Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Иван Ивковић]

Помаже Бог оче Саво! 8086.gif

Замолио бих Вас да нам кажете неколико речи о молитвеном плачу. Да ли је човеку (у данашње време, у свету...) могуће достићи такво стање и пребивати у њему? На који начин би то могло бити оствариво? Лично мислим да јесте могуће и чак неопходно али бих волео да знам мишљење неког ко је истински упућен у то.

[Архимандрит Сава Јањић]

Данас смо имали и леп "час практичне теологије", бербу шљива у нашем манастирском воћњаку. Посебна радост су нам били братанци нашег о. Петра: Вук, Василије и Софија из Београда. Ништа лепше него када се руке сложе, а шљиве родиле само тако, Слава Богу!

 

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.849930451774557.1073742119.170336389733970&type=3 

[Кратос]

Oče Savo svaka čast na odgovorima.Nek vas Bog čuva.

[snebivljivi maslacak]

Oce Savo, imam jedno pitanje. Kod svetih sedamdeset apostola, mislim da su bila dvojica koja nisu imala snage da odgovore na poziv Gospoda da mu sluze. Zbog svoje slabosti oni su odustali od svog poziva i njihova mjesta su zauzela druga dva covjeka. Zanima me da li su ta dva apostola koja su zamijenjena za osudu? Postoje li neki podatak o njima sta se kasnije desilo? I uopste, preko ovog primjera, da li covjek koji zbog slabosti ne moze da odgovori na priziv Gospoda biva osudjen?

[Архимандрит Сава Јањић]

Врло лепе речи Митрополита Калиста Вера

 

http://d.pr/i/558K

 

"Циљ хришћанства није да нам да једноставне одговоре за свако питање, већ да нас све више чини свесним тајне. Бог није толико предмет нашег знања колико је повод нашег дивљења." Калист Вер

 

Ово, наравно, не значи да не треба да се интересујемо за питања наше вере, него да будемо свесни да конкретних одговора често нема јер божанске тајне нису предмет рационалног разумевања. Учења Св. Отаца само су оријентири који нас упућују ка правилном разумевању наше вере, а не догматске дефиниције које саме по себи изражавају пуноћу истине. Истинско познање и разумевање Бога и његових тајни најбоље се изражава у прослављању Бога. Зато је Православље (Ορθοδοξία) не само правилно мишљење и разумевање, већ и правилно слављење Бога.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Саво! 8086.gif

Замолио бих Вас да нам кажете неколико речи о молитвеном плачу. Да ли је човеку (у данашње време, у свету...) могуће достићи такво стање и пребивати у њему? На који начин би то могло бити оствариво? Лично мислим да јесте могуће и чак неопходно али бих волео да знам мишљење неког ко је истински упућен у то.

 

Плач у духовном животу може да буде производ благодатног стања, али и прелести. Један од важних аспеката духовног живота у Православљу јесте радостотворна туга "хармолипи" (χαρμολύπη). Ова наизглед парадоксална фраза означава духовно стање у коме у молитви плачемо за своје грехе и грехе света и истовремено доживљавамо духовно радост и утеху Христове утехе и васкрсења. Духовни плач у овом стању није плач очајања и туге, већ радости и сусрета са Господом. Овај благодатни плач не може се изазвати маштањем или принудно и долази спонтано као дар Божији. Препознајемо га по смирају душе, мирним мислима и одсуству оне узбуђености и разиграности мисли и слика у глави које су карактеристичне за стање самообмане (прелести). У неправославним духовним системима постоје тзв. духовне вежбе у којима се активно подстиче размишљање о Христовом страдању, његовим ранама, крви итд, што може да изазове стање нездраве, а понекад и хистеричне узбуђености и плача. Оваква духовност је страна православној традицији и искусни духовни учитељи је забрањују.

 

Православна молитва, како нас уче велики делатници молитве, пре свега је молитва славословља Божијег (читање псалама, акатиста и других молитвених текстова) или тиховања ума уз смирено понављање Исусове молитве или једноставно созерцање Бога без икаквих мисли и речи. Молитве у којима са Богом ћаскамо и тражимо разне ствари заправо често су разговор са сопственим мислима и у таквом стању долази до маштања.

 

Маштање у молитви, посебно замишљање Бога, светитеља и слично неизбежно води у општење са демонским силама и до прелести. Оваква погрешна духовност обично се препознаје по претераном изражавању осећања, једној нездравој устрепталости душе и одсуству сабраности и трезвености. У таквом стању ако нас неко прекине врло често реагујемо гневом и љутњом, што само показује да нисмо били у истинској благодатној молитви.

 

Духовни плач стога не треба тражити и себе присиљавати на њега, већ једноставно смирено молитвено тиховати и славословити име Божије настојећи да очувамо што је већу могућу сабраност на речи молитве. Уколико одређена осећања дођу и тада не треба им много посвећивати пажњу, нити размишљати од њима, као ни о мислима које пролећу поред нас, јер нас то опет одвлачи у размишљање и маштање. Највећи врхунац молитве јесте молитва без речи, стални осећај Божијег присуства и љубави, као што га дете осећа у мајчинском наручју. Пред Богом човек нема речи, ни питања, ни недоумица ни сумњи. Молитвено тиховање срца је тајна говора будућег века.  

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo, imam jedno pitanje. Kod svetih sedamdeset apostola, mislim da su bila dvojica koja nisu imala snage da odgovore na poziv Gospoda da mu sluze. Zbog svoje slabosti oni su odustali od svog poziva i njihova mjesta su zauzela druga dva covjeka. Zanima me da li su ta dva apostola koja su zamijenjena za osudu? Postoje li neki podatak o njima sta se kasnije desilo? I uopste, preko ovog primjera, da li covjek koji zbog slabosti ne moze da odgovori na priziv Gospoda biva osudjen?

 

Седамдесеторица апостола, раних Христових ученика, које разликујемо од дванаест апостола, помињу се у Јеванђељу по Луки 10, 1-24. У овом одељку Јеванђеља можемо прочитати поуке које им Господ даје како да проповедају. У најранијим сачуваним текстовима Еванђеља као што је Синајски текст помиње се 70 апостола, међутим у неким другим текстовима помињу се 72 апостола, нпр. у Јеронимовој Вулгати. Није ми познато да су двојица одустала од свог позива. Вероватно мислите на једног од првих седам ђакона јер постоји предање раних отаца да је ђакон Николај формирао своју секту Николаита. У сваком случају, прву листу 70 мањих апостола направио је Хиполит римски (ученик Св. Иринеја Лионског, који је преко свог учитеља Св. Поликарпа настављао традицију Св. Апостола Јована). Ако разумете енглески на Православној википедији можете наћи списак са кратким информацијама о сваком апостолу http://orthodoxwiki.org/Seventy_Apostles

 

Сви треба да се трудимо да одговоримо на Господње заповести и да му служимо по својим моћима. Да ли имамо призив за неку посебну службу у Цркви не можемо увек сами да расудимо и то треба да препознају и други у нашој заједници. Уколико човек због искреног осећања слабости није у стању да одговори на призив Божији потпуно је друга ствар од ситуације у којој нећемо да се потрудимо због лењости или немара. Имамо бројне примере светитеља који су избегавали славу и част, познајући своју људску слабост и плашећи се да их то не одвуче од љубави Божије. Нажалост, има људи који неће да се труде у Цркви зато што имају друга интересовања и амбиције, што их наравно удаљује од љубави Божије.

[snebivljivi maslacak]

Hvala na odgovoru oce Savo. Ja sad ne mogu da se sjetim gdje sam ovo citala, ali evo nadjoh i u Prologu: " No kao sto je jedan od Dvanaestorice, Juda, otpao od Gospoda, tako su neki od ovih Sedamdeset odustali od Gospoda ne s namerom izdajstva nego po nemoci ljudskoj i malovernosti (Jov.6,66). I kao sto je Judino mesto bilo popunjeno drugim apostolom, tako su i mesta ovih bila popunjena drugim izabranicima." Uglavnom ja sam mislila na odustajanje od priziva, ne od Gospoda, a mislim da sam tako negdje citala. U svakom slucaju hvala vam na odgovoru i evo cisto da znate i za ovu pojedinost☺

[Драгана Милошевић]

Оче Саво, благословите!

 

Како је ваш сабрат   о Јеремија? Још увек памтим Ваш драгоцени одговор у везу хендикепа.

Често га се сетим у тешким тренуцима !
Помените у молитвама и мене бедну.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите!

 

Како је ваш сабрат   о Јеремија? Још увек памтим Ваш драгоцени одговор у везу хендикепа.

Често га се сетим у тешким тренуцима !

Помените у молитвама и мене бедну.

 

Бог благословио, сви су добро и труде се. Помолите се за братију!

[Дејан]

Oče savo, možete li na opisati kako je nastala Biblija, od prvih tekstova do objedinjavanja istih?

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče savo, možete li na opisati kako je nastala Biblija, od prvih tekstova do objedinjavanja istih?

 

Хвала Богу, брате Дејане, има оних који су се већ потрудили да то саберу сажето и јасно на Православној Википедији

http://goo.gl/3pLxSR

 

Оно што је можда корисно додати јесте да су библијски текстови које је Црква препознала као богонадахнуте веома важан, али не и једини део предања наше вере. За разлику од Курана, за који муслимани верују да је дословно реч Божија, за нас хришћане Свето писмо се увек разумевало и тумачило у контексту живог Предања Цркве, а Предање је од најранијих времена било усмено преношено. Дух Свети стално надахњује Цркву и води нас неисказано у дубине познања божанских тајни. И старозаветне књиге, као и новозаветни текстови постепено су записивани и сасвим је разумљиво да постоје одређене мање разлике у преписима. Еванђеља вероватно не би ни била записана да није било покушаја неких да кривотворе Христово учење, па су апостоли и њихови ученици записали онолико колико је потребно да се сачува. Одређујући коначни списак канонских књига Црква је постепено препознавала оне списе који изражавају истину коју су апостоли примили од Господа и пренели својим првим ученицима. Наравно, много је и других стариух побожних списа, као што су деветероканонске књиге, које су нашле своје место у историји Цркве или су значајне за иконографију, али нису међу канонским списима.

 

И када би нестале све написане књиге на свету Бог би нас и даље учио духовној мудрости, баш као што се тако лепо каже у житију преподобне Марије Египћанке (1. април)

 

А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању.

[Pancakes]

Oče arhimandrite, na sajtu manastira sv.Germana Aljaškog u Platini sam naišao na galeriju u kojoj ste u aprilu ovog ljeta Gospodnjeg, sa vladikom Maksimom i jeromonahom Dimitrijem bili u posjeti ovoj svetinji u kojoj počiva tijelo blaženopočivšeg jeromonaha Serafima.Da li možete da prenesete vaš utisak, prije svega o tom manastiru i toj monaškoj obitelji, kako se oni podvizavaju tamo, koliko ima monaha, iskušenika, kakva je atmosfera, otkrivaju li Amerikanci ovu svetinju, osjeća li se blagodat božija kod groba jeromonaha Serafima, šta kaže dobri pastir vladika Maksim kako je u Americi?

 

Oprositite, nisam siguran da li ste već pisali o ovome na forumu.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče arhimandrite, na sajtu manastira sv.Germana Aljaškog u Platini sam naišao na galeriju u kojoj ste u aprilu ovog ljeta Gospodnjeg, sa vladikom Maksimom i jeromonahom Dimitrijem bili u posjeti ovoj svetinji u kojoj počiva tijelo blaženopočivšeg jeromonaha Serafima.Da li možete da prenesete vaš utisak, prije svega o tom manastiru i toj monaškoj obitelji, kako se oni podvizavaju tamo, koliko ima monaha, iskušenika, kakva je atmosfera, otkrivaju li Amerikanci ovu svetinju, osjeća li se blagodat božija kod groba jeromonaha Serafima, šta kaže dobri pastir vladika Maksim kako je u Americi?

 

Oprositite, nisam siguran da li ste već pisali o ovome na forumu.

 

 

Заиста посета Западно-америчкој Епархији била је предивно искуство и за о. Димитрија и мене, који смо боравили тамо скоро две недеље на позив Преосвећеног Владике Максима. Пре свега Владика Максим је био сјајан домаћин. Иако Епископ и један од најобразованијих људи у нашој Цркви, Владика је човек једноставан и приступачан и сво време смо осећали да смо на путу нас тројица монаха. Заиста велики је био благослов што сам имао прилику да поразговарам са Владиком и много тога научим.

Посета Платини је била посебна радост јер сам доста читао о блаженопочившем о. Серафиму из књиге коју је писао баш садашњи игуман о. Дамаскин, који нам је раније и био у посети у Дечанима. Прича о Јуџину Роузу, његовом обраћењу и монашком животу у планинама северне Калифорније била је велико надахнуће за све нас, посебно за мене у раним монашким годинама. О. Серафим је био истински боготражитељ који је у пустињском монаштву источне православне традиције нашао аутентичан духовни пут након својих сопствених лутања по далекоисточним верским системима и веровањима. Платина је и данас заиста благословено место. О. Дамаскин је човек велике мудрости и духовног знања, али и смирења и за време боравка у манастиру осетио сам искрену љубав и благосустројство. Није лако тој нашој браћи, православним Американцима, који нису потекили из православних породица да уђу у православни етос и монашку традицију, али код њих сам осетио заиста ону ранохришчанску ревност да смисао свог живота нађу у Христу и то у традицији за коју су они пуним срцем поверовали да аутентично чува дух апостослке вере. Хвала Богу да је Владика Јован садашњи Шумадијски доста учинио, а после и блаженопочивши Владика Хрисостом да ове људе везане за предање Платине и Серафима Роуза приведу у заједницу Цркве преко Епархије Западно-америчке. То је било јако важно јер након упокојења о. Серафима братство и заједнице везане за Платину имали су проблема са јурисдикцијом тадашње Руске заграничне Цркве. Није ни чудо разумети све те тешкоће. Реч је о људима, Американцима којима су стране наше етнофилетистичке традиције и заиста сам поносан да се СПЦ показала духовно најотворенијом да те људе прими онекве какви јесу, као православне Американце, који да би остали православни не треба да постану ни Срби, ни Руси, ни Грци.

Имао сам велику част, захваљујући благослову Владике Максима да пострижем у монашки чин новог монаха у Платини, о. Касијана. Имали смо дивну Литургију и осетио сам у том нашем евхаристијском дружењу велику благодат  коју је Бог и поред свих искушења и тешкоћа коју је братија претходних година пролазила сачувана захваљујући пре свега молитвама блаженопочившег о. Серафима и расудљивом пастирском раду Владике Максима. Био је заиста посебан доживљај за мене да са о. Дамасконом, Димитрије и ја посетимо келију о. Серафима где се он подвизавао. Идеја пустињског монаштва ван Свете Горе готово да је замрла у многим православним рединама. У Платини постоји комбинација пустињско-општежитељног монаштва као један специфичан израз нашег православног монаштва у Америци. Реч је о људима који су одрасли у дубоко секуларизованом западном друштву који у усамљености предивних шума северне Калифорније траже близину Господа.

Велико искушење монаштва у традиционалним православним рединама као што је Грчка, посебно Русија, али и код нас јесте чињеница да је Црква и цело друштво ушло у већи степен благостања и да монаштво, које је само пре неколико деценија живело у великом сиромаштву, сада живи у контексту већег материјалног просперитета и врло често знатних државних привилегија. Манастири у Русији су сада веома велики и богати, скоро као у царско време, много се гради нових цркава, а Света Гора је такође обновљена не само новим монасима, већ и брјним реконструисаним објектима. Данашњи монаси у нашим традиционалним православним земљама нису више већином из једноствнијих и сиромашнијих породица као некада, већ су такође људи који су имали буран световни живот, а много је људи већих интелектуалних капацитета. Много тога се мења.

У Платини и уопште у православним срединама које немају дужу историјску традицију православља највеће искушење јесте како реконструисати традиционални православни етос из духовне литературе. О. Серафим  Роуз је диван пример човека који је из једне протестантске средине остварио себе као аутентичну православну личност, али у Америци Православље је још младо. Прослвављење новопросијавших светитеља Св. Севастијана и Св. Мардарија које ће бити у Лос Анђелесу у септембру је велики догађај за наш православни народ у Америци јер то су људи који су ударили духовне темеље Православља, поред Св. Германа Аљаског и осталих светих просијавших у Америци, у једном новом свету. 

Лично мислим да је Америка, и поред свих предрасуда које често постоје код нас у Србији, можда потенцијално најплодовитији простор за развој Православља у свету данас. Иако је то већ једно дубоко секуларизовано друштво, хришћанство и даље стоји у темељима многих америчких традиција и Православље може много да допринесе да Американци који трагају за аутентичним хришћанством нађу пут ка Христу и не лутају по источним религијама. Наравно, на нама је велика одговорност. Православни у Америци морају да буду више повезани и сви заједно морамо да надвладамо ограничености још постојећих националних идеологија.

Немојте ме погрешно схватити. Наши људи, као и православни Грци, Арапи, Руси, Украјинци и други осећају потребу да сачувају и своје националне традиције и то је сасвим у реду. Али сазрева једна млада генерација православних који су рођени у Америци и која морада нађе сопствени израз Православља као што је био случај са свим православним народима у свету, укључујући и нас Србе који смо захваљујући Св. Сави и Немањићима изашли из грчко-византијског политиког окружења и формирали сопствени израз православног иденитета и културе. 

Монаси у Платини су заправо различитог етничког порекла и сви су једноставно Американци. Код њих, нација и порекло није битно и оно што је добро јесте да као основу међусобног јединства могу да нађу искључиво у Христу. Један од најмлађих искушеника је на пример Кинез, а имају и једног афро-америчког монаха.

Недалеко од Платине је скит Св. Ксеније где још од времена блаженопочившег о. Серафима живе монахиње. Игуманија је мати Доротеја која је пореклом из племена Чироки. Не могу да заборавим ту љубав, доброту и радост са којом су нас примиле, предивних колачића које смо јели у сенци столетних борова. Нека их Господ укрепи. О. Дамаскин са којим сам редовно у кореспенденцији молио ме је да умножимо молитве за сестре јер недалеко од Св. Ксеније бесне шумски пожари, велики проблем у Калифорнији. Пре пар година и Платина је била окружена пламеном, али их је Бог сачувао.

При повратку из Платине Владика Максим нас је одвео до Сакрамента где смо у дому о. Вилијама, нашег православног свештеника (епархија Еп. Максима) имали једно незаборавно вече. О. Вилијам и попадија имају велику кућу, у калифорнијско-медитеранском стилу и нажалост немају своје деце. Али они редовно окупљају православну омладину из разних православних јурисдикција на заједничко дружење, окупе се увече спреме заједно вечеру, разговарају о духовним темама, дођу ту целе породице, много деце, врло лепа атмосфера. И ми смо учествовали у једној таквој вечери и причали смо са тим младим људима, православним Американцима, грчког, руског, арапског и ко зна све којег порекла. Те вечери сам засита доживео једну ранохришћанску атмосферу људи који нису причали о политици, о о заверама, о свим оним стварима које нажалост исувише оптерећују нас на овим просторима. Разговарали смо о Христу, о љубави Божијој, о разним питањима. Владика и ја смо представили књигу о косовско-местохијским светињама. Било је то незаборавно вече. 

Оно чиме бих закључио ово кратко сећање на предивну посету Епархији Западно-америчкој јесте осећај једне велике динамике и љубави, коју смо осетили и код ових енглеско-говорећих заједница, али и код наших српских заједница у Сан Франциску, Лос Анђелесу, Сан Дијегу. Много је младих људи којима је Владика Максим пришао као један савремени хришћански пастир, као отац и брат и који налазе смисао живота у хришћанској традицији у једном дубоко-секуларизованом америчком друштуву.

Као и приликом мојих ранијих посета Америци упознао сам и доста Американаца који нису православни, али који осећају потребу за духовним вредностима и могу само да кажем да су потенцијали рада у тој заиста Богом благослвеној и лепој земљи јако велике, а свака земља је земља Господња. Не говорим овде о свету високе политике и финансија, о чему многи мисле када се говори о другим земљама, посебно о САД. Говорим о оним обичним, свакодневним људима који су отворени да чују нешто ново, а ми православни морамо да нађемо начина да им Благу реч Христову пренесемо, љубављу, отвореношћу и спремношћу да прихватимо и чињеницу да је сваки народ позван да нађе свој пут ка Христу. Наше је да им помогнемо, као што су помагали Св. Кирило и Методије и њихови ученици Словенима, као што су хришћански мисионари по Африци и Азији проносили реч Христову. И сигуран сам, Бог ће донети обилатог рода и у Америци, као што већ доноси. 

У сваком случају, моја недавна посета и ходочашће Западно-америчкој Епархији, а после и посета Источној обали и учешће у врло занимљивом семинару о православном хуманитарном раду на Школи Св. Крста (Грчка Архиепископија у Бостону) за мене је било предивно искуство и прилика да много тога новога научим и упознам много дивних људи са којима и даље одржавам контакт.

[Архимандрит Сава Јањић]

Да искористим прилику и да свима члановима овог форума честитам празник Успења Пресвете Богородице. Нека нас Господ све сачува и укрепи Њеним Светим молитвама уз ову предивну фреску Успења из манастира Сопоћани.