Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[МиодрагМ]

  On 23. 10. 2015. at 22:42, Архимандрит Сава Јањић рече

Мој данашњи коментар на изјаве појединих српских интелектуалаца, самозваних доброжелатеља у вези Косова и Метохије и потребе "његовог напуштања" и сличне изјаве

 

Просто је мучно како данашњи често новопечени про-европски интелектуалци вређају Цркву и наше светиње са истим оним младалачким жаром са којим су они или њихови очеви певали омладинске песме "Америка и Енглеска биће земља пролетерска...". То само показује да су комунизам и данашњи пост-хришћански еверопски социјализам заправо породи марксистичке идеологије, која дубоко почива на борби против Бога и у себи и у другима. Жалосно је само да ови појединци, који су политички већ потрошени и већином заборављени, сада себе додатно морално маргинализују. Одакле још налазе и снаге и образа да се као неки самозвани доброжелатељи народни јављају у јавности и деле лекције посебно Србима на КиМ који се боре да очувају своје цркве и манастире, не као неке објекте и грађевине на којима стоји знак УНЕСКО, већ као светиње, места нашег сусрета са Богом и изворишта нашег пре свега духовног идентитета?

 

Уједињена Европа је идеја достојна поштовања, али једна хришћанска Европа Св. Бенедикта, Св. Кирила и Методија, Св. Мартина Турског, Европа оних који идентитет не виде у евру и мерцедесу, већ у својим катедралама и најплеменитијим споменицима културе. Одоговорни и озбиљни народи не дају оно најбоље што имају у бесцење, како нам то саветују неки "академици" који су у САНУ залутали на споредна врата, најчешће по партијској подобности. Изјаве које чујемо о "напуштању Косова" од наших обезбожених и расхристовљених интелектуалаца, који с обзиром на своје године, ни ову данашњу морално посрнулу пост-хришћанску Европу никада неће дочекати, вређају здраву памет моралном бескрупулозношћу. Косово нисмо ни узели, нити га можемо напустити, нисмо га ни добили, нити нам га неко може узети осим нас самих ако га будемо недостојни. То није само територија, већ пре свега духовни појам и символ нашег опредељења за Христа и све што је Христово. На Косову се само не живи, већ Косовом сви живимо пре свега живећи за Христа.

 

Они који то не разумеју, највећи допринос "научној мисли" и академским мудровањима у Србији данас могу дати тако што неће ама баш ништа ни говорити јер не знају ни шта, ни о чему говоре.

 

Овај Ваш коментар треба уоквирити и чим неки од ових новопечених скојеваца отвори уста, треба им их зачепти овим Вашим речима!

 

На многаја љета оче Саво!

[kopitar]

Oče Savo ako nađete vremena da mi pojasnite malo što se tiče sakramenta ženidbe, što znači da se može do tri puta vjenčati u crkvi? Dali je za to potrebno svaki put dobiti crkvenu rastavu i koji su za to razlozi. Pretpostavljam da je jedan od najopravdaniji razloga za rastavu preljub i on je i po bibliji opravdan. I zašto Katolička crkva o tome ima dosta radikalan stav, koji sada na sinodi o obitelji pokušava ublažiti što se tiče pričesti za rastavljene u civilnom braku, te koliko sam uspio razumjeti to sada mogu odlučivati mjesni biskupi zavisno od slučaja, a generalno se nije ništa doktrinalno promjenilo što se tiče nerazrešivosti pravilno sklopljenog crkvenog braka? Ovo pitanje se dotiče i mene osobno jer sam djete roditelja koji nisu mogli sklopiti crkveni brak, jer je otac bio crkveno vjenčan iz prvog braka ,koji je trajao nešto više od godinu te su imali dijete koje je umrlo i nak toga su se razveli, a onda je sa mojom majkom imao petoro djece i znam da su zbog toga patili jer nisu smjeli primati sakramente to navodim kao jedan od mnogih primjera, stoga i ako sam katolik mislim da po ovom pitanju katolčka crkva nebi trebala biti kruta ali isto mislim i da je tri puta vjenčanje u pravoslavnoj crkvi možda ipak malo previše.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 19. 10. 2015. at 16:07, Aleksandar Stojkovic рече

Kako da se sa svojom ''situacijom'' pomire Hrišćani koji nisu ni za brak ni za monaštvo? I da li se može tražiti od monaha (duhovnika ili bilo kog drugog) da se mole da neko postane monah?

 

Важно је молити се Богу да нам укаже прави пут. Не бих упроштавао ствари и рекао да постоје само та два пута. Радије сматрам да човек хришжанин мора да живи у црквеној (евхаристијскогј) заједници у пуном смислу, и да смисао свог живота налази у томе што се жртвује и труди за добро других. Без одговорности, и љубави према другима у породици, парохији, манастиру, живот у усамљености сопственог ега не дозвољава нам да духовно узрастемо. Човек није створен да буде сам, већ је биће заједнице, пре свега заједнице са Богом, а самим тим са другима било у парохији, породици, манастиру. Нажалост, има и оних који монашки живот схватају не као бег од "света" у духовном смислу, већ као бежање од себе и других и то је погрешно и такви обично доживљавају разочарење. Неки се везују за неку идеологију, групу људи која дели одређена интересовања, али све што није засновано на темељу Христа Господа је пролазно и човека ће пре или касније оставити усамљеног.

 

Монашки позив се не добија од духовника, већ долази као дубоко унутрашње осећање да желимо на тај начин да се посветимо служењу Богу и да је то онај пут за који смо позвани. Они који знају из искуства могу добро да разумеју јер је то као када се човек заљуби. Једноствно, никаква логика, никаква одговарања не спречавају човека на том путу. Онај који се много двоуми боље да сачека и да се не залети у својој одлуци. Монашки позив је ствар срца, а не рационалног калкулисања и размишљања. То је закорак у амбис најдубље вере и поуздања да идемо путем Божијим и да ће нас Бог примити у свој загрљај. У духовној љубави често нема никакве рационалности. У љубави према Богу човек је у стању да жртвује и живот за Бога и своју веру.

 

Душа која има монашки позив инетнзивно губи интересовање за све ствари у овоме свету и једину утеху налази у молитви и жели да јој се што више посвети. То је тај духовни позив, та бесплатна благодат која онога који тежи монаштву позива да изађе из свих расејаности овога света и нађе заједницу са Богом у манастиру. Такође, монашки позив може да се пројави и као жеља за дубоким покајањем, променом начина живота и потрагом за Христом. То је везано за страх Божији, а то није страх од казне Божије, већ страх да улудо не проведемо овај живот, не ражалостимо Бога одбијањем његове доброте и доброчинстава, а ваља нам живети у вечности. Позив за монашки живот је посебно осећање које искусан исповедник може да препозна, али ипак да би се човек утврдио на том путу постоји период искушеништва када се кандидат за монаштво духовно проверава у животу у монашкој заједници пре него што прими схиму као знак одрицања од "света". Тај бег од света "fuga mundi" подразумева одрицање од светске логике размишљања и вредности палог света, а не само физички излазак из постстојећег начина живота. Монаштво је својеврсно обнављање крштењског завета који није ништа друго него умирање старог човека у Христу да би се родили као нови човек, човек будућег века по образу Христовом.

 

Некада, у нашем народу постојао је патријархални етос, млади људи су већ на почетку година зрелости већ одговорно преузимали послове у својој породици и раније су духовно и психолошки сазревали. Данас, слабљењем, а све више и разградњом традиционалне породице и чињеницом да многи одрастају у дисфункционалним породицама, процес сазревања је успорен и у ситуацији перманентне социјалне и економске кризе људи до средњовечних година врло често не знају шта ће са својим животом. То је велики проблем. Зато је циљ наше вере да нам помогне да духовно сазремо као одговорне личности, а не да останемо заковани у једној фази свог узрастања и останемо духовно инфантилни. Монашки живот као и пожртвован живот у породици подразумева одговорност, суочавање са животом, а не бег од њега. Разлика је само у начину живота, али у контексту наше хришћанске традиције принципи су исти. Пре свега, себе остварујемо као личност само ако научимо да живимо са другима у љубави, трпљењу и одговорности, да друге прихватимо као своју вечну сабраћу, а не као неке споредне личности које нам често представљају и сметњу. Отуда се и у том смислу хришћански брак или монашки живот често помињу као два модела живота хришћанина данас у свету, иако има разних начина служења Богу, као што знамо из историје Цркве и живота светитеља. Ако човек не може да живи са другима, повлачи се у неки свој унутрашњи свет маште и бежи од стварности, реч је о озбиљном проблему који треба духовно решавати. Манастир је као и породица, место заједнице, а темељ му је као и онима који живе у породицама евхаристијски живот.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 12. 10. 2015. at 19:44, MiroslavJ рече

Благословите оче Саво.

 

Ево, не знам да ли сте о томе већ писали, али поставио бих Вам једно питање, тачније, више ме интересује Ваше мишљење и уопште став братије о пријему КиМ у УНЕСКО. Видимо из данашњих медија информације да је предлог препорука за пријем Извршни савет Унеско-а уврстио у дневни ред, и да ће о томе бити расправљано. Такође, медији нас већ неко време, а и наши званичници, информишу да су приштинске власти излобирале и да имају већину, по једном од извештаја однос је 32 ЗА : 26 ПРОТИВ.

 

Дакле, шта мислите о свему томе, имате ли некаква сазнања на терену и неке информације које бисте могли поделити са нама?

 

Јуче смо управо о овоме имали диван на овом форуму,па ко није гледао може да погледа и послуша интегралан снимак на: 

https://www.youtube.com/watch?v=2FAwPQ50mFc

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 25. 10. 2015. at 17:34, kopitar рече

Oče Savo ako nađete vremena da mi pojasnite malo što se tiče sakramenta ženidbe, što znači da se može do tri puta vjenčati u crkvi? Dali je za to potrebno svaki put dobiti crkvenu rastavu i koji su za to razlozi. Pretpostavljam da je jedan od najopravdaniji razloga za rastavu preljub i on je i po bibliji opravdan. I zašto Katolička crkva o tome ima dosta radikalan stav, koji sada na sinodi o obitelji pokušava ublažiti što se tiče pričesti za rastavljene u civilnom braku, te koliko sam uspio razumjeti to sada mogu odlučivati mjesni biskupi zavisno od slučaja, a generalno se nije ništa doktrinalno promjenilo što se tiče nerazrešivosti pravilno sklopljenog crkvenog braka? Ovo pitanje se dotiče i mene osobno jer sam djete roditelja koji nisu mogli sklopiti crkveni brak, jer je otac bio crkveno vjenčan iz prvog braka ,koji je trajao nešto više od godinu te su imali dijete koje je umrlo i nak toga su se razveli, a onda je sa mojom majkom imao petoro djece i znam da su zbog toga patili jer nisu smjeli primati sakramente to navodim kao jedan od mnogih primjera, stoga i ako sam katolik mislim da po ovom pitanju katolčka crkva nebi trebala biti kruta ali isto mislim i da je tri puta vjenčanje u pravoslavnoj crkvi možda ipak malo previše.

 

U pravoslavnoj terminologiji govorimo o svetoj tajni braka, dok je u rimokatoličkoj praksi uobičajen naziv sakramenta ženidbe. Crkva i na Istoku i na Zapadu od starina je blagosiljala samo jedan brak i ta praksa se danas primenjuje kod sveštenika u Pravoslavnoj Crkvi. U početku je tako bilo i na Zapadu jer su i apostoli, osim Pavla i Jovana, kao, uostalom, i mnoge prve pape i episkopi bili oženjeni, ali s vremenom na Zapadu je uveden obavezni sveštenički celibat, a na Istoku je celibat ostao obavezan samo za monahe i Episkope. Celibat je uvek posebno vrednovan u Crkvi i u Pravoslavnoj Crkvi i danas postoje neženjeni klirici koji su izabrali da ne prime shimu (tj. ne daju monaške zavete primanja svešteničkog čina) ali obavljaju razne crkvene poslove vezane za obrazovanje, crkvenu administraciju, misiju, pastoralni rad itd. Po pravilima naše Crkve nakon primanja sveštenog čina nema mogućnosti za tajnu braka, kako za već ranije oženjene sveštenike koji su ostali bez supruge ili, pak, celibatne sveštenike (slično kao i na Zapadu). Praksa da su mnogi celibatni sveštenici koji su zapravo rasofori i nisu dali monaške zavete, nije retka u Grčkoj Crkvi. Zapravo, velika većina Episkopa u grčko-govornim Crkvama nemaju monašku shimu, tj. nisu položili zavete monaha niti su živeli u opštežiteljnom manastiru, ali obavljaju vrlo važne poslove vođenja Crkve i mnogi od njih su ljudi vrlo svetog života. Shima podrazumeva odluku da se živi potpuno povučeno od crkvenih poslova misije u svetu i da se živi u manastirskom poretku. Izuzeci su veoma retki i kao uvek u Crkvi bivaju samo po velikoj potrebi. Sv. Grigorije Palama bio je shimni monah i veliki podvižnik, ali je po potrebi Crkve izabran za Arhiepiskpa Solunskog i nastavio je da živi monaškim načinom života i kao arhiepiskop.

 

Crkveni razvog braka zapravo je praksa koja je prihvaćena po ikonomiji tj. po snishođenju na pravoslavnom Istoku, jer ako brak ne funkcioniše kako treba i pored svih nastojanja, da čovek ili žena ne bi živeli sami, ukoliko nisu sposobni za to, ili da ne bi živeli u grehu tj. vanbračnoj zajednici, Crkva je dopustila drugi brak koji se obavlja kao pokajni obred bez proslave i venaca. Na rimokatoličkom zapadu postoji, s druge strane, poništavanje braka, koje je manje ili više slično razvodu, ali se daje mnogo teže i ređe nego u pravoslavnoj praksi, tako da uz zabranu pričešća razvedenim, mnogo ljudi ostaje do kraja života bez pričešća. Iako je  uvedena da bi obeshrabrila razvod, ova praksa na Zapadu je jako rigidna i vidimo da su u toku ozbiljne rasprave u Vatikanu da se praksa promeni i da se pokaže veće snishođenje prema onima koji žele da se pričešćuju i žive aktivnim crkvenim životom. Problem na pravoslavnoj strani jeste u tome što se kod mnogih crkveni razvod prima zdravo za gotovo i sve češće daje u nekim Eparhijama po mnogo lakšoj proceduri nego što bi trebalo. Ovo je ozbiljan problem sekularizacije svete tajne braka na Istoku.

 

Dakle važno je naći sredinu između rigidnosti koja vodi ka traženju juridičkih izgovora da bi se dobila anulacija braka nekom pravnom veštinom na Zapadu, s jedne strane, i olakog prihvatanja crkvenog razvoda na Istoku. Ključ je u tome da se supružnici pre stupanja u brak moraju duhovno pripremiti i upoznati sa odgovornošću bračnog života, da dele i dobre i teške trenutke, da svoje probleme prevazilaze u hrišćanskom trpljenju i duhovnoj borbi, a ne tek tako da raskinu zajednicu i najčešće ostave decu u ozbiljnoj traumi. Mnogo je komplikovanih slučajeva i ovo je obimna tema, ali važni su principi koji su zasnovani na evharistijskom razumevanju tajne braka. Predbračni ispit i veridba sada su formalnost, ali nekada nije bilo tako. Brak nije bio samo odluka čoveka i žene da žive zajedno, već i pitanje časti porodice i ugleda u društvu. Mnogi brakovi su sklapani kao dogovori između porodica i ljudi, i posebno oni koji su živeli hrišćanski, brak su videli kao deo svog hrišćanskog života, dužnosti i služenja Bogu i bližnjima, a ne samo kao stvar ličnog zadovoljstva kao što je u današnjem sekularizovanom svetu. 

 

Veoma je važno da se crkveni brak ne sklapa pre nego što bračnici duhovno sazru i razumeju kakvu tajnu primaju. To nije kao registracija u opštini, već svečano obećanje pred Bogom i liturgijskim skupom vernog naroda da će živeti zajedno što se potvrđuje pričešćem. Zato se i u pravoslavnom obredu čita tekst iz poslanice ap. Pavla o braku kao ikoni ljubavi Hrista i Crkve, „Тajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu i Crkvi“ (v. Ef. 5.25-32).. Vraćanje tajne braka u kontekst liturgije suštinski je važan u tom pogledu ali ne sme da postane formalnost, tek radi svečanije ceremonije.

 

U Srednjem veku brakovi su i na Istoku i Zapadu bili više pitanje međudržavnih sporazuma. Na Istoku su zato neki vladari imali i više brakova i Crkva je silom prilika često bila u teškom iskušenju kako da se suoči sa čuvanjem svetinje braka i potrebe da se očuva stabilnost države. Česti su bili i sukobi pojedinih vladara i patrijaraha, pa i progoni koje su patrijarsi trpeli. Na Zapadu je anulacija braka od strane pape bila dovoljna i u tome se često kalkulisalo u zavisnosti od političkih interesa Svete Stolice. Zategnuta situacija oko namere Henrija VIII da se razvede od Katarine Aragonske mimo volje pape koji nije želeo problem sa španskim vladarom, doveo je do situacije u kojoj je crkva u Engleskoj istupila iz jedinstva Rimokatoličke crkve i otišla putem reformacije. Na francuskim dvorovima su postojali zvanični brakovi, ali je vladar nezvanično i često uz znanje Crkve imao pravo da ima "maîtresse en titre" (tj. zvaničnu ljubavnicu, kao što je bila Madam de Pompadur Luju XV). Naravno, presto su nasleđivala samo deca iz zvaničnog braka, a vanbračnoj deci, ako ih vladar po svojoj milosti prizna, dodeljivane su za utehu titule grofova ili nižih plemića bez prava na presto. I na Istoku i na Zapadu Crkva je bila u teškoj situaciji kako da očuva poziciju u državi, a istovremeno izađe na kraj sa voljom pojedinih vladara ili državnim potrebama koje su tražile nove saveze i nove brakove. Mislim da to nije najslavniji deo hrišćanske istorije u svakom pogledu, i, hvala Bogu, ovo je sada prošlost. 

 

Vratimo se našem vremenu. Preljuba je, kako je poznato, najčešći razlog za razvod braka, iako uvek postoji mogućnost da se problem prevaziđe i ostvari izgubljeno poverenje ako su oba supružnika u veri. Čovek uvek može da posrne, ali postoji i pokajanje i iskrena ljubav spremna je i na praštanje. Zato je preljuba veliki greh jer nije reč samo o bludu, već o povređivanju drugoga supružnika, dece, svih onih koji nas vole i koje mi volimo. Stoga Crkva treba da pomogne u pokajanju i da vaspostavi brak ako je to moguće. Pravoslavna Crkva za razliku od Rimokatoličke više primenjuje ikonomiju tj. snishođenje upravo iz razloga da ljude sačuva u veri i zajednici Crkve. Verovatno će u tom pravcu da se razvijaju stvari i u Rimokatličkoj crkvi. Ipak i jedni i drugi mora da znamo da je brak svetinja i da se sa njom nije igrati. Rasuđivanje je uvek na samom Episkopu koji mora da nađe najbolje rešenje u zavisnosti od svakog pojedinačnog slučaja. 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 25. 10. 2015. at 19:16, Aleksandar Stojkovic рече

Da li oni koji dolaze u manastir Dečane mogu da vide gde je isposnica Svetog Stefana Dečanskog? I koji je je maksimalni period za gosta da ostane u konaku? I treba li se za to najaviti unapred ? 

 

Када је лепо време и ако је тренутно безбедност задовољавајућа могуће је, али и ми сада ретко идемо због постојеће ситуације. Раније смо често посећивали испоснице када су са нама ишли и неки међународни полицајци у цивилу, који су и сами волели да их виде и планинаре по околини која је предивна. Испоснице су тренутно у стању рапидног пропадања и нажалост мало шта може да се уради јер је доста пропало у претходним деценијама, када ни наша држава није бринула о њима. У садашњој ситуацији, када су локални Албанци писалии графите по остацима фресака или правили додатна оштећења, плашим се да ће ускоро мало трагова остати. Ако вас интересује,  Даница Поповић, Бранислав Тодић и Драган Војводић спремили су дивну књигу о нашим испосницама користећи и новије снимке. ПДФ верзија од 6МБ са илустрацијама је доступна на линку http://d.pr/f/19Qw5

 

Што се тиче доласка у Дечане, обично гости остају максимално до 5 дана. Уколико имају интересовање за монашки живот могу да остану и дуже, по нашем расуђивању. Наравно, добро је да се унапред најавите. Број нашег гостопримца јеромонаха Петра је +381 64 800 3014 или косовски мобилни +386 49 776 254 Можете да му се јавите и на мејл vdpetar@gmail.com

[Архимандрит Сава Јањић]

Желео бих да поделим са члановима нашег форума мој данашњи интервју за ПОЛИТИКУ. Сутрадан би и у онлајн издању Политике требало да се појави цео текст. Ипак сматрам да је важно да вас и вечерас упознам са целим текстом који је постављен на Званични сајт наше Епархије http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/intervju-arhimandrita-save-igumana-decanskog-za-dnevni-list-politika-kosovo-se-brani-i-trplj-0

 

Косово се брани и трпљењем

Архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана, једног од најзначајнијих српских манастира, говори за „Политику” о пријему Косова у Унеско, заштити светиње и вери која их одржава и чува.

 

 

(следи целовит текст интевјуа архимандрита Саве)

 

Када у истом дану, на капији или око Манастира Дечани, сретнете војника Кфора с пушком у руци, а потом се чујете или сретнете с неким страним дипломатом који вам каже да Косово треба да уђе у Унеско, како се осећате?

 

Чињеница да су наше светиње под посебним режимом заштите и на листи угоржених светских споменика културе, суштински је у раскораку са евентуалним статусом Косова у УНЕСКУ. Наравно, нама је заштита КФОР-а који штити наш манастир неопходна јер смо иако „под заштитом УНЕСКА“ неколико пута нападани гранатама последњих година. Мишљење неких који сматрају да ће Косово бити одговорније према заштити наших светиња ако уђе у УНЕСКО, суштински је постављено на погрешним премисама. Наравно, на Косову и Метохији има много Албанаца који те светиње не би нападали и унiштавали, али нисам до сада упознао много оних који су спремни да јавно признају да су то српске светиње, иако то добро знају. Овде је у питању озбиљан проблем њиховог схватања идентитета. Ако се идентитет гради на негирању другога неизбежно се долази у ситуацију коју смо видели у погрому 2004.године када су не појединци, већ 50.000 већином младих Албанаца уништавали хришћанску баштину наше Цркве, а истовремено говорили да су цркве њихове. Зато се албански представници се свим силама труде да покажу да су део Европе и да Албанци никада нису уништавали цркве, а посвуда видимо још рушевине храмова, раскопане гробове и поломљене крстове. Ово што се десило након рата је незабележено у историји савременог света. Имали смо и светске ратове у којима је уништено много објеката културе, на хиљаде цркава и синагога, имали смо и ратове на простору бивше Југославије, на пример у Босни и Херцеговини, где се неупоредиво више страдало, али само на Косову и Метохији након рата се наставило са рушењем српских богомоља и уништавањем гробаља, и то, нажалост, и поред међународног присуства. Ово најбоље показује какве моралне и цивилизационе препоруке Косово има за УНЕСКО, а ко је спреман да чује схватиће.

 

Како и зашто је део међународне заједнице доспео у шизофрену косовску ситуацију у којој очигледне вредности предаје онима који су их уништвали? Је ли то страх, инерција, незнање, одсуство бриге за угрожене, светски интерес...

 

Мислим да подршка тих земаља уласку Косова у УНЕСКО нема никакве везе са културом, већ је реч о намиривању одређених политичких интереса, пошто је Косово морало да прихвати Суд за ратне злочине и Заједницу српских општина, иако, како видимо сваког дана све се чини да се то опструира коришћењем сузавца, што је опет незабележено ни у једном демократском друштву. Некада је албански народ имао "бесу", а сада се не поштују чак ни договори направљени у међународном присуству. Сви народи бивше Југославије пролазе тешку моралну кризу и долази до јачања екстремизма због сиромаштва и беде, али коришћење отвореног насиља на овакав начин, против сопствених институција, само показује да су ти исти спремни још горе да поступе против других и понове нападе на хришћанске светиње. С међународне стране имамо један политички прагматизам јер Косово клизи све више у екстремизам и верски фундаментализам, што показују и њихови и косовски извештаји. Ипак потпуно је неправедно да у свему томе наше светиње и духовна баштина постане колатерална штета. Зато стално помињемо да без обзира шта се десило у Паризу на гласању, а против смо уласка Косова у УНЕСКО одлучно и аргументовано, питање институционалне заштите наших светиња мора да буде регулисано дугорочно у Бриселском дијалогу. А на међународној заједници јесте да види како да се ти споразуми спроведу у стварности.

 

Да вам је неко 19. марта 2004. рекао, администрација у Приштини ће за дванаесет година бити на вратима пријема у организацију која је симбол заштите, чувања и вредновања светске културне баштине - како би реаговали?

 

Од 2004. године мене ништа више не може на зачуди. Јавна је тајна да су ти нереди били и организовани или барем прећутно подржани од стране оних у косовским институцијама који нам сада великодушно обећавају заштиту и помоћ. Лицемерје је увек било део локалне политичке (не)културе овог простора, само је жалосно да отворене лажи и пропаганда коју шири косовска влада користећи сваку прилику да минимизује послератно уништавање хришћанских српских светиња, може још увек да прође у свету. Много тога смо прошли у историји али важно је да изнесемо и свој став. Увек ће бити оних који ће, ако барем ништа друго, чути други глас и видети поново слике које су заборавили или неће да виде, а које ми често виђамо тамо где наше светиње и гробља још леже у рушевинама.

 

Да ли је ово само политика? Зашто су светиње на Косову и Метохији толико важне за наш народ?

 

Данас је политика у свим сегментима живота. И наше право да кажемо истину неки називају политиком, иако ми нисмо ничији гласноговорници, већ сведочимо реалност у којој живимо не само последњих 15 година, већ и много дуже. УНЕСКО би евентуалним пријемом Косова показао да је коначно постао једна политичка филијала разних центара моћи који се преко наших глава сукобљавају, што није добро и може да води губитку било каквог кредибилитета те организације, ако попусти под тим притисцима. За једне је питање УНЕСКА и Косова само политичко питање, али за нас је то питање нашег живота и наших светиња које нама нису само неки “споменици културе”, већ жива места богослужења, монашког живота, простор у коме се сваког дана сусрећемо са Господом и где вековима сведочимо веру у њега. Тако је и са Косовом. Оно неоспорно има и политички и географски значај, али Косово је за нас више од географије и политике. То је символ наше вере у Христа, а не обезбоженог национализма који нас је и довео у ову ситуацију. На Косову се не само живи, већ се Косовом живи вером која је на овом простору изградила све оно што је од највеће цивилизацијске вредности. Наше светиње су светионици у магли нашег вишегодишњег лутања, који нас подсећају шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо ако не желимо да завршимо на маргинама историје. Зато се Косово пре свега брани истином, љубављу, добротом и трпљењем. У противном можемо да постанемо исти као они који од Косова праве нешто друго и што је нама страно.

 

Да ли су се држава и црква прекасно укључиле у борбу да Косово не уђе у Унеско?

 

Ми се не трудимо само да покажемо да Косово не треба да буде чланица УНЕСКА јер ми који овде живимо сваког дана сведочимо ову стварност страдања нашег народа и светиња већ годинама у свим нашим разговорима са међународним представницима. За нас то није политичка кампања у коју треба да се укључујемо, већ сведочење наше живе вере коју пре свега сведочимо вером, нашим литургијским окупљањима у храмовима и на рушевинама оних светиња које су уништене и још леже у рушевинама као Богородичина црква у Мушутишту или манастир Свете Тројице. Већ смо више пута показали да не желимо конфликт нити зло другоме, што смо и делатно у рату показивали, бранећи све који страдају, без обзира на веру и нацију. Ми смо спремни на дијалог и своје ставове нисмо мењали као политичка одела јер нису засновани на идеологији већ на нашој вери у Бога који је једино мерило истине и правде. Држава чини своје и знам да има доста преданих људи који се труде да пренесу ову нашу косовску реалност свету. Можда једино у медијима није било више говора о томе, али колико ја знам, активности на томе да се укаже на штетност и опасност уласка Косова у УНЕСКО, посебно без јасног механизма заштите наших светиња, одавно је тема бројних разговора.

 

Ваш глас се пажљиво слуша и на њега се чекало, безмало до последњег тренутка. Да ли се плашите, за судбину свога братства и свога Манастира?

 

Ако бисмо сваки дан говорили у медијима постали бисмо политичари, а то није наше занимање. Наш Владика Теодосије јасно је изнео став у свом недавном Саопштењу и ово што ја говорим није само моје мишљење, већ мишљење свих нас који овде живимо. Да се плашимо не бисмо остали у манастиру, који је већ четири пута у последњих 15 година био под гранатама албанских екстремиста. Не би сестре у Девичу живеле у светињи која је два пута спаљена од стране њихових комшија. Хришћанин треба да живи у нади и вери у Бога без обзира каква је ситуација јер наш оптимизам не извире из политичких околности, већ из вере у Бога који је постао човек, био распет и васкрсао. Многима је то апсурд, али то је наша философија живота, која је овај народ и одржала у току 5 векова османске окупације. Данашња “отрежњујућа размишљања” појединих интелектуалаца долазе из исте оне идеолошке школе која је од краја Другог светског рата систематски радила на обезбожењу нашег народа. Зар из тих редова нису и произашли они чије рачуне овај народ већ годинама скупо плаћа.

 

Хоће ли бити репресалија ако Косово на Генералној скупштини ипак не буде примљено у Унеско? Одузимње земље, административна пресија, однос према гето заједницама, даља опструкција повратка?

 

На Косову се никада ништа не може предвидети. Нама није циљ да икога провоцирамо и сматрамо да као што косовски Албанци имају право да износе своје ставове, имамо и ми. За нас ово није утакмица Србија-Албанија, већ део једног вишевековног сведочења које ће се наставити без обзира на гласање у Генералној скупштини или неком другом политичком форуму. Своју земљу, права свог верног народа бранићемо као и до сада користећи сва расположива правна средстава, стално указујући да на крају свих сукоба мора да се ипак седне за сто и договори. Они који мисле да само силом нешто могу да узму и присвоје видеће да ће себе још више компромитовати, а ми немамо где осим да опстојимо овде где смо сада. Нико нас на то не присиљава, јер смо дошли из разних крајева да служимо Богу, борећи се једино молитвом и истином, а Господ је једном рекао “истина ће вас ослободити” Јован 8.32. А знамо да је Божија увек последња.

 

интервју водио Живојин Ракочевић

[Борис84]

Оче Саво, замолио бих Вас да ми одговорите на једно питање.

Шта бива са душом дементних људи после смрти? Да ли ће Господ, кад дође час васкрсења мртвих, да васкрсне не само тела него и душе ових људи, онакве какве су биле пре него што су постали дементни?

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 28. 10. 2015. at 22:56, Борис84 рече

Оче Саво, замолио бих Вас да ми одговорите на једно питање.

Шта бива са душом дементних људи после смрти? Да ли ће Господ, кад дође час васкрсења мртвих, да васкрсне не само тела него и душе ових људи, онакве какве су биле пре него што су постали дементни?

 

Ментална болест као и друге последице пале природе неће постојати у Царству небеском после Васкрсења. Живећемо ако Бог да оном природом коју је Христос на крсту исцелио као удови Његовог Тела.

[Архимандрит Сава Јањић]

Видео запис о страдању Срба и наших светиња на Косову и Метохији после 1999. године. Продукција Министарства иностраних послова Србије са синхронизацијом на енглеском језику
 

 

краћа верзија

[МилошБГ]

Oce Savo,da li i danas smatrate neodmerenim,nepotrebnim ili kakvim vec nastupom mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija na skupu u Beogradu protiv Briselskog sporazuma?

Da li smatrate da je SPC trebala zustrije,energicnije,jasnije povodom tog sporazuma po kome je vlada Srbije potpisala da nece remetiti na bilo koji nacin ulazak tkzv drzave Kosovo u medjunarodne institucije svih vrsta,sto je glavni okidac danasnje borbe koje imamo protiv ulaska "Kosova" u Unesco?

 

Cini mi se da ste hvalili jednom prilikom na tvitteru taj Briselski sporazum u smislu pomirenja,normalnog zivota itd (prastajte ako sam pogresio),kako vam on sad sa ovog stanovista se cini? Dakle Srbija mora da dopusti "Kosovu" dalje napredovanje,ulazak u medjunarodne institucije,a sa druge strane Albanci posle svih tih dogadjanja koje je nazalost drzava Srbija po sporazumu prihvatila i odrzala danas izjavljuju da ipak nece postovati Briselski sporazum.

 

I na kraju da li smatrate ili ne da je za prijem 'Kosova" u Unesco najkrivlji osim naravno globalne nepravde i upravo taj Briselski sporazum? I kako posmatrate da se Srbija protivi vise prijemu "Kosova" u Unesco,a da se ne protivi ili u puno manjoj meri da se protivila Briselskom sporazumu koji da ponovim jos jednom omogucuje "Kosovu" prijem i dalje napredovanje u svim medjunarodnim,svetskim,ekonomskim,sportskim institucijama na svetu,sto je de fakto samo po sebi okidac za sve ovo danas.

 

Hvala Oce Savo.I pomenite

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 30. 10. 2015. at 5:54, МилошБГ рече

Oce Savo,da li i danas smatrate neodmerenim,nepotrebnim ili kakvim vec nastupom mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija na skupu u Beogradu protiv Briselskog sporazuma?

Da li smatrate da je SPC trebala zustrije,energicnije,jasnije povodom tog sporazuma po kome je vlada Srbije potpisala da nece remetiti na bilo koji nacin ulazak tkzv drzave Kosovo u medjunarodne institucije svih vrsta,sto je glavni okidac danasnje borbe koje imamo protiv ulaska "Kosova" u Unesco?

 

Cini mi se da ste hvalili jednom prilikom na tvitteru taj Briselski sporazum u smislu pomirenja,normalnog zivota itd (prastajte ako sam pogresio),kako vam on sad sa ovog stanovista se cini? Dakle Srbija mora da dopusti "Kosovu" dalje napredovanje,ulazak u medjunarodne institucije,a sa druge strane Albanci posle svih tih dogadjanja koje je nazalost drzava Srbija po sporazumu prihvatila i odrzala danas izjavljuju da ipak nece postovati Briselski sporazum.

 

I na kraju da li smatrate ili ne da je za prijem 'Kosova" u Unesco najkrivlji osim naravno globalne nepravde i upravo taj Briselski sporazum? I kako posmatrate da se Srbija protivi vise prijemu "Kosova" u Unesco,a da se ne protivi ili u puno manjoj meri da se protivila Briselskom sporazumu koji da ponovim jos jednom omogucuje "Kosovu" prijem i dalje napredovanje u svim medjunarodnim,svetskim,ekonomskim,sportskim institucijama na svetu,sto je de fakto samo po sebi okidac za sve ovo danas.

 

Hvala Oce Savo.I pomenite

 

Не бих да коментаришем ставове других, посебно не наших уважених архијереја који све што су радили и раде, то чине из своје велике љубави и бриге за Косово и Метохију, наш верни народ и светиње. Моје прве појмове о Православљу и разумевању цркве и Евхаристије научио сам управо од ова два наша архијереја, као млад студент који је редовно ишао на њихова предавања и био уз њих у манастиру Ваведење у Београду, где су они окупљали младе у време пре него што су постали Епископи. Владика Амфилохије је као млад студент често боравио у Дечанима и увек се враћао Косову са љубављу и бригом, а као егзарх Пећког трона посебно брине о Пећкој Патријаршији. Владика Атанасије познаје Косово и Метохију боље него било ко други јер је од младости, али и касније, посебно након рата прошао многа села и обишао сваки крај Косова и Метохије. Њихова забринутост за Косово и Метохију је оправдана и разумљива и зато редовно сарађују са Владиком Теодосијем и свима нама око бројних питања. Њихово мишљење је веома важно и Владике Амфилохије и Теодосије као садашњи чланови Синода врло активно раде на бројним питањима везаним за питање Косова и Метохије заједно са Његовом Светошћу и осталим архијерејима. Владика Атанасије је посебно ангажован око припреме новог издања "Задужбина Косова и Метохије" јер је он био главни и одговорни уредник првог издања из 1987.год.

 

Наша Црква је у недавном обраћању држави изнела јасан став да Бриселски дијалог има смисла само уколико води бољем животу нашег народа, очувању наших светиња и решавању бројних практичних проблема са којима се ми суочавамо. Црвена линија преко које нико не сме да пређе и на што ће Црква најоштрије да реагује јесте питање статуса КиМ јер је за нашу Цркву то био и биће увек део Србије. За сада имамо веома чврста уверавања државног врха да циљ Бриселског дијалога није неко признање КИМ већ изналажење најбољих начина како да се у условима када на овом делу Србије не функционише пуни уставно-правни поредак Србије омогући бољи и сигурнији живот наших људи. У том смислу се појавила и идеја Заједнице српских општина, која има задатак да српске општине на чијем простору живи око 80% садашњих Срба на КИМ, још више повеже уз јасно дефинисане одговорности и Статут. Посебно је важно питање здравства, школства и могућност да Србија несметано улаже у српске општине на КИМ ради развоја инфраструктуре и отварања радних места што би требало да задржи наше млађе становништво на овом простору. Тренутно је договорено постојање Заједнице али остаје велики труд на томе да се она конституише и да јој се дају овлашћења која ће бити од значаја и која ће нам помоћи да регулишемо питања Срба у тим општинама и, колико је год могуће, и оних који не живе на простору тих општина, дакле целе српске заједнице на КИМ. У том смислу Бриселски споразум има смисао.

 

Од самог почетка смо указивали да је веома важно да се у Бриселски процес укључи и питање српске духовне и културне баштине јер само оно што се тамо договори је обавеза и за Албанце и за саму међународну заједницу, тачније у овом случају ЕУ и САД који спонзоришу ове разговоре. Србија је већ затражила разговор о овој теми, али Косово из извесних разлога одбија да то прихвати јер желе да добију статус УНЕСКА под сваку цену и што пре. Ми то видимо као велику опасност јер иако УНЕСКО сам не штити никога већ ради са државама или ентитетима који баштину штите  преко свог локалног законодавства, садашња ситуација није нимало задовољавајућа. Иако имамо извесне елементе заштите (специјалне зоне, признање СПЦ у Уставу Косова, признање Косова да је СПЦ једина православна Црква на КИМ у новом закону о верским слободама итд) закони могу да се и промене и важно је да се међународно гарантују наши механизми институционалне заштите (посебно практична питања) који су једним делом договорени 2007 у Бечу приликом Ахтисаријевих разговора али остаје још детаља. Наш приоритет је не само физичка заштита, већ заштита нашег идентитета, историје, наших непокретних и покретних добара, ко ће вршити конзервацију фресака, ко ће одобравати и радити пројекте и много тога другог, то је врло велика тема).

 

Тренутно главна два приоритета Србије у Бриселском процесу јесу Заједница српских општина и заштита српског духовног и културног наслеђа. Иак је чланство у УНЕСКУ веома важно питање јер преко њега Приштина покушава да учврсти своју самопроглашену независност, нама су посебно важни механизми заштите из поменутих разлога. Тренутно је процес дијалога у кризи због опструкције Приштине да прихвати Заједницу српских општина. Пошто је ЕУ веома важно да не дозволи ескалацију сукоба на Балкану, верујем да ће се дијалог убрзо наставити. Неће бити лако као и сви разговори али боримо се и то је најважније. 

 

Морам да кажем да Србија није имала великих алтернатива како да регулише своја права и интересе на овом делу Србије који већ де факто функционише највећим делом независно од Београда, тј. практично као окупирана територија. Једна могућност била је подела Косова, али многи не знају да већина Срба живи јужно од Ибра и да су наше најважније светиње не само јужно од Ибра већ потпуно окружене већински албанским становништвом и њихово напуштање би било и историјски и морално неодговорно па је Црква увек била против тога. Ситуација није била нимало лака и дошло се до закључка да је бриселски дијалог најбољи модел без обзира на све слабости и опасности које доноси овај дијалог. Мислим да би било добро да је више у процес од почетка укључен и УН али с обзиром на реалност да је овај део Европе под политичким утицајем ЕУ било је нереално остварити други модел.

 

Још је много труда пред свима нама и искрено се надам да ће људи који тренутно воде дијалог и они који посебно раде на техничким питањима преговора, посебно Марко Ђурић, Дејан Павићевић и други са њима остати веома предани овом послу. На недавном скупу у Председништву Србије државно руководство је јавно изјавило пред врхом СПЦ који су циљеви и методи Бриселског дијалога. Ту су поред Патријарха били и Митрополит Амфилохије и Еп. Теодосије и други архијереји. Истовремено, државни врх је свестан да би сваки излазак Бриселског дијалога ван оквира који су прихватљиви за Цркву и народ, наишао на оштро противљење не само наших архијереја већ и највећег дела нашег народа. Сви у Србији желе бољи живот и Црква разуме да највећи део трговинске размене и инвестиција иде са ЕУ, али Србија полаже веома велики значај сарадњи са Русијом, посебно у економским и енергетским питањима и то је сада посебно била тема разговора у Москви.

 

На крају бих навео речи Св. Саве, иако неки тврде да ово нису његове аутентичне речи. Било како било, речено је добро и јасно и то је судбина нашег народа, коју визуелно осликава и наш дечански храм који споља изгледа као романичка катедрала, а изнутра и душом и срцем је велика светиња Православне Цркве и дом нашег заштитника Св. Краља Стефана:

 

“А били смо, најпре, у недоумици. Исток је мислио да смо ми Запад, а Запад да смо исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја, па су викали: ми нисмо ни једна ни друга страна; а неки да смо ми искључиво једна или друга; а, ми смо, кажем ти Иринеју, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку и да признајемо изнад себе само Небески Јерусалим, а на Земљи никога!“ – Свети Сава Иринеју XIII век

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 31. 10. 2015. at 17:48, Goran Kovacevic_10753 рече

Помаже Бог оче Саво, је ли дозвољено молити се за самоубице, за преминуле а који су били друге вере, за људе који су умрли чинећи грех ( нпр. прејели се па умрли)?

Опростите и хвала Вам.

 

Бог вам помогао. Треба да се молимо за све, а Богу да препустимо суд. По правилима Цркве они који нису били лечени од душевних болести и који су починили самоубиство из неких личних разлога обично се црквено не сахрањују. Међутим, много је оних који су то починили у болести и дубоком душевном растројству и онда Епископ може да дозволи да се обави опело и сахрана. У Цркви верујемо да је живот дар Божији и да одузимање живота из неких идеолошких, философких или личних разлога није добро и представља страшан грех према нама самима и онима који нас воле. За самоубице се треба молити Богу да им Бог подари милосст јер је он Судија свих и познаје срца свих људи. Што се тиче људи друге вере за њих се молимо Богу али се они не помињу на проскомидији јер нису чланови наше Цркве. Молимо се за њих у нади да ће им Гопспод подарити милост на начин који ми не можемо да разуемемо.

 

Неки људи самоубиство доживљавају као највиши акт слободе али то је због тога што своју личност гледају као индивидуе и не разумеју да ми сами себи нисмо ни дали живот и да смо као личности живо уткани у тело Цркве, породице и заједнице у којој живио. Зато је самоубиство одувек сматрано великим грехом јер подразуева да онај који га чини у свесном стању, а да није душевно неурачунљив, свесно презире дар живота који нам је Бог дао. Самоубиством човек не решава проблем већ улази у свет палих духова и још веће патње и зато је важно да помогнемо свима онима који се боре да сачувају дар живота који нам је Бог дао и молимо се за оне који су пали и извршили то дело да им Бог подари милост. Здравље тела треба разумно чувати јер нам је и оно дато на дар. Неодговоран однос према свом здрављу и улудо жртвовање свог живота у авантурама такође представља грех и неодговоран однос према животу.

[Кратос]

Pomaže Bog o.Savo imao bih jedno pitanje.Kada je Satana zbačen s neba tj kada on od Lucifera postaje Satana?

[Milan Nikolic]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Оче Саво, покренула се на форуму расправа о питању: Који је савремени теолошки поглед на локацију "Небеса"?

 

Приметио сам да је главна црта у једној тврдњи, да небеса, у смислу онога где анђели живе, заправо нису посебна створена суштина. Небеса се изједначавају са Божијим Бићем, а створена суштина се ограничава на земаљску, евентуално на земаљско-небеску, али опет веома чудно - као да творевина припада већ нечем нествореном.

 

Приметио сам да велику упорност - у таквим схватањима - имају они који иначе негирају стварно постојање посебне категорије коју називамо душом. Занима ме колико је питање о овоме, о ,,небесима'', битно за саму теологију у егзистенцијалном смислу? Да ли је ирелевантно шта ко мисли о небесима или је ипак битно како то питање схватамо?

 

 

Овде можете погледати расправу:

https://www.pouke.org/forum/topic/41032-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4-%D0%BD%D0%B0-%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83/