Наш нобеловац - Иво Андрић

[JESSY]

Okolnosti nastanka pisma

Priča u prvom licu, premijerno objavljena 1946. godine. Vremenski pada u mart 1920. u doba posle Prvog svetskog rata. Pripovedač i njegov prijatelj Maks Levenfeld sede na koferima na železničkoj stanici Slavonski Brod i čekaju voz za koji ne znaju kada će doći, ali znaju da će biti prepun. Maks Levenfeld je pripovedačev prijatelj iz mladosti koga nije video nekoliko godina. Levenfeld je Sarajlija, plemenitog porekla, majka mu je bila lepotica na glasu. Pripovedač i Levenfeld postali su prijatelji u gimnaziji, uprkos razlici u godinama, što u tom uzrastu znači mnogo. Prijateljstvo se produbljuje, mladi ljudi zajedno čitaju knjige, i jedan drugom poveravaju tajne. Maks je ateista, a pripovedač koji je od njega mlađi tri godine vidi u njemu i uzor i prijatelja. Maks je, posle mature, otišao u Beč, da studira medicinu i prijateljstvo se prekinulo. Našli su se, slučajno, posle ratnih godina, na peronu železničke stanice, u iščekivanju beogradskog voza. U nekoliko reči, pričaju jedan drugom kako su proveli rat. Posle vojne lekarske službe Maks je sredio svoju sarajevsku ostavštinu i sprema se da emigrira u Južnu Ameriku. Izmenjen je, i ne razgovara više ni o knjigama ni o poeziji. Za njega pripovedač kaže: "Posle toga velikog rata sretalo se među inteligentima dosta takvih kivnih ljudi, kivnih na neki naročit način, na nešto neodređeno u životu." Maks odlazi zauvek i govori pripovedaču da će u sebi stalno nositi sećanje na Bosnu, kao neku dugu, neizlečivu bolest. Mislio je da će u njoj provesti život, ali sada zna da neće. Pripovedač ga pita zbog čega, zapravo, on odlazi, zašto beži. Maks na to odgovara da se sve uzork može svesti na jednu jedinu reč: na mržnju. Pripovedač želi da se usprotivi toj tvrdnji ali u taj mah nailazi voz i razgovor se prekida. Dvadesetak dana kasnije pripovedač u Beogradu dobija pismo. Piše mu Maks Levenfeld. Obrazlaže onu jednu jedinu reč koja je uzrok njegov odlaska. On zna da je Bosna divna, neobična zemlja, ali je, istovremeno i zemlja mržnje i straha. Bosanski čovek nije svestan te mržnje, čiji je korelativ strah. U Bosni i Hercegovini, govori Maks Levenfeld, "ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim ili neslovenskim zemljama."(...) "I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima." Levenfeld piše pripovedaču o sarajevskoj noći, o tome kako svaka bogomolja izbija neko svoje doba (katolička, pravoslavna i muhamedanska) a sam Bog će, u tom času, znati koliko je sati po jevrejskom računanju vremena. Hteo je, kaže, da se posveti izučavanju te mržnje, ali je uvideo da nema ni snage ni sposobnosti za tako nešto. I poželeo je pripovedaču svaku sreću u novom životu i u novoj državi. Prošlo je od tada prvo deset godina, pripovedač je saznao da se Levenfeld naselio u Parizu, gde je otvorio ordinaciju i među južnoslovenskim svetom postao poznat kao "naš doktor", da bi, potom, prošlo novih osam godina. Pripovedač saznaje da se doktor kao dobrovoljac uputio u španski građanski rat i da je tamo poginuo. Priča završava rečenicom-komentarom: "Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje."

 

http://www.duhovnaizgradnja.com

[JESSY]

Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da "strepe" za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide.

To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan... Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji.

[JESSY]

Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka, njegovu pravu narav, karakter i ćud, njegovu "dušu", nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi.

Sedeći pored njega jedan sat, vi ćete bez reči i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja.

[JESSY]

[JESSY]

[Снежана]

Хладна и непомична, стара, толико стара да изгледа вечна, као да је записана од речи до речи негде у свештеним књигама и понављана од уста до уста кроз столећа, а међутим, проста и мала истина:  у свима покретима и сударима интереса и веровања тражи се увек жртва, један човек или мали број људи, и док се то не нађе и док те изабране жртве не плате својом патњом или својим животом, заљуљане масе не могу се смирити ни вратити у корито из кога су набујале и прелиле се.

Поручник Мурат

[JESSY]

Ne ruši sve mostove

Ne ruši sve mostove mozda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne ruši sve mostove, mozda ces se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoci je lakše neshvaćeno shvatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

[JESSY]

Ja!- Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana odredjuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomisljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.

. Prokleta avlija

[Снежана]

Све чим овај наш живот казује - напори, мисли, погледи, осмеси, речи, уздисаји - све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу и на којој тек добија свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, и према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А наша је нада увек с оне стране.

 

Мостови

[JESSY]

STAZE

Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana sta­za kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemer­no, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim kora­kom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigo-šu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, po­bili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani ša­raju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molit-ve ili seljačkog prebrajan ja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i ra-skužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i oset-na oštra višegradska staza, od dana kad sam je na­pustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odme-ravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.
U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u ži­votu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik moli­tveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku sta­zu koja leci svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u ži­votu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, ne­viđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu više­gradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.

[JESSY]

LICA - delovi

Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je vi­đeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve pri­rode.
.................................................. ...
Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se jav­ljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se jav­ljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.
.................................................. ........
I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da nešto kažem i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito na­ilaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ula­ze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.

[JESSY]

"Pa ipak biva ponekad, da čujem
Nešto kao molitveni šapat u sebi.
To je moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna duha...."
 

[JESSY]

Iz godine u godinu slušam urlik o pobjedi, a sve je manje kruha na svijetu i snage u ljudima, dok zemljom prolazi laž o pobjedi.

Vaša pobjeda ima nisko čelo i crvene oči. U pobjednika je nemiran pogled. Prokleto je vaše ognjeno pobjedničko vino. O, ne okrepljuje ono i ne veseli!

Bog drži ruku na tjemenu pobijeđenih a pobjednik je sâm i njegova radost plamti i gasne. Sve što je nade, utjehe i ljepote na svijetu otkriva se očima pobijeđenih; pobednici su slijepi, drhte i gore, i nemaju ništa do svoje divlje plamene radosti iza koje ostaje pepeo.

Jer šta su drugo današnje pobjede nego sutrašnji porazi? U očima čovjeka samca nema dobivenih ni izgubljenih bitaka, nego u svim ratovima jednako: dobivenim kao i izgubljenim, jedno poraženo čovječanstvo.

Vjetrovi putuju i kiše idu, dobre i plodne, uvijek jednake,a zastave se polako rastaču i cijepaju; i boje blijede i sve se zaboravlja a čovjek ostaje uvijek isti, pognut pod bolom i ustrajan u radu; venu vijenci i trunu zastave a ostaje čovjek koji sije i radi i kiša koja mu pomaže. Ko će pobijediti čovjeka?

To je samo Bog načas okrenuo lice i ostavio svijet u tami, a vi urlate: pobjeda, ali pobjeda nema, nego jedna mala krvava laž i jedna velika nesreća.

Ti pobjednici su blijedi sa velikim ružnim ustima, a krvi im je nasjela na oči, ali će ih postidjeti jednog jutra more svojim mirom i njive svojom svetom tišinom.

Sve je to samo kratak ružan san, taj govor o pobjedama. Nema poraza ni pobjeda nego uvjek i svuda, kod poraženih jednako kao i kod pobjednika, napaćen i ponižen čovjek.

[JESSY]

Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног лета лепу и дозрелу од шеснаест година, пролази - Бог зна зашто - јутрос мојим сећањем.Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвет:његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама,своје надрасле прашнике свим ветровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас речи (ја сам тешко разумевао њен језик)
и наш однос није имао никада одређеног имена.
Под звездама сам је љубио до умора и до поноћи
сам лежао на трави, с'главом у њеном крилу.
То је била жена створена за љубав и предавала се нема од страсти и сузних очију, шапћући испрекидане речи о верности.
Кога ли сада љуби она млада жена?

[JESSY]

iz Ex ponta

" Gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze;
i dok god možemo na preostalom meriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom
izgubimo sve, onda osetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola."