Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Дејан]

Oče Savo, da li je moralizam jeres ili zabluda u Pravoslavlju?

Ako jeste, da li je moralizam duhovni uzrok terorizma?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, опростите ако питање можда није примерено овој теми, али просто морам да Вас то питам.

 

Поводом овог страшног терористичког злочина у Паризу, међу нама, нашим Хришћанима, Православним Србима, па чак и овде на форуму, појављују се људи који у својим коментарима не само да не могу да жале настрадале жртве већ су чак у стању и да се наслађују том патњом и као да задовољно трљају руке због свега, а све имајући у виду страдања која је наш народ, па и многи други широм света, поднео од НАТО-а чији је Француска члан. Знам, тачније основано претпостављам да је разлог томе злопамтљивост и гнев, као велике и тешке људске страсти, али, шта нам поред овога још можете рећи о душевном стању таквих људи, на основу Вашег духовног искуства и наравно искуства Цркве и Отаца?

 

Хвала унапред.

 

Трагични су то догађаји и како време иде, биће још сличних трагедија. Наравно, као хришћани и пре свега људи треба да осећамо солидарност са онима који страдају без обзира из које су земље: Француске, Либана, Русије, Америке  и сл. Људи који страдају нису они који воде политику својих земаља и морам да кажем да сам и ја лично био јако разочаран коментарима на друштвеним мрежама, али и уплашен количином огорчености. Лично сам дао подршку брату Арно Гујону, који се недавно крстио и венчао код нас у Дечанима, који је лепо објаснио да је једно француски народ, а друго политика његове земље или било које друге земље на свету. И ми овде на Косову и Метохији живимо у једној трагичној ситуацији где многи Албанци виде сваког Србина као свог непријатеља и обрнуто, а сви смо жртве једног бесмисленог идеологизованог сукоба који трује наше душе.

 

Зло овога света не сме да овлада нашим срцима јер онда и ми сами постајемо саучесници ширења тога зла својим лошим мислима или, не дао Бог мржњом. Огорченост и радовање туђој несрећи удаљава нас од Бога и они који се предају оваквим осећањима постају једнаки онима чија зла дела наводно мрзе. У томе је лукавство силе зла овога света. Тамо где су нетрпељивост, одуство љубави, огорченост и мржња нема Духа Светога. Господ нас то јасно учи и сам са крста поручује "Опрости им Оче, јер не знају шта раде".

 

Погледајмо Нови Завет, сведочанства о Христовом страдању, прва сведочанства о мучеништвима Хришћана, нигде не можемо да видимо огорченост и мржњу у тим текстовима, већ пре свега благодарност и чак духовну радост јер за хришћанина страдати за Господа је радост и нови живот, а не разлог за огорчење против оних који не знају шта раде. Нажалост, свет у коме живимо умислио је да зло може да искорени злом, али тиме ће га само умножити и повећати страдање многих невиних људи не само у неким далеким земљама него и на својим улицама. Тероризам са којим се свет суочава неоспорно долази од демонских сила и злоупотребе верских осећања. Толико много зла у истории света је почињено управо зато што су они који су га чинили мислили да имају Божији мандат за то чине. Зло тероризма које видимо и видећемо све чешће на улицама европских градова се не може уништити државно-спонзорисаним тероризмом којим се уништавају читави народи и државе. Штавише, једно још више јача друго и зло ће се умножити, као што је то био случај много пута у историји. Исламистички тероризам је идеологија која се не може уништити бомбама јер она почива на култу псевдо-мученишког страдања.

 

Наравно, ми као појединци тешко можемо да утичемо на то, али важна је благодат Божија која држи овај свет и која се умножава молитвом. Ако у себи негујемо молитвено дух праштања и љубави учинићемо макар мали корак да добра више буде у савременом свету који је једна долина плача. Ако, се , међутим препустимо мржњи према другоме без обзира на сва зла која се дешавају не само да ћемо лично доживети пораз, већ ћемо постати средство демонског ширења зла у свету. 

 

Отуда је важно да у себи негујемо искрену хришћанску солидарност и саосећање према онима који страдају видећи у свакој жртви лик Божији, онога који је позван да и сам буде наш вечни сабрат у Царству небеском.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče, oprostite, da li u ličnoj molitvi ruke treba da budu skrstene na grudima ili spustene niz telo?

 

Када сте сами можете се молити у положају који вам најбоље одговара. Човек се моли и духом и телом и отуда имамо и метаније, поклоне, осењивање знаком крста, подизање руку на молитву и сл. Молитва у храму треба да буде таква да не привлачимо пажњу својим понашањем, да стојимо мирно, сабрано, спуштених руку и молимо се заједно са присутним верним народом и свештеником пратећи молитве које се читају.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог, оче!

Први пут Вам постављам питање, иако редовно читам Ваше текстове на ЖРУ.

Имам недоумицу по питању једног начина монашког подвига, а то су столпници и њима слични монаси. Будући да аматерски пишем поучне и духовне приче, ово питање је подстакла кратка поучна прича објављена на ФБ профилу ЖРУ.  Поуку, искрен да будем, нисам разумео јер ми је сам позив столпника по себи чудан. Наиме, један монах је у причи поменуо да 15 година није изашао из своје келије и да је то његов гроб, те да не може помоћи брату којем се во заглибио у блато. Где је ту хришћанско учење о заједници? Зар "подвиг" столпника не представља својеврсно мучење сопственог тела и здравља - зарад чега? Жртва зарад жртве? Зар то не улази у прелесништво, ако подвиг узимамо на себе само зарад подвига, а не зарад Христа? Подвиг без смисла, без пуноће односа, остаје пука медитација, мантра, обично самокажњавање. Зар ће се поменути спасити тиме што се затворио у келију и само се моли, избегавши да из келије изађе да помогне брату у невољи? Такво хришћанство ми је страно и не разумем га.  

У Дечанима постоје осликани столпници, чини ми се, и веома су поштовани у нашем народу, па су и крсно име, али ни у  богословији ни на теолошком факултету нисам чуо ваљано објашњење овог позива. Опростићете на горепоменутом начину изражавања, тиме нисам желео да икога ко чита ове редове саблазним, нити да омаловажим подвиг нити личности ових светитеља, само сам показао какве све недоумице имам по питању њиховог подвига. А вера која се не пита, не тражи, не вапије за смислом, остаје замаскирана невера.

Унапред Вам хвала на издвојеном времену и појашњењу.

Благословите.

 

Из историје Цркве, а посебно из Житија светих, богослужбених текстова и других извора знамо за различите облике подвига. Међу њима су и неки који за наше прилике данас изгледају крајње необично, као што су столпници. Традиција столпника је по свему судећи настала у Сирији где је иначе постојала тенденција ка јачем телесном подвигу. Међутим, и данас постоје подвижници који се тајно, далеко од наших очију, подвизавају на разне начине. Важан је мотив, а не сам облик подвига. Подвиг није неко мазохистичко мучење свог тела да бисмо угодили Богу јер Богу није потребна наша патња. Подвиг је пре свега израз љубави и треба да долази из смирења. Из житија Св. Симеона Столпника имамо причу како су околни монаси помислили да се он подвизава на столпу из гордости и тражили су од њега да сиђе. Чим је кренуо да сиђе са столпа замолили су га да то не чини јер су из његовог поступка видели да је његов подвиг, подвиг љубави и да долази од смирења. 

 

Љубав према Богу нема граница и они који су посебно испуњени Духом Светим спремни су на разне жртве како би и телом изразили своју љубав према Богу, колико год то нама свакодневним хришћанима данашњег времена изгледало необично. Зато ове свете и богоугодне примере треба дубоко поштовати, али и не подражавати без расуђивања. Наш подвиг мора бити усклађен са мером наше љубави према Богу. Овде мислим на истинску љубав, а не на емоције или интелектуализовану љубав без дела. Духовни живот је као једна велика апотека и у њој је много лекова, али ако сами без савета искусног лекара и фармацеута кренемо у неку апотеку и бирамо лекове како се нама похте можемо се отровати. Да ли то значи да су лекови отровни. Наравно да нису, али ако се узимају без расуђивања, без смирења и духовног знања могу бити духовно погубни за нашу душу. 

 

Знам да на неким богословским школама у свету данас постоје врло сумњичави и чак презриви односи према монашком подвигу као некој врсти мазохистичког мучења тела и животима светитеља као неким моралистичким бајкама. Нажалост, то је последица духа рационализма овога света који не подноси подвиг и жртву и коме је много тога из древне хришћанске традиције страно и неразумљиво. На сличан начин протестантизам је у намери да се ослободи неких заблуда Римске цркве одбацио готово најважнији део хришћанског предања и покушао да реконструише неку аутентичну хришћанску веру само на основу текста Св. Писма, који је, опет, само део предања, јер никада све није записано. Духовни живот није егзактна наука и у стара времена истински признате теологије без подвига није било. Велики оци богословља су сви одреда били велики подвижници и поред својих великих јерархијских обавеза. Већ сам више пута говорио о томе помињући Св. Максима који каже "δαιμόνων θεολογία ή δίχα πράξεως γνώσις" - Знање без делања је демонска теологија." Покушај да без духовног искуства концептуализујемо интелектуално духовну стварност у један рационалистички систем води читавом низу заблуда и то је био кроз историју Цркве главни извор свих јереси.

[Архимандрит Сава Јањић]

Srecna slava oce Savo vama i vasoj bratiji.

 

Oce Savo imam tri pitanja.

 

Mozete li da mi kazete postoji li razlika izmedju monaha svestenika i obicnog svestenika koji nije monah? Jesu li oni na neki nacin, sem prava na brak i djecu, isto sto i monasi?

 

Da li je isto kada se covjek moli u sebi i kada se moli naglas. Procitalam sam da je bolje proiznositi molitvu naglas, ali sta recimo ako nisamo u prilici a zelimo da citamo Psalme. Je li bolje moliti se u sebi ili ostaviti kad bude bio pogodan trenutak da se cita naglas?

 

I ako mozete da mi objasnite, ako na to ima odgovora, s obzirom da Marija Egipcanka zivjeci u pustinji nije ugledala nikad ljudsko bice i na kraju joj je i odjeca koju je imala ovjestala, i nije se pricescivala, znaci li to da nije nikako za sve te godine, bar na neki cudesan nacin, bila na Liturgiji?

 

Hvala vam unaprijed na odgovorima

 

1. Свештени чин није неопходно везан за монаштво. Штавише, у рана времена монаси су избегавали свештени чин из смирења и службе су им служили локални презвитери по благослову Епископа. Када човек одлучи да се непосредније посвети служењу Богу важно је да одлучи да ли ће Богу служити у породици, хришћанском браку, бринући се о својој "домашњој цркви" или ће се посветити монашком животу. И један и други начин живота су суштински везани за заједницу и помажу човеку да у заједници са другима, жртвујући се за ближње око себе и служећи им оствари себе као аутентичну духовну личност. Наша Црква је одувек чувала значај тајне брака, али увек је наглашавала и значај монашког служења. Монах се одваја од физичког сродства да би живео у реалности у којој смо сви браћа у Христу Господу, он већ закорачује у реалност есхатона у коме неће бити ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина. Монашки живот је пре свега покушај да се сада и у овоме животу оствари реалност новог живота који добијамо крштењем у Христа Исуса. Отуда би монасима бављење пословима овога света требало да буде страно. Они остварују заједницу једни са другима и са целим светом кроз Христа, а не непосредно пријатељским, пословним или идеолошким везама.

 

Живот у браку је живот сталног служења. Као и монах, човек у породици не живи више за самог себе већ за своје ближње, за њих се жртвује и за њих преузима одговорност пред Богом, посебно за своју децу како ће бити васпитани. Често то није нимало лакши подвиг од монашког и сваки човек пре него што изабере једно или друго треба да себе духовно испита и разуме да ниједан ни други пут није пут бежања од живота и других, већ пут у коме ми као индивидуа себе чинимо делом заједнице да бисмо постали истинске личности. Постоје они који желе да служе Цркви, али не у манастирима, већ у образовању, мисионарском раду, пасторалном раду Цркве. То је веома благословено. Они бирају целибатни начин живота али не примају монашку схиму која је знак потпуног одрицања од овосветовног живота, већ служе Цркви као свештеници или Архијереји, професори и сл. И тај начин служења који изгледа као монашки заснован је на жртви, потпуном посвећивању себе Цркви и пастирском раду. Много је светитеља који су живели овим начином живота. Нажалост код нас у Србији још не постоји јасна разлика између монаха у општежитељним манастирима који тамо одлазе да би тамо остали и оних који осећају потребу да служе Цркви али не одлазе у манастире. Увек има и изузетака. Велики Григорије Палама је из светогорске пустиње узведен у трон Солунског Архиепископа, али изузеци не чине правило па је важно да млад човек који жели да служи Богу јасно изабере свој пут.

 

2. Што се молитве тиче, када смо сами добро је да се молимо полугласно јер то много помаже да се молимо сабраније. Такође је добро и читати Св. Писмо полугласно, а не само очима као било који текст јер је такво читање својеврсан вид молитве. Сабирмо се најпре на сам звук речи молитве, а полако, духовно сазревајући, почињемо да осећамо и духовну силу која стоји иза молитвених речи. То посебно вреди за Св. Писмо. Молитвено читање Св. Писма је посебно важно јер су то речи које су написане по Божијем надахнућу и посебно делују на нашу душу. Када смо са другима у Цркви, постоје правила за читање молитава  и богослужење. Уопште, када се нађемо у друштву са другима, правило треба да буде да ничим не изазивамо пажњу својим необичним понашањем. Може се молити умом и срцем када смо са другима да да то други и не примете. Молитва је пре свега стално стајање пред лицем Божијим и живи осећај његовог присуства, али да бисмо то остварили потребно је много труда и подвига у молитвеном животу.

 

3. Изузеци не чине правило. Св. Марија Египћанка је посебан случај светитељке која је живела равно-анђелским животом. Иако је живела усамљено, као и бројни пустињаци и подвижници она није живела ван пуноће Цркве. Евхаристија у свом најдубљем значењу представља причешћивање божанским нетварним енергијама. Оне чине да хлеб и Вино које приносимо постану Христос и ми причествши се Христом потвруђујемо себе и једни друге као једно у Христу на Св. Литургији. Св. Марија је на крају живота по посебном Божијем надахнућу тражила да се причести Св. Тајнама, не због формалних разлога, јер Бог је она живела већ равноанђелским животом, већ по свему судећи да би њена прича дошла до нас и духовно нас вековима испуњавала надахнућем. У Царству небеском живећемо у непрестаној евхаристијској реалности сталног причешћивања нетварним енергијама и бићемо и један у Христу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Srecna Slava bratstvu manastira Visoki Decani ! Primetila sam da ispred Manastira imate lep travnjak , ali bas nigde nisam videla cvece ... Da li u manastiru ima cveca ? Eto, to je neko moje pitanje , mozda malo neobicno , ali je prakticno ... Svako dobro .

 

Хвала и вама на честиткама за славу и свима осталим, да искористим ову прилику. Лично волим свеће али у случају Дечана сама Црква, од двобојног мермера на зеленом травњаку најлепши је украс сама по себи. По неким правилима естетике увек мора да постоји фокус на неком простору. Овде код нас је то Црква. Ако бисмо додали још и цветњаке, разног украсног дрвећа и сл изгубили бисмо тај фокус и централно место цркве.  Наш економ отац Данило на економији има предивног цвећа, а и ја у келији имам пар биљака о којима водим рачуна. Једноставност је некада најлепши украс и претерано много детаља одвлачи пажњу од оног што је најважније.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, da li je moralizam jeres ili zabluda u Pravoslavlju?

Ako jeste, da li je moralizam duhovni uzrok terorizma?

 

Занимљиво питање. Морализам у хришћанству је пре свега заблуда, али ако заснујемо своју веру на морализму, врло лако можемо упасти и у јерес. Наравно, живети по заповестима Божијим и држећи се традиционалног хришћанског морала јако је важно, јер је то пут и средство ка нашој заједници са Богом, али никако циљ сам по себи. Нас не спашава то што живимо морално, већ жива заједница са Богом, коју не можемо остварити без држања заповести Господњих. То је узајамна и нераскидива веза. Речено философски, не спашава нас етика, него онтологија. Зато је Господ и рекао да се цео закон заснивана две заповести – на љубави према Богу свим умом, душом и срцем својим и љубави према човеку као према самом себи ("Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци" Мт 22. 35-40). То не умањује значај заповести из Декалога, већ им даје коначни смисао, пуноћу и значај. Постоје људи који живе морално, али немају заједницу са Богом и неће наследити Царство небеско. То је озбиљан проблем ако ми хришћани то не схватимо на прави начин. Такође повезивање ове две суштинске заповести показује да љубав према Богу без љубави према ближњем није истинско богољубље, али исто тако да филантропија без богољубља нема свој пуни смисао и постаје хуманитарна активност, а ако се Црква сведе на то постаје својеврсна невладина организација. Ово је озбиљан проблем за неке западне конфесије.

 

Морализам инсистира на моралним правилима и свако њихово кршење изазива осуђивање, па чак и презир, а управо то руши нашу заједницу са ближњим и самим тим са Богом. Отуда, ако се хришћанство сведе на морализам, оно постаје хуманизам и самим тим јерес. Ту више Бог није потребан. Он је само творац закона, Христос је само један мудри јеврејски учитељ и хуманиста, а наше је да се придржавамо правила. Насупрот томе, православна хришћанска вера је стални труд да остваримо заједницу са Богом да будемо „нова твар“ у Христу. То нипошто не значи негирање хришћанског морала и подвига, као израза наше слободе у борби против пале природе, већ сагледавање морала у контексту остварења заједнице љубави са ближњим и са Богом. Уколико нам врлински живот помаже да доживимо ближњег као свог вечног сабрата и да у сваком човеку видимо лик Божији, онда је то здрави хришћански морал који Црква вековима чува и проповеда као незаблудиви пут ка Богу. Али ако то постане морализам, ми друге судимо по њиховом спољашњем животу и у корену губимо способност да другога доживимо као веома важан део свог личног постојања. Нажалост, у неким круговима у Цркви још има јако много морализма и отуда бројних проблема у односу према проблемима данашњег света. 

 

Поједине овоземаљске вере, тј оне које нису богооткривене већ су плод људског покушаја да досегне разумевање духовних тајни, по правилу су чврсто засноване на морализму и у име морализма спремне су да одобре најсуровије бруталности. Наравно, неки ће рећи да и у Старом Завету имамо примера где се насиље над другим одобрава од Бога у име поштовања моралних закона. Али Стари Завет не можемо сагледати у правом светлу без Новог Завета, без самог Господа Христа, оваплоћеног Сина Божијег, који је свему дао смисао и показао да је Стари Завет био само сенка и својеврсни период божанске педагогије како би један тврдоврати народ склон идолатрији, неморалу, окружен сличним народима са њиховим лажним боговима, сачувао на путу ка новозаветном откровењу и пуноћи истине. Ту божанску намеру можемо пратити од самих почетака историје људског рода.

 

Овде бих направио једну дигресију. Занимљиво је да се прича о каменовању блуднице Јн 7.53-8.11 чувена Pericope Adulterae не може да се нађе у најранијим преписима Св. Писма. Ово је јако занимљива тема. Наиме ова прича се не може наћи ни у најстаријим грчким рукописима Св. Писма, ни у Кодексу Синаитикусу, ни у Ватикануму иако постоје извесне дијакритичке ознаке на том месту, као да нешто недостаје што се подразумева. Први постојећи грчки рукопис који садржи ову причу је двојезични латинско-грчки Кодекс Безе тек из касног 4, поч. 5. века. Да је прича постојала у усменом предању сведоче нам Папија из 125 год. који помиње причу о жени оптуженој за многе грехове и сиријски текст из 3 века Учење Апостола, али ниједан ни други извор не помињу Јованово Еванђеље. У Апостолским установама се такође помиње ова прича, али опет и тај текст је с краја 4. века. Да не идем даље у целу анализу, занимљиво је да и рани грчки свети оци нису много помињали ову причу осим Дидима Слепога из друге половине 4 века. Шта је био разлог да ова прича која суштински разбија јудејски морализам једним од најлепших примера Христове љубави према грешнику који се каје? По свему судећи, постојала је бојазан да се ова прича не схвати као основа за лако оправдавање прељубе, дакле, моралистички разлози. Ово сведочи да морализам није само проблем нашег времена, већ да је и Христово учење било тешко схватљиво многим људима тог времена који су били јако опрезни да не дозволе да се Христова љубав према грешницима схвати погрешно, као оправдање греха.

 

Наравно, из данашње перспективе ми јасно знамо да треба да волимо и грешника, јер нико од нас није без греха, али да не оправдавамо грех. У томе је потребно велико духовно расуђивање, јер у нашем времену апсолутизовање љубави Божије (посебно у хришћанским интелектуалистичким и елитистичким круговима) некада иде до те мере да је и грех безначајан пред његовом љубављу. И заиста јесте, ако је реч о покајаном греху тј. о промењеном начину живота грешника. Проблем са грехом јесте што иза њега обично не следи покајање, већ настаје греховна навика, страст и потпуно отупљење савести или пак потпуно очајање. У суштини грех сам по себи није опасан да нема овог другог што он производи, а то је управо пре свега губитак заједнице са ближњим и са Богом. У томе је посебно, конкретно у овом случају, тежина греха прељубе јер није реч само о неморалном животу и кршењу закона морала, већ о разбијању заједнице са породицом и самим тим Црквом и зато су од самих почетака историје Цркве уведене посебне епитимије као пут покајања и повратка палих поновној евхаристијској заједници. 

 

Христос је у овој причи изобличио морализам тадашњих јудејских учењака који су сматрали да имају право да казне грешницу према Мојсејевом закону (уп. Левитска књига 20.10). Господ не поништава закон већ га испуњава, тј. даје му коначни смисао откривајући тајну љубави и покајања. Овакве примере тешко можемо наћи у религијама које су засноване на морализму и где је евентуално кажњавање каменовањем, на пример у исламу, примењиво само у зависности интерпретације оних који тумаче текст Курана и устројства друштва у коме влада шеријат или не. Читав ислам је заснован на интерпретацијама и у зависности да ли су оне човекољубивије или фундаменталистичког карактера примењују се одговарајуће мере. Читави томови књига су писани управо како интерпретирати одређене догађаје и у каквим околностима, и отуда и различите правне школе и различите праксе у исламској традицији.

 

Ово је све јако страно хришћанству где наш однос према ближњем није питање интерпретације, па чак ни Св. Отаца већ живе заједнице са Христом Господом који је сам постао човек и који благодаћу Духа Светога наставља да нас након свог Страдања, Васкрсења и Вазнесења учи преко Цркве правилном разумевању онога што нам је оставио. Нажалост, имамо и случајева у хришћанској историји где је насиље над другим оправдавано, али такви примери су потпуно страни аутентичном учењу Господа Христа и не могу се оправдати. Сетимо се само крсташких ратова и тог менталитета који нажалост и данас видимо као пандан исламском фундаментализму на Блиском истоку. У принципу не видим суштинске разлике. Зло се злом никада не може искоренити. Оправдано је бранити домове, светиње али, плашим се да моћници овога света, без обзира са које стране долазили и са којим заставама, понајмање мисле о томе, а понајвише о својим геополитичким интересима. Отуда смо сведоци постепеног нестанка преосталих хришћана у Ираку и Сирији, а можда ускоро и на целом Блиском истоку и једне огромне трагедије чије ћемо последице сви дуго осећати.

[Дејан]

@@Архимандрит Сава Јањић, Ukratko, moral nije negiran u Pravoslavlju, već je pozicioniran tamo gde mu je mesto. On nije cilj, već je posledica , odnosno, spoljašnja, vidljiva, opipljiva projava ljubavi. Kada je moral istrgnut iz ljubavi, postaje cilj, ispunjavajući moralni zakon ljudi razvijaju egoizam a ne ljubav, iz tog razloga nameću svoj pogled na svet i pravdu drugima milom ili silom?

[Arsenija]

Hvala Vam na odgovoru i trudu , Oce Savo , ne znam zasto sam Vas pitala to pitanje , Manastir je zaista lep , i celo dvoriste zaista podseca na vrt . Cesto posecujem Fb profil Vaseg Manastira i uvek me obraduju slike sa manastirskog imanja . Imala bih jos jedno pitanje - Zasto posle svetog pricesca ne sme niko da se ljubi . Pricestila sam se i jos u samoj Crkvi mi je prisla drugarica sa kojom sam se pozdravila i poljubila , takav je obicaj , nista nismo pricale jer se u Crkvi ne prica , a onda me je neka sestra potapsala po ramenu rekavsi - Ne valja se to ... Mozete li mi reci , da li je to tacno i zasto ? Unapred se izvinjavam na dosadi i zahvaljujem se . Srecan praznik . Molite se ponekad i za mene . :-)

[Архимандрит Сава Јањић]

Hvala Vam na odgovoru i trudu , Oce Savo , ne znam zasto sam Vas pitala to pitanje , Manastir je zaista lep , i celo dvoriste zaista podseca na vrt . Cesto posecujem Fb profil Vaseg Manastira i uvek me obraduju slike sa manastirskog imanja . Imala bih jos jedno pitanje - Zasto posle svetog pricesca ne sme niko da se ljubi . Pricestila sam se i jos u samoj Crkvi mi je prisla drugarica sa kojom sam se pozdravila i poljubila , takav je obicaj , nista nismo pricale jer se u Crkvi ne prica , a onda me je neka sestra potapsala po ramenu rekavsi - Ne valja se to ... Mozete li mi reci , da li je to tacno i zasto ? Unapred se izvinjavam na dosadi i zahvaljujem se . Srecan praznik . Molite se ponekad i za mene . :-)

 

Зашто после причешћа не бисте целивали иконе када излазите из цркве или руку свештенику. Оваква "правила" нажалост измишљају људи и немају никакву основу у црквеној пракси. После причешћа треба обрисати убрусом уста и то је довољно.

 

Када се причестимо није Христос само једна честица која пролази кроз наше тело, већ ми сви који смо се причестили постајемо Христос, потврђујемо да смо једно тело, једна Црква. Свете тајне имају смисао само у литургијском контексту и у Православној Цркви не постоји ванлитургијско обожавање светих тајни. Ми зато долазимо на Литургију не да приусуствујемо Литургији или да је слушамо као концерт, већ да учествујемо у њој. А принос хлеба и вина представља принос васцеле твари, коју приносимо сви заједно, сами себе и једни са другима, да бисмо се сви причестили новом твари - Христом и опитно доживели да смо једно Тело Господње, једна Црква Божија. Зато се немојте плашити да целивате иконе после причешћа, већ се слободно радујте и светитељима који су представљени на њима и свима онима који су са вама у Цркви, јер се догодила велика тајна, тајна будућег века, у коме ћемо сви бити једно у Христу, као што смо једно у Литургији. Царство небеско је ништа друго до непрестани литургијски доживљај заједнице у Христу, у сваком тренутку и на сваком месту. Све је томе усмерено у Цркви и све томе служи и пост и молитве и подвизи. Зато је Литугија централни догађај Цркве јер Црква јесте и бива једино кроз Литургију. Зато је циљ нас хришћана да заживимо тим евхаристијским начином постојања и изађемо из лавиринта греха, страсти, сујеверја, морализма и страха. Где је Христос нема страха до страха Божијег, тј. страха да не изгубимо заједницу са Оним који једини даје смисао нашем постојању.

 

Зато се окупљамо на Литургије да колико је то у нашој моћи и у границама ове природе, простора и времена већ доживимо тајну будућег постојања. Достојан је онај који верује, који прашта да би му било опроштено, који не мрзи другога и прихвата га чисто и нелицемерно као свога, који литургијски препознаје све око себе као своју вечну сабраћу гледајући у њима лик Христа Господа по коме смо сви створени, гледајући у васцелој твари лепоту Божије љубави према свету. Недостојан је, пак, онај који не верује у ову тајну и који на Литургије долази да "задовољи своје духовне потребе" да би се опет брже-боље вратио у своју љуштуру индивидуалности, себичности, страсти, страха од другога и греха, где нам други није потребан и где нам не треба заједница са другима, а заправо ни са Богом. Литургија је велика тајна која надилази форму литургијског обреда, простор храма и време које пролази. То је чудесан догађај у коме опет по границама своје садашње природе, али и своје вере бивамо оно што Бог жели да заувек будемо - једно у Христу.   

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče, jedno pitanje. Kada me ljudi koji nisu u veri ili ih stalno mori sumnja pitaju  : a)  Ali zašto bih ja patio zbog prvorodnog greha, nije to moja krivica? b) Nisam ja zahtevao od Boga da me iz nebica uvede u bice. Mozda bi bilo bolje i da me nije stvorio... ? Kako da odgovorimo???

 

Ми не наслеђујемо "кривицу" од прародитељског пада, већ наслеђујемо природу која је оболештена грехом који је ништа друго до покушај човека да своје постојање заснује на себи, а не на Богу. Ова пропадљива природа се мења једино у Христу и зато се присаједињујемо Христу Светим Крштењем. Умиремо старом човеку и рађамо  се у новом. Наша природа, међутим, и даље носи ране грехова, али смрт, као небиће, над њом нема силу и зато је главни задатак и смисао живота нас хришћана у томе да заживимо тајном крштења где од старе твари постајемо нова, где од индивидуе постајемо личност, и од многих постајемо једно у Христу. Бог нам је то даровао као дар, али да бисмо заживели тим даром и том тајном морамо делатно да тај дар слободно прихватимо, подвигом љубави, испуњавањем заповести Господњих, борбом са својим старим "ја" који делује у нама сваки пут када се враћамо смрти и пропадљивости кроз живот у греху. Грех нас враћа индивидуалности и подељености, а благодат Божија нас конституише као нову личност у Христу, као Цркву, нови и колективни начин постојања у коме нема појединца, већ смо сви позвани да будемо и једно и многи истовремено.

 

Када себе питамо зашто сам уопште постао и да би ми било боље да ме Бог није ни створио размишљамо на неприродан начин. Дете када дође на овај свет живи у загрљају својих родитеља, безазлено и без помисли. У њему не делује неприродни мисаони процес помисли који себе посматра као нешто одвојено и самостално од својих родитеља. С временом почиње да делују страсти и човек да би духовно сазрео мора да се суочи са ранама огреховљене природе која тежи да објективизује Бога и друге и губи осећај јединства са Богом који га је створио, а истовремено и са људима око нас. Корен оваквих у суштини сасвим нелогичних питања јесте заправо обоготворење сопственог "ја", егоизам који све око себе посматра као друго, као опасност за наше "ја", као нешто страно или што се може искористити на овај или онај начин. У томе је корен свих грехова. Зато је ова мисао веома опасна јер уколико је човек прихвати и на њој заснује свој овоземаљски живот, вечно постојање када све буде сједињено у Христу ће доживљавати као вечно мучење. 

 

Решење није у томе да нађемо одговор, већ да зауставимо овакав мисаони процес који нас одводи у пропадљивост и духовну смрт. Отуда је читав смисао молитве и духовног живота да врати ум у срце као центар човековог духовног бића, да га смири и извуче из лутања које нас одвлачи од Бога и онемогућава да видимо смисао и радост постојања. То је заправо ништа друго до повратак у природни, евхаристијски начин постојања и зато је овакав молитвени живот неодвојив и незамислив без Евхаристије као суштинског темеља нашег живота у Христу. Када свој ум човек смири у чистом срцу све око нас постаје смислено, логосно, постајемо сведоци тајне која се не може изразити речима, већ постајемо само обузети дивљењем. Међутим, док год лутамо својим умом по сујетним стварима овог света, у немиру, страху, нервози, све ће нам бити нелогично, бесмислено и на крају ћемо изгубити потпуно способност да опитујемо заједницу са Богом и другима. Живећемо у сталном конфликту и сукобу и овај живот ће нам већ бити пакао.

 

Читаво учење исихазма, као веома важног предања наше Цркве, засновано је на умној борби. Адам и Ева, наравно у једној врло специфично исказаној причи, изгубили су заједницу са Богом тек када су почели да слушају помисли и савете змије. Одједном јавио се страх од Бога, од природе и рај је постао место у коме су тражили где да се сакрију, а нису могли да се сакрију од Бога. Дубоко је символична ова прича и духовно је треба разумети. Када наш ум прихвати зли савет помисли или демонског утицаја улази у неприродно стање у коме Бога доживљава не као свог родитеља већ као "оног другог", као конкуренцију и истовремено себе самог прихвата као бога. Љубав према Богу замењује мржња према Богу, коме човек у таквом стању приговара - "Зашто си ме уопште и створио јер постојање доживљавам као мучење и хоћу у небиће?" Свети оци нас уче да се слобода у здравом духовном стању увек изражава афирмативно према Богу. Негативни аспект слободе заправо је последица неприродног начина постојања у греху и огреховљена воља увек бира између ове или оне могућности борећи се са собом и другима.

 

Ум који се стално молитвено враћа срцу и одбија прилоге нечастивог обитава у природном стању и оваква логика размишљања му је потпуно страна као што нормалном човеку не пада на памет да постави себи питање зашто не хода на рукама него на ногама. Свет у коме живимо лежи у греху због човека који је грех прихватио као свој нови и неприродни начин постојања и зато је светској логици размишљња потпуно страно оно што долази од благодати и заједнице са Богом, као што је човеку који живи у заједници са Богом страна логика зла овог света. Човек који живи у благодати Божијој пати и тугује због људи који не виде премудрост Божију и његову његову љубав и муче се у својој гордости и високоумљу. Он плаче Адамовим плачем због изгубљеног раја који је Човек изгубио покушавши да заснује своје постојање на себи као Богу. О томе је тако лепо говорио старац Силуан и често га треба прочитавати јер су и он и старац Софроније дубоко ушли у ову тајну и објаснили нам је на један непосредан начин.

[.............]

 

 

Знам да на неким богословским школама у свету данас постоје врло сумњичави и чак презриви односи према монашком подвигу као некој врсти мазохистичког мучења тела и животима светитеља као неким моралистичким бајкама. Нажалост, то је последица духа рационализма овога света који не подноси подвиг и жртву и коме је много тога из древне хришћанске традиције страно и неразумљиво. На сличан начин протестантизам је у намери да се ослободи неких заблуда Римске цркве одбацио готово најважнији део хришћанског предања и покушао да реконструише неку аутентичну хришћанску веру само на основу текста Св. Писма, који је, опет, само део предања, јер никада све није записано. Духовни живот није егзактна наука и у стара времена истински признате теологије без подвига није било. Велики оци богословља су сви одреда били велики подвижници и поред својих великих јерархијских обавеза. Већ сам више пута говорио о томе помињући Св. Максима који каже "δαιμόνων θεολογία ή δίχα πράξεως γνώσις" - Знање без делања је демонска теологија." Покушај да без духовног искуства концептуализујемо интелектуално духовну стварност у један рационалистички систем води читавом низу заблуда и то је био кроз историју Цркве главни извор свих јереси.

Хвала Вам што се одвојили време и труд да појасните подвиг столпника.  Теологије без подвига, без труда - заиста нема, неки то као да и данас заборављају. Иако монашки подвиг разумем, ова "фракција" истог, поред свог Вашег труда, ипак ми није схватљива. Али, као што сте рекли, то је већ до личног односа столпника и Господа, на тај степеник лествице тешко се успети. Тачно је да не можемо интелектуално концептуализовати духовну стварност, али зар бисмо требали сасвим искључити овај елемент?

Ово говорим у контексту Вашег позивања на протестантизам и рационализам. Зашто се скоро увек то помиње, кад год неко покаже критичко размишљање и жељу да не припише све чуду? Ако ћемо тако гледати, зар бисмо требали осудити и историјско - критичка тумачења Библије, теорију о више традиција из којих је поникло Писмо, и приклонити се креационизму? Верујем у чуда Господња, у благодат, али и у разум као дар од Бога.

Христос и хришћанство надилазе разум, не могу се њиме обухватити, Бог се не да скучити у интелектуална промишљања, Он је надразуман - али није неразуман. 

Ако ћемо конкретно, потребна је демитологизација житија светих. Знамо зашто и како су у житијама остајали трагови нечега што није била историјска стварност. Опет кажем, чуда су се дешавала и дешавају се, али је мало вероватно да неко проведе 30 година не силазећи са стуба високог 16 метара. Кад већ морам да уочавам очигледно:

 

- Како и када се столпник  причешћивао и учествовао у светотајинском животу Цркве? 

- Како се хранио? Неко други би радио за њега, и доносио му храну?

- На тој висини годинама, без купања, средстава за личну хигијену, изложен различитим временским условима, узевши у обзир развој медицине у том периоду? 

- Како је ишао у тоалет?

- Како је то уопште подвиг, а не самокажњавање? Шта је постигнуто тиме? Какав је то подвиг ако га сведеш само и искључиво на молитву за људе које ниси ни имао прилике да упознаш, помогнеш им, и заволиш их?

- Зашто је у већини житија од Цркве препознатих светитеља укључен њихово пријатељство, или духовни разговор са владарима? Ретко који светитељ има да је био парох, скроман, пожртвован. Махом су епископи, или подвижници који су имали утицаја на дворовима.

 

Не приклањам се протестантизму, нити рационализму, али волим да разумем ствари у које верујем. 

Свако добро, оче. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала Вам што се одвојили време и труд да појасните подвиг столпника.  Теологије без подвига, без труда - заиста нема, неки то као да и данас заборављају. Иако монашки подвиг разумем, ова "фракција" истог, поред свог Вашег труда, ипак ми није схватљива. Али, као што сте рекли, то је већ до личног односа столпника и Господа, на тај степеник лествице тешко се успети. Тачно је да не можемо интелектуално концептуализовати духовну стварност, али зар бисмо требали сасвим искључити овај елемент?

Ово говорим у контексту Вашег позивања на протестантизам и рационализам. Зашто се скоро увек то помиње, кад год неко покаже критичко размишљање и жељу да не припише све чуду? Ако ћемо тако гледати, зар бисмо требали осудити и историјско - критичка тумачења Библије, теорију о више традиција из којих је поникло Писмо, и приклонити се креационизму? Верујем у чуда Господња, у благодат, али и у разум као дар од Бога.

Христос и хришћанство надилазе разум, не могу се њиме обухватити, Бог се не да скучити у интелектуална промишљања, Он је надразуман - али није неразуман. 

Ако ћемо конкретно, потребна је демитологизација житија светих. Знамо зашто и како су у житијама остајали трагови нечега што није била историјска стварност. Опет кажем, чуда су се дешавала и дешавају се, али је мало вероватно да неко проведе 30 година не силазећи са стуба високог 16 метара. Кад већ морам да уочавам очигледно:

 

- Како и када се столпник  причешћивао и учествовао у светотајинском животу Цркве? 

- Како се хранио? Неко други би радио за њега, и доносио му храну?

- На тој висини годинама, без купања, средстава за личну хигијену, изложен различитим временским условима, узевши у обзир развој медицине у том периоду? 

- Како је ишао у тоалет?

- Како је то уопште подвиг, а не самокажњавање? Шта је постигнуто тиме? Какав је то подвиг ако га сведеш само и искључиво на молитву за људе које ниси ни имао прилике да упознаш, помогнеш им, и заволиш их?

- Зашто је у већини житија од Цркве препознатих светитеља укључен њихово пријатељство, или духовни разговор са владарима? Ретко који светитељ има да је био парох, скроман, пожртвован. Махом су епископи, или подвижници који су имали утицаја на дворовима.

 

Не приклањам се протестантизму, нити рационализму, али волим да разумем ствари у које верујем. 

Свако добро, оче. 

 

Немојте ме погрешно разумети. Бог нам је дао ум да бисмо њим познали рационално и свет у коме живимо и могли да оргазинујемо свој живот. Међутим, питање љубави Божије, као уосталом и љубави уопште, надилази сваку логику. Благоугодан подвиг који се препознаје по смирењу и љубави према другима, често се испољава на различите начине. То није потреба да човек себе кажњава, или да само-мучењем угађа Богу или искупљује грехове, као што је случај у средњовековној западној духовности, већ нешто што надилази људску логику. Данас немамо столпника и врло мало је подвижника који користе екстремније видове подвига, али столпници су део традиције наше Цркве и својим подвигом имали су велики утицај на духовно укрепљење многих хришћана који су у њима видели духовне атлете и који су својим посебним даровима живо сведочили присуство Духа Светога, а разни су дарови Духа Светога као што знамо из Апостолских посланица. Сигурно многи од таквих подвижника су били у прелести и њихова имена су заборављена, али они који су од Цркве препознати као светитељи засигурно су били на путу богоугодног подвига и оно што су чинили, колико год то нама изгледало сада апсурдно, од Цркве је препознато као посебан израз љубави према Богу.

 

Љубав је у суштини заснована на жртви и нема истинске љубави без аспекта жртве. Господ је страдао на крсту страшном и срамном смрћу не зато што је је постојала нека законска принуда да он то учини, већ да би изразио своју љубав према човеку. Данас је многим људима и то апсурдно, али тајна љубави је сама по себи апсурдна за нас који често ушушкани у свом самољубљу не можемо да је разумемо. Све што више човек урања у тајну љубави има неку чудесну и дубоку потребу да се жртвује, да себе умањује и пролази свој кенозис како би учинио нешто за друге. Али и супротно томе, све што мање човек има љубави Божије све више угађа себи и неосетљив је према другима и није спреман ни на најмању жртву. Та љубав према Богу код светих мученика ишла је до потпуног презирања мучења и смрти. Они су као духовне атлете трчали у загрљај мученичког страдања не ради славе, већ како би се још више сјединили са вољеним Господом. Читајте само посланице Св. Игнатија Богоносца који се више плаши да га неко не спречи у страдању него да сам буде бачен зверима у арени и пострада страшном и болном смрћу. За данашње рационалисте његов подвиг је повод за критике, чак и за подсмех, али он је својим мученичким страдањем још више учврстио Цркву. Хришћанство се не проповеда само речима и поуком, већ примерима делатне жртве, и некада су подвижници имали много већи утицај на снагу Цркве у најтежим тренуцима него бројни клирици који су служили Цркви на свој начин и по свом позиву. 

 

Веома је важно разликовати богоугодан подвиг од прелести и један од кључних показатеља јесте однос према другима. Човек који се богоугодно подвизава из жара божанске љубави која буквално гори у њему трпељив је, не осуђује, не мрзи, не гневи се, строг је према себи, а благ према другима, сија оном љубављу која пламти у његовом срцу. Прелесник је пун гнева, осуђивања, клевета, сумњи, немира и тражи славу и част овога света и намеће се свима као учитељ. Већ сам поменуо случај Симеона столпника који је спремно послушао монахе и био спреман да сиђе са столпа ако његов подвиг жалости или смућује његову браћу. Гордељивац никада тако не би поступио јер гордост не подноси критику, и не препознаје своје слабости. Он би те монахе осудио као слабиће и лењивце и устрајао у свом прелесном подвигу. У Сирији је изгледа постојала посебно традиција екстремнијих видова подвига. Из Отечника се сећам приче о једном подвижнику који је себе окивао у ланце и онда му је један свети старац рекао да може да обузда своју палу природу и без физичких ланаца и он је то прихватио. Многи светитељи, епископи и пастири Цркве живели су тајним животом тешког подвига за који многи нису знали. Проблем данашњег хришћанства јесте да многи од нас верују да је могућа љубав без жртве и богословље без подвига. Таква "љубав" заправо је ништа до прикривено самољубље, а такво богословље је интелектуална гимнастика и своди се на светско надмудривање. Сви велики богослови наше Цркве били су редом људи подвига, љубави и жртве било у монаштву, у епископству, у служењу Цркви на друге начине, у породицама. Човек који остаје на нивоу индивидуе не треба другога и нема потреба да се жртвује за другога, а личност подразумева не само заједницу са другим, већ и спремност да ради другога "изгубимо" себе, умањимо и притеснимо своје "ја". То је православни и евхаристијски и дубоко личностни смисао подвига који се често занемарује. Сама заједница је подвиг јер да бисмо живели у њој, у породици или монашком братству ми не можемо да живимо као индивидуа и следујемо Апостолским речима "Чашћу чините једни друге већим од себе." Рим.12.10.

 

Други важан аспект духовне љубави јесте екстатични аспект. Потреба да изађемо из себе и надиђемо границе природе. Споља гледано ово може да изгледа као презир према створеној природи, али није. Подвижници су у трагању за што већом заједницом са Богом одлазили на најнеприступачнија места и живели у екстремном сиромаштву, гладовањуи хладноћи, без основних услова хигијене. То није због тога што то Бог од њих тражи, или што Бог више воли гладне и телесно прљаве, већ што су у таквим екстремним условима, лишени сваке телесне утехе осећали већу близину Божију. Ово је веома важно питање, које се данас често не разуме или се чак исмева. Све утехе овог света, удобности, дружење, забаве и разонода на известан начин испуњавају врло често одсуство љубави према Богу и ближњима, постају сурогат за Бога. Зато онај који крене путем љубави Божије губи све више интересовање за ствари овога света, ништа не може да га задовољи осим Онога кога осећа да је ту али да је опет недостижан и стално за њим трага. Ово је стање донекле може разумети упоређењем са душевном и телесном заљубљености у којој често кажемо да "човек изгуби главу" за љубљеном особом и просто као да је у неком бунилу, само размишља о својој вољеној и постаје неспособан за било шта друго. Духовна љубав је још интензивнија и људи обузети њом заиста више не могу бити оно што су били и коренито мењају свој начин живота.  

 

Хришћанство је пре свега евхаристијског карактера, али они који одлазе у пустињу и усамљеништво само телесно излазе из видљиве заједнице живота са осталим хришћанима. Међшутим, они дубоко живе у евхаристијском односу са васцелом творевином преко свог подвига љубави и заједнице коју остварују са Богом на један други начин. За многе данашње богослове ово је озбиљан камен спотицања. За мене је много ближе евхаристијском животу општежитељно монаштво које подразумева пре свега заједницу монаха коју повезује заједничарење у Телу и Крви Христовој, а не наше сродство или заједничка интересовања. За некога је то живот у породици и свакодневно жртвовање за своје ближње, служење њима и подношење често многих недаћа и искушења љубави ради. Међутим, поједине душе имају сопствени пут који излази ван логике овог света. Такви су столпници или јуродиви Христа ради на пример као најнеобичнији видови израза љубави Божије. Ја лично не осећам такав позив и видим смисао мог живота у монашкој заједници која је сабрана око наше свакодневне Литургије која одређује читав ритам нашег живота и структуру наше монашке заједнице, али дубоко у срцу осећам да постоје различити дарови које дубоко поштујем и ценим. Зато читајући животе светих ми се укрепљујемо духовно али не читамо их да бисмо све подражавали. Житија светих су писана посебним стилом и према одређеном књижевном моделу и не треба их рационално анализирати већ их прихватати као посебан израз нашег духовног предања који је вековима снажио и укрепљивао Цркву. Слично је са савременом уметношћу за оне који је воле. Она је често потпуно нелогична, али на нас може дубоко да делује интензитетом боја (или звука), динамиком израза, експресивности, оригиналношћу. Човеков разум је само један вид познања стварности око нас. Наш главни орган познања јесте срце као центар човековог бића. За разлику од разума који класификује информације и концептуализује стварност стављајући све око нас у одређене категорије као у фиоке, срце Бога и свет око нас доживљава интуитивно, унутрашњом духовном спознајом. То се пре свега односи на познање Бога. Ми Бога и духовне тајне не сазнајемо проучавањем богословља као егзактне науке, већ пре свега променом свог живота да бисмо били познати Богом. То је узајамни процес, а не интелектуална дисциплина.

 

Видим да вас посебно чуди блискост светитеља са владарима. Искрено речено припадам онима који држе да је Црква најслободнија када је одвојена од световних власти. Константиновска револуција имала је изузетно значајне позитивне последице али истовремено је донела и много проблема са хиљадама бивших пагана који су постали хришћани само да би задржали своје позиције. Хришћанство не може да се сведе на идеологију и било које царство овог света, колико год оно било богоугодно, не може да буде аутентична слика Царства небеског. Историја Ромејског царства са свим својим искушењима то најбоље показује. Наше царство једноставно није од овога света јер у овом свету ми смо само пролазници, путници ка нашој вечној отаџбини. Наравно, поједини владари су имали веома много значаја у очувању православне вере и Цркве у најтежим тренуцима, али истовремено Црква је знала и те како да пострада од световних власти, као на пример у време иконоборства. Симфонија Цркве и државе у византијском смислу је данас анахронизам и Црква у данашњем свету глобализма мора да се врати својој првобитној мисији угледајући се на пред-константиновски период.

 

Коначно, ваше последње питање зашто међу светима нема обичних људи, већ само оних који су имали везе са владарима. Мислим да је најбоље да детаљно прочитате Житија светих и видећете много једноставних, обичних људи који су били далеко од силе овога света и које је Црква препознала као светитеље. Уосталом, светих је много више од оних чији су животи испричани у Житијима светих. Многи од њих су ту поред нас, али их не примећујемо зато што се светитељсто доживљава као нешто што мора бити пројављено натприродним дејствима. Међутим, није увек тако. Дубоко верујем да су можда у данашњем свету неки од највећих светитеља управо мали неприметни људи које Бог чува далеко од сујете и гордости овога света, а да ли ће их пројавити после смрти или не, то је нешто што је у рукама Божијим. Људи светог живота препознају једни друге јер у њима дише Дух Свети којим су испуњени. За обичне људе обузете сујетом овог света они су обични и неприметни или често видимо само њихове слабости које им Бог понекад по промислу оставља како би их сачувао од сујете и пада и прикрио њихов подвиг љубави.

[.............]

 Људи светог живота препознају једни друге јер у њима дише Дух Свети којим су испуњени. За обичне људе обузете сујетом овог света они су обични и неприметни или често видимо само њихове слабости које им Бог понекад по промислу оставља како би их сачувао од сујете и пада и прикрио њихов подвиг љубави.

Хвала Вам на одговору и не малом труду. У свему се слажем са Вама.

И неке ствари заиста ми јесу јасније.

Свако добро.

[Иван Ивковић]

Поштовани оче Саво, једна тема мучи форумаше ових дана па бих Вас замолио да дате своје мишљење. Верујем да би доста помогло.

 

Бог је благословио љубав између мушкарца и жене. Бог је постао Човек. Волео је мајку као што син може волети мајку, исто тако и пријатеље... Зашто као Богочовек није могао волети жену као што мушкарац воли жену? Јео је, спавао је, играо се са децом, плакао, смејао се, био је као сваки човек везан за своје пријатеље... Плакао за покојним Лазаром. Испуњавао закон који је дао преко Мојсија... Зашто је тако богохулно помислити да је Бог учествовао у ономе што је Он сам благословио: у браку!? Христос је био безгрешан, али зар би брак био грех? Зашто је то хула? Зар тиме брак или саму љубав мушкарца према жени не сматрамо на неки начин "прљавом", недостојном Бога? Ово је, наравно, повезано са односом две природе у Личности Христовој. Опет кажем, знамо да се Христос није женио, али зашто би било богохулно све и да јесте, узевши то као потенцијалну, али неостварену могућност.

 

Ова тема је намењена првенствено теолозима, иако, наравно, сви могу изнети своје мишљење. Нарочито би ме занимало мишљење авве Зорана, оца Саве, Аце Милојкова, Николе Ђоловића.