Наш нобеловац - Иво Андрић

[JESSY]

Imao sam prilike da vidim nekoliko zena i nekoliko porodicnih

sreca koje one daju, i da osetim, kao zadah pakla, neobjasnjivu

slepu zlocu zene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe.

Mozda je polovina odvratnih i stetnih stvari koje truju zivot

coveku i unakazuju lice sveta skovana u bracnoj postelji ili oko nje.

Kao dva nejednaka kamena osecam u utrobi strah od minulog dana

i neizvesnost sutrasnjeg.

Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanadjanske ladje:

I'm alone (Ja sam sam). Ali ja sam i bez devize.

NIje muski, nije lepo plakati, a stidno je plakati pored

puta, na ocigled sveta.

Jedanput ucinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati.

Pokusaji da se ona ispravi ili otkloni, samo radjaju nove nepravde

Nepravda se kao sve na svetu mnozi i siri, ali ne gine i ne nestaje

kao sve ostalo sto se radja. I da nema oprastanja i zaborava,

nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao.

[JESSY]

Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od poslednjih ulica. Isao

sam brzo, sekuci ulice i menjajuci pravac, kao da zamecem trag,

dok nisam dosao na kraj varosi gde ulice gube oblik i ime. Kad je

ostala za mnom i poslednja kuca, seo sam na travu, na jednoj pustoj

ledini bez lepote, izmedju dva velika kamena, tako da sam kao

jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje.

Tu sam, odjednom, skriven i bezimen, osetio veliku slobodu,

slobodu uskog i neuglednog prostora, skupoceni mir zemlje koju

niko nece. Tu sam spokojno, dugo i slobodno mislio o sebi i

svojim godinama. I video sam jasno da sam se spasao od zivota

kao sto se drugi spasavaju od opasnosti i smrti, i da mi vise

ni zivot ni smrt ne mogu nista.

I sada - zivot me nosi svim svojim silama strelovito

napred, a smrt mi poravnjava puteve.

U prirodi je naseg coveka, narocito onog dinarskog tipa,

da ne ostaje ni kod jedne zamisli, ni kod jednog dela istrajno

i dosledno, i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku,

da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napusta

delo, vraca se do njegovog izvora, muti ga mislju i pogledom,

zatim silovito prelece ceo buduci, neostvareni i tek zamiljeni

tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraca na tacku na

kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja.

Tako se stvari razvijaju vise uz njegovo ucesce nego pod

njegovim uticajem; jer on nije u njima, nego iznad i pored

njih. Zato on u vecini slucajeva i ne stvara dela i ne

upravlja dogadjajima, nego reaguje na njih, polazuci mnogo

vise na to da bude zacetnik, sudija, borac i gledalac, nego

stvaralac, radnik i cuvar. U njega je vidna sklonost da ne ceka

razvitak stvari i ne ucestvuje u njemu radom i strpljenjem.

[JESSY]

Kad posmatrate naseg coveka pri radu i razgovoru, vi mo-

zete nesumljivo utvrditi da u njega vrlo cesto ima jedan suvisak

maste i doza lenjosti, veca nego kod vecine drugih naroda. -Da

li je masta uzrok lenjosti ili obrnuto, ili jedna i druga po-

ticu iz nekog zajednickog nevidljivog izvora iz kojeg poticu

toliki drugi nedostaci i besporedci naseg zivota, to nije lako

utvrditi. A trebalo bi ispitati.

Beograd je pun takvih nakratko nasadjenih ljudi. To je

stil zivota. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi

ne bi bili, jer se tako bolje pliva i lakse odrzava ili, prosto,

jer i drugi tako rade .Ne moze se kazati da u njihovom drzanju

i ponasanju nema neceg slobodnog, neke snage i tesko odredljive

velicine.

Za ljude kao sto je on ne bi bilo tesko stvoriti raj na

zemlji. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre

dorucka traje nepomucen dvadeset i cetiri sata, i on bi bio i

miran i srecan.

[JESSY]

Takav je "nas covek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.

Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga

ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim

sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi

za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i

svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe

do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost

na reci i delu.

Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji

i koji nisu pravi "nasi ljudi".

Kod naseg coveka, kad zaima ili kad misli da je cvrsto

zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvaljak, prosiri

se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog

zapovednickog stezanja vilica i neprestanog isprsavanja, kao i

usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlascu.

U takvom coveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o

svojoj vaznosti i velicini, uporedo sa sumnjom i bojazni da

ljudi tu njegovu velicinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno.

To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno

na svakom koraku.

[JESSY]

Mozda su, u sebi, najstrasljiviji oni ljudi koji izgledaju

nasmejani i vedri, pricala i saldzije. Na sve sto iskrsne pred

njihovim duhom i njihovim ocima, oni odgovaraju odmah prvom

salom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu

samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi izmedju sebe i stvari

stavili kakav-takav zastitni zid, samo da se ne bi morali

suociti sa nekom novom stvarnoscu, misliti o njoj i doneti

neki zakljucak za sebe, pa mozda cak i za druge.

To postane s vremenom navika i potpuno izopaceni ne samo

drzanje nego i nacin misljenja i ceo zivot covekov. Takav

covek u stvari i ne misli i ne zivi, nego sve odlaze za

drugi put i sa svakim danom sve je vise duzan svemu oko

sebe.

Desava se da takvi ljudi postanu cuveni zbog svoje

duhovitosti i svojih uspelih sala. Ali za onog ko zna sta

se iza toga krije, sve to nije ni saljivo ni utesno. Ta

tuzna slava suvise je skupo placena jer sve sale ovog sveta

ne vrede jednog parceta stvarnog zivota.

Cuvajte se prvih vecernjih casova kad se smenjuju dan

i noc, sjaj sunca i blesak naseg ljudskog osvetljenja. To su

trenuci kad se cine pogresni koraci, kad nicu izdajnicki osmesi

i padaju pogubne reci. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice,

trazite spasenje u snu i cutanju, i cekajte da ponovo svane

dan.

[JESSY]

U nas ima mali broj ljudi koji resenje svojih glavnih

zivotnih pitanja ocekuju odnekud spolja, od drugih ljudi ili od

nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje

bi same mogle resavati ta pitanja, ili doprinositi njihovom

resavanju.

Ponekad mi se cini da nas ima takvih srazmerno vise

nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji, i da su takvi i oni

koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgle-

daju da jesu.

[Golub]

На данашњи дан:

У Андрићграду, у Вишеграду, отворен Андрићев институт...

 

...  а јутрос је служена и прва света архијерејска литургија у новоизграђеном храму вишеградских Дечана, у Цркви светог великомученика кнеза Лазара:

 

 

''Владика захумско-херцеговачки Григорије служио је данас прву Свету архијерејску литургију у новоизграђеном храму посвећеном цару Лазару и косовским мученицима у Андрићграду.

Владика Григорије је у бесједи истакао да ће овај храм бити саборна црква овог дивног града и свједочанство да овдје има Лазаревих Срба и хришћана. Он је храм, који је изграђен за само два мјесеца, назвао вишеградским Дечанима.

Владика Григорије нагласио је да је Видовдан празник за оне који виде и препознају Христа и Лазареве ратнике, који су се увијек борили за парче слободе, неба и земље.

Слобода је икона Божија у човјеку, то је највећа светиња и без ње је немогућ живот и самим тим и љубав -нагласио је владика Григорије. Према његовим ријечима, слобода је за Србе или видовданска или је нема, а до ње се долази само Лазаревим косовским путем.

У храму је за вријеме Свете архијерејске литургије изложена и Порт Артурска икона Богородице, коју су у Вишеград из Русије донијели чланови породица погинулих руских добровољаца.

Храм у Андрићграду висок је са куполом и крстом 26 метара и доминира над другим објектима у граду од камена. Смјештен је на новоизграђеном Тргу Његоша на ушћу Рзава у ријеку Дрину.

Прослављени режисер Емир Кустурица поздравио је посјету Aндрићграду више од 1.600 студената Универзитета у Источном Сарајеву и поручио да ће овај град, отварањем Aндрићевог института и Универзитета лијепих умјетности, постати и образовни, научни и универзитетски центар Републике Српске.

Капије Aндрићграда, врата Aндрићевог института, који ћемо отворити на Видовдан, као и врата будућег Универзитета лијепих умјетности за њих, као и за све чланове академске заједнице у Српској, увијек ће бити отворена - рекао је Кустурица за сајт Универзитета у Источном Сарајеву.

Творац Aндрићграда нагласио је да је његово животно дјело, ренесансни камени град на Дрини, и замишљен да на једном мјесту окупи и споји историју и будућност.

Низом манифестација јуче и данас свечано се обиљежавају двије године градње Aндрићграда.

На новоотвореном Тргу Његоша у Андрићграду синоћ је одржан концерт београдске групе Ван Гог, коме је присуствовало око 3.000 људи. На Тргу, испред храма посвећеног великомученику цару Лазару, било је и 1.600 студента из Источног Сарајева, али и омладине и становника сусједних општина - Рудог, Новог Горажда, Рогатице и Фоче. У просторијама биоскопа "Доли Бел" синоћ су промовисана издања Aкадемије наука и умјетности РС''.

 

 

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1350676/%D0%9E%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD+%D0%90%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2+%D0%B8%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%82.html

[виноградар]

Грешка при избору професије се свуда плаћа, али нигде тако скупо и тешко као у дипломатској служби. У другим позивима неко ко је залутао може да остане непримећен у мноштву, да пева у хору, у којем певање нити улепшава нити га квари, тако да његов глас и слух нико не може да провери. У дипломатији је човек натеран да пре или касније самостално наступи и покаже какав је и шта уме. Ко не положи тај испит, постаје комична и трагична фигура у једном послу, који није кројен за њега и кога не може да се ослободи, олупина која дуго плута на води. То трује живот, поткопава душу, ствара несрећу посебне врсте. Кроз тај необично тежак посао, који и под најбољим околностима исцрпљује и деформише, људи се кваре и постају мизантропи и потенцијалне самоубице – ове горке и тешке речи записао је у својим забелешкама нико други до нобеловац Иво Андрић, дипломата који је две деценије живео у свету дипломатије, прошавши пут од писара до опуномоћеног посланика.

 

 

Иво Андрић после предаје акредитива Хитлеру

 

 

Сада је поново стигао на место своје последње службе – у Берлин, где је као изасланик Краљевине Југославије боравио и радио од 1939. до 1941. године. Овога пута кроз изложбу “Иво Андрић-дипломата и (или) књижевник”, која је постављена на Хумболтовом универзитету и трајаће две недеље.

Др Кристијан Фос из Института за славистику на отварању је рекао да је Андрићева Нобелова награда за књижевност значила “тријумф југословенске културе широм света” и да је, нарочито после сукоба Тита и Стаљина, његово дело метафорички стајало као мост између Запада и Истока и за ослобађање од блоковских подела”.

 

 

 

Сусрет с Хитлером

- Запазио сам да је Хитлер био можда нешто мало нижи од мене и да је у филмским журналима деловао импресивније него када сам се пред њим нашао. Да сте ме тада запитали какве има очи – не бих могао да вам са сигурношћу кажем: откривао сам у њима неку чудну радозналост, хладан сјај човека који више верује, ако бих могао да кажем, у своје идеје и предрасуде, него у самог себе. Ипак, Хитлера из тог сусрета не памтим толико по његовом помало амемичном лицу колико по његовом стиску руке: била је хладна и мало влажна. Тек касније, читајући биографије и студије о њему, сазнао сам – можда је већ у то време био болестан – сећао се Андрић свог сусрета са Хитлером.

 

 

Опрез и мржња

Амбасадор Србије др Иво Висковић је покушао да одговори на питање ко је био Андрић, пошто га данас три државе и литературе својатају као свог писца.

- Имам обичај да кажем да Андрић припада у првом реду човечанству, затим бившој држави Југославији и на крају самом себи – рекао је Висковић, додајући да је Андрић разумео шта се дешава на Балкану и због тога није био у стању да буде оптимиста.

- Андрић је почео као песник, а онда је постао дипломата и остварио је завидну дипломатску каријеру од почетника па до звања посланика није имао звање амбасадора само зато што са Немачком нисмо имали односе на нивоу амбасада, него посланстава. Истина је да је био критичан према својој професији.

Рекао је да “у овој кући сијалица мрзи сијалицу”, јер ако један напредује, други губи шансу. Онда наравно настају трвења, мале љубоморе, којекакве игрице, у којима Андрић није хтео да учествује. Због тога никада није био превише срећан у том позиву. Радио га је савесно, његове дипломатске анализе у нашим архивама су сјајне, био је врло прецизан, али и превише опрезан и бојажљив. Никада није хтео до краја да изнесе мисао, него је увек остављао најнепријатнији део читаоцу да се сам досети – рекао је Висковић за “Вести”.

 

 

- Никада нисам видео Андрића да се смеје, чак ни на фотографији. Био је изузетно озбиљан човек, који је живот схватао крајње одговорно и сматрао да је другачије понашање у нашим околностима неодговорно. Посебно зато што се бавио Босном, која је увек имала тешку и трагичну судбину, па је сматрао да није пристојно бити шерет и весељак у ситуацији када је тај народ, како год окренеш, стално шибан од стране историје и великих сила.

 

 

Збогом професији

Аутора изложбе Татјану Корићанац, кустоса Музеја града Београда, интересовало је да сазна да ли је Андрић био пре свега дипломата или писац.

- Мислим да сви знамо одговор и да је њему дипломатија заиста послужила да научи језике, да види земље, да пропутује, јер су сва та искуства остављала на њему дубоке трагове и налазе се у његовим књигама “Знакови поред пута”, а целу “Травничку хронику” је засновао на документарној, архивској грађи, коју је нашао у Паризу – рекла је Корићанац.

Андрић се налазио у срцу хитлеровске Немачке пре потписивања Тројног пакта са Немачком.

- Недавно је објављена књига професора Глишовића о дипломатским годинама у Берлину и ту се види да је Андрић многе ствари о Немачкој и те како добро схватао, али се пазио да их не напише сувише отворено да не би иритирао своје домаћине у Немачкој, а такође и да у Београду. Андрић је сматрао, то је моја оцена, да је задатак дипломатије да олакшава, а не отежава односе међу држава, и тако се и понашао. Нажалост, судбина коју је на крају дочекао да буде протеран у некој врсти сточног вагона је тужна и то је била кап која је прелила чашу. Након тога више није желео да иде у дипломатију и прешао је да се потпуно бави књижевношћу, на срећу и њега и свих нас – каже Висковић.

 

Позиви са свих страна

Идеја Министарства културе и града Београда, који су и финансирали цео пројекат, била је да изложба гостује у местима у којима је Андрић службовао.
- Међутим, прича је временом прерасла пробитну идеју, јер смо имали позива са пуно страна, као што су били сајмови књига у Лајпцигу, Франкфурту, Солуну, а били смо и у Атини, где Андрић није службовао, али је то била изванредна прилика за славистичке катедре, за наше људе који тамо живе, као и за књижевне и културне кругове у градовима и земљама које знају за нашег нобеловца.
Поклон амбасадама

Од 2010. године, када је премијерно представљена у италијанској Горици, изложба је до сада пропутовала Сарајево, Травник, Будимпешту, Темишвар, Букурешт, Атину, Солун, Лајпциг, Франкфурт, Женеву, Париз, Вићенцу, а у септембру су на реду Рим и Ватикан.
- Како су изложбе рађене на језицима ових земаља, оне ће остати у власништву амбасада и по потреби ће се организовати њихова даља гостовања – најавила је ауторка Корићанац.
Ћутање као злато

- У његовим делима се може осетити то да је увидео како је некада већа мудрост нешто прећутати него гласно изрећи. Такође је сматрао да се не треба превише експонирати, да треба радити свој посао тихо, мирно, скромно, и да човек, за разлику од данашњег понашања, не треба да се буса у прса пред свима, него је довољно да његово дело говори за њега и покаже његову вредност. У том смислу је био велики, јер је био самосвестан, односно знао је добро колико вреди. Он је ћутао и радио, а иза њега је остајало дело које је сваким даном бивало све веће и због којег је на крају добио највеће могуће признање које је икада неко од наших писаца добио – каже Висковић.

 

 

Vesti-online.com

 

p.s. Ако сам тему отворио на погрешном мјесту на форуму замолио бих модераторе да је пребаце тамо гдје мисле да јој је мјесто.

 

[Juanito]

Odlomak iz knjige "Na Drini ćuprija"

 

Velike i česte poplave, koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu mogle ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i u jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine bar po jednom ili dva puta nabuja Drina i zamuti se i sa velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove sa njiva, izvaljene panjeve i mrki talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma. U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tome. Ali u nepravilnim razmacima od dvadesetak do tridesetak godina nailaze velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od koga se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. (»Na pet-šest godina prije velikog povodnja«, »Uz veliki povodanj«.)

 

Posle tih velikih poplava malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe, koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svoga veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio »veliki povodanj«. Oni do kraja života izazivaju u međusobnim razgovorima strahotu jesenje noći kad su po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svaki iz svoga dućana, i iznosili je gore na Mejdan u tuđe kuće i magaze. Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s brega dole na tu kasabu, koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv, i posmatrali mutnu, zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama, i po tim krovovima sa kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.

 

O slavama i božićima ili u ramazanskim noćima, sedi, otežali i brižni domaćini živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na »povodanj«. Na odstojanju od petnaestak ili dvadeset godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, »povodanj« je dolazio kao nešto i strašno i veliko, i drago i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi toga naraštaja, jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju. Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mlađima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju samo jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.

 

Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su sa naročitom nasladom po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili kroz čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svaki bi se zakleo da su upravo takvi bili, jer su svi u tom nesvesnom ulepšavanju učestvovali.

 

Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji »veliki povodanj« o kome su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova.

 

Jedna od najvećih poplava uopšte, koja se desila u poslednjoj godini XVIII veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.

 

U tom naraštaju, kako su starci docnije pričali, nije bilo gotovo nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu, znajući »da je voda dušmanin«. Ispraznili su magaze najbliže reci, obilazili su noću, sa fenjerom, po obali i osluškivali huk vode, jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih

običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most i varoš i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno. Idućeg dana videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san, jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći. Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom.

 

U Suljage Osmanagića, jednog od najbogatijih varoških Turaka, bio je tada čistokrvan arapski konj alat velike vrednosti i lepote. Čim je suzbijena Drina počela da raste, na dva sata pre nego što će se razliti po sokacima, stala je njiska toga alata i nije umuknuo dok nije probudio momke i domaćina i dok ga nisu izveli iz štale koja je bila pored same reke. Tako je probuđen veći deo varoši. Pod hladnom kišom i besnim vetrom mrkle oktobarske noći nastalo je bežanje i spasavanje onoga što se dalo spasti. Samo napola odeven svet gazio je vodu do kolena, noseći na leđima probuđenu i rasplakanu decu. Stoka je blejala uplašeno. Svakog časa se čulo kako sa muklim praskom udaraju o stubove kamenitog mosta klade i panjevi koje Drina donosi iz poplavljenih šuma.

 

Gore na Mejdanu, dokle voda nikad i ni u kom slučaju nije mogla dopreti, svi su prozori osvetljeni i slabi fenjeri neprestano poigravaju i promiču kroz tamu. Sve su kuće otvorene i primaju postradali svet, pokisao i unezveren, sa decom ili najprečim stvarima na rukama. I po pojatama gore vatre kraj kojih se suši narod koji nije mogao da stane u kuće.

 

Prvi ljudi iz čaršije, pošto su smestili čeljad po kućama, tursku po turskim, hrišćansku i jevrejsku po hrišćanskim, sede, okupljeni u velikoj prizemnoj sobi u Hadži-Ristanovoj kući. Tu su muktari i kmetovi svih mahala, premoreni i pokisli dok su izbudili i posklanjali sve svoje sugrađane. Izmešani Turci, hrišćani i Jevreji. Snaga stihije i teret zajedničke nesreće približili su ove ljude i premostili bar za večeras onaj jaz koji deli i jednu veru od druge i, naročito, raju od Turaka. Suljaga Osmanagić, gazda Petar Bogdanović, Mordo Papo, pop Mihailo, krupni, ćutljivi a duhoviti paroh, gojazni i ozbiljni Mula Ismet, višegradski hodža, i Elias Levi, zvani Hadži Liačo, jevrejski hambaša, poznat i nadaleko izvan kasabe zbog svog zdravog suda i otvorene prirode. Tu je još desetina gazda; ima ih od sve tri vere, pomešanih. Svi su mokri, bledi, stegnutih vilica, ali naoko mirni; sede, puše i razgovaraju o onome što je urađeno na spasavanju i što bi još trebalo uraditi. Svaki čas ulaze mlađi ljudi sa kojih se cedi voda u mlazevima i

koji javljaju da je sve živo izvedeno na Mejdan i za grad i tu smešteno po kućama, turskim i hrišćanskim, a da voda dole jednako raste i osvaja sokak za sokakom.

 

Kako noć odmiče — a odmiče sporo i izgleda da je ogromna i da buja i raste neprestano kao voda u dolini — gazde i prvaci počinju da se zagrevaju uz kafu i rakiju. Stvara se topao i uzak krug, kao jedna nova egzistencija, sva od stvarnosti a sama nestvarna, koja nije ni ono što je bilo juče ni ono što će biti sutra; nešto kao prolazno ostrvo u poplavi vremena. Razgovor raste i jača i kao po neizrečenom dogovoru menja pravac. Izbegavaju da govore čak i o ranijim poplavama, poznatim samo po pričanjima, pričaju o drugim stvarima koje nemaju nikakve veze sa vodom i sa nesrećom koja se u ovom trenutku dešava.

 

Očajni ljudi čine očajne napore da bi izgledali mirni i ravnodušni, gotovo lakomisleni. Po nekom prećutnom, sujevernom sporazumu i po nepisanim ali osveštanim pravilima gazdinske pristojnosti i čaršijskog reda, koji vladaju od starine, svaki je smatrao za dužnost da učini napor i u tom trenutku bar prividno prikrije svoje brige i bojazni, i da pred licem nesreće, protiv koje se ne može ništa, govori šaljivim tonom o dalekim stvarima.

 

Ali upravo kad su ljudi počeli da se smiruju u tom razgovoru, da nalaze trenutak zaborava i u njemu odmor i snagu koja će im sutra biti tako potrebna, dođoše neki i dovedoše Kostu Baranca. Taj još mladi gazda bio je potpuno mokar, kaljav do kolena i raspasan. Zbunjen od svetlosti i tolikog sveta, on je kao u snu gledao niza se i celim dlanom otirao vodu sa lica. Napraviše mu mesta i ponudiše ga rakijom koju nije uspevao da prinese usnama. Drhtao je celim telom. Prođe šapat da je hteo da skoči u mračnu maticu koja je sada tekla peščanom jalijom, upravo nad onim mestom gde su bili njegovi ambari i kačare.

 

To je bio mlad čovek, došljak, koji je pre dvadesetak godina doveden kao šegrt u kasabu i tu se docnije priženio u jednu dobru kuću i brzo zagazdio. Seljački sin, koji se za nekoliko poslednjih godina smelim i bezobzirnim potezima naglo obogatio i odjednom pretekao mnoge gazdinske kuće, on nije bio navikao da gubi ni umeo da podnese nesreću. I te jeseni on je bio zakupio velike količine šljiva i oraha, daleko iznad svoje stvarne moći, i računajući da će zimus on određivati cenu i suhoj šljivi i orahu i tako se razdužiti i steći, kao što mu je to prošle godine uspelo. Sad je bio upropašćen.

Trebalo je opet da prođe izvesno vreme pa da se izbriše utisak koji je na sve ostavio pogled na ovog izgubljenog čoveka. Jer, svi su oni, ko

više ko manje, bili pogođeni ovom poplavom i samo se iz urođene pristojnosti bolje savlađivali nego ovaj skorojević.

 

Najstariji i najugledniji ljudi skrenuše opet razgovor na bezazlene stvari. Otpočeše duge priče iz starih vremena, koje nisu imale nikakve veze sa nesrećom koja ih je ovde saterala i sa svih strana okružavala.

 

Pila se vruća rakija. Iskrsavali su, u pričanjima, čudni likovi iz davnih vremena, sećanja na kasabalijske osobenjake i svakojake smešne i neobične zgode. Pop Mihailo i Hadži Liačo su prednjačili. A kad bi govor nehotice opet došao na ranije »povodnje«, pominjali su samo ono što je lako i šaljivo bilo ili bar tako izgledalo posle toliko godina, kao da vraćaju i prkose tako poplavi. Pričalo se o popu Jovanu, koji je nekad bio ovde paroh i za koga su njegovi parohijani govorili da je dobar čovek, ali da »nije sevepli ruke« i da mu se molitva slabo kod boga prima.

 

Za vrijeme letnjih suša koje često upropaste celu žetvu, pop Jovan je redovno uzalud izvodio litiju i čitao molitvu za kišu, jer je posle toga obično nailazila još veća suša i pripeka. A kad je posle tako sušnog leta jedne jeseni stala ovako da nadolazi Drina i da preti opšta poplava, iziđe pop Jovan na obalu, sakupi ljude i poče da čita molitvu da kiša stane i voda odstupi. Tada mu neki Jokić, pijanica i besposličar, računajući da bog šalje obično obrnuto od onoga što pop Jovan moli, vikne glasno:

 

— Nemoj tu, oče popo, nego onu ljetošnju, kišnu, pa ja da pomogne da ova voda presuši.

 

Puni i gojazni Ismet efendija priča opet o svojim prethodnicima i njihovoj borbi sa poplavom. Tako su za jedne davnašnje poplave izišla dvojica višegradskih hodža da uče dovu protiv te napasti. Jedan je hodža imao kuću u donjem delu kasabe, kome je pretila poplava, a drugi na bregu, gde poplava nije mogla da dopre. Najpre je učio molitve ovaj hodža sa brega, ali voda nije nikako odstupala. Tada vikne jedan beli Ciganin čija je kuća već počela da grezne u vodi:

 

— Ama, ljudi, dajte onoga hodžu iz čaršije, kome je kuća pod vodom kao i naše. Zar ne vidite da ovaj s brijega uči sa pola srca?

Hadži Liačo, rumen i nasmejan, sa bujnim kovrdžama bele kose koje proviruju ispod neobično plitkog fesa, smeje se na sve to i dovikuje popu i hodži:

 

— Nemojte mnogo pominjati molitve oko povodnja, jer mogu ovi naši da se sjete pa da nas svu trojicu isteraju da po ovom pljusku čitamo molitve i vraćamo vodu.

 

I tako su se ređale priče koje su, po sebi neznatne i drugima nerazumljive, samo za njih i njihov naraštaj mogle da imaju nekog značenja; sve neka bezazlena ali njima znana i prisna sećanja jednoličnog, lepog i teškog kasabalijskog života, njihovog života; i sve to davno i izmenjeno, u najužoj vezi sa njima a ipak daleko od ove noćne drame koja ih je sabila u ovaj fantastični krug.

 

Tako su ugledni ljudi očvrsli i od detinjstva navikli na nedaće svake vrste, savlađivali noć za »velikog povodnja« i nalazeći u sebi snage da se prividno šale, naočigled nesreće koja je nailazila, zavaravali bedu koju nisu mogli da izbegnu.

 

Ali u duši svi su oni bili teško zabrinuti i svaki je ispod te šale i toga smeha za nevolju, kao ispod maske, preturao po pameti brižnu misao i neprestano osluškivao huk vode i vetra odozdo iz kasabe u kojoj mu je ostalo sve što ima. A sutra ujutru, posle tako provedene noći, mogli su sa Mejdana da posmatraju u ravnici svoje kuće pod vodom, neke do pola a neke do pod sam krov. Tada su prvi i poslednji put u životu vidjeli i svoju kasabu bez mosta. Površina vode digla se za čitavih desetak metara, tako da su se široki i visoki lukovi zapušili i voda se prelivala preko mosta koji je iščezao pod njom. Samo ono uzvišeno mesto na kome je kapija isticalo se iz ravne površine mutnih voda i prelivano vodom strčalo kao mali slap.

 

A dva dana docnije voda je naglo opala, razvedrilo se nebo i granulo sunce, toplo i bogato kako samo može da bude za nekih oktobarskih dana u tom župnom kraju. Varoš je na tom lepom danu izgledala strašna i žalosna. Ciganske i sirotinjske kuće po jaliji bile su nagnute u pravcu matice, mnoge bez krova, sa njih su opali kreč i ilovača i ukazivao se crn pleter od vrbova pruća, da su izgledale kao kosturi. U razgrađenim avlijama građanske kuće su zijale razvaljenim prozorima; na svakoj je pruga crvenog mulja pokazivala dokle je bila poplavljena. Mnoge pojate su otplavljene, koševi izvrnuti. U niskim dućanima je bio mulj do kolena, a u tom mulju sva roba koja nije mogla biti na vreme iznesena. Po sokacima zaglavljena čitava drveta, koja je voda odnekud doplavila, i naduveni leševi stoke koja se podavila.

 

To je bila njihova kasaba u koju je sad trebalo sići i nastaviti život. A između tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu.

 

Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala čitava gomila sitnog granja i rečnog taloga, ali sve to nije niukoliko menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio iz nje nepromenjen.

 

Sve se u varoši odmah bacilo na rad i zaradu i popravljanje štete, i niko nije imao vremena da razmišlja o smislu i značenju pobedničkog mosta, ali idući za svojim poslom, u toj zlosrećnoj kasabi u kojoj je voda sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, svaki je znao da u tom njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno.

 

Zima koja je tada nastala bila je teška. Sve što je bilo već sređeno po avlijama i koševima: drvo, žito, seno, odnela je poplava; valjalo je opraviti kuće, staje i ograde, i tražiti na veresiju novu robu namesto one koja je uništena po magazama i dućanima. Kosta Baranac, koji je najviše postradao, zbog svoje suviše drske spekulacije sa šljivama, nije preživeo tu zimu; presvisnuo je čovek od žalosti i sramote. Ostala su sitna deca, gotovo siročad, i nevelika ali rasturena veresija po svima selima. Ostalo je i sećanje na njega kao na čoveka koji je potegao iznad svoje snage.

 

Ali već idućeg leta, spomen na veliku poplavu počeo je da prelazi u sećanje starijih ljudi, gde će živeti još dugo, a mladež je, u pesmi i razgovoru, sedela na beloj, glatkoj, kamenoj kapiji, nad vodom koja je tekla duboko ispod njih i svojim šumom dopunjavala njihovu pesmu. Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se čovek seća samo onoga što voli.

 

Tako se na kapiji, između neba, reke i brda naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto »kao na Drini ćuprija«.

[drvce]

most = ljudka narav = const

[JESSY]

Ovo je dеo pisma koji je Ivo Andrić dobio od prijatelja Maks Levenfelda. Okolnosti u kojima je došlo do pisma se nalazle ispod pisma.

 

Dragi prijatelju,
Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

[JESSY]

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

[JESSY]

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

[JESSY]

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) štampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.

[JESSY]

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.