Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Volim_Sina_Bozjeg]

Лично бих додао да овим речима Господ жели да нам каже да Царство небеско није категорија времена и простора, већ постоји у личној заједници са Богом, а посебно се манифестује у евхаристијском начину живота. Зато оно почиње и овде и сада и треба да се настави у векове векова. 

Da, hvala puno jasnije mi je. Praštaj Oče i blagoslovi. 

[w.a.mozart]

Oče Savo,

 

našo sam na jutjubu klip gde etno grupa Izvor nastupa u konaku vašeg manastira. Meni se oni mnogo dopadaju, više od Bilje Krstić, Balkanike isl. Možete li nam reći nešto o njima i generalno, šta mislite o etno muzici u Srbiji poslednjih desetak godina?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Ima jedno pitanje koje me muci a nikako da ga resim. Bilo je raspravljano i ovde na forumu ali niko nije uspeo da da adekvatan odgovor. Naime nasa Crkva uci da su svi pravednici do Hristovog dolaska boravili u adu ili paklu. Takodje uci da je prvi stanovnik raja bio pokajani razbojnik na krstu. Medjutim, takodje postoji ucenje da su proroci Enoh i Ilija vazneti zivi na nebo. Moje pitanje  je ako je to tako zasto i drugi pravednici takodje nisu odvedeni na nebo nego su cekali Hrista u adu? Zasto se onda pokajani razbojnik naziva prvim stanovnikom raja ako su ova dva starozavetna pravednika vec bila u Carstvu nebeskom?

 

Ова тема је веома комплексна. Дакле, већ смо говорили о томе да је Ад (јев. Шеол) био „простор смрти“ у коме су они који су умрли били као сенке, дакле без потпуног постојања. Стално треба наглашавати да је идеја душе која у потпуности самостално постоји без тела страна и јеврејском и касније аутентичном хришћанском начину размишљања. Они који су умрли заиста су умрли, то није само раздвајање душе од тела при чему душа наставља да живи као да се ништа није догодило или чак да живи аутентичнијим начином постојања. Ако бисмо ово веровали онда бисмо опет ушли у домен (нео)платонизма који суштински укида потребу и за Христовим оваплоћење, Христовим страдањем и Његовим васкрсењем. Шеол није простор иако се често говори о „подземљу“. 

 

Од древних времена, посебно у античкој митологији Грка и Римљана постојало је учење о Аду као специфичном простору у који одлазе душе и праведника и грешника. Из митологије знамо приче о пет река у Аду, међу којима је најпознатија Стикс као граница између земље и подземља, па причу о лађару Харону итд. Антички Ад је био коначна реалност и није постојала никаква идеја васкрсења и зато је хришћанско учење за Јелине било потпуно неприхватљиво. У античком аду, међутим, постоје места мучења и места блаженства. Најгоре муке су у Тартару (где је Зевс бацио Титане са својим оцем Кроном). Из митологије знамо за „Танталове“ и „Сизифове“ муке и сл. С друге стране постоји Елизијум, простор блаженства оних који су били праведни и врлински људи, то је место где су отишли велики хероји антике Ахил, Пелеј и др, али и Сократ који је задобио велики углед својом философијом. Ипак највећи број душа одлази у поља Асфодела. Тамо су они који нису живели ни злим животом, али нису се удостојили ни блаженства Елисијума. Дакле то је био систем загробног живота који је владао тадашњим јелинско-римским светом Медитерана. Кроз целу рану историју хришћанства било је покушаја да се некако помири јеврејски начин гледања на стање после смрти са овом загробном јелинском традицијом философски заснованој на самосталности душе одвојене од тела.

 

Јеврејски Шеол је другачије место од јелинског Ада. То је место у коме бораве сенке (рефаим), без личности и снаге. Стање оних који су умрли је према псалмопојцу Давиду такво да тамо нема слављења Бога (уп. Пс. 6.5 „Јер мртви не спомињу тебе; у гробу ко ће те славити?“ То је још један показатељ да је јеврејско схватање Шеола било такво да су они у њему били неми, да су боравили у мраку, у некој врсти заборава. Дакле, то није потпуно постојање (само без тела) као ни потпуна дезинтеграција личности, већ својеврсно полупостојање. У старијим старозаветним текстовима нема много приче о Шеолу, али у периоду тзв. Другог храма, тј. од 6. века пре Христа до рушења храма 70. год. после Христа појављују се додатне идеје о Шеолу. У њему су праведници и грешници ипак раздвојени и грешници су пролазили одређена мучења. То место мучења обично се назива Геена по долини недалеко од Јерусалима где су спаљивани лешеви животиња и разни други отпад и одакле се стално ширио дим и смрад. Праведници су с друге стране живели у нади очекивању Избавитеља Месије. У рабинском периоду Јудаизма, тј. од рушења храма па надаље развија се чак учење о Геени као месту које се грешници очишћују (нека врста Чистилишта, пургаторија) али то нас већ удаљује од аутентичног старозаветног јеврејског схватања Шеола.

 

Дакле, Шеол који се у новозаветним списима назива Ад заправо означава стање у коме суштински нема живота. Мртви су заиста мртви и Христос пострадавши на крсту заиста умире. За стање у коме се налазе праведници који су умрли обично се каже да су у „наручју Авраамовом“ или у „рукама Божијим“. Може се говорити о неком стању свести умрлих праведника који су очекивали долазак избавитеља, Месије – Христа који је обећан пророцима, али треба водити рачуна да је много тога о тој реалности речено символичким изразима које не треба тумачити буквално, а посебно не платонистички. Христов силазак у Ад зато није неки „дантеовски“ силазак у одређени простор у коме бораве бестелесне душе и шетња по њему, већ специфичан израз, веровање Цркве да је Христос истински, а не привидно умро. Све алузије на подземље, Ад, не смеју се нипошто схватати у смислу силаска у антички Ад јер у противном ни они пре Христа ни сам Христос нису заправо умрли, већ су само променили начин живота и више нису у овом животу него у загробном, подземном где и даље функционишу, размишљају као и у овом животу само без тела. То би озбиљно угрозило смисао и Христове смрти и Његовог Васкрсења и победе над смрћу. 

 

У васкршњем кондаку ми ипак певамо: „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у Рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, Неограничени.“ Овде треба имати у виду да се богослужбеном поезијом изражава неизрецива истина о Богочовеку Христу који остајући Бог, истински умире (силази душом у ад) и есхатолошки је у рају са разбојником. Иако постоје нијансе у појединим богословским ставовима сви се слажу да је Христос био и остао нераздељива личност и заиста је умро (сишао у ад) иако Ад , како се поетски каже, није могао да држи у својој власти Творца живота па је Христос трећег дана васкрсао. Бог постоји изнад времена и простора и описати чињеницу да је у овој временско-просторној реалности Христос умро, а истовремено остао предвечни Син Божији, јако је тешко без символичких израза које не треба рационално тумачити.

 

Такође, треба нагласити да је Христова смрт  била вољна, његово страдање вољно, али и истинито и реално. Он је прихвативши смрт сишао у Ад тј. ушао у стање смрти и заиста се нашао међу мртвима. Његова смрт није привид. То је суштински елемент наше вере јер немогуће је веровати у Христово васкрсење ако не верујемо да је он стварно умро на крсту. Христос наравно није умро као што умиру други људи по сили природе (невољно, по биолошкој нужности) и управо зато Он је својим васкрсењем победио силу смрти. Његовим силаском у Ад место лобноје (Голгота) постала је Рај (Τόπος κρανίου παράδεισος γέγονε). Иако се у црквеним песмама говори о небеском простору, земљи и подземљу  (επουράνια, τα επίγεια και τα υποχθόνια) треба имати у виду да подземни свет не постоји као простор, већ као стање, као што ће и након свеопштег васкрсења рај и пакао бити различита стања, а не пространства и око тога се слаже већина православних богослова, па чак и они конзервативнији. 

 

Дакле, пре доласка Христа они који су чинили зло, већ су на известан начин предосећали и проживљавали вечну муку, а праведници су чекали Његов долазак када ће ући у пуну заједницу са Богом и када ће их Цар славе ослободити окова смрти, односно прецизније смрти као одвојености од Бога, смрти као места у коме нема слављења Бога тј. смрти која их је држала у својој власти пре Христовог силаска у Ад. Праведници који нису могли да знају целу тајну оваплоћења Божијег ипак су препознали Христа у Аду као свог Избавитеља. Иако је победа Христова над смрћу заправо онтолошке природе према Матејевом Еванђељу 27, 50-53 у тренутку када је Христос испустио свој дух догодило се да се „И гробови се отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; И изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима.“ Наравно, то још није свеопште Васкрсење које тек треба да дође на крају овог света и века али ово је био наговештај тог сверадосног догађаја и један од показатеља да није на крсту умро обичан човек, већ сам Цар славе.

 

Цела наша дискусија о стању човека након смрти долази до кључног питања. Ако душе без тела нису потпуни начин постојања човека, а сво време говоримо о томе да нису, како онда објаснити јављања светитеља и то у телу. Немамо општег консензуса на ову тему. Ја бих се лично више сложио са оним богословима који верују да се светитељи не јављају као бестелесне душе (фантоми) већ као потпуне личности својим прослављеним и васкрслим телима. Иако њихове мошти почивају у гробовима или кивотима, они који су задобили слободу пред Богом на известан начин већ партиципирају у есхатолошком Царству и већ бивају пуни носиоци и преносиоци славе која тек треба да дође у својој пуноћи. Душе већине осталих праведника почивају у „наручју Авраамовом“, носе образ човекове личности (а можда чак и слику тела које ће да васкрсне), али се не јављају и од њих ништа не чујемо. За њих се молимо да остану у памјати Божијој и чврсто верујемо да су живи у Христу али да чекају коначно Васкрсење када ће поново ући у пуноћу свог личног постојања, али преображени и у Христу. Цела конфузија око овог питања настаје због тога што ми као људи стално размишљамо у категоријама овог времена и простора. Црква због тога користи разне начине како да ослика ту реалност, као што на иконама и фрескама светитеље не представљамо као реалне личности какве су изгледале, већ као преображене у слави Христовој и као таквим им се молимо и са њима духовно општимо. Све у Христу улази у сферу која надилази ово време и простор па је отуда и евхаристијска присутност Христа иста и тренутна и вечна свуда где се свршава Св. Литургија. И сама Литургија је заправо ванвременски и ванпросторни догађај,  а не само анамнеза (ανάμνησης) тј. сећање на Христово страдање. Читав литургијски поредак и унутрашњост храма упућује на ту ван-просторну и ван-временску реалност и као хришћани стално смо у обавези да никада не престанемо бити свесни ове реалности да иако ходимо на земљи, ми већ живимо на небу у заједници са Христом. Зато је Царство небеско унутра у нама и већ овде и сада бива и наставља се.

 

Такође знамо да ће стање свих који ће васкрснути на вечни живот бити потпуно другачија реалност од ове коју данас познајемо. Они више неће моћи умрети и биће равноангелни (Лк 20, 36) "οὔτε γὰρ ἀποθανεῖν ἔτι δύνανται· ἰσάγγελοι γάρ εἰσι καὶ υἱοί εἰσι τοῦ Θεοῦ, τῆς ἀναστάσεως υἱοὶ ὄντες" (Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења). Марко каже да ће бити (као анђели на небесима - ἀλλ' εἰσὶν ὡς ἄγγελοι οἱ ἐν τοῖς οὐρανοῖς“ Мк 12, 25. Овде треба бити веома опрезан, људи се неће претворити у анђеле тј. неће постати бестелесни духови, већ неће бити подложни оним поделама које су везане за начин постојања наше природе, а посебно пале природе у овом свету (неће бити мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина). Сви ће бити синови Божији (по благодати) усиновљени Богу Оцу кроз Сина Његовог у заједници Духа Светога у векове векова. 

 

Дакле они који су умрли, чак и пре Христовог силаска у Ад иако мртви у перспективи нашег времена и простора, у перспективи есхатолошког Царства небеског и даље су живи. Зато се Бог назива Богом Авраама, Исака и Јакова (уп. Лк 20, 37-38 А да мртви устају, и Мојсеј показа код купине када назива Господа Богом Авраамовим и Богом Исаковим и Богом Јаковљевим. А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи“. Неправедни су заправо већ осуђени на вечну смрт, јер немогућност да наставе да чине своја неправедна дела, већ је мучење за њихове душе чак и у том стању пре свеопштег Васкрсења које за њих неће бити на вечни живот, већ на вечну смрт.

 

У 67. псалму псалмопојац је испевао стихове које ћемо често понављати у време васкршњих празника: „Да васкрсне Бог, И развеју се непријатељи његови, и дa беже од лица његова сви који Га мрзе. Као што ишчезава дим, да ишчезну; као што се топи восак, на домаку огња. Тако да погибну грешници од лица Божија (οὕτως ἀπολοῦνται  οἱ ἁμαρτωλοὶ ἀπὸ προσώπου τοῦ Θεοῦ), а праведници да се узвеселе.“ Они који га мрзе трепеће муку од лица Божијег, на зато што ће бити одвојени од Бога, већ од присуства његовог лица. Присуство светлости и живота биће највећа мука за њих. А праведници – праведници ће се радовати, радоваће се пред Богом и биће испуњени (биће озарени) радошћу (καὶ οἱ δίκαιοι εὐφρανθήτωσαν, ἀγαλλιάσθωσαν ἐνώπιον τοῦ Θεοῦ, τερφθήτωσαν ἐν εὐφροσύνῃ). Амин, Боже дај!

 

-----

Што се тиче Еноха и Илије они су и даље у телу и верујемо да су на чудесан начин силом Божијом сачувани у таквом стању до последњих времена. На исти начин верујемо да је и Пресвета Богородица узнесена у телу након своје физичке смрти. Православна Црква никада од ових предања није правила догматско питање. Много је тајни Божијих које су недокучиве нашем уму. У Православној Цркви постоји предање да су Енох и Илија управо два сведока из Откровења 11, 3-13 и који ће проповедати Јеванђеље у време апостасије и биће последњи хришћански мученици пре Другог доласка Господњег. Након свог страдања они ће васкрснути и опет бити узнети на небо.

[Калеидоскоп]

Опет и опет, хвала, оче Саво. Питање нисам поставио ја, али одговор сам пажљиво прочитао.

[jermel]

они ће васкрснути и опет бити узнети на небо.

 

Драги оче Саво, уз благодарење за ваше више него инспиративне одговоре на целој овој теми, додајем мали коментар на ово последње, не ради полемике већ ради унапређивања здравог Црквеног расуђивања,што ви са вашим одговорима овде увелико чините.

коментар је овде на овој теми:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/11817-protivrečnost-teologije/?p=405824

 

како ви расуђујете о овоме?

[NerZul™]

Оче можемо ли ми ван платонистичке традиције да кажемо да је душа умна и разумна? Јер то је њиховом терминологијом објашњено, те силе душе. (умна, вољна, пожудна) Али ако се сконцентришемо на умну, одакле нама извире то предање? (познато је да у НЗ списима постоји сведочанство да је Христос проповедао духовима у тамници, или у откривењу да је душе праведника вапе за освету на земљи)

[w.a.mozart]

Оче Саво, да ли мислите су питања о души и уму вербална гимнастика за већину лаика а богами и теолога? : )

[Архимандрит Сава Јањић]

Драги оче Саво, уз благодарење за ваше више него инспиративне одговоре на целој овој теми, додајем мали коментар на ово последње, не ради полемике већ ради унапређивања здравог Црквеног расуђивања,што ви са вашим одговорима овде увелико чините.

коментар је овде на овој теми:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/11817-protivrečnost-teologije/?p=405824

 

како ви расуђујете о овоме?

 

Пре свега захваљујем на тексту. Прочитао сам и јелински текст у студији "Δ. Παναγόπουλου, «Ο Δεύτερος Πρόδρομος της Παρουσίας Χριστού»". Сведочанства Св. Отаца су сасвим јасна јер треба правити јасну разлику између Христовог Вазнесења на небеса (и седења с десне стране Бога Оца) и Илијиног, да употребимо другачију реч, узласка на небо (физичко тебо, атмосферу или у одређени другачији физички начин постојања, али свакако не у рај или о деснују Бога Оца).

 

На јелинском и јеврејском имамо и за физичко небо и за небеса речи (хашамајим, односно ουρανούς или у једнини ουρανός). Да нас прича много не одвуче,  хашамајим се помиње и у првом стиху Књиге постања (створи небо и земљу) али и касније када се говори о физичком небу. Већ знамо да постоје тумачења да је хашамајим у првом стиху духовни (анђелски) свет, а земља материјални свет. У сваком случају, нема јасних разлика у коришћењу ових речи ни на јеврејском ни на јелинском.

 

Враћајући се пророку Илији, треба напоменути да у Септуагинтином тексту стоји  конкретно у случају Илијиног узношења "εις τον ουρανόν" (дакле не на небеса него на небо). Међутим, као што већ рекох, ова разлика се не прави свуда и често се облик у множини користи и за Вазнесење Господње и за предањси узлазак Пресвете Богородице, Илије и Еноха, нарочито у савременом јелинском језику.

 

Друга ствар коју треба јасно рећи јесте да код Јевреја није постојао појам Вазнесења у трансценденталну реалност Божију тј „о десну страну Бога Оца“. То би за њих била невиђена хула као што је за њих уопште хула веровање у Свету Тројицу и оваплоћење Сина Божијег. Зато у јеврејском тексту стоји једноставно да се Илија узнео на небо – (Елијаху басс“ара хашамајим). У јеврејским тумачењима ту нема разлике јер једини је Бог на небесима, а небо је у овом случају физичко небо или неки недефинисани простор различит од физичког постојања на земљи Што се тиче речице ΩΣ (као, тј. као на небо) у преводу Септуагинте постоје две могућности. 1. да је реч аутентично постојала у тексту Септуагинте 2. да је у хришћанским редакцијама старозаветног текста на јелинском језику додата ова речица како би се направила разлика у односу на Христово Вазнесење. Ја бих се усудио претпоставити да је реч о овој другој опцији, јер Јевреји који су преводили старозаветни јеврејски текст нису вероватно имали потребе да праве ту разлику јер је за њих било немогућ појам узношења у непосредно Божије присуство. Уосталом, тако је и за нас хришћане да будемо јасни јер вазнети се и сести о десну страну Бога Оца могуће је само Сину Божијем. 

 

Латински превод не преноси ову речицу „Као“ (et ascendit Helias per turbinem in caelum). Тако је и у западним преводима Старог завета јер се они или ослањају на јеврејски текст или на Вулгату. 

 

Према томе, након овог размишљања могли бисмо да закључимо на основу речи „ΩΣ εις τον ουρανόν“ (као на небо) (било да речица „Као“ део прве редакције превода Септуагинте или да је накнадно додата) да се се Илија у сваком случају узнео на физичко небо, а не "о десну страну Бога Оца". Свети Оци су зато били веома експлицитни да се у вези тога направи разлика и зато с правом св. Атанасије каже: Και ουδείς αναβέβηκεν εις τον ουρανόν ει μη ο εκ του ουρανού καταβάς, ο υιος του ανθρώπου ο ων εν τω ουρανω"  тј. „Нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, то јест, Син човечији који је на небу“ (Jн 3,13). Јасно је да су Св. Оци који су се бавили тумачењем овог догађаја видели Илијин узлазак на небо као праслику Христовог Вазнесења.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче можемо ли ми ван платонистичке традиције да кажемо да је душа умна и разумна? Јер то је њиховом терминологијом објашњено, те силе душе. (умна, вољна, пожудна) Али ако се сконцентришемо на умну, одакле нама извире то предање? (познато је да у НЗ списима постоји сведочанство да је Христос проповедао духовима у тамници, или у откривењу да је душе праведника вапе за освету на земљи)

 

 

Оче Саво, да ли мислите су питања о души и уму вербална гимнастика за већину лаика а богами и теолога? : )

 

 

У души можемо бескрајно да говоримо али плашим се да улазимо у ово што брат управо рече у вербалну и интелектуалну гимнастику. Упуштао сам се у ове коментаре пре свега да бих нагласио да је Цркви стран платонистички поглед на душу и да он суштински негира и потребу и значај Христовог овапоћења, страдања на крсту, Васкрсења и Вазнесења. Реч душа се у јелинском тексту Св. Писма Старог завета (Септуагинта) као и у новозаветном тексту користи вишезначно и често врло алегорично, али никада у платонистичком смислу бестелесних душа које у потпуности функционишу без тела. Могуће је потрошити сате на тумачење појединих места и у Старом и у Новом Завету где се говори о души или душама али то нас не би довело до платонистичког учења.

 

Нагтлашавање значаја тела и када кажемо да је Син Божији ЗАИСТА оваплотио, ЗАИСТА пострадао на крсту, ЗАИСТА васкрсао и да су му ЗАИСТА остале ране на телу и да се ЗАИСТА у телу вазнео и да ЗАИСТА у телу седи "с десне стране Бога Оца" управо има задатак, између осталог, да нас учврсти у веровању да је потпуни човек психофизичка целина. Око тела су се суштински највише ломила копља у свим јересима везаних за христолошка питања и Св. Оци су водили велике борбе да не дозволе јелинистичким идејама да нађу места у аутентичном хришћанском веровању које су нам предали Апостоли и које Црква аутентично чува до данашњег дана. 

 

Зато, да закључим, расправе о души нису некорисне уколико имају за циљ да оснаже нашу веру у Оваплоћеног Сина Божијег, распетог и васкрслог, али уколико се претварају у бескрајну причу о "хемији" душевне компоненте човекове личности, њеним својствима, степену свесности, начину доживљавања времена и простора, плашим се да улазимо у простор философских спекулација које нама хришћанима нису на корист.

 

У размишљању о свим темама везаним за нашу веру користимо, иконографски речено, обрнуту перспективу. Дакле полазимо од оних ставова који су темељ наше вере и на основу њих тумачимо одређене догађаје, а не обрнуто јер бисмо у противном довели у питање суштину наше вере коју смо прихватили и за коју живимо. Наравно, неко може да каже да ли онда уопште има смисла размишљати и дискутовати. Наравно да има, одговорио бих али наше размишљање мора да се креће у оквирима оријентира оних истина које су темељ наше вере. Зато је платонистичко веровање у бесмртну, самопостојећу, самосвесну и суштински вечну душу и све остало што из тога произилази - директна негација вере у Христа Господа. Нажалост, чињеница је да (нео)платонистичка веровања и даље имају велико упориште у појединим круговима у Цркви и да су константни генератор погрешног схватања и евхаристијског живота и аскетског живота и, штавише, стварају вештачки јаз између ово двоје, а то је веома опасно и потпуно супротно здравом предању Цркве. Ја бих толико на ову тему!

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo,

 

našo sam na jutjubu klip gde etno grupa Izvor nastupa u konaku vašeg manastira. Meni se oni mnogo dopadaju, više od Bilje Krstić, Balkanike isl. Možete li nam reći nešto o njima i generalno, šta mislite o etno muzici u Srbiji poslednjih desetak godina?

 

 

Ово је већ лакша тема Свиђа ми се како група Извор изводи етно музику. Иако најчешће слушам класичну музику и понекад џез (Бог да прости) волим да послушам и квалитетну етно музику. Мало мање знам о Биљи Крстић и Балканици да будем искрен.

 

Нарочито традиција етно музике Старе Србије повезује нас са музичком традицијом Истока (Византије и још даље Блиског истока и Персије). Турска традиционална музика је јако лепа и богата и колико сам успео да прочитам и сазнам великим делом је наставила традицију музике Ромејског царства. Штавише, многи композитори и извођачи били су православни Грци на дворовима султана. Посебно волим музику која се изводи на неју и утију (уду). Ова музика својом мистичношћу заиста представља сјајан доживљај. Неј је посебно поштован у мистичкој традицији Мевлане и читати Румијеву поезију уз звуке неја представља право задовољство. Јако ми се свиђа мистичко предање да је промукли и тугаљиви звук неја вапај душе која је одвојена од Бога и тежи да се са њим сједини (узмимо на пример ову импровизацију на неју у турској традицији http://www.youtube.com/watch?v=YVXftEvBipI Занимљиво је колико паралела можемо да нађемо између неј традиције и традиције шакухачи (Shakuhachi фруле у традицији јапанског зен будизма). Послушајте нпр. http://www.youtube.com/watch?v=BrD-D60Ij9E. Сјајно! Чак и за нас хришћане ова медитативна музика сабира ум ако само пажљиво пратимо музичку линију. Иако удаљене од хришћанства ове традиције су такође вапаји човека за Богом, на свој начин, наравно. Иначе, да исповедим, зен је моја стара љубав, али о разликама између те и наше православне духовне традиције неком другом приликом.

 

Имам велику колекцију источне музике и понекад послушам покојног Мунира Башира на утију (источно-медитеранској лаути). Од савременијих извођача посебно бих издвојио тио Жубран (Trio Joubran), тј. три сјајна брата Joubran, Палестинце који су виртуози и наступају широм света. Посебно су занимљиве комбинације источне музике и џез елемената (нпр. Тунижанин Dhaffer Joussef) - тај спој различитих музика је једна од лепших страна глобализације у којој живимо. Наравно, да не заборавимо Ross Dalya и Tim Rayborna који су иако западњаци ушли у душу човека источног Медитерана.

 

На мене источњачка музика посебно делује. Ко зна, ако бих радио ДНК анализу волео бих да се нађе да имам барем неки проценат блискоисточног порекла. За мене је Медитеран био и остао центар цивилизације. Свака част осталим цивилизацијама и великим достигнућима (посебно кинеској и јапанској) али Медитеран је центар света у сваком погледу и ту се најбоље осећам.

[grigorije22]

Kada smo vec kod ove teme evo postavicu jos dva pitanja 

 

У јеврејским тумачењима ту нема разлике јер једини је Бог на небесима, а небо је у овом случају физичко небо или неки недефинисани простор различит од физичког постојања на земљи

 

Ако се пророк Илија на небеса није вазнео, где се вазнео?
У поднебесје, односно ваздушно-безваздушни простор у коме, по тврдњи Предања, обитавају зли дуси?
Или је остао да лебди у некаквом ваздушном лимбу као вештачки сателити око Земље што круже?

[Архимандрит Сава Јањић]

Kada smo vec kod ove teme evo postavicu jos dva pitanja 

 

Ако се пророк Илија на небеса није вазнео, где се вазнео?

У поднебесје, односно ваздушно-безваздушни простор у коме, по тврдњи Предања, обитавају зли дуси?

Или је остао да лебди у некаквом ваздушном лимбу као вештачки сателити око Земље што круже?

 

Е заиста не знам брате. Засигурно знамо да није са злим дусима (не дао Бог), а да је негде свакако да јесте јер није умро и испарио. Молимо му се и чудотвори што показује да је живо активан у нашем животу. То је тајна Божија као и многе друге које ћемо ваљда једног дана бити у стању да разумемо. 

 

Материјални свет у коме живимо и духовни свет у коме живе анђели створени су и нису упоредиви са Богом који је једини нестворен и вечан. Ајнштајн је показао везу између материје и енергије и другим речима материја је само различита форма енергије. Наша чула виде овај материјални видљиви свет, односно оно што је доступно чулима (пре микроскопа нисмо видели микросвет нпр). Постоје људи са посебним даром или по посебном Божијем допуштењу могу да виде и оно што називамо духовним светом тј. анђеле и демоне. Душевна компонента човекове личности, тј. душа у хришћанском смислу, има ту способност јер је сроднија по саставу том свету, али је често због страсти и човекове оптерећености видљивим материјалним светом и вредностима та способност душе недовољно искоришћена и развијена. Наравно, има људи који могу да развију те душевне способности и на своју корист и штету, па зато сви који имају виђења духовног света нису под дејством Божије благодати, а најчешће је реч о самообмани и пројекцијама сопствене маште. Много је око нас тзв. паранормалних феномена која су управо везана за тај духовни свет.

 

Виђења духовног света постоје и у другим религијама, нарочито онима у којима се посебно развија ова способност разним аскетским методама. Нажалост, у тим религијама немамо у потпуности аутентичног духовног откровења (односно имамо само фрагменте истине Божије) и они који са погрешним схватањима Бога виде духовни свет и комуницирају са њим најчешће бивају жртве тзв. духова поднебесја, односно демона. Наша Црква чува предањски однос према овом питању и стално упозорава да не треба тражити оно што нам сам Бог не налази за потребно да видимо, управо имајући у виду могућност демонске обмане. 

 

Да не идем даље у ширину, могао бих да се мало осмелим и кажем своје мишљење да је свети Пророк Илија засигурно узишао на небо и да материјално и физички и даље постоји али у другачијој материјалној форми, која је вероватно слична анђелима. У духовном свету појмови времена и простора нису сасвим идентични ономе што ми доживљавамо овде. Наука нас учи да постоји више димензија које наша чула не могу да региструју. Према томе заиста је излишно да расправљамо о нечему што је изнад наших рационалних могућности спознаје.

 

Важно је, дакле, да закључимо, да је пророк Илија и даље жив и чује наше молитве, да је и даље у телу, да се није вазнео као Христос на небеса, али да није доступан нашем чулном поимању нити можемо дефинисати простор где се налази. Чврсто верујемо да ће и он и Енох опет доћи и сведочити Еванђеље како се каже у Откровењу. Ја лично не видим да је то тешко да верујемо, посебно имајући у виду најновија научна достигнућа која нам показују ограничености наших чулних спознаја и безмерну комплексност створеног универзума. 

[Ivan Andjelkovic]

Ko je ziv sa Hristom na nebu i telom i dusom?Samo imena ako nije problem.

[Ivan Andjelkovic]

Gde se nalaze sada adam i Eva?

[Архимандрит Сава Јањић]

Gde se nalaze sada adam i Eva?

 

Сви који су умрли у нади у Божија обећања и утеху чекају васкрсење из мртвих и живот будућег века!