Философи су рекли....

[Тавита]

U pogledu svih znanosti, umjetnosti, vještina i obrta vrijedi uvjerenje da je potreban mnogostruk trud učenja i vježbanja da bi se ovladalo njima. Naprotiv se čini da u pogledu filosofije sada vlada predrasuda da ipak svatko umije neposredno filosofirati i prosuđivati filosofiju, jer mu je za to mjerilo njegov prirodni um. Dok, naprotiv, nije kadar da napravi cipele, kad bi dobio kožu i alat, premda ima oči i prste – kao da mu noga nije isto tako mjerilo za cipelu.  (G. W. F. Hegel 1807.)

[Тавита]

O filosofskim stvarima skoro svako smatra da je sposoban suditi. Dok je u znanostima priznato da su uslov njihovog razumijevanja učenje, školovanje, metoda, u pogledu filosofije svatko postavlja zahtjev da je bez daljeg sposoban njome se baviti i kazati svoju riječ. Vlastita ljudska narav, vlastita sudbina i vlastito iskustvo važe kao dovoljna pretpostavka. Taj zahtjev da filosofija bude pristupačna svakome mora se prihvatiti. I najzapleteniji putevi kojim idu stručnjaci u filosofiji imaju svoj smisao tek ako prodiru u ljudsku narav, određenu načinom na koji za nju postaje izvjesno postojanje bića i nje same. (Karl Jaspers 1953.)

[Тавита]

Ljudi tu i tamo kažu kako to i to nisu mogli prosuditi, nisu učili filosofiju. To je iritirajuća besmislica; jer pretpostavlja se kako je filosofija neka znanost i o njoj se govori kao, recimo, o medicini. – No može se kazati da ljudi koji nikada nisu obavljali neko filosofsko istraživanje, kao npr. većina matematičara, nisu opremljeni ispravnim gledalima za takvo istraživanje ili dokazivanje. Gotovo kao što onaj koji nije naučen u šumi tražiti cvijeće, bobice ili trave ne nalazi ih jer mu oči nisu za njih izoštrene i ne zna gdje ih naročito mora tražiti. Tako onaj tko je neuvježban u filosofiji prolazi mimo svih mjesta gdje teškoće leže skrivene pod travom, dok onaj tko je uvježban tamo zastane i osjeća da je tu teškoća, iako je još ne vidi. (Ludwig Wittgenstein 1937.)

[JESSY]

 

 

"... Do najdragocenijih dobara dolazimo zanosom, ukoliko nam se on daje kao božji poklon. Ta i proročica u Delfima i sveštenice u Dodoni učinile su u zanosu mnogo dobra Heladi, kako pojedinim kućama tako i državama, a u stanju razboritosti malo ili ništa. I kad bismo govorili i o Sibili i o drugima, koji su pomoću božje proročke sile mnoge stvari mnogima unapred kazali i time za budućnost spasenje doneli, dugo bismo se zadržavali govoreći ono što je svakome poznato... Jer, inače ne bi u najlepšu veštinu, kojom se ispituje budućnost, baš to ime upleli i nazvali je manikom (veštinom zanošenja)..." Platon

 

Mi smo takvi leptiri, i mi smo izgubljeni ako napustimo orijentaciju na čvrstom tlu. Ali mi se ne zadovoljavamo da ostanemo na čvrstom tlu. Zato je naše lepršanje tako nesigurno i, možda, tako smešno za one koji, zadovoljni, sigurno sede na čvrstom tlu, a shvatljivo samo onima koje je obuzeo nemir. Njima svet postaje polazna tačka za onaj let, od kojeg sve zavisi, koji svako mora da preduzme polazeći od sopstvenih uslova i kojeg se mora poduhvatiti u zajednici."... Karl Jaspers

 

"Mržnja se, uzajamnom mržnjom povećava, a naprotiv može biti uništena ljubavlju." Spinoza

 

 

[JESSY]

"Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maći s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, medjutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih ledja. Izmedju vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je podignut zid kao ograda kakvu podižu madjioničari da iznad nje pokazuju svoju veštinu.

-Zamišljam -reče on.

-Zamisli uz to još da pored tog zida ljudi pronose razne sprave, i to kipove ljudi i životinja od kamena i drveta, kao i sve moguće tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom, kao što to obično biva, pojedini od njih u prolazu razgovaraju a drugi ni reči ne govore.

-Tvoje je poredjenje neobično -reče on -a neobični su i tvoji zatvorenici.

-Slični su nama -rekoh. -Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine?

-Kako bi mogli da vide kad su prinudjeni da celog veka drže glave nepokretno?

-A kad su u pitanju predmeti koje pored njih pronose? Zar neće i sa njima biti to isto?

-Razume se.

-A kad bi mogli medjusobno da govore, zar ne bi ono što vide morali smatrati za realne stvari?

-Bezuslovno.

-A kad bi odjek dolazio sa suprotne strane zatvora? Zar ne misliš da će oni čim neko od prolaznika progovori verovati da to ne govori niko drugi, nego senka koja prolazi?

-Zevsa mi, tako je.

-Oni uopšte nijednu stvar neće smatrati realnom, osim ove senke predmeta koje su napravili ljudi.

-Tako je -reče Glaukon.

-A sada zamisli -nastavih ja -kako bi oni postupili kad bi im stvarno uspelo da se oslobode okova i izleče od neznanja. Moglo bi biti samo ovo: kad bi neko od njih bio oslobodjen okova i bio prinudjen da odjednom ustane, da okrene vrat i da podje i pogleda prema svetlosti, dok pri svemu tome oseća bolove, a od svetlosti ne može da vidi one stvari čije je senke nekad gledao, šta misliš šta bi odgovorio kad bi mu neko rekao da je sve dotle gledao samo koještarije, da je sada mnogo bliže realnosti i da vidi pravilnije, pošto je okrenut većoj istini? A kad bi mu tada neko pokazao pojedine predmete koji prolaze i pitanjem ga primorao da odgovori šta oni znače, zar ti se ne čini da će on biti u neprilici i da će misliti kako je ono, što je ranije gledao, stvarnije od onoga što mu se sad pokazuje?

-Tako je, naravno.

-A kad bismo ga sad primorali da gleda u samu svetlost, onda bi ga zabolele oči, i on bi pobegao i okrenuo se prema onome što može gledati i verovao da je to zaista jasnije od onoga što mu se sada pokazuje.

-Zaista bi tako učinio -reče Glaukon.

-Kad bi ga sad odande neko silom odvukao uz težak i nepristupačan izlaz ne puštajući ga dok ga ne izvuče na sunčevu svetlost, zar ne bi on tada trpeo muke i ljutio se što ga ovaj vuče, i zar mu se, kad bi zatim došao na svetlost, oči ne bi zasenile tako da ne bi mogao videti ništa od onoga što mi zovemo stvarnim?

-Ili, bar, ne bi to mogao odmah.

-Morao bi da se navikne na svetlost kad bi hteo da vidi predmete gore. U početku bi najlakše raspoznavao senke, onda slike ljudi i ostalih predmeta u vodi, a same njih još docnije. Zatim bi, gledajući svetlost zvezda i meseca, lakše video nebeska tela i samo nebo noću, nego sunce i njegovu svetlost danju?

-Svakako.

-Najzad će moći, mislim, da vidi i posmatra samo sunce onakvo kakvo je ono po sebi i na svome mestu, a ne njegove slike u vodi ili na nekom drugom mestu.

-Zacelo.

-I posle toga će već moći da dodje do zaključka kako je sunce ono koje odredjuje vreme i godine, koje vlada celim vidljivim svetom i od koga na neki način proizlazi sve što se može videti.

-Jasno je da će naposletku doći do toga.

-Dalje. Kad se bude setio svog prvog stana, ondašnje mudrosti i svojih drugova sa kojima je zajedno bio okovan, zar ne misliš da će se tada radovati ovoj promeni, i da će žaliti one koji su još tamo?

-Svakako.

-A ako tamo dole budu odredili počast, pohvalu i nagradu za onoga ko je najbolje video predmete koji su prolazili, najbolje zapamtio koji su od njih obično prolazili prvi, koji poslednji, a koji istovremeno, tako da bi najbolje mogao unapred reći koji će od njih sad naići,misliš li da će on posle ovoga još žudeti i zavideti onima koji tamo kod njih uživaju moć i ugled? Ili će sa njim biti kao sa onim Homerovim junakom, pa će žarko želeti "da pre bude kod siromašnog čoveka sluga" i da trpi sve drugo pre, nego da veruje u te predstave i da živi na onaj način?

-Ja mislim da će više voleti da sve to trpi, nego da živi onakvim životom.

-Promisli još i o ovom -rekoh. -Kad bi takav čovek ponovo sišao i seo na isto ono mesto, zar mu se, kad bi odjednom došao sa sunca, oči ne bi ispunile mrakom?

-Dabome da bi.

-Pa kad bi, dok su mu oči još zaslepljene i dok još lutaju ovamo-onamo -a ponovo privikavanje ne bi bilo kratko -opet poželeo da se sa onim zatvorenicima takmiči u proceni onih senki, zar ne bi izazvao smeh i zar mu ne bi kazali da je odlaskom gore pokvario oči i da ne vredi ni pokušavati da se gore dospe? A kad bi neko pokušao da ih oslobodi i povede gore, onda bi ga i ubili, kad bi mogli da ga uhvate i da to učine.

-Razume se."

Platon, Država (knjiga sedma)

[JESSY]

"Ali, život duha nije onaj život koji zazire od smrti i koji se strogo čuva od pustošenja, već je život duha onaj život koji podnosi smrt i u njoj se održava. Duh zadobija svoju istinu samo time što u apsolutnoj rascepkanosti nalazi sama sebe." Hegel

"Čovek je sinteza beskonačnosti i konačnosti, prolaznog i večnog, slobode i nužnosti, ukratko: sinteza. Čovek je duh. Ali šta je duh? Duh je ja. Ja biti, znači konkretno postojati... Ja je u svakom trenutku, u kome jeste, u postojanju. Jer ja nije stvarno tu, već nešto što treba da postane. Onaj ko egzistira stalno je u postojanju. Stvarno egzistentni subjektivni mislilac podražava, stalno misleći, svoju egzistenciju i preobraća sve svoje mišljenje u postajanje." S. Kjerkegor

"Ja sam po unutrašnjoj sklonosti istraživač. Osećam neugasivu žeđ za saznanjem i nemir pun žudnje da u tome sve dalje idem, kao i zadovoljstvo pri svakom napretku učinjenom u tome." Immanuel Kant

"Kad smo život proplovili, on treba da nam pokaže da li imamo hrabrosti da shvatimo da je život ponavljanje. I da li smo raspoloženi da se radujemo tom ponavljanju... Ko hoće samo da se nada, taj je kukavica, a ko hoće ponavljanje, taj je pravi čovek. I ukoliko je on to sebi temeljnije umeo da objasni, utoliko je dublji čovek." Seren Kjerkegor

[JESSY]

"Ljudi s mnogo prijatelja, koji su sa svakim poverljivi i prisni, nisu, smatra se, nikome pravi prijatelji; takvi karakteri se nazivaju preterano ljubaznim i željnim da se dopadnu... Nasuprot tome, prijateljstvo koje je upravljeno na moralnu vrednost i samu ličnost prijatelja ne može se održavati s mnogo lica istovremeno. Čovek može da bude zadovoljan i ako malo takvih nađe." Aristotel

"Dubinu sadašnjosti treba pronaći preko temelja koji leže u prošlosti i pomoću prostora onoga što je moguće, odakle budućnost dolazi u susret: sećanje i vizija budućnosti postaju stvarnost sadašnjosti, a ne daljine u koje bežimo iz sadašnjosti; sećanje i vizija budućnosti uzdižu našu sadašnjost do večne sadašnjosti." Karl Jaspers

"Zato ne treba da "budući čovek, treba i da misliš kao čovek i da se kao smrtnik baviš samo smrtnim stvarima", nego čovek treba koliko god je u njegovoj moći da sebe učini besmrtnim i da sve čini da bi živeo u saglasnosti sa onim što je najbolje u njemu. Jer iako je to pod aspektom prostora nešto maleno, ipak je ono po svojoj moći i vrednosti daleko iznad ostalog... Za čoveka je to život ispunjen aktivnošću uma, zato što je to, to jest mišljenje, više od svega sam čovek. Takav je život stoga i najsrećniji." Aristotel

"Što se razmišljanje češće i postojanije njima bavi, dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni." Immanuel Kant

[JESSY]

Ni u šta se tako čvrsto ne vjeruje kao u ono što se najmanje zna. ~ Monteskje

 

Tišina je istinski prijatelj koji nikad ne izdaje.     Konfučije

[JESSY]

 

Što se tiče braka ili celibata - pustite ljude da se sami odluče šta će izabrati - ionako će se poslije sigurno kajati.

 

Ženite se u svakom slučaju. Ukoliko dobiješ dobru ženu bićeš sretan; ukoliko dobiješ lošu ženu postaćeš filozof.

 

Jedina prava mudrost je znanje da ništa ne znaš.

 

Pošten čovjek je uvijek dijete.

 

Najbogatiji je onaj ko je zadovoljan i sa malim stvarima, jer je zadovoljstvo pravo prirodno bogatstvo.

 

Iskoristi svoje vrijeme poboljšavajući samog sebe kroz čitanje tuđih pisanih djela. Na taj način ćeš lako steći ono za što su drugi naporno radili.

 

Budi spor u ostvarivanju prijateljstava, ali kada se ona dese ustraj u njima čvrsto i nepokolebljivo.

 

Budi poput vlastite nade da se drugima takav činiš.

 

Smrt je možda najveći blagoslov za čovjeka.

 

Najsmrtonosnija mržnja često potiće iz najdubljih strasti.

 

Mudrost počinje lutanjem.

 

Ljepota je kratkotrajna tiranija.

 

Bezvrijedni ljudi žive samo da bi jeli i pili; plemeniti ljudi jedu i piju samo da bi živjeli.

 

Naše molitve bi trebale biti koncentrisane na generalno traženje dobra, jer samo Bog najbolje zna šta je dobro za nas.

 

Kada se žene učine jednakim muškarcima tada će one postati nadmoćnije.

 

Pusti onoga koji želi da pokrene svijet da prvo pokrene sam sebe.

 

Kada bi se sve svjetske nedaće posložile na jednu gomilu i podijelile na jednake dijelove od kojih svako mora uzeti po jedan, većina ljudi bi radije uzela svoj trenutni udio i otišla.

 

Nije bitno živjeti, nego pravedno živjeti.

 

Obični ljudi izgleda da ne znaju da se oni koji se u potpunosti posvete filozofiji na pravi način u stvari direktno i dobrovoljno pripremaju za umiranje i smrt.

 

Ja sam stvarno preiskren čovjek da bih u isto vrijeme bio političar i živ.

 

Ukoliko je čovjek ponosan na svoje bogatstvo on ne bi trebao biti slavljen i hvaljen sve dok ne pronađe način kako da to bogatstvo uposli.

Sokrat

[JESSY]

Savršena ljubav podrazumijeva da volimo onog zbog koga postajemo nesrećni. Ali nijedan čovjek nema pravo da traži da bude voljen na taj način.

Ljudi mi zapravo pokazuju poštovanje time što pokazuju da me ne poštuju.

Čovjekova misao mora biti zgrada u kojoj živi – inače sve drugo je pogrešno.

Čovjek šeta i kontemplira o samoubistvu: i u tom momentu padne mu cigla na glavu i ubije ga, te umire izustivši sljedeće riječi: “Blagosloven bio Bog”.

Kada svaki posvećeni proždrljivac ima pravo da glasa, kad većina odlučuje o problemu, zar to nije popuštanje pred masama, glupacima.

Hoću samo da privučem pažnju mase na sopstvenu ruinu. I ako ne budu dobrovoljno htjeli da me slušaju, prisiliću ih na to. Jedan će me razumjeti, drugi neće. Nemam namjeru da ih bijem (avaj, jedan čovek ne može da udari po masi). Ne, prisiliću ih da udare na mene. Tako ću ih natjerati da me saslušaju, zbog toga što su prvi udarili na mene, pa će onda vjerovatno obratiti pažnju i ako me ubiju onda će se pažnja izvjesno isplatiti i onda ću imati priliku da dobijem apsolutnu pobjedu.

 

SEREN KJERKEGOR

[JESSY]

 

Ne treba mi prijatelj koji se mijenja kada se ja promijenim i koji klimne kada ja klimnem; moja sjenka to rada puno bolje.

 

Ono što postignemo unutar nas će promijeniti našu vanjsku realnost.

 

Um nije čamac pa da se napuni, nego je vatra koju treba ukrotiti.

 

Neravnomjernost između bogatih i siromašnih je najstarija i najfatalnija bolest svih republika.

 

Slikarstvo je tiha poezija, a poezija je slikarstvo koje govori.

 

Ne praviti greške nije u mogućnostima čovjeka. Iz svojih grešaka mudri i dobri uče mudrost za budućnost.

 

Ne govori o svojoj sreći onome koji je manje sretan od tebe.

 

Znaj kako da slušaš i profitiraćeš čak i od onih koji loše govore.

 

Karakter je dugotrajna navika.

 

Ne bismo smjeli tretirati živa bića kao što tretiramo cipele ili kućne potrepštine koje kada se pohabaju jednostavno odbacimo.

 

Osobina dobrog čovjeka je da čini velika i dobra djela, makar pri tome rizikovao sve.

 

Sudbina vodi onog ko je slijedi, a vuče onoga koji se opire.

 

Nekoliko poroka je dovoljno da zamrači mnogo vrlina.

 

Da bi medicina napravila zdravlje mora ispitati bolest, a da bi muzika mogla napraviti harmoniju mora istražiti njenu suprotnost.

 

Pronaći grešku je lako; napraviti nešto bolje je već teže.

 

Sama srž i korijen iskrenosti i vrlina leži u dobroj edukaciji.

 

Hrabrost se ne sastoji u izlaganju riziku bez straha, nego u odlučnosti kada je u pitanju pravedan cilj.

 

Šutnja u pravo vrijeme je mudrost i bolja je od bilo kakvog govora.

 

Nečinjenje dobra nije ništa bolje od činjenja zla.

 

Oni koji ciljaju na velika djela moraju podnijeti i velike patnje.

 

Svi ljudi, kada su budni, se nalaze u zajedničkom svijetu, ali kada zaspe, svaki je u vlastitom svijetu.

 

Zaista je poželjna stvar imati lijepo porijeklo, ali slava pripada našim precima.

 

Plutarh

[JESSY]

„Nikad ne nameći drugome ono što sebi ne želiš.“

 

„Pravo znanje je umeti primetiti razmere neznanja nekog drugog.“

 

„Čujem i zaboravljam. Vidim i sećam se. Činim i razumem.“

 

„Sve poseduje lepotu, ali je ne vide svi.“

 

„Superioran čovek je svestan ispravnosti, inferioran je svestan prednosti.“

 

„Kuda god išli, idite srcem.“

 

„Najveća slava nije u tome da nikad ne padnemo, već da ustanemo svaki put kad padnemo.“

 

„Onaj koji uči a ne misli je izgubljen. Onaj koji misli a ne uči je u velikoj opasnosti.“

 

„Onaj koji želi da usavrši rad mora prvo naoštriti sredstva.“

 

„Ako pogledamo u svoje srce i zaključimo da je sve u redu, zbog čega bismo brinuli? Čega bismo se plašili?“

 

 

Konfucije

[JESSY]

Credo Eriha Froma

Verujem da jedinstvenost čoveka, nasuprot ostalom živom svetu, potiče iz činjenice da je čovek svesni život po sebi. Čovek je svestan sebe, svoje budućnosti, koja je smrt, svoje sićušnosti, svoje nemoći; svestan je drugih kao drugih; čovek je deo prirode, predmet je njenih zakona čak i kada ih nadilazi svojom mišlju.

Verujem da je čovek proizvod prirodne evolucije koja je rođena iz suprotnosti zatočeništva u prirodi i izdvojenosti iz nje, i iz potrebe da sa prirodom pronađe sklad i jedinstvo.

Verujem da je čovekova priroda protivrečnost ukorenjena u uslovima ljudskog bivstvovanja koje zahteva traganje za rešenjima, što sa svoje strane stvara nove protivrečnosti i potrebu za odgovorima.

Verujem da svaki odgovor na te protivrečnosti može da zaista zadovolji uslov da pomaže čoveku da prevaziđe osećanje izdvojenosti i da postigne osećanje saglasnosti, jedinstva i pripadanja. Verujem da u svakom odgovoru na te protivrečnosti čovek ima mogućnost da bira između stvaralaštva i rušilačkog nasilja; između stvarnosti i opsena, između nepristrasnosti i netrpeljivosti, između bratstva-nezavisnosti i gospodarenja-potčinjavanja.

Verujem da se „životu“ može pripisati značenje neprekidnog rađanja i razvoja.

Verujem da se „smrti“ može pripisati značenje onemogućenog razvoja, neprekidnog ponavljanja. Verujem da čovek regresivnim odgovorom pokušava da nađe jedinstvo, oslobađajući se neizdržive usamljenosti i nesigurnosti, izopačujući ono što ga čini humanim i što mu zadaje bol. Regresivni odgovor se javlja u tri vida, odvojena ili spojena: nekrofiliji, narcizmu i incestuoznoj simbiozi.

Pod nekrofilijom podrazumevam ljubav prema nasilju i uništavanju; želju da se ubija; obožavanje sile; sklonost smrti, samoubistvu, sadizmu; želju da se organsko pretvori u neorgansko sredstvima „reda“. Nekrofil, lišen sposobnosti da stvara, u svojoj nemoći uništavanje smatra lakim jer služi samo jednoj sposobnosti: sili.

Pod nacizmom podrazumevam odsustvo autentičnog interesovanja za spoljni svet, koje zamenjuje snažna privrženost sebi, svojoj grupi, klanu, religiji, naciji, rasi itd. – uz posledična ozbiljna iskrivljenja racionalnog suđenja. Uopšte, potreba za narcističkim zadovoljenjem proističe iz neophodnosti da se nadoknadi materijalno i kulturno siromaštvo.

Pod incestuoznom simbiozom podrazumevam sklonost da se ostane vezan uz majku i njene zamene – krvi, porodici, plemenu – kako bi se uteklo od nepodnošljive težine odgovornosti, slobode, svesti i našli zaštita i ljubav u stanju sigrune zavisnosti, za koje pojedinac plaća zaustavljanjem svog ljudskog razvoja.

Verujem da čovek koji bira napredak može da pronađe novo jedinstvo kroz pun razvoj svih ljudskih mogućnosti, koje se iskazuju kroz tri orijentacije. Te orijentacije mogu biti predstavljene izdvojeno ili zajedno: biofilija, ljubav prema čovečanstvu i prirodi, nezavisnost i sloboda.

Verujem da je ljubav glavni ključ koji otvara vrata ljudskog razvoja. Ljubav i jedinstvo sa nekim ili nečim izvan sebe, jedinstvo koje dozvoljava čoveku da sebe dovede u odnos sa drugima, da se oseti jedan među drugima, a da ne ograniči lični integritet i nezavisnost. Ljubav je produktivna orijentacija za koju je najvažnije da su istovremeno prisutni: staranje, odgovornost, uvažavanje i poznavanje onoga sa čime se čovek povezuje.

Verujem da je iskustvo ljubavi najčovečniji i najčovekotvorniji čin koji je čoveku dat na uživanje i da, kao i razum, nema smisla ako je shvaćena na delimičan način.

Verujem u nužnost „slobode od“ unutrašnjih i/ili spoljašnjih prinuda, kao preduslov „slobode za“ stvaranje, građenje, saznavanje itd. kako bi nastala slobodna, aktivna, odgovorna ličnost.

Verujem da je sloboda sposobnost da se sledi glas razuma i znanja, nasuprot glasu iracionalnih strasti; da je to emancipacija koja čoveka čini slobodnim i stavlja ga u položaj da koristi vlastite racionalne moći i da objektivno shvati svet i svoje mesto u njemu.

Verujem da je „borba za slobodu“ nekada značila jedino borbu protiv nametnutog autoriteta, koji nadilazi volju pojedinca. Danas bi „borba za slobodu“ trebala da znači lično i kolektivno samooslobađanje „autoriteta“ kome smo se dobrovoljno podvrgli; samooslobađanje od unutrašnjih sila koje čine neophodnim to podvrgavanje jer nismo u stanju da podnesemo slobodu. Verujem da sloboda nije stalno svojstvo koje „imamo“ ili „nemamo“; možda je njena jedna stvarnost: čin samooslobađanja kroz proces izbora. Svaki životni korak koji uvećava čovekovu zrelost, uvećava u njegovu sposobnost da izabere oslobađajuću alternativu.

Verujem da „sloboda izbora“ nije uvek istovetna za sve ljude u svakom trenutku. Čovek sa isključivo nekrofilnom orijentacijom, ili narcističkom, ili simbiotički-incestuoznom, ima samo regresivan izbor. Slobodan čovek, oslobođen iracionalnih veza, ne može da ima regresivan izbor. Verujem da problem slobode izbora postoji samo za čoveka sa suprotstavljenim orijentacijama i da je ta sloboda snažno uslovljena nesvesnim željama i umirujućim racionalizacijama.

Verujem da niko ne može da „izbavi“ svog bližnjeg birajući umesto njega. Da bi mu pomogao, može da naznači moguće alternative, iskreno i sa ljubavlju, bez sentimentalnosti i iluzija. Poznavanje oslobađajućih alternativa i svest o njihovom postojanju može u pojedincu da probudi njegovu skrivenu energiju i uputi ga da izabere poštovanje prema „životu“, ne prema „smrti“.

Verujem da se jednakost oseća onda kada se pojedinac, u potpunosti otkrivši sebe, prepoznaje kao jednak drugima i poistovećuje sa njima. Svako nosi ljudskost u sebi, „ljudska sudbina“ je jedinstvena i jednaka za sve ljude, bez obzira na neizbežne razlike u inteligenciji, talentu, visini, boji itd.

Verujem da jednakost među ljudima mora biti zapamćena naročito da bi se sprečilo da jedan čovek postane oruđe drugog.

Verujem da je bratstvo ljubav usmerena prema bližnjem. Ostaće, međutim, reč bez smisla, sve dok „incestuozne“ veze, koje čoveka onemogućavaju da objektivno sudi svog „brata“ ne budu iskorenjene.

Verujem da pojedinac, koji nije na putu da nadiđe svoje društvo i uvidi na koji način ono unapređuje ili ometa razvoj ljudskog potencijala, ne može da dođe u bliski dodir sa svojom ljudskošću. Ako mu tabui, ograničenja, iskrivljene vrednosti izgledaju „prirodni“, to je jasna naznaka da mu nedostaje stvarno poznavanje ljudske prirode.

Verujem da je društvo, koje istovremeno podstiče i sputava, uvek bilo u sukobu sa ljudskošću. Jedino kada se ciljevi društva poistovete sa ciljevima ljudskosti, društvo će prestati da parališe čoveka i ohrabruje gospodarenje.

Verujem da čovek može i mora da se nada zdravom društvu koje unapređuje čovekovu sposobnost da voli svog bližnjeg, da radi i stvara, da razvija svoj razum i objektivnost samoosećanja, zasnovanog na iskustvu vlastite produktivne energije.

Verujem da čovek može i mora da se nada kolektivnom povraćaju duševnog zdravlja, koje obeležava sposobnost da se voli i stvara, oslobađanjem čoveka od incestuoznih veza sa klanom i tlom, osećanjem identiteta zasnovanog na iskustvu koje pojedinac ima o sebi kao subjektu i činiocu svojih moći; sposobnošću da se oseti realnost u sebi i izvan sebe i uticajem na razvoj objektivnosti i razuma.

Verujem da će, kako naš svet postaje lud i dehumanizovan, sve veći broj pojedinaca osećati nužnost da se poveže i radi sa ljudima koji dele njihove brige.

Verujem da bi ti ljudi dobrih namera trebali ne samo da prispeju do humanog tumačenja sveta, već i da bi morali da ukažu put moguće promene i rade na njoj. Tumačenje bez želje za promenom je beskorisno, promena bez prethodnog tumačenja je slepa.

Verujem u moguće ostvarenje sveta u kome bi čovek mogao biti mnogo čak iako ima malo; sveta u kome prevladavajuća motivacija egzistencije nije potrošnja, sveta u kome je „čovek“ cilj, prvi i poslednji, svet u kome bi čovek mogao da pronađe svrhu svog života kao i snagu da živi slobodno i bez iluzija.

[Grizzly Adams]

Verujem ...

 

 

Феноменално... Хвала Џо!

[JESSY]

Хвала Џо!

:bendoff: