Наш нобеловац - Иво Андрић

[JESSY]

Naposletku, sve cim se ovaj nas zivot kazuje - misli, napori,
pogledi, osmesi, reci, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj
se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao.
Sve to ima nesto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.
Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonacnosti, a
prema kom su svi zemni mostovi samo decje igracke, bledi simboli.
A SVA JE NASA NADA S ONE STRANE.

Dok je covek plen svojih strasti, rob cula i igracka maste, dotle su i svaka tajna muka i gorcina razumljive i lakse, jer su zasluzene, kao prirodno nalicje nedostojna zivota. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebicnosti, sav predan radu, ziveci za druge, uvidi da je ta ista gorcina na kraju svakog puta, onda zaista covek ne zna sta da misli i nema cemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao b__ da cemo se probuditi, jecajuci.

 

[JESSY]

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim

 

[JESSY]

Spas - Ivo Andrić

Devet je stotina sutona želelo jednu radost,

Dok sam živeo

Zaboravljen, napušten, prezren,

Gažen ko most nad vodom.

 

Tek jednog večera

Kroz blesak poslednjeg zraka

Mlada meseca, sokova i voda,

Ugleda duh zanesen

Kako večernji oblak dobiva oblik i svest,

Kako se ogromno nebo otvara i sjajem

Neslućenim 

Oduzima jednom zauvek nesrećan dah.

A Spas, kome se gonjena zver kao i čovek nada,

Govori svetlošću, neprolaznom harmonijom:

Da niko nije zaboravljen i sam.

 

 

[Снежана]

Молитва

Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај, пошто од Твоје воље све зависи, да увијек желимо и да се надамо и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна.
Дај да предмет наших жеља буде виши и љепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневјеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор.
Дај нам прав пут, са пролазним посртањима, а са миром и славом на крају.
И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења.
И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје милости јер то сваке секунде, на сваком мјесту, сваким дјелићем бића требамо.
Иво Андрић

[Зосима]

Снежо,ако чујеш Дуњу упути је на овај топик...

 

[JESSY]

Jedan novembar

       

Studen. Duboka noć.

Zdaleka prozori kuća svetle.

Svetlost se stazama toči

Ko mnogo tihih sreća

Vezenih na platnu noći.

 

Vidim kako je dobro

Imati noćas svoj kut,

Sporo i bez svrhe idem,

Gola mi stabla beleže put.

O dobri ljudi, gorko je meni

Kad blješte oči vaših sreća

Na moje mrtvo polje,

Pa ipak sumnjam i ne znam ni noćas

Ni šta je dobro, ni šta je bolje.

 

Sam svojim dahom grejem smrzle ruke

I slušam kako vreme neumorno

Okreće točak, večno i sumorno,

Svetlost i tamu hiteć da sjedini,

I pređe pokrov, velik i jedini,

Za moju sumnju i za vašu veru,

Za vašu sreću, kao i za moj bol.

 

[JESSY]

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.

  Tu mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čegase mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?

  Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.

  Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?

  Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad.

 

Ex Ponto

[Дуња]

@@Зосима,

 

 Dobro je da nije Crnjanski - to bi me dotuklo.

 

Ali Pekic je baja: 

 

 

[Снежана]

Ali Pekic je baja: 

 

    мени изледа к`о да се гиљотинирао овим шалом.  

[JESSY]

Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrijede i znace vise nego citavi dani i mjeseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri nasih sitnih i krupnih strasti i prohtjeva........ a minut ciste radosti ostaje u nama zauvijek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti.

[JESSY]

"Žaliti se na život? Zašto? Žaliti se sada kad nije više ni lijep ni lak, a doskora, dok je to još bio, žudno i žedno smo primali sve što nam je pružao.To ne bi bilo pravo ni pristojno.To bi značilo ogriješiti se o pravila igre koju smo prihvatili i priznali. Sve što se od nas sada traži to je da sa strpljenjem, hrabrošću i nešto dostojanstva izdržimo i podnesemo drugi,teži i tamniji dio te igre, pošto smo lakomo iskoristili onaj prvi, svijetli i laki njen dio..."

[Снежана]

Земља је тврда, небо високо, а професори уче да је живот зло, али нека живи живот, јер има још радости за човека. Има радоси: трчати бос по росној трави, слушати прву виолину у оркестру, пливати у зеленкастој реци, гледати стари бакрорез; има радости од зрака и сунца и облака, од жена, од ствари, од књига, од мисли својих и туђих.

[Дуња]

* Uvek kriv i svima duzan. Celog zivota me prati to mucno osecanje i nagoni me na ustupke i zavodi na postupke koji samo prosiruj broj mojih krivica i uvecavaju moje dugove.

 

* Mnogi nasi ljudi nose u sebi nasledjen kompleks odmetnika i stradalnika, covek akome je ucinjeno krivo, koga progone na pravdi Boga zli neprijatelji pravde i postenja. On se svidja sebi u toj ulozi i spreman je zaista da se zrvtvuje za nju, i odrice se mnogo mnogo cega.

 

* Kad god sam i gde god sam naisao na ljude koji su pokazivali suvise razvijenu brigu za nacionalni ponos i opsti interes ili preteranu osetljivost za licnu cast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ogranicen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebicnost.

[Дуња]

[JESSY]

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.

 

Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha.

 

Dok god ima mraka, ima i svanuća!

 

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućim i podnošljivim.

 

Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.

 

Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina.

 

Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.