Наш нобеловац - Иво Андрић

[JESSY]

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu **** ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces."

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Knez sa tuznim ocima

[JESSY]

Prokletstvo i pokor ovog svijeta su ljudi kratke pameti i tvrda srca. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka, to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. Istina je da nesreće, često i mnogo veće, mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca, ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i rijetko, dok glupi i neosjećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. Oni uporno i dosljedno svlače sve na niži plan. To obaranje stepena vrijednosti svega oko sebe, to je njihova svagdašnja hrana. I opšta muka i nesreća. -

[JESSY]

Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga. Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

Ivo Andric

[Maslacak_]

"Trajna dela na zemlji ostvaruju se božijom voljom, a čovek je samo njeno slepo i pokorno oruđe. Delo koje se rađa iz želje, čovekove želje, ili ne doživi ostvarenje ili nije trajno; u svakom slučaju nije dobro... A zaista veliki ljudi, kao i velike građevine, niču i nicaće tamo gde im je božijim promislom određeno mesto, nezavisno od praznih, prolaznih želja i ljudske sujete."

 

Na Drini ćuprija

[JESSY]

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
mogu, noćas, da dignu iz moje dubine sve što je
bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

[pahulja]

"Kad jedno odredjeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu jer bolje neće biti,
još manje pomišljajte da bežite natrag jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasili - idite napred! Terajte do
vrhunca! Do apsurda! Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek!"

 

Znakovi pored puta - Ivo Andrić

[JESSY]

[JESSY]

“Sve su Drine ovog sveta krive; nikada se one neće moći potpuno ispraviti, ali i nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.”
“ Zbunjen i poražen gledam kako se sva lepota sveta, po nekoj čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi, pretvara u žalost za tobom...”
“Ljubavnicima je vreme uvek kratko i nijedna staza nije dovoljno dugačka. "
“ Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha.”
“ Kada nisam očajan, ja ne valjam ništa. ”
“ Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži. ”
“Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe. ”
“ Doći će vremena kada će pametni šutjeti, budale govoriti, a fukare se obogatiti.”
“ Priroda je sirova, ljudi nemogućni. ”
“ Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.”
“ Tada je osetio kako čovek može da se lomi i podvaja u sebi, kako može da pada i da se diže u svojim očima, ukratko: kako prolazi mogu da budu zanosi, kako su neodređeni i izukrštani dok traju, kako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad prođu. ”
“ Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt.”
“Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju. ”

[JESSY]

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Sta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prsto u parčad.

[JESSY]

Žeđ

Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

[Дуња]

 

http://www.medias.rs/velike-ljubavi-velikih-ljudi-i-ivo-andric-covek-koji-je-30-godina-voleo-i-cekao-jednu-zenu

[Снежана]

https://scontent-fra.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/11056089_914008705317042_1933674238356706874_n.jpg?oh=783fe895b9edb69ac3718318179a4044&oe=557CF580

[Crveni Baron]

Andrić je ovdje i poslije 40 godina

 

 

 

 

 

Jedini naš nobelovac Ivo Andrić preminuo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 13. marta, prije 40 godina. 

 

"Rekao je to već Andrić. Čovjek umire dva puta, prvi put kada fizički nestane, a drugi put kada nestane njegova zadužbina.

Andrićeva zadužbina nije nestala, ona svakim danom sve više jača, privlači nove čitaoce, a stare upućuje na cjelokupno njegovo djelo", kazao je za "Nezavisne novine" književnik Ranko Risojević.

 

Ako smo u mladosti izdvajali Andrićeve priče ili romane, dodaje Risojević, sada nam se čini da je svaki njegov redak jednako dragocjen kao i ta velika djela.

 

"Svaka rečenica koju je rekao Ljubi Jandriću danas odzvanja jače i snažnije nego u vrijeme objavljivanja Jandrićeve knjige. On je primjer umjetnika koji je ispunio sva tri zahtjeva koja je sam naveo: autentičnost, kontinuitet i majstorstvo. Ne bez ponosa, koji je uvijek pomalo iracionalan, smatramo da je Ivo Andrić jedan od onih nobelovaca čije djelo ostaje u grupi onih nesumnjivih, pravedno nagrađenih", smatra Risojević.

 

Putokaz i putovođa, po riječima Risojevića, Andrić je mislilac čije se poruke ne smiju zloupotrebljavati na jeftinim zabavama, koristeći ih za raspirivanje međunacionalne mržnje, nego baš suprotno, kao upozorenje na ljudsku krhkost i težinu samog postojanja. Zato sigurno, tvrdi Risojević, Andrić ide u red onih čija su imena Gogolj, Tolstoj, Man, Hese...

 

Podsjećamo, sutra će iz Travnika, rodnog grada Ive Andrića, sve poštanske pošiljke putovati uz crtež lika Ive Andrića na markicama i ispisanu Andrićevu misao o smrtnosti, koju izgovara njegov književni lik, travnički kajmakam, u romanu "Travnička hronika".

 

http://www.nezavisne.com/umjetnost-zabava/knjizevnost/Andric-je-ovdje-i-poslije-40-godina-293752.html

 

 

http://www.ivoandric.org.rs

[Дејан]

Pisao je iskrene pesme, pripovetke i romane koji su svevremenski i neprolazni, kako zbog tema o kojima govore, tako zbog veštog i izuzetnog načina na koji su napisane. Ispunio je najveći čovekov san: da zauvek živi kroz svoja dela.

Na današnji dan pre 40 godina umro je jedan od najvećih pisaca Bosne i Hercegovine i prostora bivše Jugoslavije Ivo Andrić.

Pisao je iskrene pesme, pripovetke i romane koji su svevremenski i neprolazni, kako zbog tema o kojima govore, tako zbog veštog i izuzetnog načina na koji su napisane. Ispunio je najveći čovekov san: da zauvek živi kroz svoja dela.

Donosimo vam najbolje Andrićeve citate:

“Ako, sa krajnjim naporom, čoveku koji stari pođe za rukom da se održi uredan i čist, to je sterilizovana čistića apoteke a ne čistoća cveta.”

“Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna.”

“Celog veka se lečimo od nesretnog detinjstva.”

“Čim jedna vlada oseti potrebu da svojim građanima obećava putem plakata mir i blagostanje, treba biti na oprezu i očekivati obrnuto od toga.”

“Čoveka ćete najbolje upoznati ako ga posmatrate kako se ponaša kad se nešto deli besplatno.”

“Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije.”

“Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje!”

“Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i deca vole da pričaju.”

“Dugi su i zamršeni računi i obračuni između onih koji imaju i ne daju i onih koji nemaju ništa do svojih potreba.”

“I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.”

“Ima izvesnih mislilaca čija filozofija nije ništa drugo, do neki duševni komoditet, neko rimovanje misli.”

“Ima ljudi čiji je život tako dobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabe.”

“Ima u nekim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i izmisle.”

“Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne zloupotrebiti je bar ponekad, teško je, gotovo nemoguće.”

“Ja sam, Envere, u mojoj literaturi došao do avlinskih vrata, a ti si ušao u kuću.” (o Enveru Čolakoviću)

“Ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje.”

“Ko je duga veka, taj nadživi sve, pa i svoje zasluge.”

“Lepša duša dublje jeca.”

“Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.”

“Ljudi često celog veka vuku za sobom obzire, kao lance, a na kraju vide koliko su nedostojni i nepotpuni.”

“Ljudi koji sami ne rade i ne poduzimaju ništa u životu, lako gube strpljenje i padaju u greške kad sude o tuđem radu.”

“Ljudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni.”

“Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete.”

“Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi.”

“Mladost je sretno doba u kome čovek počinje da veruje u sebe, a još nije prestao da veruje drugima.”

“Mnogi postignu ono što su hteli, a izgube sebe.”

“Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.”

“Nisu svi ljudi tako rđavi i kao što to rđav čovek misli.”

“Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno proživljena nesreća.”

“Ništa ne može tako da nas prevari kao naše rođeno osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva tokom stvari.”

“Ništa nije teže ni strašnije nego gledati svet oko sebe očima bivše lepotice.”

“Od svog porekla i detinjstva ne može se lako pobeći.”

“Oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi.”

“Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je, čini mi se, manja.”

“Rana koja se krije, sporo i teško zarasta.”

“Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.”

“Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.”

“Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.”

“U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne ume da mrzi.”

“Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.”

“Zvezdanog neba i ljudskog srca nikad se čovek neće moći nagledati.”

“Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.”

“Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.”

“Životna snaga jednog čoveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.”

(focus.ba)

[Дуња]

"Jedna sekunda mira, kada se sve sto se u meni ukrstava, sukobljava i lomi zaustavilo i stisalo u svetli trenutak ravnoteze. Iznutra me obasja, na mahove srecna svest o nepostojanju. Obasja, i umine."