Праштање – ментално и физичко здравље

[JESSY]

  On 13. 7. 2013. at 16:19, Милосављевић рече

Jesmo mi pravoslavci ali mislim da je ovo jako lepo receno, bez obzira sto je neko iz druge religije u pitanju.

слажем се.....

[Deki992]

Ja mislim da je kljuc u dobroj komukaciji sa ljudima kao i u umecu da dobro procenis coveka.Ja nikada nisam razumeo ljude koji npr ne pricaju sa nekim.To mi je tako glupo,narocito kad blejim u drustvu gde dve osobe ne pricaju.Jednostavno,kazes nekome sta mislis i vidis da li mozete da nadjete zajednicku pricu,ako ne,distancirate se i to je to.

I problem je u sujeti.Imam jednog drugara koji je rob toga.On stalno proverava sta drugi misle o njemu,sta je neko mislio kad je rekao ovo ili ono.I ljudi su jednostavno poceli da ga izbegavaju.

U principu,mi svi mnogo pridajemo znacaj nebitnim stvarima.Uhvatim sebe da se iznerviram zbog nekih najglupljih stvari kojih se za 2 dana necu ni secati.

[Zero]

Zapamtio sam da je jedan čovek (ne poznajem ga lično) rekao da nećemo biti u Carstvu Nebeskom ako "budemo imali i malo crnog ispod noktiju."
Pritom je mislio u pogledu na ljude oko nas (tipa brata, sestru, prijatelje...), ako smo ostavili nešto nerešeno. Tako da generalno ne bi trebalo da budemo zlopamtila. Ako nam se neko i zamerio nešto, ne moramo lično da mu kažemo: "opraštam ti", jednostavno dovoljno je u srcu da krenemo dalje. Jer, po meni, oprostiti i znači zaboraviti. Ne u potpunosti uvredu, već zaboraviti je kao nanešenu povredu, možda čak i shvatiti kao nesvakidašnji dar.

[Ljubičasta]

Ja mislim da je stvar u pokajanju i oprastanju sebi.Od iskrene i zdrave ljubavi prema sebi sve polazi.Kada oprostimo sebi neke greske lakse mozemo da razumijemo i druge koji nas povrijede.Jer i kad sebi zelis nesto da oprostis moras da se izdignes iznad svog ega bas kao i u slucaju oprastanja drugima.Kad se izdignes iznad svog jadnog ega i razumijes(sto ne znaci da odobravas neciji postupak) da taj neko tebe nije povrijedio namjerno,da je to ucinio iz neznanja ili svoje nesvijesti onda je lakse oprostiti.Opet kazem najvise se trudim da oprostim i na ovaj nacin sagledavam stvari zato sto to prije svega meni koristi,zato sto je zdravo skinuti taj teret sa sebe...jer stvarno nema nista gore nego biti ljut na nekoga i drzati to u sebi.Nema ljepseg osjecaja nego kada to sve pustis...kao da poletis,a do tada si nosio tonu na sebi koja te vukla na zemlju.

[С.И.]

Uvrede se prevazilaze, kada prevaziđemo sebe.

[Gordana .]

Када опростимо, слободни смо. Не мора се заборавити, није увек ни препоручљиво, не мора се ни бити близак са том особом ако то није мудро, али треба очистити срце од сваке мржње, гнева, самосажаљења, зле жеље, презира и свега другог, лошег, што буде у нама ако нисмо опростили. Опростити значи узети демонима власт над нашим срцем. Ни једном човеку нећу да дам толику власт над мојом душом, да може да ме наведе да боравим у паклу мисли и осећања и да будем лоша...ма шта да је урадио, опростити треба, јер ако то не учинимо, ми више зла производимо севи и својима него неко ко нам је нанео неко зло.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Jedna pouka je interesantna za ovu temu...

Ne osudjujem nikog jer ne znam kakvo mu je pokajanje.

Ko se nekad iskreno pokajao u tisini zna o cemu prica pouka.

[Sidarta]

Svi govore da je opraštanje divna stvar sve dok se ne nadu sami u situaciji da nekome nešto oproste. Ponekad, ako samo spomenemo opraštanje, svi će bijesno zarežati na nas. Nije u tome što ljudi smatraju da je to nedostižna i teška vrlina — naprotiv, oni je često preziru i mrze. 

 

 

Takvi me razgovori tjeraju na povraćanje, kažu. Mnogi od vas sigurno žele upitati: “Zanima me što bi ti mislio o opraštanju gestapovcu da si kojim slučajem Poljak ili Židov?”

 

To se i ja pitam, vjerujte. Isto se tako pitam da li bih uistinu mogao biti toliko hrabar, pa ne zanijekati svoju vjeru, čak i pod cijenu smrti. Da, pitam se, kad bih stvarnobio Poljak ili Židov, da li bih mogao oprostiti gestapovcu. Međutim, nije mi ni na kraj pameti da u ovoj knjizi govorim što bih ja mogao učiniti — ja sam sitna riba —govorim vam samo ono što je kršćansko. Ja nisam kršćanstvo izmislio. A u njemu, u samoj njegovoj biti, nalaze se ove riječi: “Oprosti nam grijehe naše, kao što i mi opraštamo dužnicima našim”. Nema ni najmanjeg znaka da bi nam moglo biti oprošteno pod drugim uvjetima. Sasvim nam je jasno rečeno, da nam se neće oprostiti, ukoliko mi ne oprostimo drugima. Nema drugog načina. Što nam je, dakle, činiti?

 

Svakako, oprostiti je teško, ali mi se čini da bi nam u tome mogle pomoći dvije stvari. Kad počnete učiti matematiku, ne počinjete odmah s integralnim računom, već s običnim zbrajanjem. Isto tako, ako stvarno želimo (ali, pazite, sve zavisi od toga da li to stvarno želimo) naučiti opraštati, možda bi bilo bolje početi s nečim lakšim nego što je gestapo. Mogli biste početi tako, što ćete oprostiti mužu (ženi), roditeljima ili djeci, nešto što su vam učinili ili rekli prošlog tjedna. To će vas vjerojatno na trenutak zaposliti. Drugo, mogli bismo pokušati shvatiti, što znači voljeti svojeg bližnjeg kao sama sebe. Kako to ja volim sama sebe?

 

Kad o tome bolje promislim, ne bih baš mogao reći da se sam sebi sviđam, čak se događa da uopće ne uživam u vlastitom društvu. Očito, voli svog bližnjeg ne znači neka ti se on svidi ili pokušaj uvidjeti njegovu privlačnost. To vidimo kod drugih i bez posebnog uvjeravanja.

 

Da li ja o samom sebi mislim najbolje, mislim li da sam dobar momak? Moram priznati da ponekad tako mislim (to su, nedvojbeno, moji najgori trenuci), no takvo mišljenje o samom sebi nije razlog zbog kojeg sama sebe volim. U stvarnosti je obratno — zbog svojeg samoljublja, mislim da sam dobar. Tako, kad kažem da treba ljubiti svoje neprijatelje, nipošto ne znači da ih trebamo smatrati dobrima. To je veliko olakšanje. Mnogi ljudi, naime, misle da oprostiti neprijatelju, znači priznati kako on, na kraju krajeva, i nije tako loš, premda smo uvjereni u suprotno. Pođimo dalje. U svojim najsvjetlijim trenucima, ne samo da ne mislim da sam dobar čovjek, već uviđam da sam opak. U životu sam učinio dosta toga čega se sramim. Prema tome, dopušteno mi je prezirati i mrziti ono što rade moji neprijatelji. Sad kad o tome razmišljam, sjećam se kako su mi još davno vjeroučitelji govorili da trebam mrziti djela zlih ljudi, ali da ne smijem mrziti zle ljude — dakle, mrzi grijeh, ali ne grešnika.

 

Dugo vremena sam ovu razliku smatrao glupim cjepidlačenjem — ta kako čovjek može mrziti grijeh, a ne mrziti počinitelja? Mnogo godina kasnije, palo mi je na pamet da sam se upravo tako ponašao prema jednom čovjeku, i to cijeli svoj život — prema samome sebi. Koliko sam god mrzio svoj kukavičluk, taštinu i pohlepu, nisam prestao sebe voljeti. U tome me ništa nije moglo spriječiti. Dakle, upravo zato što sam volio počinitelja, mrzio sam njegove opačine. Baš zbog ljubavi prema sebi bio sam žalostan kad sam shvatio što sam sve kadar napraviti. Dosljedno tome, kršćanstvo od nas ne traži da bar malo ublažimo mržnju koju osjećamo prema zlim djelima. Sve što je o njima rečeno, ostaje i dalje. Međutim, kršćanstvo od nas traži da ih mrzimo na isti način na koji mrzimo opačinu u nama samima, da žalimo onoga koji čini zlo i da se nadamo da će se on, ako je ikako moguće, jednom negdje i na neki način izmijeniti i ponovo postati čovječan.

 

Predlažem malu provjeru. Pretpostavimo da u novinama pročitate o gadostima koje je počinila osoba koja vam nije baš draga. Pretpostavimo dalje, da se iz članka može zaključiti da cijela priča možda i nije potpuno istinita ili da onaj o kome je riječ nije tako loš, kako se u prvi mah može zaključiti. Hoće li vam nakon čitanja pasti na um pomisao: “Hvala Bogu, pa on i nije tako loš.” Ili ćete u potpunosti prihvatiti prvi dojam priče i uživati u činjenici da se o vašem neprijatelju piše tako loše. Ako je točno ovo drugo, tada je to prvi korak, koji će vas ako se nastavi pretvoriti u đavla. Vidite, čovjek počinje željeti da ono crno bude još crnije. Ne odupremo li se tome, uskoro ćemo željeti da sivo vidimo kao crno, a na kraju ćemo čak i bijelo vidjeti kao crno. Konačno ćemo tvrditi da je sve loše — Bog, naši prijatelji, čak i mi sami. U tome se nećemo moći zaustaviti — zauvijek ćemo ostati u svijetu potpune mržnje.

 

Priznajem da se iz toga može zaključiti kako trebamo voljeti i one koji u sebi nemaju ničega što bi bilo vrijedno ljubavi. Da li u nama ima nečega zbog čega bi nas trebalo voljeti? Sebe volite jednostavno zato, jer ste vi u pitanju. Bog želi da na isti način i iz istoga razloga volimo sve ljude. On nam je dao svojstvo da ljubimo sebe, kako bismo trebali naučiti na koji način trebamo voljeti druge. Dakle, pravilo koje vrijedi u našem posebnom slučaju, moramo primijeniti i na druge ljude. Možda će nam biti lakše ako se prisjetimo da baš tako Bog nas voli — ne zbog nekih dobrih, privlačnih osobina koje možda posjedujemo, već jednostavno zato, jer smo takvi kakvi jesmo. Zaista u nama nema ničeg što bi se moglo voljeti — bića poput nas u mržnji nalaze toliko zadovoljstva da se je odriču jednako teško kao i žestokih pića ili duhana ...što znači voljeti svojeg bližnjeg kao sama sebe. Kako to ja volim sama sebe?

 

Autor: C. S. Lewis; prema poglavlju iz knjige ''Kršćanstvo'' (Duhovna Stvarnost, Zagreb)

 

 

[Благовесник]

Kako mogu oprostiti nekome tko mi je nanio zlo?

 

Oprosti mu i... predaj ga anatemi i djavolu na mučenje tela.

[Deki992]

Pa znas kako,cini mi se da,cesto citajuci neke pouke zanemarimo bitnu stvar a to je da mnoge nase "akcije" u odnosu na sebe i na druge nisu uvek pod uticajem nase volje tj naseg razuma.Jednostavno,ponekad emocija moze biti toliko jaka da je ne mozemo kontrolisati ali zbog toga ne treba ocajavati.

Najbitnije je strpljenje,sacekati da se hladne glave promisli o necemu.

Sto se tice nekih uobicajenih uvreda,tu je dobro setiti se svoje gresnosti.Tada primanje uvrede moze predstavljati i radost.Zamisli koliki je to benefit dat nam od Boga,oprostis nekome (setivsi se svoje gresnosti) i znas da ce Bog tebi tako oprostiti bar neki greh.Ako nekad ne mozemo da oprostimo,onda je dobro bar ne svetiti se.To je neko moje razmisljanje...

[Arsenija]

Koliko sam ja shvatila ovde se radi o tome kako oprostiti nekome ko ti je nanaeo vekili bol.

Za početak ne smeš da se svetiš.Pokušaj da tu osobu ignorišeš i da je izbaciš iz svog dragocenog života na fin i kulturan način,zato što si ti žrtva nevin,povredjen i dobar,a neko drugi je tvoja suprotnost,pokvaren i zao i nesposoban da oseti koliko drugima nanosi bol.

Zatim treba da pokušaš da vretiš radost u život,a za to postoji mnogo načina i da na kratko vreme zaboraviš na ono što te tišti...Vremenom će bol postati manja,ako uspeš da sebe ispuniš ljubavlju prema životu,bližnjima,Bogu ili prema nečemu što voliš da radiš...A oproštaj će doći sam i kazna ako Bog tako hoće,ali tvoje je da nikome ne želiš zlo,niti kaznu,jer samo Bog sudi,tvoje je da budeš srećan i vredan,a za sve to je potrebno da oprostiš celom svetu.

[Никола Поповић]

  On 1. 3. 2013. at 20:59, Gerhard рече

Uostalom, čovjek nije Bog da sve prašta. A čak i Božja milost ima granicu.

 

Али ми смо позвани да праштамо исто онако како очекујемо да ће Бог опростити нама када станемо пред Њега. Ја не бих рекао да Божија милост има границу. 

[Никола Поповић]

Читам и размишљам... Како дођосмо до тога да се праштање доводи у питање?! Па зар се то, пре свега, не односи на нас саме и на наш однос са Богом? У народу се дешава (мислим на Хришћане, да се ипак мало оградим) да људи сами одређују који је грех највећи, па како коме одговара, односно, како где его буши, тако је и одређен грех ,,мањи" или ,,већи".

 

Имам 25. година, немам појма шта ме чека у животу и сигурно нећу имати појма бар до 65'те (капирам да би тада било реално време да се не бринем за телесну прељубу), а док говоримо о телесној прељуби, шта ћемо са оном, много гором ,,унутрашњом"?! 

 

Да се разумемо, све зависи од ситуације, али какав бих ја то Хришћанин био, ако не бих опростио својој жени!? Оној којој сам се обећао на вечност... Зар вечност нема вредност? Зар сви моји грехови које ми Бог опрашта нису већи од прељубе?! Али опет, не дао Бог, никоме! То су велике муке и знам да бих сигурно једним делом умро заувек.

Стога, боље је да размишљамо и бодримо себе да никад не дођемо довољно близу да неко због нас једним делом умре и никад се не поврати. Љубав је јака, али понекад тако крхка...

[Лидија Миленковић]

@,

facenew22222222

Sinko, mozes nama, matorima, da dajes casove, :bendoff:

[Никола Поповић]

  On 24. 9. 2013. at 14:19, Лидија Миленковић рече

@,

facenew22222222

Sinko, mozes nama, matorima, da dajes casove, :bendoff:

 

Хехе   :bendoff: 

ма какви, сви смо паметни кад требамо да причамо, дај Боже да паметно и деламо!  :.mislise.