Наш нобеловац - Иво Андрић

[ego]

Иво Андрић: О тенденцијама у књижевности

 

Они који управљају земљама и судбинама народа требало би да обрате пажњу на развитак и правац свих уметности а нарочито књижевности која је, природно, од свих уметности најближа животу и развијању земље и друштва. Не мислим то у оном вулгарном и погрешном смислу: да се од књижевности направи средство и да се преко њега утиче на друштво непосредно и у одређеном правцу. Ми смо живи сведоци колико је то јалов и штетан посао: он не постиже жељени циљ, а уноси застој и неред у књижевност. Тенденције које се јављају у књижевности утичу на развитак друштва, али само онда кад су оне одраз сличних, још недовољно изражених тенденција које већ постоје и дозревају у друштву. Појаве и правци у књижевности пре свега су слутње и наговештаји онога што живот спрема за сутрашњицу. Они објављују и на неки начин утврђују и освештавају оно што тек дозрева у људским односима, јер књижевност често износи на видело оно што још невидљиво клија у духовима и што ће у нараштајима који долазе цветати јавно и давати изглед лицу земље. Зато и мисли да би управљачи земаља морали да обрате пажњу на књижевност, на правце које она бира и идеје које износи и брани, јер историја друштва и историја књижевности, упоређене, показују да су мишљења и схватања која су ношена и заступана од праве књижевности – мишљења и схватања будућности; и да су искрено и лепо опеване земље увек и поштоване и добро брањене од највећег броја људи. Исто тако, оне појаве које наиђу на осуду праве књижевности немају дуга века ни привлачне снаге; њихова слика у књижевности показује да су осуђене, па ма како моћне биле и трајно изгледале.

 

Тако би се могло са доста тачности казати да је добра књижевност, иако сама незаштићена и немоћна, у ствари видовит и сигуран водич и путоказ. А то што велики и моћни овога света не слушају његов глас и не иду за њим, што врло често и не знају за његово постојање, то не мења ништа од тачности овог што смо напред рекли, то само потврђује дубоку трагику која се често крије у основи људског делања. Сто година доцније, свакоме је јасна и видовитост књижевности и слепило оних који је нису хтели да читају ни могли да схвате.

 

Кад не бих знао да је то узалудно, ја бих онима који управљају народима и владају земљама довикивао непрестано: „Обратите пажњу на оно што се око вас пише, шта се пише и како се пише!“

 

 

http://www.abrasmedia.info/content/ivo-andri%C4%87-o-tendencijama-u-knji%C5%BEevnosti

[JESSY]

                           

Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga sto jenajlepse u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onihkoji su mu najblizi.      Ono sto je najlepse na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojojje sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jednanasa mana ne dolazi do izraza. Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava,a ono sto je dobro ustostruci se.      Ima zena koje su neugledne i opore za oci, kao seoski hlebac,ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbunitispoljasnjoscu, nego gleda i oseca dublje i stvarnije.      Sacuvaj nas, Boze, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono stoje predmet nasih zelja, jer telo nase zeli svoju sopstvenu smrt.

[JESSY]

od unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa

nepoznatim silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj

se nikad! - Ni predaje, ni ustupanje! A pre svega, sto kazu u

Bosni: ne vezi tugu za srce!

Biti uvredjen nepravdom ljudi menje je nego biti u bedi,

a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos

nije: umreti. Ali i kad je covek uvredjen nepravdom, tesko

bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da "pusti

rdji na se". Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu

i malodusnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je

ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsi-

gurniji osvetinik.

Cim neko nesto voli i za nesto se veze - misao neku, predmet

ili zivo bice - on daje nesto od sebe i spreman je da daje i gubi

jos vise, bez mere i racuna, sa istom onom nagonskom bezobzi-

rnoscu i stihijskom zestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje

i grabez. I to je do sada jedini poznati nacin kako jedan covek

moze da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono sto ne

mora i onda kad ne mora. Tako to sto se zove ljubav stvara jedno

nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo medjusobnih davanja i

primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom racunicom u kojoj

je sve nejasno, ali ciji je krajnji zbir kratak, jasan i nerazumljiv.

[JESSY]

Ziveti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne

moci oka sklopiti i ne moci dusom danuti, i pri svemu tome raditi

i smejati se i razgovarati, to znaci za ljude kao ja ziveti i

uspevati medju svetom.

Poslednja stranica sveske.

Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srecno neznanje s

kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunceve

svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju nista i velika

nada onih koji nisu navikli na dobro u zivotu. Neizvesnost je

za razumne i ponosne ljude ono sto je gatara za budale, slabice

i sebicnjake: nagovestava dobro i zlo, pogadja retko, ali zato

dopusta sve, i najprecnije, mogucnosti.

Kako da ne budemo ispunjeni postovanjem prema neizvesnosti

koja se stere pred nama, kad ona, mozda, krije u sebi nas spas

i izbavljenje.

[Arsenija]

[Arsenija]

[JESSY]

Ono sto moze i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva,

pokori onome sto mora biti.

Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj zivot, nije

vredan da zivi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome

toliko snage i svezine da mu ne vredi mnogo da zivi.

Jednom mu je neko - u zao cas! - rekao da je pametan. Kako

i zasto, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je

taj inace mirni i bezazleni covek postao nemoguc, tezak sebi i

drugima.

Da je cutanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome

sto starci i deca vole da pricaju.

Kad nisam ocajan, ja ne valjam nista.

[JESSY]

U ovom drustvu podjednako patimo svi, i zene i muskarci, samo

su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog zena

to je gotovo redovno zbog toga sto zene nisu onakve kakve bismo

zeleli da budu. Kad zene pate zbog nas, to je uvek stoga sto smo

mi ovakvi kakvi jesmo. Ali, sto je glavno, patimo svi i mucimo

se cesto, dugo, svirepo i besmisleno.

U prvoj polovini zivota, covek zeli i radi ono cega ce se u

drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prodje u

uzaludnim pokusajima da se popravi ili bar zataska ono sto se

radilo u provoj. Tako se na kraju sve potre i svodi na nulu.

Ostaju samo kajanje i stid.

Ja sam podlegao u zivotu, ali ja nisam pobedjen, nego

nadigran.

[JESSY]

Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sam ne znam tacno sta

je, isao sam od coveka do coveka, i video da svi zajedno imaju manje

nego sto imam ja koji nista nemam, i da sam kod svakoga ostavio

ponesto od onoga sto nemam i sto trazim.

Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od poslednjeg medju

ljudima.

Slabe i strasljive ljude strah nagoni da rade upravo ono cega

se najvise boje.

Ko uspe da zagreje i ozivi samocu, taj je osvojio svet.

Tesko je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorceno izne-

nadjenje velikog rodjenog egoite kad ga neko izneveri, napusti

ili mu ucini ma sta od onoga sto je on vazda drugima cinio.

Tako ogorceno rikne na svoje ubice tigar koji je celoga veka

ziveo od toga sto je ranjavao i ubijao sve oko sebe.

[JESSY]

Ljudi koji cisto i bezgranicno vole ne pomisljaju lako

da se ma sta oko njih menja, a ponajmanje sam predmet njihove

ljubavi. Oni merom vecnosti mere prolazne i promenljive pojave

oko sebe. A njihova smelost biva nagradjena, jer im sve oko

njih izgleda vecno i nepromenljivo, i tako sa tom divnom

iluzijom provode i svrsavaju svoj vek, oslobodjeni najveceg

ljudskog zla, uzasa od prolaznosti.

Slabe i plasljive ljude strah nagoni da rade upravo ono

cega se najvise boje.

Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda

ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom,

tvrdom, golom i mracnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.

Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi

prema osetljivosti njihovih najblizih.

[JESSY]

Tacnost (ili netacnost) sa kojom odlazimo nekome na

sastanak ili u posetu redovno moze da posluzi kao mera posto-

vanja koje toj licnosti ukazujemo, ili bar vaznosti koju joj

dajemo u nasem zivotu i nasim interesima. Prema licnosti do

koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi

smo obicno tacni. Izuzetak cine samo oni ljudi koji su po

prirodi svojoj netacni, tj. boluju od hronicnog neosecanja

vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne

pomazu nista; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju

stetu.

Dodje vreme kad se dugovi traze, i to odjednom i sa

strasnim, zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto

je covek ikad u zivotu kupio placa sad ponovo, i to po novoj,

visoj ceni.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama

cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da

nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko

ono bilo.

[JESSY]

Ljudi koji imaju neku dusevnu muku koja duze traje, neku

brigu, stvarnu ili uobrazenu, zapuste se vrlo cesto i fizicki,

postanu aljkavi i necisti na sebi, a nepazljivi prema drugima.

To opet uvecava njihovu muku.

Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih

"borbenih" ljudi. Oni izmisle svoju "borbu", na silu joj nadju

razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore

se - samo da ne bi morali misliti i raditi.

Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne

umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.

Retko se desava da nasa radost gori zaista svojim

plamenom.

Sto ne boli - to nije zivot, sto ne prolazi - to nije

sreca.

[JESSY]

Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da

da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i

kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo

spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.

Starim koliko moram, podmladjujem se koliko mogu.

Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. I

nikad potpuno. A sto je najgore, to se ne primecuje na prvi

pogled.

Mi obicno mislimo - ili smo bar skloni takvom nacinu

misljenja - da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju

u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.

Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i

odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena

tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.

Sapucu da ne bi vikali jedan na drugoga, jer ne umeju

da razgovaraju.

Svetiti se zivotu - zaboravom.

[JESSY]

Ne treba se bojati ljudi.

- Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onoga sto je neljudsko u

njima.

Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili

nekom licu, zahvalnost, nezainteresovan zanos, i slicno - izgledaju

takva osecanja kod drugih ljudi lazna i neiskrena. Oni iza takvih

osecanja traze uvek licni interes i racun, nize pobude; a kad im

ne podje za rukom da ih nadju, jer ih nema, onda su kivni ne na

sebe i na svoju gresku, nego na takve ljude, i skloni su da ih

smatraju ili pretvornim ili podmuklim ili, u boljem slucaju,

naivnim i glupim. - I od svog misljena ne odstupaju nikad. Jer,

tako su sazdani.

Kad neke stvari nema i ne moze da se dobije u prodaji

(nekog leka ili caja na primer), onda tek vidimo da je mnogo

manje neophodna nego sto smo mi to mislili dok je trajala i

dok nam je polako nestajala iz ociju.

Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.

[JESSY]

To je bio jedan od onih ljudi sto ne zauzimaju mnogo mesta

u svetu. Bio je dobar. Jedino sto je kod te njegove dobrote moglo

da smeta, to je njegova stalna teznja da bude i izgleda bolji nego

sto je. To je kvarilo.

Biti nesto, ali jednom zauvek, bez ikakve mogucnosti da se

ikad bude ista drugo, ni prividno ni privremeno, cak ni u mislima -

to je za njega nemoguce i toga se on boji vise nego smrti. A bez

toga nikad mira ni prave srece.

Niko od nas nikad ne moze znati kako izgleda u ocima drugog

coveka. Jer ako je i najbolji psiholog, on to sam ne moze proniknuti,

a onaj drugi nece mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Nece hteti

ili nece umeti.