Наш нобеловац - Иво Андрић

[Данче*]

Gledajući neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na časnoj, jedino ispravnoj strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu stranu?

Kako ne pomisle da će, radeći neprestano tako, morati ostati u manjini, možda čak i potpuno sami? Pa šta im onda vredi što su čisti, časni, nepogrešni i na pravoj strani?

I gledajući ih sve duže i još bolje, morao sam doći do čudne pomisli. Možda to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih ništa drugo do jedan finiji, posredan i maskiran način animalne borbe za bolje mesto, veći zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko, jedan način borbe za prevlast, i iskorišćavanje svega oko sebe.

[JESSY]

Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto – jutros mojim sjećanjem.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.
To je bila žena stvorena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapćući isprekidane riječi o vjernosti.
Koga li ljubi sada ona mlada žena? ...

[JESSY]

Kako prolazni mogu da budu zanosi. Kako su neodređeni i izukrštani dok traju
i koliko se skupo plaćaju i gorko okajavaju ... kad prođu ....

[JESSY]

Iz Znakova pored puta

*

     Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.

     Tu školu nismo još prošli i taj nauk potpuno izučili. Taj nedostatk mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se na da sakriti.

     O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.

*

     Nad Beogradom sunce sija kao da nikad neće zaći. Ali kad stane da zalazi, u ove jesenje dane, gasi se kao žeravka u vodi. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo, nego i zemlja s njim. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini, a zatim počne da se gubi i sremska ravnica, da se savija kao naslikano platno.

      Savijaju ćilim. Svršena predstava.

     Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući traga, kao nerazumljiva jeza uz kičmu.

     U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača.

     Kad su posle prve scene, akrobacija i šala, počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu, dete je udarilo u plač. Molilo je starije da ne dozvole da se smota lepi veliki ćilim koji mu je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka, da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. I dok se, zadivljeno, ponovo smejalo, suze su mu se same sušile na licu.

     Sunce je davno zašlo. Trenutna iluzija iščezla. Opet se pojavljuju znani, nepomični vidici. Ravnica se mrači i postaje kruta, sa odsečenom crtom na horizontu. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove.

*

   - Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno, ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve što je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i - ukoliko to zavisi od čoveka - do kraja rešava. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.

   -Ah, pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji, može li se znati gde je i kako se dolazi do njega?

   -Može. Ono je među nama, ovde gde sada stojimo.

   -?!?

   - Da! Budi hrabar, iskren i postojan, čovekoljubiv, razuman i pravedan - i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne.                              

*

[JESSY]

Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovito izvan moje volje i moga znanja i saznanja. Ono što sam bio, hoteći da to budem, takvo je da u većini slučajeva, ne vredi mnogo, a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti, i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo, ili da se bar može zaboraviti, kad se već ne može izbrisati.

     Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti.

     Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu, a ko je onaj drugi koji, ne poznavajući sebe, živi u istoj koži sa mnom, stideći se svog nerazdvojnog parnjaka.

*

     Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.

     Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

*

     Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama, a kod većine sa prvim pojavama starenja), to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će sa nama. Jer, ne živimo mi život, kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo, nego život upotrebljava nas, upravlja nama i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima.

     Posle toga mi još „živimo“ neko vreme, ali samo po inerciji, krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima, dok nas taj život ne skloni sa piste kao smetnju svom živom saobraćaju.

     Dešava se, naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam, da izgubim račun o vremenu i o sebi u njemu, da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena, kao što čoveku nestaje daha, da gubim brzinu i padam kao mrtav predmet, sopstvenom težinom. Tada se gubi najpre sećanje, pa svest o sebi i svojim dimenzijama, planovima, dužnostima i potrebama, naglo slabi volja i odliva se snaga od nas.

     U tom stanju, kad bi potrajalo, ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane, jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem, bezimenom postojanju.

[JESSY]

  Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.                                  

*

     Budite nepoverljivi prema sebe, svojim osećanjima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da u nešto vama nije u redu.

*

     Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa.                                    

*

     Kad ljudi počnu da stare, sve radi protiv njih, ne samo vreme, njihov glavni neprijatelj, nego sve u njima i oko njih. Njihovo telo uporno, samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja, podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini, a naprotiv, taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost.

     Kao da to nije dovoljno, po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu, u ostarelom čoveku se, uporedo sa opadanjem svih snaga, smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda, javlja odjednom preterana želja za savršenstvom u svemu, a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima, zlovolja, beznadežnost i očajanje. Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima,  a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima, za toplinom, poverenjem, čistotom i odanošću.                                  

*

     Ne, nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. Na žalost. Ostane nešto, ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno, pa ga zaboravio s vremenom tako da mu retko samo pojedina reč iskrsne u sećanju, i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik.

*

     U stvari, svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže, pa zatim o letenju, da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje.

*

     Da bi se stvorilo jedno umetničko delo potreban je ogroman rad mašte. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspelo nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prilikom rada i što će nama čitaocima i gledaocima zauvek ostati nepoznato. Kad se pomisli na sve to, čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja, u samom srcu opasnosti.

*

     U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme, za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja.

[JESSY]

Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: „Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?“

     A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam „naš“ pisac otkriva.

     To je spasonosno.

*

     Pre podne radim svež i čio. Prečitavam ono što je napisano, brišem i popunjavam, nastavljam tamo gde sam stao, mirno i samo sa manjim oklevanjima. Sve je jasno i pregledno. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. Sve tęži napred i sluti na dobro, iako ne tako brzo kao što bih hteo.

     Ali čim prođe prva polovina dana, moji planovi postaju manje jasni, put se gubi. Kad se zapali svetlost, sve se zbrka i potamni. Noć ima svoje puteve i zahteve. Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. Ne mogu da poimim ni ono što sam toga dana do podne napisao, a kamoli da vidim dalje napred.

     A sutradan ujutru, čim otvorim oči, počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. I sve je opet poznato i razumljivo. Radim i napredujem, čas brže, čas sporije, sve do posle podne. A tada se jučerašnja igra ponavlja.

*

[Arsenija]

 

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/fb/81/08/fb810803d426f2d14e46d6cd477481c3.jpg

[Данче*]

Epilog

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

– Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

– Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

– Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

– Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim.

[JESSY]

 Neither gods nor prayer                     
 

Yet occasionally I’ll hear in me
Something like a praying whisper.
That’s my old and eternal wish
Appearing from deep within
And soft-voiced it asks for a bit of room
In one of the infinite heavenly gardens,
Where I would finally find that
Which I always sought here in vain:
Breadth and vastness, an open view,
A little respite.

                                                                                                

                                                                                  

Ni bogova ni molitava!

 

Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i vječno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mjesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gdje bih najposle našao ono
Što sam oduvijek uzalud tražio ovdje:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.

 

                                                                                         

[JESSY]

Bolovi koji poticu od urodjene osetljivosti, od nesklada izmedju moga unutarnjeg zivota i svega oko mene, od nerazmrsive igre maste i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redji i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osecanje prolaznosti sve vise prozima celo moje bice, hara u meni kao zaraza. I to nije vise pitanje mojih rodjenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Rec je o vremenu uopste, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute proticu. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad ce kanuti poslednja minuta i kad ce izvor vremena presusiti zauvek. I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim sudjenim vremenom sto prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga sto umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otice njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opstem potopu koji predstavljaju nas zivot, nase vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

U dnevniku mojih pomracenja svako se od njih takmici za prvo mesto po snazi i trajanju.

„Znakovi pored puta“

[Данче*]

ТАМА

Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
Магла.
Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
И куда иду ови дани моји
И зашто бије тамно срце моје?
Куда? Зашто?

Иво Андрић

[JESSY]

*"Časovi mirnog zadovoljstva i radosti tako su rijetki.

Sjedeći pod voćkama mislio sam u što mi prolaze godine i kako sva mladost ode, a ne donese vedre minute; tada dođe talas vjetra i donese lak miris trave, kao da sam se takao vječnosti, i bez imalo gorčine bi mi jasno da je moj dio radosti ispio drugi i da je meni ostalo veoma, veoma malo.

A to da je drugi ispio moju čašu ne ispuni me gorčinom nego nekim gotovo radosnim mirom."-

Ex Ponto

[JESSY]

*Ne mora čovek baš svakog dana da kaže nešto;

 pa čak ni samom sebi...

A onaj ko bi, posle godina, listao ovaj kalendar, ne treba da misli da su dani sa belih i neispisanih stranica bili prazni. Možda je obrnuto tačno.

Možda su naše bujne misli tih dana bile takve da se rečima nisu dale izraziti ni slovima zabeležiti, ili takve da nisu imale ni potrebu za tim.

Pa onda neka govore beline...! "

[Данче*]

Kraj

Septembar,
Skupocena nagnuta čaša
Kojoj ivicu vino kvasi.
Srce bije sve jače, sve dublje,
Krv je nemirna, jer predoseća
Ono što donosi plodna jesen:
Odlazak, nestanak, kraj.
Koračam još kao da idem…
Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.
Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.
Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

Ivo Andrić