Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

[Милан Ракић]

On 13.5.2013. at 20:14, Милан Ракић рече

13. мај

In Memoriam

Горан Миловановић

војник Горан Миловановић (1977-1999)

Горан је рођен 3. октобра 1977. године у селу Белошевац код Крагујевца. Од најранијег детињства је заволео "буба-мару" и био је одличан фудбалер, тако да је уочи одласка у војску марта 1999. године, потписао и први професионални уговор са ФК Радничким из Крагујевца. Успешно је приводио крају и студије на Вишој информатичкој школи, а онда је како рекох, у предвечерје НАТО агресије, одлучио да оде на одслужење војног рока. Деветнаестог марта 1999. године је постао војник у саставу 311. самоходног ракетног пука ПВО. Одмах је отпочела обука за оператора на контролно-испитној станици у ракетној батерији. 

Дана 19. априла, само месец дана након пријема у војску, Горан се налазио на стражарској дужности у оквиру свог ракетног пука - објекат "Белаћевац" код Приштине. Приликом бомбардерског дејства НАТО авијације, једна бомба је пала у Горановој близини и нанела му повреде опасне по живот. Истог дана је оперисан на КБЦ Приштина, а неколико дана касније операција је извршена и у нишкој болници. Почетком маја је пребачен на ВМА, где је обављена још једна операција, али су на данашњи дан пре 19 година лекари изгубили битку за Горанов живот. Сахрањен је 15. маја у родном Белошевцу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Горану и његовим колегама испред Команде 311. самоходног ракетног пука

 

 

19

[Милан Ракић]

On 13.5.2013. at 20:56, Милан Ракић рече

13. мај

In Memoriam

Бојан Радојковић

десетар Бојан Радојковић (1977-1999)

Бојан је рођен у Смедереву 20. октобра 1977. године. Након завршене Средње школе ступа у Војску Југославије у 63. падобранску бригаду где завршава падобранску и обуку за диверзанта. Током војног рока, својим радом и залагањем је заслужио и чин десетара.

Током тромесечне НАТО агресије на нашу земљу, један део састава 63. падобранске бригаде се налазио на караули "Кошаре" више Ђаковице, где су у појединим моментима, буквално борбом "прса у прса" заустављали терористичке групе које су из Албаније покушавале да уђу на територију наше земље. Неретко, терористи су имали и подршку из ваздуха, од стране бомбардерске авијације НАТО-а. 

На данашњи дан пре 19 година, једна бомба је изненада пала на ваљда једини незаштићени део на положајима наших падобранаца. Од распрснутих делова, смртно су настрадали војник-падобранац Раде Антонић и десетар-падобранац Бојан Радојковић.

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце.

Споменик испред Спомен-собе 63. падобранске бригаде у Нишу

19

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 18:45, Милан Ракић рече

31. мај

In Memoriam

Саша Кнежевић

старији водник по уговору Саша Кнежевић (1968-1999)

Саша је рођен у Јагодини 10. октобра 1968. године. У Краљеву је завршио Средњу машинску школу, а потом одлази на одслужење војног рока у Ниш у 63. падобранску бригаду. Као војник-падобранац, учествовао је са својом јединицом у акцијама обезбеђивања извлачења људства и ваздухопловне технике са аеродрома Церкље и Бихаћ, да би потом учествовао и на вуковарском ратишту. Након одслуженог војног рока, завршава курс за подофицира и бива распоређен за руковаоца убојних средстава у оквиру 285. ваздухопловне базе на аеродрому Лађевци код Краљева.

На данашњи дан пре 19 година, Саша је био ангажован на расељавању минско-експлозивних средстава из једног аеродромског магацина. Саша је управљао једним возилом, када је НАТО авијација са 6 пројектила дејствовала по мосту у селу Брвеник код Краљева. Делови неког од тих пројектила су погодили возило у којем се он налазио и Саша је на месту остао мртав.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Вања и кћерка Сара.

Спомен обележје настрадалим припадницима 285. ваздухопловне базе Лађевци

19

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 19:11, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Александар Поповић

војник у резерви Александар Поповић (1973-1999)

Александар Поповић је рођен 24. априла 1973. године у Новом Саду. У родном граду је завршио Гимназију и Природно-математички факултет, на којем је након дипломирања уписао и последипломске студије. Као војни обавезник, мобилисан је уочи почетка НАТО агресије на нашу земљу и распоређен на дужност оператора самоходног лансирног оруђа у склопу 240. самоходног ракетног пука ПВО.

На дан 1. јуна пре 19 година, батерија у којој је Александар служио, налазила се на борбеном положају у рејону села Надаљ код Новог Сада. У једном тренутку, осматрајући небо над зоном своје одговорности, добили су "захват" и са три ракете дејствовали по непријатељским летелицама. Нажалост, тиме су открили и свој положај, тако да је непријатељ након маневра избегавања пројектила, узвратио самонавођеним против-радарским пројектилима, од којих је један директно погодио возило у којем се налазио Александар и усмртио га на лицу места. Александар је сахрањен 4. јуна на новосадском Новом гробљу.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

 

 

Спомен обележје Александру и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

19

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 19:38, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Драган Бандић

старији водник Драган Бандић (1971-1999)

Драган је рођен у Сарајеву 1. јуна 1971. године. У родном граду је завршио основну школу, а потом је на оближњем аеродрому Рајловац, где се налазио Школски центар РВ и ПВО, завршио Средњу војну школу РВ и ПВО. Након завршене школе, службовао је у родном граду, а након распада земље, са службом је прешао у Нови Сад, где је у оквиру 240. самоходног ракетног пука обављао дужност командира вода једне ракетне батерије.

На свој 28 рођендан, 1. јуна 1999. године, Драган се са својом јединицом налазио на ватреном положају у рејону села Надаљ. Непријатељска авијација је дејствовала по положају Драганове јединице противрадарским ракетама, од којих је једна директним поготком у командно возило у којем се Драган налазио, угасила живот овом честитом Сарајлији. Сахрањен је 3. јуна на гробљу у Петроварадину.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Драгану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

19

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 20:23, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Светомир Трифуновић

мајор Светомир Трифуновић (1965-1999)

Светомир је рођен 2. марта 1965 године у селу Пресека код Зубиног Потока. Завршио је Војну академију КоВ, смер АРЈ ПВО и службовао је у гарнизону Сарајево, да би након распада земље, био распоређен у 310. самоходни ракетни пук у Крагујевцу, где је обављао дужност командира ракетне батерије.

Током НАТО агресије на нашу земљу, батерија којом је командовао Светомир и у којој је обављао и дужност руковаоца гађања у радарској станици за осматрање и навођење, више пута је мењала своје ватрене положаје. На дан 1. јуна 1999. године, батерија се налазила у атару села Омољица код Панчева. На ватрени положај, пола сата иза поноћи, на командно место на којем је Светомир обављао своју дужност, дошао је и тадашњи Начелник Штаба Врховне команде за РВ и ПВО, генерал пуковник Љубиша Величковић са сарадницима. Тада је по њиховом положају дејствовала непријатељска авијација која је усмртила Светомира, као и генерала Величковића и пуковника Божидара Пејчића. Светомир је сахрањен 2. јуна на гробљу Белошевац.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Андреј и кћерка Јована.

Спомен обележје у Омољици

19

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 20:47, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Божидар Пејчић

пуковник Божидар Пејчић (1959-1999)

Божидар је рођен 18. септембра 1959. године у селу Рсовци код Пирота. Завршио је Војну академију РВ и ПВО и Командно штабну академију РВ и ПВО. Био је изузетан стручњак у области АРЈ ПВО и службовао је у многим ПВО гарнизонима широм земље. Крајем 90-их, а пред НАТО агресију на нашу земљу, Божидар је обављао командне дужности у Сектору за РВ и ПВО Генералштаба Војске Југославије.

На дан 1. јуна 1999. године Божидар је био у делегацији Генералштаба-Сектор РВ и ПВО која је у склопу обилазака јединица на терену, дошла и на ватрени положај једне батерије 310. срп у рејону села Омољица код Панчева. Управо тада је на тај положај противрадарским пројектилима дејствовала НАТО авијација и ти су пројектили погодили радарску станицу за осматрање и навођење и на лицу места усмртили Божидара, као и генерала Величковића и мајора Трифуновића.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали синови Небојша и Љубомир. 

19

[Милан Ракић]

On 31.5.2013. at 21:34, Милан Ракић рече

1. јун

In Memoriam

Љубиша Величковић

генерал пуковник Љубиша Величковић (1946-1999)

Љубиша Величковић је рођен 1. марта 1946. године у селу Црљенац код Пожаревца. Након осмогодишње школе одлази у Ваздохопловну војну гимназију "Маршал Тито" у Мостару, а потом наставља школовање на Ваздухопловној војној академији у Задру. У Совјетском Савезу завршава преобуку за МиГ-21, а након повратака и Командно-штабну школу РВ и ПВО. Обављао је дужност пилота у јединици, наставника летења, командира ескадриле и Команданта ловачког пука. Крајем 80-их поново одлази у СССР, овога пута предводећи групу наших пилота и техничара који су упућени на преобуку за ловац МиГ-29.

По повратку из СССР-а, завршава и Командно-штабну школу оператике, а потом опет бива послат на двогодишње школовање у СССР у Генералштабну војну академију "Ворошилов", коју са успехом завршава. Током распада земље, обављао је низ одговорних дужности у склопу нашег ваздухопловства, да би 1993. године био постављен за Команданта РВ и ПВО. Крајем 90-их прелази на дужност заменика Савезног министра за одбрану, а током НАТО агресије обављао је дужност Начелника Штаба Врховне команде ВЈ за РВ и ПВО. Био је један од наших најбољих пилота. Носилац је Златног летачког знака и звања инструктора летења за ловачку авијацију.

На дан 1. јуна 1999. године, генерал Величковић је у склопу обилазака јединица наше РВ и ПВО, посетио и једну ПВО батерију која се налазила на ватреном положају код села Омољица. Пола сата након поноћи, батерија је покушала да изврши гађање непријатељских летелица које су дејствовале по Панчеву. Тих неколико секунди док су `тражили` непријатеља је било довољно да овај открије њихов положај и да дејствује по њима противрадарским пројектилима. Директан погодак једног пројектила, усмртио је генерала Величковића, пуковника Пејчића и мајора Трифуновића. Сахрањен је 3. јуна у родном селу.

Постхумно је одликован Орденом ратне заставе првог степена. Иза њега су остале кћерке Ангелина и Радмила.

Гроб Љубише Величковића у Црљенцу

19

[Милан Ракић]

Прикупљање главних потенцијала за извођење ваздушних удара по територији тадашње Југославије је било завршено закључно са јучерашњим даном пре две деценије. Авиано, као главна земаљска ваздушна база, те носачи авиона и бродовље опремљено крстарећим ракетама је заузело своје позиције у акваторији Средоземног мора.

А отприлике у овом тренутку је Еуроконтрол дао налог свим летелицама које су коридоре за прелет имале изнад територије СРЈ, да пређу на резервне. У следећих сат времена, већ око 23 сата на данашњи дан пре 20 година, ВаП изнад СРЈ је изглледао овако...

 

Машина је покренута и "данс макабр" у режији лудака из 19 земаља уз асистента режије одавде - могао је да почне!

[Милан Ракић]

Прикупљање главних потенцијала за извођење ваздушних удара по територији тадашње Југославије је било завршено закључно са јучерашњим даном пре две деценије. Авиано, као главна земаљска ваздушна база, те носачи авиона и бродовље опремљено крстарећим ракетама је заузело своје позиције у акваторији Средоземног мора.

А отприлике у овом тренутку је Еуроконтрол дао налог свим летелицама које су коридоре за прелет имале изнад територије СРЈ, да пређу на резервне. У следећих сат времена, већ око 23 сата на данашњи дан пре 20 година, ВаП изнад СРЈ је изглледао овако...

 

Машина је покренута и "данс макабр" у режији лудака из 19 земаља уз асистента режије одавде - могао је да почне!

[Милан Ракић]

On 25.3.2013. at 19:05, Милан Ракић рече

25. март

In Memoriam

Живота Ђурић

потпуковник Живота Ђурић (1963-1999)

Први припадник нашег РВ и ПВО који је погинуо у НАТО агресији, био је потпуковник авијације-пилот Живота Ђурић.

Живота Ђурић је рођен у Параћину 19. априла 1963. године. Након завршене Ваздухопловне војне Гимназије "Маршал Тито" у Мостару, уписује и успешно завршава Ваздухопловну војну академију у Задру и стиче звање војног пилота. Прво место службовања тек промовисаног потпоручника је аеродром Петровац крај Скопља. У том граду заснива и породицу и службује све до распада СФРЈ, када његова јединица због новонасталих околности пребазира на аеродром Лађевци код Краљева. Током своје летачке каријере, успешно је завршио курс наставника летења и курс за командира ескадриле. У јединици је прошао све дужности од пилота до Команданта ескадриле, у којој дужности је био и пред почетак агресије НАТО пакта на нашу земљу. Био је Командант 241. ловачко бомбардерске ескадриле "Тигрови" у склопу 98. авијацијског пука.

Према ратном плану употребе те јединице, један од задатака је био и ваздушна подршка операцијама Треће армије Војске Југославије на Космету. На данашњи дан, пре 20 година, планирано је било дејство из ваздуха на кампове и командна места ОВК на Космету. Задатак је предвиђао лет на малој висини, при великим брзинама, пратећи конфигурацију терена. Живота је полетео из Лађеваца и када је био у рејону Глоговца, извршио је дејство на једно складиште ОВК са две бомбе. Након успешно извршеног задатка, наставио је даље према плану и у једном тренутку када је због конфигурације терена морао да изведе маневар и подигне авион био је погођен ватром са земље. Успео је да усмери летелицу на положаје ОВК...

Према претпоставци колега из ескадриле, није се катапултирао јер није хтео да падне жив у руке непријатељу.

Посмртно је одликован Орденом за храброст и унапређен у чин потпуковника. Сахрањен је у родном месту. Иза њега су остали супруга Биљана, син Александар и кћерка Ана.

Спомен обележје Животи Ђурићу у Давидовцу крај Параћина

У продукцији Радио телевизије "Канал М" из Параћина, аутор Емил Милојевић је 2010. године снимио документарни филм о Животи Ђурићу под називом "Живот, јунаштво, памћење".

 

Двадесет...  Да се не заборави!

[Милан Ракић]

On 26.3.2013. at 13:52, Милан Ракић рече

26. март

In Memoriam

Зоран Радосављевић

мајор Зоран Радосављевић (1965-1999)

Трећег дана агресије НАТО пакта на нашу земљу, погинуо је мајор авијације-пилот Зоран Радосављевић.

Зоран Радосављевић је рођен у Приштини 26. фебруара 1965. године. Као дете војног лица, његов отац је службовао по многим гарнизонима тадашње државе, да би се пре Зорановог поласка у први разред скрасио у Београду. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

Остаци авиона Зорана Радосављевића

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

 

Двадесет...  Да се не заборави!

["Tamo daleko"]

Hvala Ti sto si postavio kratke biografije nase hrabre brace koji polozise svoje zivote za sve nas.

Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje. (Jov. 15:13)

Na slavu Boziju.

[Милан Ракић]

On 27.3.2013. at 11:48, Милан Ракић рече

27. март

In Memoriam

Властимир Лазаревић

заставник I класе Властимир Лазаревић (1952-1999)

На данашњи дан 1999. године, погинуо је заставник I класе везе Властимир Лазаревић.

Властимир је рођен 10. априла 1952. године у Јагодини. Након свршене основне школе уписује и успешно завршава Подофицирску школу везе РВ и ПВО која се тада налазила у Краљеву. У саставу 210. батаљона везе нашег ваздухопловства, службовао је у многим гарнизонима. Обављао је дужност командира одељења. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван.

За време НАТО агресије, био је задужен за одржавање радио-релејних веза на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица крај Београда (Раковица). Приликом замене једне антене, оштећене у претходном нападу непријатељске авијације, изненада је рејон Стражевице надлетела још једна летелица, која је дејствовала на тај објекат, при томе усмртивши заставника Лазаревића.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Бранислав и кћерка Катарина.

На месту погибије заставника Лазаревића, 2002. године подигнут је споменик, рад академског вајара Славише Чековића,

на којем се налази и спомен плоча са ликом овог пожртвованог подофицира нашег ваздухопловства.

 

Двадесет...  Да се не заборави!

[Милан Ракић]

On 28.3.2013. at 9:42, Милан Ракић рече

28. март

In Memoriam

Бојан Милетић

војник Бојан Милетић (1977-1999)

Бојан је рођен у Параћину 26. јануара 1977. године. У родном граду је завршио Школу ученика у привреди и стекао звање аутомеханичара. Био је врстан фудбалер и гитариста.

За време агресије НАТО пакта на нашу земљу био је војник у редовном рочном саставу и обављао је дужност возача гусеничних и возила точкаша у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду. На данашњи дан 1999. године, његова јединица се налазили у рејону Ченеја и имала је задатак праћења и дејства на непријатељске летелице. На јединицу је извршен удар анти-радарском ракетом. Делови ракете која је погодила једно возило су нанели тешке повреде овом малдићу. Одмах је пребачен у Покрајинску болницу у Новом Саду, али је нажалост истог дана преминуо. Сахрањен је у селу Стрижа крај Параћина.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце. У касарни његове јединице у Новом Саду, поред постојећег споменика јединицама партизанске авијације, 2004. године је постављена и спомен плоча посвећена свим настрадалим припадницима те јединице у НАТО агресији.

Спомен обележје Бојану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

Двадесет...  Да се не заборави!