислу може да створи утисак посредне улоге Сина у исхођењу Духа Од Оца налази се у Максимовим Одговорима Таласију LXIII, PG 90, 672 C „Τό γάρ Πνεῦμα τό ἅγιον ὥσπερ φύσει κατ᾿ οὐσίαν ὑπάρχει τοῦ Θεοῦ καί Πατρός, οὕτως καί τοῦ Υἱοῦ φύσει κατ᾿ οὐσίαν ἐστίν, ὡς ἐκ τοῦ Πατρός οὐσιωδῶς, δι' Υἱοῦ γεννηθέντος, ἀφράστως ἐκπορευόμενον“ (Свети Дух као што је по природи и суштини од Оца, тако је и од Сина по природи и по суштини, јер он исходи од Оца по суштини и неисказано кроз Сина који је рођен). Имајући у виду објашњење Св. Григорија Паламе неисказано исхођење Духа кроз Сина можемо разумети само у контексту јединства природе и исхођења κατ’ ἑνέργιαν, али никако у ипостасном смислу јер би у противном св. Максим био контрадикторан речима које је упутио Марину, кога јасно уверава да је Отац јединствени узрок Сина и Духа Светога и да Латини произлажење Духа Светога кроз Сина објашњавају јединственошћу и непромењивошћу божанске природе.

 

Само у овом контексту можемо такође разумети и св. Јована Дамаскина који каже у Православном Исповедању вере пог. 12 “Τὸ δὲ πνεῦμα τὸ ἅγιον ἐκφαντορικὴ τοῦ κρυφίου τῆς θεότητος δύναμις τοῦ πατρός· ἐκ πατρὸς μὲν δι’ υἱοῦ ἐκπορευομένη, ὡς οἶδεν αὐτὸς, οὐ γεννητῶς“ (А Дух Свети је сила која открива скривено божанство Оца, које од Оца кроз Сина исходи, не рођењем већ на начин који је само њему познат). Иако експлицитно не помиње божанске енергије, сасвим је јасно да се помињање Духа Светога као ἐκφαντορικὴ τοῦ κρυφίου τῆς θεότητος δύναμις односи на ниво божанске природе, тј. енергије, а не на ипостасно исхођење Духа посредством Сина. Ово посебно стоји имајући у виду да сам Дамаскин јасно наглашава ипостасни однос тројичних лица у истом делу: „Ὁμοίως πιστεύομεν καὶ εἰς ἓν πνεῦμα τὸ ἅγιον, τὸ κύριον καὶ ζωοποιόν, τὸ ἐκ τοῦ πατρὸς ἐκπορευόμενον καὶ ἐν υἱῷ ἀναπαυόμενον, […] ἐκ τοῦ πατρὸς ἐκπορευόμενον καὶ δι’ υἱοῦ μεταδιδόμενον.“ (De fide 8) „Такође верујемо и у Духа Светога, Господа Животворнога, који од Оца исходи и у Сину почива…. који од Оца исходи и Сином се раздаје“.

 

Коначно можемо да закључимо да је за православну тријадолошку традицију неприхватљиво не само западно учење о исхођењу Духа Светога из Оца као једног принципа (ab uno principio et unica spiratione), него и посредно ипостасно исхођење Св. Духа преко Сина или кроз Сина, које западни богослови импутирају неким источним оцима у намери да оправдају своје учење о двоструком исхођењу. Кључни проблем јесте што су тријадолошке традиције Истока и Запада које у почетку нису искључивале једна другу (јер прихватају једну божанска природа и три божанске личности) развиле у таквом правцу да из њих произилазе сасвим контрадикторни закључци. За Исток кључни темељ је остао (μόνος ἂτιος ὂ Πατήρ – једини узрок (Сина и Духа Светога) је Отац, јер ипостас има приоритет у односу на природу. Запад никада није прихватио источно схватање монархије Оца јер у западној традицији природа претходи ипостаси и самим тим по јединству природе Оца и Сина, Дух Свети исходи из обојице. Узрок (принцип, начало) у западној традицији је пре свега била и остала божанска природа, а не ипостас Оца.

 

Ову дискусију бисмо могли још нашироко наставити анализом осталих аргумената из интерпретације Filioque од стране Понтификалног института у Риму и одговора Митрополита Пергамског, који овај текст види као охрабрујући, али између редова констатује да се у западном приступу тријадологији суштински није ништа променило, већ се иде у правцу објашњавања овог спора као у суштини терминолошког неспоразума. Filioque ипак није теологуменон и проблем је много комплекснији. Посебно занимљива тема, која би нас у овом тренутку одвукла далеко, јесте терминолошка разлика између исхођења (ἑπόρευσις) и латинског processio јер се овај латински термин користи као еквивалент два слична, али у много чему различита грчка глагола ἑκπορέυεσθαι (исходити) и προϊέναι (произлазити), што је унело додатну конфузију због неадекватних латинских превода текстова грчких отаца, а потом и коришћења procedere у латинској верзији Символа вере за исхођење Духа Светога од Оца и Сина у вечности (qui ex Patre Filioque procedit…) и на нивоу икономије.

 

За оне који желе да се више баве овом темом и разумеју енглески препоручио бих следеће текстове: 

 

Текст Понтификалног института – The Filioque – A View from the Vatican: http://agrino.org/cyberdesert/statement.htm

Реакција Митрополита Пергамског – Један јединствени извор http://agrino.org/cyberdesert/zizioulas.htm имамо преведено на српски https://www.pouke.org/library.php?cid=79&id=618&do=view Одговор Митрополита Пергамског је доста сажет и суздржан јер очигледно у ватиканском документу није видео суштински нове елементе који се нису појављивали у ранијим дискусијама на ову тему.

Такође препоручујем Филиокве – Питање поделе Цркве? Договорено саопштење православних и римокатоличких богослова у Северној Америци

http://www.usccb.org/beliefs-and-teachings/ecumenical-and-interreligious/ecumenical/orthodox/filioque-church-dividing-issue-english.cfm 

 

Овај последњи текст,  The Filioque: A Church Dividing Issue?: An Agreed Statement из октобра 2003. показује охрабрујућу спремонст појединих западних богослова да прихвате православно схватање монархије Оца. И у објашњењу Filioque из 1995 види се напор да се покаже да између Августина и Кападокијаца нама суштинских разлика (иако, морамо да признамо крајње неуверљиво). И сам Митрополит Пергамски у свом одговору на ватикански документ из 1995 сматра да уколико би се десило да се као полазна тријадолошка основа прихвати ипостас и монархија Оца као јединственог узрока Сина и Духа, постојале би много веће шансе да се дође до конструктивнијег разумевања исхођења Духа Светога (можда у правцу Паламиног размишљања), а не само до натегнуте хармонизације две тријадологије које полазе од суштински различитих претпоставки.

 

Нажалост, на нашем језику још немамо, барем да је мени познато, на српски преведене текстове Св. Григорија Паламе о исхођењу Духа Светога, пре свега његова два Аподиктичка словa која су врло значајна за разумевање источних отаца, који говоре о исхођењу Духа од Оца кроз Сина. Ко их није читао може да и нађе на грчком на:

http://www.apostoliki-diakonia.gr/gr_main/catehism/theologia_zoi/themata.asp?cat=patr&contents=contents_Pat_Grigoriou_1.asp&main=kat019&file=grig_1.1.htm 

[Архимандрит Сава Јањић]

Čitao sam, ne znam tačno gde, vladika Nikolaj kaže da se sveti Sava nikada nije smejao, ali je uvek bio nasmejan.

Možemo li na taj način da vidimo i Hrista?

Meni je malo nezdravo da vidim Hrista namrgodjenog lica kako se igra sa decom.

Sveti oci su imali i imaju razvijen smisao za humor, pored česte tuge iz njihovog lica isijava i radost.

Духовна радост је пре свега унутрашње стање ума и срца засновано на унутрашњем миру, поверењу у Бога, нади и молитви. Радост је такође дубоки израз благодарности Богу који нас је привео из небића у биће и подарио нам живот. Ова радост ће бити стање будућега века и Господ је док је ходио међу нама живео таквом радошћу и ширио је око себе. Према Апостолу Павлу Гал 5.22 радост је "плод Духа Светога". У посланници Филипљанима 4.4 Апостол каже: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!" У Мт. 5.12 Господ каже "Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас." У Лк 6.21 Господ каже "Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати." Међутим, духовна радост се разликује од необуздане и острашћене радости, као и лице које сија радошћу од лица које се изобличава од грохотног смеха. Речи које је Св. Владика Николај рекао о Св. Сави сасвим су у складу са предањем о Христу и лично верујем да је и он стално био озарен радошћу која је пленила, али се није смејао, барем тако је остало у сачувано у предању које је прибележио Св. Јован Златоусти. Свети Оци, посебно подвижници, били су јако критични према смејању и постоје бројни примери критике смејања и неозбиљноги и других видова разузданог понашења. Очигледно је постојала јасна разлика између духовне радости и неконтролисаног смеха или неприличних шала, иза којих се понајчешће крију страсна осећања, подсмевања, иронија, намера да некога повредимо ругањем његовој немоћи или пропусту.

 

Jедан пример шале код светитеља налазимо у једној од прича из Отачника о Св. Антонију. Наиме један монах је видео Св. Антонија како се шали са братијом, а старац му је објаснио како је накада потребно снисходити (συγκαταβάινειν) братији упоредивши то са луком и стрелом јер ако се лук сувише затегне може да пукне. Не знамо о каквој је шали била реч, али очигледно ни највећи подвижници нису били смркнутог лица, већ су око себе ширили радост користећи некада по расуђивању и безазлене шале које су имале за циљ да охрабре и опусте оне којима је због њихове слабости требала утеха и снисхођење. Други пример имамо код Аве Памва за кога се каже да се никада није смејао. Једном демони, у намери да га насмеју, узели су неко дрво и причврстили за њега пера вичући као да очекују да дрво полети. Ава Памво је почео да се смеје и онда су демони у глас почели да ликују "Ето Памво се ипак насмејао" Али он им је рекао "Нисам се насмејао већ се само подсмевам вашој немоћи"

 

У оба примера видимо смех и шалу не као неконтролисану реакцију по страсти, већ као вољну радњу са одређеним педагошким циљем. Острашћени смех и шале бивају мимо наше воље и расуђивања и ту је суштинска разлика. Лично сам имао прилику да упознам људе светог живота као што су старац Порфирије Капсокаливијски, Старац Пајсије, Старац Јаков са Евије, а и многе друге који су још у животу и дубоко верујем да живе светим животом. Оно што се осећа код тих људи јесте нека посебна унутрашња радост, али радост која не прелази у сујетне приче и која не изазива униније, већ плени благодаћу Божијом и доноси унутрашњи мир и спокој. Одсуство радости код хришћана знак је и одсуства Духа Светога јер намргођено и помрачено лице огледало је душе која је овладана страстима и која не уме да се радује Господу и ближњем. Зато је духовност без те духовне радости нездрава и није од Бога.

[Дејан]

@@Архимандрит Сава Јањић, Znači, kao što se patrijarh Pavle smejao