Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

[Милан Ракић]

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је сервирано име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.

НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.

Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.

Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...

Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

На овој теми желим, не улазећи у политичку димензију бомбардовања (да ли је могло да се избегне, да ли се требало супроставити или не или већ шта је о овој теми писано или се пише на овом и многим другим форумима), да се подсетимо свих погинулих припадника РВ и ПВО, који су своје животе дали током 78 дана агресије НАТО пакта на нашу земљу...

[Милан Ракић]

25. март

In Memoriam

Живота Ђурић

потпуковник Живота Ђурић (1963-1999)

Први припадник нашег РВ и ПВО који је погинуо у НАТО агресији, био је потпуковник авијације-пилот Живота Ђурић.

Живота Ђурић је рођен у Параћину 19. априла 1963. године. Након завршене Ваздухопловне војне Гимназије "Маршал Тито" у Мостару, уписује и успешно завршава Ваздухопловну војну академију у Задру и стиче звање војног пилота. Прво место службовања тек промовисаног потпоручника је аеродром Петровац крај Скопља. У том граду заснива и породицу и службује све до распада СФРЈ, када његова јединица због новонасталих околности пребазира на аеродром Лађевци код Краљева. Током своје летачке каријере, успешно је завршио курс наставника летења и курс за командира ескадриле. У јединици је прошао све дужности од пилота до Команданта ескадриле, у којој дужности је био и пред почетак агресије НАТО пакта на нашу земљу. Био је Командант 241. ловачко бомбардерске ескадриле "Тигрови" у склопу 98. авијацијског пука.

Према ратном плану употребе те јединице, један од задатака је био и ваздушна подршка операцијама Треће армије Војске Југославије на Космету. На данашњи дан, пре 14 година, планирано је било дејство из ваздуха на кампове и командна места ОВК на Космету. Задатак је предвиђао лет на малој висини, при великим брзинама, пратећи конфигурацију терена. Живота је полетео из Лађеваца и када је био у рејону Глоговца, извршио је дејство на једно складиште ОВК са две бомбе. Након успешно извршеног задатка, наставио је даље према плану и у једном тренутку када је због конфигурације терена морао да изведе маневар и подигне авион био је погођен ватром са земље. Успео је да усмери летелицу на положаје ОВК...

Према претпоставци колега из ескадриле, није се катапултирао јер није хтео да падне жив у руке непријатељу.

Посмртно је одликован Орденом за храброст и унапређен у чин потпуковника. Сахрањен је у родном месту. Иза њега су остали супруга Биљана, син Александар и кћерка Ана.

Спомен обележје Животи Ђурићу у Давидовцу крај Параћина

У продукцији Радио телевизије "Канал М" из Параћина, аутор Емил Милојевић је 2010. године снимио документарни филм о Животи Ђурићу под називом "Живот, јунаштво, памћење".

 

[Милан Ракић]

26. март

In Memoriam

Зоран Радосављевић

мајор Зоран Радосављевић (1965-1999)

Трећег дана агресије НАТО пакта на нашу земљу, погинуо је мајор авијације-пилот Зоран Радосављевић.

Зоран Радосављевић је рођен у Приштини 26. фебруара 1965. године. Као дете војног лица, његов отац је службовао по многим гарнизонима тадашње државе, да би се пре Зорановог поласка у први разред скрасио у Београду. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

Остаци авиона Зорана Радосављевића

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

 

[Милан Ракић]

27. март

In Memoriam

Властимир Лазаревић

заставник I класе Властимир Лазаревић (1952-1999)

На данашњи дан 1999. године, погинуо је заставник I класе везе Властимир Лазаревић.

Властимир је рођен 10. априла 1952. године у Јагодини. Након свршене основне школе уписује и успешно завршава Подофицирску школу везе РВ и ПВО која се тада налазила у Краљеву. У саставу 210. батаљона везе нашег ваздухопловства, службовао је у многим гарнизонима. Обављао је дужност командира одељења. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван.

За време НАТО агресије, био је задужен за одржавање радио-релејних веза на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица крај Београда (Раковица). Приликом замене једне антене, оштећене у претходном нападу непријатељске авијације, изненада је рејон Стражевице надлетела још једна летелица, која је дејствовала на тај објекат, при томе усмртивши заставника Лазаревића.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Бранислав и кћерка Катарина.

На месту погибије заставника Лазаревића, 2002. године подигнут је споменик, рад академског вајара Славише Чековића,

на којем се налази и спомен плоча са ликом овог пожртвованог подофицира нашег ваздухопловства.

 

[Милан Ракић]

28. март

In Memoriam

Бојан Милетић

војник Бојан Милетић (1977-1999)

Бојан је рођен у Параћину 26. јануара 1977. године. У родном граду је завршио Школу ученика у привреди и стекао звање аутомеханичара. Био је врстан фудбалер и гитариста.

За време агресије НАТО пакта на нашу земљу био је војник у редовном рочном саставу и обављао је дужност возача гусеничних и возила точкаша у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду. На данашњи дан 1999. године, његова јединица се налазили у рејону Ченеја и имала је задатак праћења и дејства на непријатељске летелице. На јединицу је извршен удар анти-радарском ракетом. Делови ракете која је погодила једно возило су нанели тешке повреде овом малдићу. Одмах је пребачен у Покрајинску болницу у Новом Саду, али је нажалост истог дана преминуо. Сахрањен је у селу Стрижа крај Параћина.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце. У касарни његове јединице у Новом Саду, поред постојећег споменика јединицама партизанске авијације, 2004. године је постављена и спомен плоча посвећена свим настрадалим припадницима те јединице у НАТО агресији.

Спомен обележје Бојану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

[Милан Ракић]

28. март

In Memoriam

Синиша Лаушев

водник I класе Синиша Лаушев (1971-1999)

Рођен је 6. октобра 1971. године у Србобрану. Након завршене Средње машинске школе ступа у војску као војник по уговору у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду, као возач гусеничног возила. Захваљујући преданом раду и залагању, врло брзо је након одслушаног курса постао подофицир.

На данашњи дан пре 14 година, био је на дужности оператера осматрачког радара у својој ракетној батерији у рејону Ченеја. На јединицу је извршен напад анти-радарском ракетом. Директан погодак ракете у радарску станицу на којој се Синиша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је у Бачком Јарку.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Стефан и кћерка Ања.

Спомен обележје Синиши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

[Милан Ракић]

28. март

In Memoriam

Саша Крстић

старији водник Саша Крстић (1968-1999)

Старији водник Саша Крстић је рођен у Пироту 18. октобра 1968. године. Након завршене основне школе, уписује Средњу војну школу Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране на аеродрому Рајловац крај Сарајева. Био је питомац 37. класе те школе, смер "радариста". Као подофицир, службовао је у Сарајеву и Новом Саду. Обављао је дужности командира одељења и командира вода у ракетној батерији. У слободно време, рекреативно се бавио спортом и био је врстан музичар.

Његова батерија се на данашњи дан пре 14 година налазила на борбеном положају у рејону Ченеја. Саша је тада био командир радарске станице за осматрање и навођење. Уједно је био и оператер на нишанском радару. Директан погодак анти-радарске ракете у возило у којем се Саша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Давор и кћерка Александра.

Спомен обележје Саши и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

[Милан Ракић]

28. март

In Memoriam

Аћим Тадић

старији водник Аћим Тадић (1971-1999)

Аћим Тадић је рођен 15. марта 1971. године у селу Смријечно, општина Плужине, Црна Гора. Након завршене Средње војне школе РВ и ПВО, постаје питомац-студент Војне академије РВ и ПВО, али због избијања рата на тлу бивше СФРЈ, прекида школовање и почиње са службом у авијацијским јединицама нашег РВ. Као ваздухопловни техничар-оружар, службовао је у 229. ловачко бомбардерској ескадрили "Мачеви" у склопу 172. авијацијске бригаде на аеродрому Голубовци крај Подгорице.

На почетку НАТО агресије на нашу земљу, Аћим се нашао у групи пилота и техничара која је била на испомоћи према ратном распореду на аеродрому Ниш. Док је припремао ваздухоплов за полетање, директан погодак крстареће ракете је прекинуо живот овог подфицира нашег ваздухопловства.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

 

[Милан Ракић]

28. март

In Memoriam

Владимир Вујовић

заставник I класе Владимир Вујовић (1952-1999)

Заставник Вујовић је рођен 16. јануара 1952. године у селу Црвени Бок, општина Сисак, Република Хрватска. Након основне школе, успешно завршава и Средњу војну школу везе РВ и ПВО, која се тада налазила у Краљеву. Као техничар за одржавање система веза у нашем РВ, службовао је у многим гарнизонима СФРЈ. 

Бомбардовање га је затекло као радио релејног техничара на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица у Београду. На дан 27. марта 1999. године, док је са колегом отклањао последице претходног налета непријатељске авијације на једном од система везе, изненада је позицију на којој су они били надлетео један авион у ниском лету и дејствовао по њима. Његов колега, заставник Властимир Лазаревић је тада остао на месту мртав, док је Владимир са тешким повредама пребачен на ВМА. Нажалост, није добио битку за живот. Преминуо је на данашњи дан пре 14 година.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Вања и кћерке Миња и Ања. 

 

[Милан Ракић]

31. март

In Memoriam

Драгослав Јанковић

војник у резерви Драгослав Јанковић (1961-1999)

Војник у резерви Драгослав Јанковић је рођен у Нишу 20. марта 1961. године. У младости је био активан фудбалер, а био је и вишеструки ударник на омладинским радним акцијама. Био је и вишеструки добровољни давалац крви. За време војног рока који је служио у Сарајеву обучио се за дужност оператора на осматрачком радару. Био је запослен у ЕИ Ниш.

За време бомбардовања, јединица у којој је био војни обвезник се налазила на ватреном положају у рејону села Ћамурлија код Ниша. Против радарска ракета којом је дејствовано на јединицу у којој је био Драгослав, експлодирала је тик изнад возила у којем се он налазио. Подлегао је задобијеним ранама.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остале кћерке Јана и Нинослава.

Споменик Драгославу и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

[Милан Ракић]

31. март

In Memoriam

Јован Бугарић

пуковник Јован Бугарић (1949-1999)

Јован је рођен у селу Исакову у ћупријској општини, 5. јула 1949. године. Завршио је Војну Академију РВ и ПВО и Командно штабну школу тактике РВ и ПВО. Пред НАТО агресију, обављао је дужност Начелника за наставу на Војној Академији РВ и ПВО.

На данашњи дан пре 14 година, Јован је био на борбеном дежурству у комлексу касарни на Топчидеру. НАТО авијација је бомбардовала објекте на тој локацији и зграда у којој се налазио пуковник Бугарић је срушена, а њега су пронашли мртвог након рашчишћавања рушевина.

Постхумно је одликован Орденом витешког мача првог степена. Иза њега су остале кћерке Маријана и Тијана.

 

[Srdjan Kotur]

Slava im!

[Милан Ракић]

4. април

In Memoriam

Дејан Манчић

војник у резерви Дејан Манчић (1975-1999)

Дејан Манчић је рођен у Нишу 21. јуна 1975. године. Након завршене Средње економске школе, уписао је право. Поред студија, активно се бавио фудбалом у Радничком и ФК Слога. Поред тога, бавио се и фотографијом, новинарством и сликарством, а био је талентован за рецитовање и глуму. Писао је песме...

За време НАТО агресије, као резервни припадник наше војске, био је мобилисан у 230. самоходни ракетни пук, на дужности послужиоца средстава везе. На данашњи дан пре 14 година, Дејанова јединица се налазила на ватреном положају недалеко од села Гребник код Клине. У једном налету, непријатељска летелица је дејствовала касетним бомбама по положају на којем се налазила Дејанова јединица и он је тада изгубио живот. Сахрањен је два дана касније на нишком Новом гробљу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Споменик Дејану и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу

У издању нишке "Просвете", објављена је постхумно, збирка његових песама "Без сутра за сутра", а на иницијативу његове породице и уз благослов тада епископа нишког г. Иринеја,  јуна месеца 2000. године основан је Фонд "Дејан Манчић" ради очувања успомене на његово уметничко стваралаштво, хуманост, храброст и родољубље, чији је задатак (фонда), да открива и помаже младе ствараоце у области поезије, сликарства, уметничке фотографије и других видова стваралаштва. Тако, већ традиционално од свог оснивања 21. јуна 2000., Фонд расписује конкурс за прву збирку песама младих аутора. Конкурс се расписује 4. априла, на дан Дејановог страдања, радови се прикупљају до 10. маја, жири објављује победника 21. јуна , на дан Дејановог рођендана, а књига се објављује и промовише 30. септембра на дан АРЈ ПВО. Фонд, такође, сваке године додељује награду најмлађем аутору на међународној изложби уметничке фотографије у Нишу, која се одвија под покровитељством града Ниша, поред тога Фонд помаже и самосталне изложбе младих чланова Фото клуба ФОН, а предвиђене су и активности у циљу подстицања младих сликара. Фонд "Дејан Манчић" је један од покровитеља такмичења у беседништву Правног факултета у Нишу, додељује и посебну награду најмлађем учеснику Међународног такмичења у беседништву.

У издању Фонда "Дејан Манчић", 2009. године је објављена књига "Посвете Дејану Манчићу", коју можете преузети овде.

 

 

[Милан Ракић]

4. април

In Memoriam

Славољуб Заграђанин

млађи водник Славољуб Заграђанин (1969-1999)

Славољуб је рођен 11. новембра 1969. године у Крагујевцу. У професионалну војну службу, као војник по уговору, ступио је 1992. године у 310. самоходни ракетни пук у Крагујевцу. Вишегодишњим марљивим радом на месту оператора радарске станице, стекао је и највиши војнички чин и постао први оператор на радарској станици за осматрање и навођење ПВО система "Куб".

Током бомбардовања, Славољубова јединица се налазила у рејону села Штаваљ у непосредној близини аеродрома Сјеница. На данашњи дан пре 14. година, на њихов положај је извршено ватрено дејство анти радарским ракетама од стране НАТО авијације. Од последица дејства, Славољуб је настрадао. Сахрањен је 7. априла на крагујевачком гробљу у насељу "Белошевац".

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега је остао син Марко.

Спомен обележје Славољубу и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 310. самоходног ракетног пука у Крагујевцу

 

[Милан Ракић]

4. април

In Memoriam

Шандор Нађ

мајор Шандор Нађ (1956-1999)

Мајор ВЈ Шандор Нађ је рођен у Бечеју 31. маја 1956. године. Након завршене Средње машинске школе, уписује и успешно завршава Војну Академију КОВ-смер АРЈ ПВО, са ужом специјалношћу "ракеташа" на ПВО систему "Куб". Службовао је по многим гарнизонима бивше нам земље. Био је вредан и марљив официр. Обављао је дужност командира батерије.

За време бомбардовања, његова јединица се налазила у рејону Клине, код села Гребник, а Шандор је командовао батеријом ПА топова-систем "Прага". У тренутку када је непријатељска летелица на њихов положај избацила две касетне бомбе, Шандор је управљао ватром по тим летелицама и налазио се не отвореном простору не хтевши да одустане од дејства по непријатељу. Од последица експлозије контејнера са касетним бомбама, настрадао је на лицу места. Сахрањен је два дана касније, 6. априла, на месном гробљу у Бечеју.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Атила и кћерка Тимен.

Спомен обележје Шандору и његовим колегама настрадалим у бомбардовању у касарни 230. самоходног ракетног пука у Нишу