Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

[Милан Ракић]

On 18.4.2013. at 19:53, Милан Ракић рече

18. април

In Memoriam

Горан Гајић

војник у резерви Горан Гајић (1971-1999)

Горан Гајић је рођен у 12. јануара 1971. године у Београду. Након завршене Средње биротехничке школе, 1991. године одлази на одслужење војног рока у Задар и тамо бива обучен за оператора на осматрачком радару П-15 ракетног система Нева. Уочи почетка НАТО агресије на нашу земљу, Горан је приводио крају студије на Правном факултету БУ. Одазвавши се на позив за мобилизацију, Горан бива распоређен у 250. бригаду ПВО управо на дужност за коју се обучио током служења војног рока осам година раније.

На данашњи дан пре 19 година, његова јединица се налазила на борбеном положају код села Петровчић у Срему. Горан је био у радарској станици и обављао своју дужност-праћење и откривање непријатељских летелица. У 2 сата и 25 минута је на заслону радарског екрана уочио налет летелица и тренутак лансирања противрадарске ракете. Није стигао да напусти возило... Директан погодак ракете у радарску станицу му је одузео живот. Сахрањен је на гробљу Лешће 20. априла.

Постхумно је одликован Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Горану и његовим колегама испред Команде 250. Ракетне бригаде ПВО на Бањици

19

[Милан Ракић]

On 18.4.2013. at 20:12, Милан Ракић рече

18. април

In Memoriam

Слободан Смиљић

старији водник Слободан Смиљић (1974-1999)

Слободан Смиљић је рођен 29. јуна 1974. године у Београду. Након основне школе, одлази на школовање у Средњу војну школу РВ и ПВО на аеродрому Рајловац крај Сарајева, где завршава ПВО смер. Након завршетка школе, 1993. године започиње војничку каријеру на осматрачком радару П-15 у 5. ракетном дивизиону. Пет година касније, 1998. године прелази у командну батерију 250. ракетне бригаде ПВО и бива постављен на дужност командира одељења у тој јединици. На тој дужности га је затекла и НАТО агресија на нашу земљу.

На данашњи дан пре 19 година, Слободан се са својом јединицом налазио на борбеном положају код села Петровчић у Срему. Са војником Гораном Гајићем обављао је смену на радарској станици, када су у 2 сата и 25 минута непријатељске летелице напале њихове положаје. Директан погодак антирадарске ракете у радарску кабину, усмртио је Слободана Смиљића и војника Горана Гајића који је са њим био на дужности. Сахрањен је два дана касније на гробљу Орловача у Београду.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Слободану и његовим колегама испред Команде 250. Ракетне бригаде ПВО на Бањици

 

19

[Милан Ракић]

On 19.4.2013. at 19:53, Милан Ракић рече

19. април

In Memoriam

Бобан Радош

војник Бобан Радош (1979-1999)

Бобан је рођен на Божић, 7. јануара 1979. године. Након завршене Средње школе, ступио је у војску на одслужење војног рока, где је био обучен за дужност оператора на склапању и расклапању ракета у ракетно-техничкој батерији 311. самоходног ракетног пука ПВО. На тој дужности и током служења војног рока, затекло га је НАТО бомбардовање наше земље.

На данашњи дан пре 19 година Бобан је са својом јединицом био на ватреном положају код војног објекта "Белаћевац" крај Приштине. Бобан се налазио у бункеру тог објекта, када је један пројектил испаљен са непријатељске летелице директно погодио бункер. Сахрањен је 22. априла на гробљу Лешће у Београду.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Бобану и његови друговима испре команде 311. срп

 

19

[Милан Ракић]

On 19.4.2013. at 22:36, Милан Ракић рече

19. април

In Memoriam

Роберт Лајчак

капетан I класе Роберт Лајчак (1968-1999)

Роберт Лајчак је рођен 19. јануара 1968. године у Новом Кнежевцу. Након Основне школе, ступио је у ваздухопловство и завршио Средњу војну школу РВ и ПВО, а након тога и Војну академију РВ и ПВО. Официрску каријеру је започео у 6. ракетном дивизиону ПВО у Смедереву на дужности командира батерије у оквиру тог дивизиона.

На данашњи дан 1999. године, његова јединица се налазила на ватреном положају у рејону села Липе код Смедерева. Роберт се налазио у кабини за вођење која је чак била и укопана, али је директан погодак авио-бомбе на ту позицију одузео Роберту живот. Сахрањен је 20. априла на Новом гробљу у Смедереву.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остале кћерке Јована и Ана.

Спомен обележје Роберту и његовим колегама испред Команде 250. ракетне бригаде на Бањици 

 

19

[Милан Ракић]

On 19.4.2013. at 23:04, Милан Ракић рече

19. април

In Memoriam

Благоја Радић

потпуковник Благоја Радић (1961-1999)

Благоја је рођен 20. новембра 1961. године у селу Шпионица код Сребреника у БиХ. По завршетку основне школе уписује Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару, а потом завршава и Војну академију РВ и ПВО. У 250. ракетној бригади ПВО, обављао је дужност командира батерије за вођење ракета, уједно и заменика Команданта 6. ракетног дивизиона у Смедереву.

На данашњи дан, 19. априла 1999. године његов 6. ракетни дивизион се налазио на ватреном положају у рејону села Липе код Смедерева. Око 1:30 НАТО авијација је снажно дејствовала по размештајној просторији дивизиона и од дејства једне бомбе која је експлодирала у његовој непосредној близини, Благоја је тешко рањен. Одмах је превезен на ВМА, али је осам сати касније подлегао повредама. Сахрањен је 21. априла на Новом гробљу у Смедереву.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Перица и кћерка Данка.

Спомен обележје Благоји и његовим саборцима испред зграде Команде 250. ракетне бригаде на Бањици

 

19

[Милан Ракић]

On 23.4.2013. at 21:37, Милан Ракић рече

23. април

In Memoriam

Небојша Мијић

војник Небојша Мијић (1978-1999)

Небојша Мијић је рођен у питомој Мачви, баш оном селу где је кућа најпознатијег Мачванина-Јанка Веселиновића. Рођен је у Совљаку 10. фебруара 1978. године. Аутомеханичарски занат је завршио у Мачванској средњој школи у Богатићу, да би потом отишао на одслужење војног рока. У оквиру 311. самоходног ракетног пука је прошао обуку и радио на дужности возача. 

На данашњи дан 1999. године, Небојша је са својом јединицом био на ватреном положају на Газиместану. У једном налету, непријатељски авиони су испалили антирадарске ракете, које су погодиле положај самоходног пука. Од ударног дејства, Небојша је тешко рањен, хитно је пребачен у КБЦ Приштина, али је нажалост, у току поподневних сати подлегао повредама. Сахрањен је два дана касније у родном селу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце. Годину дана након Небојшине погибије, од 2000. године, у његовом родном селу се одржава Меморијални фудбалски турнир, популаран и ван граница Мачве, а од 2003. године једна улица у Совљаку носи име Небојше Мијића.

Спомен обележје Небојши и његовим колегама испред Команде 311. самоходног ракетног пука

 

19

[Милан Ракић]

On 28.4.2013. at 20:02, Милан Ракић рече

28. април

In Memoriam

Славиша Симић

војник у резерви Славиша Симић (1972-1999)

Славиша је рођен у Косовској Митровици 23. децембра 1972. године. Као дечак је остао без оца Слободана, којег су убили албански иредентисти почетком 80-их. Сестру Слађану и њега подиже мајка Десанка. У родном месту је завршио Средњу електротехничку школу и одмах је добио посао у Трепчи. За време војног рока 90-их година је обучен за послужиоца на радару. Као добровољац је учествовао и борбама у Источној Славонији и Западном Срему почетком 90-их. Таман кад је стао мало на ноге, када је успео да се "отргне" од сиротињског живота, и када је хтео да заснује породицу, почетком марта је стигао позив у Трепчу да се Славиша мобилише у 311. самоходни ракетни пук.

На данашњи дан пре 19 година Славиша се са својом јединицом налазио у рејону села Горње Радево код Приштине. Непријатељска авијација је дејствовала по њиховим положајима и један гелер од антирадарске ракете је био кобан за Славишу. Сахрањен је сутрадан у селу Горњи Суви До код Косовске Митровице.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Славиши и његови друговима испред команде 311. срп

19

[Милан Ракић]

On 29.4.2013. at 21:49, Милан Ракић рече

29. април

In Memoriam

Драган Репија

војник у резерви Драган Репија (1958-1999)

Драган је рођен 24. марта 1959. године у селу Буковица код Цазина. Још за време његовог дечаштва, пред полазак у школу, његова породица се сели у Нову Пазову. У Славонској Пожеги је 1981. године одслужио и војни рок и обучио се за возача. То занимање постаје и његово животно опредељење. Поштено је радио као возач, кућио се и засновао породицу. Тачно месец дана пред почетак НАТО агресије, добио је позив да се јави као резервни војни обавезник на дужност возача у склопу 250. ракетне бригаде.

На данашњи дан пре 19 година његова јединица је у рејону села Угриновци запоседала ватрени положај. У току превођења оруђа из маршевске у борбену употребу, током маневрисања на терену, када нису представљали реалну опасност за НАТО летелице, непријатељ је ипак одлучио да их гађа. Од последице удара бомбе, Драган је преминуо на лицу места.

Иза Драгана су остали кћерка Бранка и синови Јован и Никола.

Спомен обележје Драгану и његовим саборцима испред зграде Команде 250. ракетне бригаде на Бањици

19

[Милан Ракић]

On 30.4.2013. at 11:12, Милан Ракић рече

30. април

In Memoriam

Малиша Миловановић

десетар по уговору Малиша Миловановић (1970-1999)

Малиша је рођен 24. јула 1970. године у Краљеву. У родном месту је завршио Средњу грађевинску школу и обучио се за руковаоца на грађевинским машинама. Пријавио се на конкурс који је расписао 359. инжињеријски батаљон на аеродрому Лађевци и убрзо је постао десетар по уговору и обављао је послове за које се и школовао. Уочи НАТО агресије, део његове јединице је био придружен 250. ракетној бригади, као помоћна јединица за уређење њихових ватрених положаја.

На данашњи дан пре 19 година, његова јединица се налазила у рејону села Глушци код Богатића, У поподневним сатима је стигла наредба да се уреди положај за смештај радара. За управљачем булдожера се у том тренутку налазио потпоручник Милан Мијатовић, који је заменио млађег колегу. Војници који били ван домашаја буке тешке машине, јасно су чули налет непријатељских авиона. Малиша је потрчао у сусрет свом командиру који се налазио у тешкој машини, али су гелери бомбе која је директно погодила булдожер, усмртили овог храброг десетара, као и потпоручника у машини. За НАТО пилота који их је гађао, они нису представљали никакву претњу... Малиша је сахрањен 3. маја у Тавнику.

Постхумно је одликован Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности. Иза њега су остале кћерке Јована и Милица.

Спомен обележје Малиши и Милану у Глушцима код Богатића, на месту њихове погибије

 

19

[Милан Ракић]

On 30.4.2013. at 11:57, Милан Ракић рече

30. април

In Memoriam

Милан Мијатовић

потпоручник Милан Мијатовић (1975-1999)

Милан је рођен 13. октобра 1975. године у Београду. Након Војне гимназије, успешно завршава и Војну академију копнене војске и бива распоређен у 359. инжињеријски батаљон на аеродром Лађевци. Тамо обавља дужност комадира вода и заступника командира чете. Уочи НАТО агресије на нашу земљу, Миланова чета бива придружена саставу 250. ракетне бригаде као помоћна јединица за уређивање ватрених положаја "ракеташа".

На данашњи дан пре 19 година, у Глушцима код Богатића, било је потребно уредити просторију за смештај радара 126. бригаде ВОЈИН. Милан је као командир јединице издао наређења потчињенима, а онда је у једном тренутку и сам сео за управљач булдожера како би мало "одморио" једног војника који је до тада обављао посао. Тада су њихове положаје надлетели НАТО авиони. Без обзира што је био дан, односно што су могли јасно да уоче шта се збива на терену испод њих, те да им од инжињераца који уређују ливаду не прети никаква опасност, један од НАТО пилота се "одважио" да их нападне. Војници који су стајали подаље од булдожера, чули су налет авиона и један од њих, десетар Малиша Миловановић је потрчао ка свом командиру, потпоручнику Милану, да му јави, да оставља машину и да бежи у склониште. Малиша није ни стигао до булдожера. Гелери од бомбе су га убили. Ни потпоручник није успео да види колегу који му је трчао у сусрет. Бомба је била бржа од погледа. Директно је погодила булдожер, од којег није остало ништа...

Милан је постхумно одликован Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Милану и Малиши у Глушцима код Богатића, на месту њихове погибије

19

[Милан Ракић]

On 30.4.2013. at 12:22, Милан Ракић рече

1. мај

In Memoriam

Душан Урошевић

војник Душан Урошевић (1977-1999)

Душан је рођен 6. јула 1977. године у Крагујевцу. У родном граду је завршио и "Заставину" Средњу машинску школу где се оспособио за аутомеханичара. На одслужење војног рока је отишао у децембру 1998. године и то у ракетне јединице на дужност возача радарске станице за осматрање и навођење, уједно и стрелца.

Током НАТО агресије, његова јединица се налазила на Космету, често мењајући положаје због сталног дејства непријатељске авијације и крстарећих ракета. Иначе, поред младалачког духа, Душан је био омиљен међу својим колегама, војницима и старешинама и због чињенице да је до тада успео да обори 4 непријатељске крстареће ракете. На данашњи дан пре 19 година, на положај Душанове јединице код Лапљег Села код Приштине, дејствовала је НАТО авијација. Од гелера једне бомбе, Душан је тешко повређен. Подлегао је повредама тог поподнева у КБЦ Приштина. Сахрањен је 3. маја на Палилуском гробљу у Крагујевцу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Душану и његовим колегама испред Команде 311. самоходног ракетног пука

 

19

[Милан Ракић]

On 30.4.2013. at 21:01, Милан Ракић рече

4. мај

In Memoriam

Миленко Павловић

пуковник авијације Миленко Павловић (1959-1999)

Миленко Павловић је рођен у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.

У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

У центру Ваљева је постављено спомен обележје посвећено овом храбром пилоту...

У његовом родном месту, Горњем Црниљеву код Осечине, направљен је спомен комплекс који су мештани посветили храбром земљаку и мајору Александру Стефановићу, који је био родом из истог краја, а који је погинуо 1991. године у Славонији. У склопу комплекса се налази спомен-чесма са делом репних површина Миленковог авиона, један авион Г-2, ловачки спомен-дом "Миленко Павловић-пилот", игралиште фудбалског клуба који носи име по овом часном сину Подгорине, као и црква Обновљења  храма светог Георгија са парохијским домом...

У продукцији РТС, 2006. године је снимљен документарни филм "Лет у смрт", посвећен Миленку...

 

19

[Милан Ракић]

On 11.5.2013. at 19:41, Милан Ракић рече

11. мај

In Memoriam

Петар Маснец

разводник по уговору Петар Маснец (1972-1999)

Петар је рођен у Инђији 10. октобра 1972. године. Основну школу је похађао и завршио у Љубљани, док је Средњу хидрометоролошку школу завршио у Београду. Потом одлази на одслужење војног рока, прво у Словенију, а након повлачења ЈНА из западних република бивше нам државе, војни рок "завршава" у Рашкој као Примеран војник. Од 1993. године, ради као војник по уговору у 250. ракетној бригади, односно у њеном 4. ракетном дивизиону у Зуцама, и то као оператор рућног вођења ракете.

На данашњи дан пре 19 година, батерија у којој је Петар службовао, налазила се на ватреном положају у рејону села Арнајево код Барајева. Око 14 сати, непријатељска авијација је дејствовала по њиховим положајима и парчад једне противрадарске ракете су нанела Петру смртоносне ране.

Постхумно је одликован Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Петру и његовим саборцима испред зграде Команде 250. ракетне бригаде на Бањици

19

[Милан Ракић]

On 11.5.2013. at 20:23, Милан Ракић рече

11. мај

In Memoriam

Драган Трајковић

потпоручник Драган Трајковић (1974-1999)

Драган је рођен у Врању 15. септембра 1974. године. након основне школе у родном месту, долази у Београд где завршава Војну гимназију и Војну академију РВ и ПВО, смер артиљеријско-ракетне јединице ПВО. Био је врстан спортиста-џудиста. Након завршене Војне академије, бива распоређен у Приштину у 311. самоходни ракетни пук. Као млад потпоручник, не занемарује ни своје даље напредовање у образовању, те уписује последипломске студије на Природно-математичком факултету у Приштини.

Агресија 1999. године је затекла Драгана на дужности командира ракетног вода у склопу 4. батерије 311. ракетног пука. На данашњи дан пре 19 година, његова батерија се налазила у рејону села Танкосић код Урошевца. По њиховим положајима је дејствовала непријатељска авијација и удар једне бомбе је угасио живот овом младом официру наше војске. Сахрањен је сутрадан на  Новом гробљу у Врању.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Драгану и његови друговима испред команде 311. срп

 

19

[Милан Ракић]

On 13.5.2013. at 19:34, Милан Ракић рече

13. мај

In Memoriam

Раде Антонић

војник у резерви Раде Антонић (1976-1999)

Раде је рођен У Косовској Митровици 7. јула 1976. године. Војни рок је одслужио у 63. падобранској бригади где је успешно завршио диверзантску и падобранску обуку и тиме постао војни обвезник ове јединице. Студирао је енглески језик и књижевност. Уочи НАТО агресије на нашу земљу се одазвао на позив своје јединице...

На данашњи дан пре 19 година, Раде се са својим друговима из јединице налазио на караули "Кошаре" у околини Ђаковице. Њихови положаји су данима били на удару непријатељских летелица из ваздуха и УЧК са друге стране. У једном налету, авиони су бомбардовали њихову размештајну просторију и Раде нажалост није стигао да се домогне склоништа. Сахрањен је 16. маја на гробљу у Приштини.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен соба 63. падобранске бригаде у Нишу са именима погинулих припадника јединице од оснивања до данас

Морам овде додати једну тужну причу која се тиче наших нарави и чињенице да је Радетов гроб скрнављен два пута. Према речима његове мајке Снежане, иначе лекарке у Приштини, у налетима НАТО авијације, шрапнели су погодили Радетов гроб... Након бомбардовања, мајка је морала да избегне из Приштине и посмртне остатке свога сина је пренела у Кладово, где је и сама "нашла" нови дом и ту их сахранила. Подигла је и достојно спомен обележје. Међутим, за разлику од остатака бомби у Приштини, овај пут су Радетов гроб оскрнавили "остаци" од људског рода. Вероватно привучени месинганим украсима и орнаментиком са ознакама 63. падобранске бригаде, они су једне летње ноћи 2007. године дошли на Радетов гроб и у жељи да поскидају украсе полупали и поломили надгробни споменик и надгробну плочу. Украсе су успели да поскидају...

19