Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

И питао бих вас о.Саво, колико вас интересује и колико сте упознати са квантном механиком и последицама ове теорије? Моје искуство је да ова теорија дубоко залази у саме границе метафизике, тачније у оно што се прелама између времености и безвремености, просторности и беспросторности.

 

Мислим да теологија овде може веома успешно да подари нека своја виђења. Јесте да квантна теорија има један посебан спекулативни ниво, али, како ја схватам, то баш погодује теологији, јер се теологија бави само тумачењима а не доказивањима.

 

На пример, случајност и неодређеност у природи творевине, као нешто фундаментално у науци, повезано је са извесним конституентима које физика назива беспросторним и безвременим. Научници се не либе да то овако називају, у потрази за моделом теорије која је, како кажу, ,,формулација независна од позадине''. (Тај израз темељи се на схватању просторвремена као позадине на којој се одвијају физичке појаве.)

 

Овде налазим веома занимљиву прилику за теологију. Наиме, научници о овим конституентима говоре као о ,,нацртима'', веома слично као што теологија говори о логосима бића и твари, а будући да наука то именује безвременим и беспросторним, тако и теологија може видети своју везу са беспочетним логосима.

 

Најзанимљивије је то што теологија сада може разумети како је цела творевина пројављивање слободне воље Божије, дејство Његове остварене воље. Можемо објаснити како је квантномеханичка ,,информација'' (од ,,нацрта'' који су пројављени у творевини) заправо извесни резултат избора, некаква тајна смисла воље.

 

На западу имамо у последње време више теолога који покушавају да сагледају универзалне истине Божије у светлости савремене науке. Посебно бих издвојио сада већ покојног (2007) Томаса Торанса (Thomas F. Torrance) протестантског теолога. Његова теологија је веома христоцентрична и прилично традиционална за наша мерила, али је занимљиво да је врло отворено размишљао о питањима, времена и простора, квантне физике и теорије релативитета у вези са Васкрсењем и вечним животом, дакле теме које и нас интересују. Нисам, нажалост, успео да ниједну његову књигу нађем online. Посебно звуче занимљиво његове књиге Space, Time and Incarnation (Простор, време и оваплоћење) и Space, Time and Resurrection (Простор, време и Васкрсење). 

 

Дијалог богословља и науке је веома занимљив и уместо да се томе apriori супротстављамо требало би да будемо отворенији за размену мисли и идеја, наравно чувајући нашу веру али покушавајући да је представимо и научном свету на један нови начин. Слично су и Св. Оци својевремено основна учења о Св. Тројици и Христу изражавали користећи се терминологијом тадашње савремене философије (што је и тада саблажњавало многе верске фундаменталисте). Дијалог са светом око нас је веома важан. Свети Максим Исповедник је својом мишљу отворио неизмерно широке перспективе за размишљање о одоносу Бога и света. Његова мисао је зато и данас и те како савремена и представља изазов и за научнике и философе.

 

Ваше помињање "нацрта" у вези са логосима бића је јако занимљиво и покушаћу нешто више о томе да прочитам (ако имате неке изворе био бих вам искрено благодаран). Уосталом, савремена физика већ све више се претвара у метафизику и није ни чудо што има научника који налазе пут ка Богу управо кроз математичке формуле. Бог је све премудро створио иако су наше могућности крајње ограничене у овом свету и веку и нема формуле која може све да објасни иако неки физичари још верују да ће доћи до Теорије свега (Theory of everything).

 

Никада не смемо да заборавимо да је православно богословље дубоко засновано на духовном понирању у тајну Божију, а не на рационалном умовању, а још мање на научном истраживању. Познање је пре свега неодвојиво од заједнице са Христом и суштина православне гносеологије јесте управо у обожењу. Наука може да нас само донекле упути ка Богу, наравно, ако је правилно разумемо, јер нам помаже да схватимо колико је свет који поимамо својим чулима релативан и комплексан. Али сама по себи не може ништа коначно да објасни и зато је богословље пре свега боговиђење и боготкровење. Ми тежимо не да познамо свет и процесе око нас, већ је наше познање личног карактера. Трудимо се да познамо Творца и онда ће нам све бити јасно.

 

Баш ових дана у манастирској трпезарији читамо по ко зна који пут Старца Силуана. Незаборавне су његове речи које бих поновио овом приликом:

 

Нашој Православној цркви је да то да Духом Светим разуме тајне Божије и њена је снага у њеној Светој мисли и трпљењу. Благодат је научила православну душу да се чврсто држи Господа и његове Пречисте Мајке, и радује се наш дух созерцавајући Бога Кога је познао. Бог се спознаје једино Духом Светим, а онај који у својој гордости хоће да позна Творца умом – неразуман је и слеп. Умом не можемо да спознамо чак ни како је Сунце створено. Али кад о томе упитамо Бога, осећамо јасан одговор у души: Смири себе и разумећеш не само како је Сунце створено,  већ ћеш сазнати све и о Творцу Сунца. А када душа позна Господа, тада од радости заборављаи Сунце и сву осталу твар, и престаје да се интересује за земљско знање.

 

Смиреној душ Бог открива Своје тајне. Светитељи су целог живота смиривали себе и борили се против гордости. И ја смиравам себе дан и ноћ, али још нисам успео у томе колико би требало; међутим, Духом Светим моја душа је познала Христово смирење за које је Он рекао да се од Њега научимо, и стреми к Њему душа моја непрестано. О Христово смирење! Како је оно слатко и пријатно. Оно пребива само у душама анђела и светитеља. А ми треба да сматрамо себе горим од свакога и Господ ћа тада и нама дати да Духом Светим познамо Христово смирење. Господ, и слава Његова, и све небеско познаје се једино Духом Светим.

 

(из књиге Старац Силуан)

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, prenosim pitanje sa jedne novootvorene aktuelne teme.

 

Хвала Дејане, већ сам имао пар личних порука на ову тему и одговарао сам људима колико сам био у могућности. Нажалост, колико знам немамо специјализованих манастира или институција при манастирима за помоћ душевно болесним особама. Морам да кажем, нажалост, јер тим људима који носе тежак крст потребна је не само лекарска него и пре свега духовна помоћ. Не знам каква је ситуација у Русији. Тамо имамо и више центара и за рехабилитацију бивших наркомана. 

Из нашег искуства у Дечанима јако је тешко примати на привремени боравак особе које имају озбиљних психичких проблема јер се дешавало да им треба хитна лекарска помоћ, а ми смо далеко од већих центара и болница. Такође потребно је и посебно искуство у раду са оваквим особама. Обично саветујем да се обрате неким манастирима ближе Београду и да по могућности посете манастир Острог где су многи нашли помоћ молитвама Св. Василија. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Захваљујем на одговору. И нарочито на стрпљењу приликом вођења дијалога и спремности да се смирено носите са недостацима саговорника.

Ако смем да приметим, нисам увек најсигурнији коју заправо позицију заступате, јер ова последња (која представља понављање једног ранијег одговора) разликује се, ако се не варам, од оне која је узроковала моје питање - да прихватате тезу о непосредном васкрсењу упокојених одмах након смрти.

 

У сваком случају, ако сам добро схватио ваш одговор, ниједан Свети Отац није износио став да упокојени васкрсавају одмах након телесне смрти.

 

Што се костура тиче, није спорно ово што кажете:

 

Међутим, васкрсење се односи на ово тело које је било сједињено са овом душом, чинећи тог-и-тог човека. Или како св. Јустин Српски каже у "Догматици":

 

Да ће васкрснута тела бити суштаствено истоветна са садашљим телима, показује и сама реч άνά6τα6ις, што значи устајање, тојест устајање онога што је легло, пало, заспало, а не устајање нечег сасвим новог. Када би пак васкрснута тела била сасвим нова, онда васкрсење не би било устајање већ поновно стварање, и васкрснута тела не би имала ничег заједничког са умрлим телима. у том случају континуитет личности би се прекинуо, и тиме сав земаљски живот човеков у телу изгубио сваки смисао. Васкрсење се не састоји у стварању новога него у обнављању онога што је већ било… Сам Спаситељ је васкрсао у оном истом телу у коме је на земљи живео, страдао ,распет био, пробадан копљем, и сахрањен. И по васкрсењу Свом Он се нарочито стара да убеди Своје ученике да је Његово васкрсло тело оно исто тело које је пре распећа и погреба имао.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve385.htm

 

Дакле, ако васкрсава исто оно тело Петра Петровића које је сахрањено на сеоском гробљу у Чибутковици, онда (ако је тачна ова теорија да су упокојени већ васкрсли у "другој димензији") васкрсли Петар Петровић има све делове свога тела, укључујући и костур, који је био у гробу, а сада више није. Као што у Господњем гробу није ништа остало након Његовог васкрсења, тако не може бити ништа ни у гробу Петра Петровића, ако је он већ васкрсао. Јер не васкрсава неко друго тело, него исто оно које је сахрањено.

 

Да у праву сте. Не искључујем могућност да време у еону протиче другачије и да Свеопште васкрсење које ми чекамо са Другим доласком Господњим из перспективе те друге временске стварности може да буде и непосредни доживљај свакога који се представи из овог света. Али, нисам теолог и не намеравам да пишем догматику па мислим да нема разлога за забринутост

 

Што се тиче другог дела вашег коментара не видим суштински проблем. То ће бити наша тела али ће бити другачија и преображена. Мислим да не треба континуитет личности неопходно повезивати са саставом тела које се мења. Наш генетски код остаје исти, а материја се мења. Сваког дана одумире огроман број ћелија и настају нове. Састав ћелија срца се промени барем 4 пута у току живота, у просеку сваких 20 година, кожа се мења за 2-4 недеље, кости старца од 90 година су заправо највише старе 10 година, јетра има невероватну моћ регенерације, црвена крвна зрнца  се мењају за 4 месеца, а ћелије које чине косу се измене за 3-6 година. Занимљиво је да се једино не мењају ћелије мозга, оне одумиру и отуда деменција у старости. Али како старимо? Постоје разне теорије: слободни радикали (не ови наши из политике , теорија вишеструких копија које слабе сваким новим обнављањем итд. Поента је у томе да тело не чини само његов анатомски и хемијски састав.

 

Са свим поштовањем, мислим да континуитет личности човека не зависи само од тела, већ и од много тога другога јер личност није питање биохемије, што на пример тврде неки научници. Личност није ни у телу ни у души, иако је човек као психосоматска целина веома важан фактор у нашој личности. Личност зависи пре свега од нашег односа са Богом. Ако би континуитет наше личности зависио само од тела, онда би сви они који су се упокојили заправо били без икаквог континуитета тела до Васкрсења (укључујући и бројне светитеље) тј. били би потпуно мртви па бисмо онда морали да опет идемо на васкрсење одмах после смрти и имали бисмо circulus vitiosus. Сигуран сам да се са тим нећете сложити имајући у виду ваш претходни коментар. Али, тачно је да ће васрксло тело бити баш наше тело, као што већ знамо да је Господ васкрсао у телу у коме је страдао, иако, понављам то тело апостоли одмах не препознају и тек виђењем и додиривањем рана Христових Тома се уверава да је то заиста Господ. За оне који дочекају Парусију у овоме животу каже се да ће "бити промењени" (уп. 1 Кор 15.52), што такође треба узети у обзир.

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала оче Саво, и ако имате времена да ми објасните шта значе ријечи нпр. брат у Христу, сестра у Христу, љубав у Христу, то „у Христу" шта значи иначе?

 

Крштењем постајемо нове личности, умиремо у старом човеку и рађамо се у Христу. Постајемо део Тела Христовог, Цркве. Биолошки се наставља наш дотадашњи живот, али ми већ улазимо у нови начин постојања. Као што рекох пре неки дан, крштењем заправо већ улазимо у есхатологију: Кол 3. 11 „Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.“ Зато када кажемо за некога да нам је неко брат или сестра у Христу подразумевамо не биолошку везу, већ мислимо на вечног сабрата у Царству Божијем. Љубав међу хришћанима, није само пријатељска или брачна за оне који су у браку, већ љубимо једни у другима Христа чији лик носимо.

[Zoran Đurović]

@Велизар

Твоје питање одражава примитивну (у смислу првобитне) паганску логику на основу које ако нема костију нема ни васкрсења. Нема из чега неко да васкрсне. Тако су Бечко-Лионски мученици били сасецкани и спаљени, да комадић од њих не остане (Јевсевије описује у својој Историји). То је био ужас за ондашњу свест, али су и хришћани морали да промене плочу. Да кажу како су кости небитне (објект су култа и свете, али не неопходне). Као што је сада хорор за талибане да их убије нека Курдица. Јер, онда не идеш у џенет, пострадао си од жене. Тако су Турци спалили Саву (не дечанског, него Првог), а ако бисмо се држали логике на којој инсистираш онда Сава не би могао да васкрсне.

Иначе, Јевреји пре Хр су расправљали у каквом ћеш телу да устанеш. Рекоше, у томе у коме си умро, са 80 година, кљакав али жив. Но, онда ће на брзину Бог да те преобрази, тако да ћеш бити младић. Иначе, ту и тамо је било канонских забрана да се тела комадају, али је пракса однела победу. Мошти су се комадале.

Преовлађујућа је логика да васкрсавамо у нашим телима, али та идеја изражава само уверење о идентитету и континуитету између историјског и васкрслог човека. Твој тип постоји у Божијој меморији и одатле васкрсава. Наше историјско тело јесте семе које се сеје и после устаје као духовно тело, јер прво је психичко, али континуитет не може да се види у костима. По тој логици цар Лазар може да буде васкрсао већ, иако му мошти леже у саркофагу. Међутим, ако се усвоји као црвено слово оно што тврдиш, да устају кости, онда кремирани неће устати и нећемо моћи имати св Саву са нама.

Једном речју, треба да се држимо да особа васкрсава, да се буди и устаје из гроба, и да се има континуитет, али са друге и да знамо: "Све ново творим".

Такође, преовлађује мишљење да васкрсавамо са сексуалним органима без обзира што се неће користити. Због тога се вели: као анђели, јер и сада девственици живе као анђели. Наравно, један део њих.    

[Архимандрит Сава Јањић]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Мислим да нам недостаје разликовање између - како сте навели - ,,друге димензије времена'' и ,,временске дилатације''. Ово двоје не би требало да поистоветимо.

 

Говорили сте о необичности свеприсутности Богородице. Дакле, једно је рећи да је Богородица у ,,другој димензији времена'', а нешто сасвим друго је ,,дилатација времена'' по којој, например, Богородица може да доживи милијарду година протеклог времена за земаљски период од 24ч.

 

Моје је мишљење да упокојени имају доживљај протока времена, али количина тог доживљаја може бити релативна. Например, разбојник на Крсту по обећању може да доживи само тренутак до Парусије, док Богородица и други светитељи могу да доживљавају заиста огроман период времена у односу на земаљско време.

 

Помињући дилатацију времена мислио сам пре свега на пример како и у нашем физичком времену и простору све не функционише "логично" и како је све веома релативно. Нисам, наравно, мислио да говорим о стању у коме живе светитељи.

 

Верујемо да су светитељи и анђели на небу. Да ли је већ реч већ о есхатону или у некој посебној димензији наше просторно-временске димензије остаје питање. Апостол Павле је био узнет на треће небо, о чему ама баш ништа не знамо, нити нам он јасно говори. Колико је његов доживљај био чудесан, показује његово сведочанство да он сам не зна да ли је то било у телу или ван тела (уп. 2Кор 12.2-4).

 

"Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити."

 

Уколико је реч о небу и рају који су у димензији нашег времена, поставља се питање у каквом телу или да ли уопште у телу светитељи који су се већ упокојили бораве у тој реалности, ако већ не говоримо о есхатонском вечном "САДА". Ако полазимо од тога да човекова личност без тела није потпуна, а светитељи на небу засигурно постоје као личности, имамо само две опције: да се вратимо "старом добром платонизму" по коме душа после смрти живи као потпуна личност, чиме озбиљно релативизујемо уопште смисао будућег Васкрсења, или да закључимо да светитељи ипак постоје као личности без васкрслог тела пре Парусије, али да њихова личност наставља да живи у Христу у константној реалности онога о чему говори Апостол Павле. То је заправо и једини излаз ако већ нећемо да улазимо у спекулацију да се након телесне смрти одмах улази у вечно постојање и све остало о чему смо већ данима бистрили. 

 

У том контексту стоји и ваш став да у тој реалности неба и раја о којима говори Павле, а који нису још пуноћа есхатона, време пролази на неки други начин (што сам и сам раније помињао), а што омогућава светитељима да чују истовремено молитве из различитих делова света и помажу нам. Како сам више пута говорио кључ целе тајне јесте заједница коју имамо и изградимо са Христом. Светитељи нас чују у Христу, помажу нам у Христу и у Христу већ доживљавају радост вечног живота који је опет ништа друго него Христос. Наравно, у складу са овом логиком размишљања, за оне који нису изградили заједницу са Христом већ почиње стање муке и патње, која ће постати вечна након Парусије. Издвајање појмова есхатона, вечног живота, раја, ван контекста  личности Христове и заједнице са њим, заправо нас опасно може довести до низа погрешних закључака.

[Кратос]

Aj da postavim  jedno krajnje banalno pitanje za koje mislim da je važno.Gde je Hristos sada?

[Milan Nikolic]

Ваше помињање "нацрта" у вези са логосима бића је јако занимљиво и покушаћу нешто више о томе да прочитам (ако имате неке изворе био бих вам искрено благодаран).

 

Научну перспективу где се може пронаћи идеја о ,,нацртима'', коју ми - као они које занима теологија у модерном светлу - можемо поредити са учењем о логосима бића, можемо наћи код аутора Брајана Грина у књизи Скривена стварност: http://www.heliks.rs/skrivena_stvarnost.php

 

Треба да прочитам једну књигу (наручена је) која се, чини ми се, директно бави овим питањем --,,нацрта'' као квантномеханичких информација. Ако будем пронашао да се отворено говори о томе, у смислу могућности да ми то искористимо за теолошки аспекат везано за логосе бића, одмах ћу вас обавестити: http://www.laguna.rs/n2583_knjiga_dekodiranje_stvarnosti_laguna.html

[Архимандрит Сава Јањић]

Aj da postavim  jedno krajnje banalno pitanje za koje mislim da je važno.Gde je Hristos sada?

 

Допустимо да на Апостол Павле то одговори:

 

Еф 1, 17-23

"Да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да га познате, И просвијетљене очи срца вашега да бисте знали у чему је нада позива његова, и какво је богатство славе насљеђа његова у светима, И каква је неизмјерна величина силе његове на нама који вјерујемо по дјејству силне моћи његове,

 

Коју учини у Христу васкрсавши га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима, Изнад свакога началства, и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме вијеку, него и у будућем; И све покори под ноге његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, Која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему."

[Milan Nikolic]

Možda da nadovežemo sa sv.Maksimom Ispovednikom:

 

,,Немојмо Њега, Који се из човекољубља нас ради доле спустио, држати доле, већ с Њим [заједно] горе κ Оцу пођимо остављајући земљу и све земно, да нам не би као Јудејима било речено: „Куд ја идем ви не можете доћи" (Јн 8, 21). Јер немогуће је без Логоса познати Оца Логоса.''

[БРЂАНИН]

Хвала Оче на одговору и праштајте што сам могуће навео некога да помисли да теза о којој говоримо је оригининално Ваша и да сте јој Ви апологета по сваку цијену. Ми овдје просто само разговарамо о таквој могућности.

 

Но ипак ми је тешко схватити како је могуће да исто тијело постоји и у еону и у времену. Ако будем у еону свјестан да се моје тијело распада у гробу ја ћу у васкрслом тијелу протествовати   јер онда нећу моћи са Ап. Павлом да кажем - смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. То би за мене било неко непотпуно, половично васкрсење без, као што рекох, осјећаја радости спасења све твари Божије, које ипак треба да се деси о Другом доласку Господњем. Ђаво ће моћи да се церека и каже ено ти тијела смрди у гробу а свијет и твар и браћа твоја још страдају и тугују, пате и умиру. Јадник, криво му је што смо га пљунули на Крштењу

Али шалу на страну, свеопште васкрсење и обнова све твари и свих бића која су постојала на земљи по мени неће бити само просто доказ свемогућства Божијег (неког натприродног феномена, као да је то Њему тешко урадити - ево вам нова васкрсла тијела и шта хоћете више!), него ће имати смисао коначног пораза ђавола и укидања смрти и свих њених последица. Зато је јако важно да наша васкрсла тијела имају ”суштаствену истоветност” (хвала Оцу Јустину на изразу и Велизару који га је цитирао) са нашим смртним тијелима, па да се онда - смртно обуче у бесмртност и распадљиво у нераспадљиво.

Чини ми се да схватам, надам се барем дјелимично, концепт линеарног - историјског  времена и еона али понављам мени је овдје само проблем теза о тренутном васкрсењу по индивидуалној смрти сваког човјека и постојање умрлог тијела у гробу и потпуног васкрслог тијела у еону (неко непотпуно, попут холограма кога сте Ви помињали, које би се некако сјединило са оним историјским, могао бих прихватити). Јер није исто нпр. што је Бог (или Светитељи у еону по благодати) чуо наше молитве и прије него што смо их изговорили, прије заправо него што смо се родили, јер то не искључује да ми те молитве ипак морамо слободно изговорити у историји. Другим ријечима Божије (и у случају Светитеља благодатно) предзнање не искључује реалност линеарног историјског тока а ни нашу слобду. (Дивно предавање помињаног Оца Хопка на ову тему: http://www.ancientfaith.com/podcasts/hopko/predestination).Али концепт по коме су покојни већ васкрсли док им се тијело налази у гробу није признаћете иста ствар. Ту имамо обесмишљавање историјског тока који води спасењу, накакву временску дисторзију, не знам како бих то назвао...  Покојни, а прије свега Светитељи, највише што би могли по благодати у Христу да учествују у Божијем (пред)знању, да виде васкрсење како ће стварно бити и да му се радују и да гледају и разумијевају ово наше линеарно вријеме као што ми читамо књигу.

Тако, Св. Василије (или Св. Краљ) ако је васкрсао у еону, није проблем како чује хиљаде наших молитава док се молимо истовремено по свој васељени него какав има однос његово потпуно васкрсло тијело према моштима које се налазе у Острогу (Дечанима)? Шта ће се збити о Другом доласку са њима? Хоће ли наставити бити дио ипостаси Светога и на који начин ако он у еону већ има потпуно васкрсло тијело? (Јер свако од нас је у ствари личносно утемељене природа. Природа није просто додатак нашој личности него је логосна. Чак Св. Максим посредно каже, ако се не варам, да ће нам природа бити мјерило на Суду, да ли смо слободну вољу ускладили са њом или је наша воља ишла против природе - para fisin или kata fisin...)

 Опростите на баналним питањима, на која сте можда и одговорили раније али ето.. мени само треба три пута објаснити и два пута нацртати и одма укапирам.

И још једна молба ако има на нету неко мјесто гдје О. Тома Хопко говори о тренутном васкрсењу по смрти подијелите са нама.. Мало сам пребирао нека његова предавања на Ancient Faith Radio, али не нађох...

[Архимандрит Сава Јањић]

@ архимандрит Сава Јањић

 

Уз дужно поштовање, оче, то о континуитету личности нисам написао ја него св. Јустин. Колико ја схватам, у контексту да ће васкрснути УПРАВО то исто тело које је било сједињено са душом одређеног човека. Дакле ради се о идентитету психофизичког јединства одређеног, тог-и-тог човека. Неће бити васкрснуто неко друго тело, које није било сједињено са душом одређеног човека у овоземаљском животу.

Како се дешава само васкрсење тела, то нам није познато нити на који начин се "прибирање" свих састојака, да не кажем атома једног одређеног тела, збива, с обзиром на то да је тело иструлило, "нестало". Али Црква верује да ће та тела, која су некада, у овоземаљском животу, била сједињена са душом, бити поново са њом сједињена, у једном новом, преображеном виду. Како св. Јован Дамаскин вели:

 

"Верујемо, пак, и у васкрсење мртвих. Јер биће, заиста ће бити васкрсења мртвих. А говорећи о васкрсењу, имамо на уму васкрсење телеса. Наиме, васкрсење је васпостављање онога што је пало; јер како ће васкрснути душе које су бесмртне? А ако смрт описују као раздвајање душе од тела, онда је васкрсење, свакако, поновно спајање душе и тела, односно друго васпостављање разложенога и палога живога бића."

 

Или како каже св. Јустин:

 

Својом свемоћном силом Бог ће васкрснути иструлела и распадљива тела. Јер Он, који је у почетку створио тело од земље, може то исто тело, иако се распало у земљи и претворило у земљу, опет обновити и оживети. 

 

Неки упокојени су, стицајем околности, спаљени (неки од хришћанских мученика, или многи људи који су страдали у пожару) тако да од њихових тела практично није остало ништа, све се претворило у пепео. Од већине људи остану костур или делови костура, то је најчешћа ситуација (отуда моје везивање у претходној поруци за костур покојника). Али Господ ће и тај пепео спаљених упокојених, као и скелет и све остале саставне делове нечијег тела васкрснути у преображено тело које ће бити спојено са душом. Дакле, није битно да ли је пепео или скелет упокојенога, Господ ће васкрснути на Њему знан начин тело Петра Петровића и спојиће га са душом Петра Петровића. О томе се говори у Еванђељу.  Дакле, када се догоди свеопште васкрсење, у гробовима више неће бити ништа од телесних остатака упокојених људи. Сви  њихови телесни састојци биће "премештени" у преображено, васкрсло тело. Исто тако, ако се то васкрсење већ десило за покојнике и они имају есхатолошка тела, део тих есхатолошких тела јесу и скелети који су били у гробовима, па тих скелета нема више у гробовима. То што се тиче оних давно упокојених. А они који су скоро упокојени неће ни стићи да се распадну јер ће њихова тела бити васкрснута у есхатону. Једноставно, нужно је по овој теорији да су сви гробови у овом тренутку празни.

 

Опростите, али већ сам рекао два пута да ће васкрснути наше тело, а не неко друго, али немојте очекивати да ће то тело бити у идентичном облику у коме је сада јер то не тврди ни Ава Јустин ни Јован Дамаскин, јер пре свих о томе јасно говори Апостол Павле. 

 

Прочитајте мало пажљивије 1 Кор 15, 35-54, посебно стихове „Тако и васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; Сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили; Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно. Тако је и написано: Први човјек Адам постаде душа жива, а посљедњи Адам дух који оживљује.“ 

 

Апостол жели да нам каже да ће васкрсла тела бити духовна, нераспадљива, да ће устати у слави и сили. Прави јасну разлику између тела у овом палом стању која су следствено томе, распадљива, немоћна, душевна.

 

Кроз првог Адама примили смо тела која нису била предвиђена да буду пропадљива и подложна смрти. Међутим, човековим падом она су постала распадљива и смртна. Наша васкрсла тела с друге стране биће нетрулежна, она неће бити подложна ни болести ни трулењу ни смрти и зато са Апостолом понављамо 1.Кор 15.54 „А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она ријеч што је написана: Побједа прождрије смрт.“

 

Наша васрксла тела биће духовна (σῶμα πνευματικόν) и другачија од овога у коме живимо у овом свету (σῶμα ψυχικόν). Апостол наглашава: „Плот и крв не могу наследити Царство Божије - σὰρξ καὶ αἷμα βασιλείαν Θεοῦ κληρονομῆσαι οὐ δύνανται“ 1 Кор 15.50. „Обично се преводи „тело“ али у оригиналу стоји „плот“ σὰρξ. Реч плот посебно означава у НЗ телсност која је пропадљива, пролазна али и огреховљеност пале човекове природе. То је Павле хтео да нагласи (иако често користи реч тело σῶμα које има шире значење) дакле, да Царство небеско неће наследити огреховљена, пала човекова природа, већ обновљена, преображена и зато прави разлику између „тела душевног“ и „тела духовног“. Какво ће бити то духовно тело? Засигурно биће наше тело, али биће нова твар, као што је и Васкрсли Христос у свом васкрслом телу био другачији. Нећемо наравно бити нематеријални духови, али таквом телу неће бити потребна храна да би опстајало иако ће бити тело способно да куша и храну, као што је и он сам кушао када су апостоли посумњали да можда није неки дух. Господ каже „Бићете као анђели“ (уп. Мт. 22.30). Анђели су и сами иако духовне природе, материјални и створени, јер све што је Бог створио (и небо и земљу 1Мој 1.1 тј. и духовни и материјални свет су заправо материјални и постали су ни из чега, и не постоје нити могу да постоје сами по себи без воље Божије која их је и превела из непостојања у постојање).

 

У Фил 3.21 Апостол каже за Христа да ће „(μετασχηματίσει – променити облик) нашег пониженог тијела (у оригиналу нашег смирења), тако да буде саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити. („ὃς μετασχηματίσει τὸ σῶμα τῆς ταπεινώσεως ἡμῶν εἰς τὸ γενέσθαι αὐτὸ σύμμορφον τῷ σώματι τῆς δόξης αὐτοῦ κατὰ τὴν ἐνέργειαν τοῦ δύνασθαι αὐτὸν καὶ ὑποτάξαι αὑτῷ τὰ πάντα.“

 

У горепоменутом одељку 1 Кор 15 Апостол говори „Сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили; Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно….“ Он користи израз сејање јер тиме хоће да каже да се наставља континуитет наше телесне природе, али која као семе узраста и добија свој пуни смисао и значај. Тело које сада имамо, није оно тело које је предвиђено да живи у вечности. Ми смо бића у динамици у развоју и ово тело је само семе, заметак будућег тела нераспадљивог и духовног кога ћемо имати у вечности. Између семена и већ изникле биљке постоји јасан континуитет, али и озбиљна разлика, јер је прво оно што тек треба да добије свој прави и коначни облик. Отуда је апсурдно разматрати да ли ће васкрснути баш оно човеково тело са свим оним ћелијама из времена када се човек упокојио, или пак оно са ћелијама које су чиниле телесни састав када је човек био узраста 30 година. Континуитет личности је исти без обзира на године и сам хемисјки човеков састав. Ваше тело када сте били дете и оно данас се јасно разликују, али опет то је ваше тело иако је изглед врло често толико промењен да многи не могу да вас препознају. Зато Апостол користи ово поређење.

[Кратос]

 

Допустимо да на Апостол Павле то одговори:

 

Еф 1, 17-23

"Да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да га познате, И просвијетљене очи срца вашега да бисте знали у чему је нада позива његова, и какво је богатство славе насљеђа његова у светима, И каква је неизмјерна величина силе његове на нама који вјерујемо по дјејству силне моћи његове,

 

Коју учини у Христу васкрсавши га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима, Изнад свакога началства, и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме вијеку, него и у будућем; И све покори под ноге његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, Која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему."

 

Ako je Hristos sada s desne strane Oca onda su i sveti s desne strane Oca kao deo tela njegovog,kao nebeski Jerusalim i možda se upravo baš kroz to telo i javljaju vernima,Crkvi.Hristovo telo po meni nije telo jednog čoveka nego eklesijalno telo,telo zajednice mnogih ,,udova,,,korporativno telo u koje se sabira sav stvoreni svet.To je knjiga života kako je naziva Otkrovenje.Hristovo vaskrslo telo obuhvata sve svete od postanja do kraja sveta kakvog ga poznajemo(Eshatona).On kao beskonačan (Bog) kada je ušao u nešto konačno(stvoreni svet,prostor-vreme) obuhvatio ga je celokupno,od početka do kraja jer konačno je ipak samo jedan maleni deo beskonačnog.Zato je kako je Ava Đurović mudro zborio Hristovo ovaploćenje,smrt i vaskrsenje  ,,nadvremenski,, događaj odigran u vremenu.

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала Оче на одговору и праштајте што сам могуће навео некога да помисли да теза о којој говоримо је оригининално Ваша и да сте јој Ви апологета по сваку цијену. Ми овдје просто само разговарамо о таквој могућности.

 

Но ипак ми је тешко схватити како је могуће да исто тијело постоји и у еону и у времену. Ако будем у еону свјестан да се моје тијело распада у гробу ја ћу у васкрслом тијелу протествовати   јер онда нећу моћи са Ап. Павлом да кажем - смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. То би за мене било неко непотпуно, половично васкрсење без, као што рекох, осјећаја радости спасења све твари Божије, које ипак треба да се деси о Другом доласку Господњем. Ђаво ће моћи да се церека и каже ено ти тијела смрди у гробу а свијет и твар и браћа твоја још страдају и тугују, пате и умиру. Јадник, криво му је што смо га пљунули на Крштењу

Али шалу на страну, свеопште васкрсење и обнова све твари и свих бића која су постојала на земљи по мени неће бити само просто доказ свемогућства Божијег (неког натприродног феномена, као да је то Њему тешко урадити - ево вам нова васкрсла тијела и шта хоћете више!), него ће имати смисао коначног пораза ђавола и укидања смрти и свих њених последица. Зато је јако важно да наша васкрсла тијела имају ”суштаствену истоветност” (хвала Оцу Јустину на изразу и Велизару који га је цитирао) са нашим смртним тијелима, па да се онда - смртно обуче у бесмртност и распадљиво у нераспадљиво.

Чини ми се да схватам, надам се барем дјелимично, концепт линеарног - историјског  времена и еона али понављам мени је овдје само проблем теза о тренутном васкрсењу по индивидуалној смрти сваког човјека и постојање умрлог тијела у гробу и потпуног васкрслог тијела у еону (неко непотпуно, попут холограма кога сте Ви помињали, које би се некако сјединило са оним историјским, могао бих прихватити). Јер није исто нпр. што је Бог (или Светитељи у еону по благодати) чуо наше молитве и прије него што смо их изговорили, прије заправо него што смо се родили, јер то не искључује да ми те молитве ипак морамо слободно изговорити у историји. Другим ријечима Божије (и у случају Светитеља благодатно) предзнање не искључује реалност линеарног историјског тока а ни нашу слобду. (Дивно предавање помињаног Оца Хопка на ову тему: http://www.ancientfaith.com/podcasts/hopko/predestination).Али концепт по коме су покојни већ васкрсли док им се тијело налази у гробу није признаћете иста ствар. Ту имамо обесмишљавање историјског тока који води спасењу, накакву временску дисторзију, не знам како бих то назвао...  Покојни, а прије свега Светитељи, највише што би могли по благодати у Христу да учествују у Божијем (пред)знању, да виде васкрсење како ће стварно бити и да му се радују и да гледају и разумијевају ово наше линеарно вријеме као што ми читамо књигу.

Тако, Св. Василије (или Св. Краљ) ако је васкрсао у еону, није проблем како чује хиљаде наших молитава док се молимо истовремено по свој васељени него какав има однос његово потпуно васкрсло тијело према моштима које се налазе у Острогу (Дечанима)? Шта ће се збити о Другом доласку са њима? Хоће ли наставити бити дио ипостаси Светога и на који начин ако он у еону већ има потпуно васкрсло тијело? (Јер свако од нас је у ствари личносно утемељене природа. Природа није просто додатак нашој личности него је логосна. Чак Св. Максим посредно каже, ако се не варам, да ће нам природа бити мјерило на Суду, да ли смо слободну вољу ускладили са њом или је наша воља ишла против природе - para fisin или kata fisin...)

 Опростите на баналним питањима, на која сте можда и одговорили раније али ето.. мени само треба три пута објаснити и два пута нацртати и одма укапирам.

 

Навели сте многа питања која сам и поставио на почетку дискусије о. Зорану, па препуштам његовом бритком перу да се укључи ако има времена. Лично и даље имам резерве према овој хипотези, али мислим, ако се схвати на прави начин да није немогућа, како сам већ два пута рекао.

 

Разговарати о другом времену и реалности која је потпуно другачија од наших просторно-временских координата јако је тешко јер наше полазне претпоставкесу управо детерминисане тим координатама. Зато се о томе може говорити само хипотетички, а то можемо наставити бескрајно дуго и опет нећемо ништа постићи. Ако овој проблематици приступамо искључиво са нивоа линеарног времена, наравно сва питања која сте поставили имају врло јасан одговор. Не знам да ли сте стигли да ишчитате све раније коментаре од почетка дискусије где је о свему томе већ говорено. Све је у нашој вери у парадоксима. Па ми смо крштењем већ умрли у старом човеку и живимо у Христу, а опет гледано из перспективе нашег биолошког живота живимо животом старог човека (част изузецима). Колико учествујемо реално у новом животу који већ имамо у Христу зависи од наше вере пре свега. Како истовремено можемо сви да се причешћујемо Агнецом, Телом Христовим, "Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје", зар и то није парадокс? Живимо у овом свету да бисмо умрли старом човеку и победили своје страсти, а чекамо смрт да бисмо заживели истинским животом. Тајна и времена и простора је у Христу где се губе све границе и у коме је све могуће, у коме је и прошлост и садашњост и будућност и један тренутак и бескрајна вечност, векови векова. Ми смо позвани да се молимо Богу, али он унапред зна шта нама треба, као што унапред нас већ види и познаје у вечности и зна који ће бити наш избор, али тиме нас ипак не предодређује нити укида нашу слободу. Све оно што смо говорили о сусрету са Богом после телесне смрти везано је управо за реалност Христове личности која је изнад свих просторно-временских димензија и у Христу ништа није немогуће. Славимо светитеље и знамо да су прослављени, а још Господ није ни дошао и није прошао Суд, не молимо се за њихов покој. И то је својеврсан свети парадокс јер све што је живо у Христу је живо, што је вечно у Христу је вечно.  

 

Дакле, без намере да улазим у додатно понављање већ свега онога што смо дискутовали могу само да кажем да ових неколико мисли треба да нам помогне да отворимо срце за дубину тајне Христове која нам је сада само видљива у заметку, у огледалу као што Апостол каже 1 Кор 3.12 "Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат."

[Архимандрит Сава Јањић]

.....

И још једна молба ако има на нету неко мјесто гдје О. Тома Хопко говори о тренутном васкрсењу по смрти подијелите са нама.. Мало сам пребирао нека његова предавања на Ancient Faith Radio, али не нађох...

 

Када сте већ поменули блаженопочившег о. Томаса Хопка предлажем да ако говорите енглески прочитате транскрипт његове беседе коју је на ову тему одржао у Бризбејну у Аустралији у октобру 1999 године http://www.orthodoxchristian.info/pages/afterdeath.htm  Веома је занимљива. Ево једног важног дела беседе:

 

"Они који су крштени су умрли, васкрсли и запечаћени животворним Духом, они су буквално васкрснули из мртвих и не могу умрети и (телесна) смрт постаје преображај, прелаз у вечни живот у Христу јер је Христос васкрсао. То је важно, не због тога што имамо бесмртну душу, наша душа је мртва као наше тело, што се тиче Библије. Ми не учимо бесмртност душе у нашој Цркви, нисмо Сократ и Платон, већ следујемо Библији. Смрт је непријатељ тела и душе и Христос нас васкрсава у телу и души. Због тога је Христос васкрсао да бисмо имали наду над смрћу, а не због неког „природног“ учења. Не ми то све видимо у смислу коначне победе Христове коју већ предокушамо овде на земљи у Цркви кроз наше Крштење и Евхаристију. Штавише, када умремо, ми остављамо временске и просторне услове наше планете и улазимо у само присуство Божије очекујући (тачније предукушајући, anticipating) већ будући век" 

 

Ову мисао о. Томас посебно је развио у својој беседи "Силазак Исуса у Ад" од 30. априла 2008. године. http://www.ancientfaith.com/podcasts/hopko/the_descent_of_jesus_into_hades

 

„….ми не желимо да замислимо мртве као бестелесне душе. Неки од великих учитеља Хришћанства то чине, чак и Митрополит Нафпакта Јеротеј и он то чини. И морами искрено да кажем да се не слажем са њим у томе. Мртви су једноставно потпуно и сасвим мртви. А када си жив, комплетно си и сасвим жив. И верујем када је Христос устао из мртвих у свом прослављеном телу он је дао прослављено тело свима онима који су у гробовима одмах, да уђу у вечно царство са њим (He gave the glorified body to all those in the tombs immediately, that they enter into eternal life with Him.). Зато када прослављамо светитеље прослављамо их као потпуно и комплетно живе. Када се они јављају људима не јављају се као бестелесне душе, већ се јављају као људи у својим прослављеним телима, у својим васкрслим телима. Они су обучени у васкрсло тело Исуса Христа. Остаци њиховог физчког тела још могу бити у гробовима и у горбовима су до последњег дана када ће сви гробови бити испражњени и онда више неће бити гробаља, неће више уопште бити смрти. Али они који умиру у Христу већ улазе у ту предивну славу будућег века. Тако се према њима односимо и поштујемо их у Православној Цркви.“

 

Такође је занимљива његова бесседа "Христова смрт и наша смрт у њему, савремена питања из црквеног учења" од 4. новембра 2008. Већ на самом почетку о. Томас објашњава како "некако" одмах после телесне смрти долазимо у будући век, васркснути, претпостављам пренешени у друго време (о чему сам већ говорио). Он верује да када се светитељи јављају да се јављају у свом васкрслом телу и да је апсурдно веровати да се јављају као обестелешене душе (disincarnate souls)

http://ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him

 

Морам да кажем да ме је о. Томас посебно надахнуо да размишљам о овим питањима и покушај да разумемо проблем времена, нашег линеарног и вечног еона је само једна од могућности да објаснимо шта је он управо желео да каже.