Смисао патње..."Свјакоје дајаније Божије благо"...Колико вера и Литургија, побеђују проблем бола и смрти?

[JESSY]

Viktor Frankl

Јednom je, pošto je pokušala samoubistvo, na moju kliniku primljena majka dečaka koji je umro u jedanaestoj godini. Moj kolega, dr Kocourek, ju je pozvao da se pridruži logoterapijskoj grupi.

Slučajno sam ušao u prostoriju gde se izvodila psihodrama. Majka je pričala svoju životnu priču. Posle smrti svog dečaka ostala je sama s drugim, starijim sinom, bogaljem, koji je bolovao od dečije paralize i bio u kolicima. I majka se pobunila protiv sudbine. Ali, kada je pokušala samoubistvo, sprečio ju je bogalj: on je voleo da živi! Za njega je život imao smisla. Zašto za majku nije? Kako bi mogla ponovo da ga otkrije? I kako bismo joj pomogli da ga ponovo postane svesna?

 

[JESSY]

Improvizujući, ušao sam u diskusiju i počeo da postavljam pitanja jednoj ženi iz grupe. Upitah je: ''Koliko imate godina?'' Odgovorila je: ''Trideset''. Nastavih: ''Zamislite da nemate trideset nego osamdeset godina i da ležite na samrtnoj postelji. Bacate pogled na svoj prošli život, život u kome niste imali dece ali ste imali mnogo novca i uživali ugled u društvu''. Upitao sam je šta u takvoj situaciji oseća: ''Šta mislite o svom životu? Šta sebi govorite?'' Navodim njene reči sa magnetofonske trake: ''Udala sam se za milionera. Živela sam lagodno, u izobilju. Bogami sam živela, ljubakala sam se i koketirala sa muškarcima! Eto, sada imam osamdeset godina, dece nemam. Gledajući unazad, u svemu tome ne mogu da vidim nikakvog smisla. Zaista moram da kažem da mi je život promašen...''

Tada sam zamolio majku bogalja da isto tako zamisli kako u osamdesetoj godini gleda na svoj prošli život. Evo šta je ona na to rekla: ''Želela sam da imam dece i želja mi se ispunila: jedan dečak je umro, a drugi, bogalj, bio bi poslat u neki zavod da se ja nisam za njega pobrinula. Mada je bogalj i bespomoćan, on je ipak moje dete. I zato sam mu, što sam više mogla, život učinila ispunjenim; napravila sam od njega, što sam mogla boljeg čoveka.'' Tada je briznula u plač i nastavila: ''Što se mene tiče, mirne duše se mogu osvrnuti na svoj prošli život. Mogu da kažem da mi je život imao smisla i namučila sam se da ga ispunim. Učinila sam sve što sam mogla, najbolje što sam mogla za svog sina. Život mi nije promašen!'' Gledajući na svoj život sa samrtne postelje, odjednom je bila sposobna da u njemu nađe smisao, smisao koji uključuje i njene patnje.

Zatim sam, obraćajući se celoj grupi, prešao na drugo pitanje: "Da li je majmun od koga se dobija serum poliomelitisa, pa ga neprestano bodu iglama, sposoban da ikada shvati smisao svog bola? Nije, naravno, jer svojom ograničenom inteligencijom ne može da uđe u ljudski svet u kome njegov bol jedino može biti shvatljiv." Pitao sam dalje: "A šta je sa čovekom? ... Zar je nezamisliva mogućnost neke druge dimenzije, neki svet iznad čovekovog sveta, svet u kome je odgovor na pitanje konačnog smisla čovekove patnje?"

[JESSY]

Od malena nas programiraju- zašto plačeš, nemoj da plačeš! Ako dete proživljava određeno iskustvo tako što plače, nemojte ga prekidati, zabranjivati, grditi i kažnjavati, zagrlite ga i pružite mu podršku. Ovde je reč o iskrenim suzama, a ne manipulativnim kad smo dete već iskvarili. Omogućite deci da nauče da sami procesiraju emociju do kraja, to je od ključnog značaja za razvoj u zdravog odraslog i to u svakom smislu.

Zamislite da vam se u životu dešavaju isključivo lepe stvari, svi vas vole, niko vam nikad ružnu reč nije rekao. Što reče jedna moja prijateljica, astrolog, kad vidim da nema nikakvih negativnih aspekata u natalnom horoskopu, to je skoro pa mrtav život. Da li je moguć razvoj bez borbe suprotnosti, a ja bih pre to nazvala igrom suprotnosti? Naravno da nije moguć.

Ako vas mnogo hvale, možete se ulenjiti, možete pomisliti da ste savršeni i tu počinje vaš kraj. Ako vas kritikuju i ako ste spremni da stvarno saslušate šta vam taj magarac koji možda nije u pravu poručuje između redova, makar to i nemalo veze sa vama, vi postajete jači i svesniji i sebe i sveta oko sebe.

Ako proživite emociju koja je bila potisnuta, vi ste je se oslobodili, ona neće više iz podsvesti upravljati vama. Čak i ako ne razumete koja je to potisnuta emocija, kad je izvorno rođena (detinjstvo) i ko je učestvovao tada. Mada posle određene prakse, razumevanje pojedinačne emocije će doći samo po sebi.Ali generalno, mentalno bavljenje izvorne situacije u sitne detalje ne vodi ničemu.

Zmajeva

[JESSY]

@ Vera Čudina

Mi smo ljudi zaista čudne biljke. Volimo da se pravimo hrabri, a zapravo pokušavamo sakriti strah. Zavaravamo li druge ili sebe?

Bojimo se bolesti, nesreća, odlazaka lekarima, rezultata pretraga. Strahujemo od svega što bi nam moglo prouzrokovati bol. Pri samoj pomisli na reč bol prođu me trnci. Razmišljanja o drugim stvarima odmah prestaju. Svi smo isti u takvim situacijama.

Na sve se načine borimo protiv boli. Pokušavamo pronaći univerzalne lekove, proizvodimo organe za zamenu, a sve zbog našeg toliko obožavanog tela. Telesna bol svima je teška i neizdrživa, ali duševna kudikamo je jača i kobnija. Kod duševnih boli vreme ipak ne leči sve rane. Možda ih ublaži, no ožiljci ostaju. Ne kaže se uzalud: više boli gruba reč nego najjači šamar.

Svađe, psihička maltretiranja, rastanci i gubici bilo koje vrste ostavljaju u nama duboke tragove. Duševna bol izravan je napad na naše osećaje, što nas lako odvede u stanje straha, krivice, gubljenja identiteta, vere u život…

Možemo li se rešiti takvog beznađa? Sve dok se sećamo onoga što je izazvalo tu bol – teško. Nije jednostavno zaboraviti i krenuti dalje. Od sećanja, nažalost, ne možemo pobeći. Možemo pokušati u sebi pronaći novo značenje tih sećanja, iako nam u tim trenucima to izgleda potpuno neprihvatljivo.

Duševnu patnju možemo prevazići jedino svešću da nam se ništa u životu nije dogodilo bez razloga.

A to je najteže prihvatiti. Budući da je ono što se dogodilo nepovratno, moramo naći snage da se izvučemo iz nepovratnosti duševne boli. Nešto što boli uvek će ostati, ali većina će zaceliti. U svakoj patnji postoji određeni smisao koji nas vodi na neki novi put. Dok ne pobedimo duševnu bol, ne možemo ga ni videti.

[JESSY]

Зашто се људи уче кроз бол и страдање, а не кроз задовољство и срећу? Врло једноставно, зато што задовољство и срећа навикавају човека да се задовољава стварима које су дате у овоме свету, док бол и страдање подстичу човека да трага за много дубљом срећом изван граница овога света. Ја се сада налазим у болу и призивам Име Исусово, али не да бих се нужно ослободио тог бола, већ да би Исус, у Коме јединоме надилазимо овај свет, био са мном током овога бола, и да се Његова воља испуни у мени. Међутим, у задовољству ја Га не призивам, јер задовољан сам оним што имам и мислим да ми ништа више и није потребно. (О. Серафим Роуз)

[JESSY]

Зато ти је Господ и морао склонити све зидове, све заштите, да би твоје срце изашло на видјело, да би се чуо глас његов. А, то боли... то боли... Кад си отупео и срце ти је затворено, ниси жив. То што те сада боли – управо те ране те чине живим. Томе треба да се радујеш. Пробудио те је Бог – и буди Му захвалан на томе... Жив си... И кад те највише заболи, и кад највише паднеш, кад ти је најтеже, а ти се подигнеш јер знаш да те Бог воли. Он је љубав. ОН је Љубав. Не ове наше мале, земаљске љубави, ма како јаке биле, не то. ОН је Љубав. И Он те у сваком тренутку чека раширених руку... (О. Петар Лукић)

[JESSY]

“Bol je neizbježna,
patnja je, međutim, stvar izbora.” — Kathleen Casey

 

“Moja patnja je osveta samom sebi.” — Albert Cohen

[JESSY]

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Patnja zadaje bol samo zato što je kritikuješ. Ona te proganja samo zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš kritikovati, ne moraš se bojati. Moraš voljeti! Ti sam znaš sve to, ti u duši sasvim dobro znaš da postoji samo jedna jedina čarolija, jedna jedina sila, jedno jedino izbavljenje i

 

jedna jedina sreća i da se ona zove voljeti. Dakle, voli patnju! Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje! Tvoja mržnja je ono što ti nanosi bol, inače ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne načiniš time! Patnja je najveličanstvenija glazba– ukoliko je slušaš. Ali ti je nikada ne slušaš, ti imaš drugu, vlastitu, upornu glazbu i ton u uhu, ti nju nećeš ispustiti, a glazba patnje nije s njom u skladu. Čuj me! Čuj me i sjeti se: patnja nije ništa, patnja je zabluda. Samo ti je sam stvaraš, samo ti sam nanosiš sebi bol! (Hermann Hesse)

[JESSY]

Patnja je jedini način na koji bivamo svjesni postojanja, a sjećanje na patnju potrebno nam je kao dokaz našeg neprekinutog postojanja. (Oscar Wilde)

[JESSY]

To je samo nevolja koja će brzo proći. Ja se zapravo prvi put u životu suočavam sa ovako teškim vremenima, ali prihvatam volju Božiju. Pokazaće se da se Njegovom voljom dešavalo ono što je najbolje. Za ljudski um je veoma teško da shvati tu beskonačnu mudrost. (Sv. Nektarije Eginski).

[JESSY]

Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost. Žena kad rađa trpi muku; jer dođe čas njen: ali kad rodi dete, više se ne opominje žalosti od radosti, jer se rodi čovek na svet. Tako i vi, dakle, imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vašu radost neće niko uzeti od vas; I u onaj dan nećete me pitati nizašta. Zaista, zaista vam kažem da šta god uzištete u Oca u ime moje, daće vam. (Jovan,16,20-23)

[Биљана]

Можда је смисао страдања васкрсење! То је исто као и она изрека: "не можеш осјетити срећу док не спознаш шта је туга"! Тако и ово, не можеш васкрснути док не пострадаш! 

[gavrosaurus]

Да ли сте размишљали о неком узвишенијем смислу страдања ?  Да ли и колико се љутимо и ропћемо када нас задеси тако нешто ? Како реагујемо? Да ли се нервирамо ,да ли осуђујемо ближње за оно и за шта нису криви....

0913_sport

 

Смисао страдању у православном контексту је неизоставно узвишен јер се човек одриче себе Христа ради, а то може бити и ближњега ради у коме Га видимо, ту постоји разлика у ношењу терета вољно (Христа ради, љубави ради) или невољно (што баш ја?) из чега следствано и произилази роптање.

Господ СВЕ шаље и даје на спасење, негде је то мрва а некад је то читав град и они који то препознају лакше и подносе недаће и заиста се као сребро у пламену ослобађају јаловине.

То, наравно, није лако али сваки Хришћанин мора бити спреман на страдање јер је овде у гостима, дом му је на другоме месту ако ћемо право; ако је Христос сам пострадао, апостол Петар, Павле, ако је страдао владика Николај или авва Јустин, како да се од страдања спасе gavrosaurus, Биљана, јер. Агапије, JESSY ако збиља Христа желе? Јако тешко, ипак.

Наравно, наша страдања су у мери нашег раста и није мудри човек забадава рекао - не би ти Бог дао више него што можеш по(д)нети.

[JESSY]

To je samo nevolja koja će brzo proći. Ja se zapravo prvi put u životu suočavam sa ovako teškim vremenima, ali prihvatam volju Božiju. Pokazaće se da se Njegovom voljom dešavalo ono što je najbolje. Za ljudski um je veoma teško da shvati tu beskonačnu mudrost. (Sv. Nektarije Eginski).

[JESSY]

Kada posmatram savremenu religijsku scenu, vidim samo ljudske i telesne naume. Službe koje u većini slučajeva nemaju skoro nikakav uticaj na svet. Vidim kako se svet uvlači u Crkvu i menja je, umesto da Crkva menja svet. Muzika je zamenila Božiji dom. Zabava je zamenila dom Božiji. Vernici su puni mržnje prema ispravljanju i ukoru. Niko više ne želi slušati. Šta se dogodilo sa patnjom u kući Božijoj? Šta se dogodilo sa patnjom u službi Bogu?

Tu reč, patnja, ne čujete u ovom vremenu, vremenu tetošenja i ugađanja. Ne spominje se! Patnja podrazumeva užasnu bol i muku. Duboka unutrašnja bol zbog vašeg stanja i stanja vaših bližnjih. Patnja. Duboka bol. Velika tuga. Agonija. Držimo se svoje teološke retorike i govorimo o buđenju ali ostajemo pasivni. Istinska strast se rađa iz patnje. Istinska ljubav za Hristom dolazi krštenjem u patnji. Pročitajte sveto Pismo i videćete u kojim trenucima je Bog odlučio menjati stvari. I Sam je patio jer je video stanje Svoje Crkve i Svog naroda. Tada pronalazi molitelja kojeg će krstiti u patnji. Naći ćete to zapisano u knjizi proroka Nemije. Jerusalim je u ruševinama.

Šta će Bog učiniti? Kako će obnoviti te ruševine?

Nemija, sin Ahalijin, nije bio propovedenik, bio je peharnik na dvoru persijskog cara Artakserksa I. Ali bio je i čovek od molitve. Bog je pronašao čoveka koji se nije povodio trenutnim osećanjima, čoveka koji nije bio samo trenutno zagrejan za nešto, da bi posle odustao. Nemija reče: Bio sam slomljen. Ridao sam, žalio i postio. Onda sam danonoćno molio.[1]Zašto drugi nisu činili isto, zašto nisu dobili odgovore od Boga u svojim molitvama? Zašto njih Bog nije upotrebio za obnovu? Zašto nisu dobili reč od Boga? Jer nisu bili teskobni! Nisu plakali! Nisu molili! Sve je to ruševina! Znači li ti to nešto danas? Znači li ti nešto da je Božiji duhovni Jerusalim, Crkva, u braku sa svetom? Znači li ti nešto da je velika duhovna hladnoća poharala zemlju? U stvari, da li si zabrinut za Jerusalim u srcu svome? Da li si zabrinut za ruševinu koja polako isušuje tvoju duhovnu snagu i strast? Jesi li slep na ravnodušnost i svetovnost koja se ušunjala? Đavo želi da odustaneš od borbe i postaneš ravnodušan. Đavo želi da odustaneš od molitve i ridanja pred Bogom. A ti nastavi da sediš pred televizorom dok ti porodica srlja u pakao. Pitam te … tebe koji sada ovo čitaš … dolaze li moje reči i malo do tebe?

Velika je razlika između teskobe i brige. Briga je nešto što zaokupi našu pažnju. Tada, zbog nje, započnete projekat ili ideju, interes ili ispunjenje potrebe. Reći ću vam nešto što sam naučio… Ako nešto nije rođeno u patnji, ako nije osvećeno Duhom Svetim, ako te nije pogodila neka ruševina koja te bacila na kolena i krstila u patnji u kojoj moliš i tražiš Boga, sve je bezvredno. Sve dok nismo u agoniji, sve dok nas patnja ne preplavi, svi naši projekti i službe, sve što radimo, bezvredno je.[2] Gde su veroučitelji koji ridaju u molitvi za neposlušnu decu koja su na putu za pakao? Vidite, istinski molitveni život nastaje u patnji. Ako pripravite svoje srce na molitvu, sam Bog izliće Svoje srce pred vas. Tvoje srce će vapiti: Bože, psuju tvoje ime i vređaju Duha Svetoga.

Neprijatelj želi uništiti svedočanstvo vernika tvojih. Preduzmi nešto! Neće biti duhovne obnove, niti probuđenja, niti prosvećenja sve dok ne dopustimo Bogu da nas ponovo slomi.[3]Još je malo vremena ostalo i biće kasno. Stvar je vrlo ozbiljna. Ne reci mi, molim te da ti je stalo, dok istovremeno provodiš sate i sate na internetu ili ispred televizora. Gospode, ima nas koji ti trebamo priznati: Ja nisam ono što bih trebao biti. Ne radim ono na šta sam pozvan. Ne nosim tvoje breme u srcu svome. Idem lakšim putem a želim biti srećan. Ali Bože, prava radost dolazi kroz patnju. Ništa telesno na ovom svetu ne može nam dati radost. Nikakav novac, nikakva kuća, apsolutno ništa materijalno ne može dati radost. Već samo ono što je od Duha Svetog rođeno u poslušnosti i vršenju Njegove volje. Sagradi duhovne zidove oko svoje porodice. Sagradi duhovne zidove oko svoga srca. Ojačaj ih i učvrsti da se možeš odupreti neprijatelju. Bože, to je ono za čime čeznemo.[4]

[1] A oni mi rekoše: Ostatak što osta od ropstva onde u zemlji, u velikoj je nevolji i sramoti, i zid je jerusalimski razvaljen i vrata su mu ognjem popaljena. A kad čuh te reči sedoh i plakah, i tužih nekoliko dana, i postih i molih se pred Bogom nebeskim. I rekoh: Oh Gospode Bože nebeski, Bože veliki i strašni, koji čuvaš zavet i milost onima koji Te ljube i drže Tvoje zapovesti. (Knjiga Nemijina 1,3-5)

[2] Zašto se ljudi uče kroz bol i stradanje, a ne kroz zadovoljstvo i sreću? Vrlo jednostavno, zato što zadovoljstvo i sreća navikavaju čoveka da se zadovoljava stvarima koje su date u ovome svetu, dok bol i stradanje podstiču čoveka da traga za mnogo dubljom srećom izvan granica ovoga sveta. Ja se sada nalazim u bolu i prizivam Ime Isusovo, ali ne da bih se nužno oslobodio tog bola, već da bi Isus, u Kome jedinome nadilazimo ovaj svet, bio sa mnom tokom ovoga bola, i da se Njegova volja ispuni u meni. Međutim, u zadovoljstvu ja Ga ne prizivam, jer zadovoljan sam onim što imam i mislim da mi ništa više i nije potrebno. (O. Serafim Rouz)

[3] Kada se dogodi obraćenje, proces otkrivenja se dešava na veoma jednostavan način: u nevolji ste, patite, a onda se nekako otvara drugi svet. Što ste više u patnji i teškoćama i što vam više očajnički treba Bog, to će On brže doći da vam pomogne, da vam pokaže Ko je On i pokaže vam izlaz. (O. Serafim Rouz)

[4] Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost. Žena kad rađa trpi muku; jer dođe čas njen: ali kad rodi dete, više se ne opominje žalosti od radosti, jer se rodi čovek na svet. Tako i vi, dakle, imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vašu radost neće niko uzeti od vas; I u onaj dan nećete me pitati nizašta. Zaista, zaista vam kažem da šta god uzištete u Oca u ime moje, daće vam. (Jovan,16,20-23)

 

pravoslavni teolog Dragoljub Rikić