Смисао патње..."Свјакоје дајаније Божије благо"...Колико вера и Литургија, побеђују проблем бола и смрти?

[Милан Меденица :)]

свето причешће=Литургија лечи и смрт, а камоли бол.

теологија ништа не лечи, јер може бити и болест.

[Искушеник]

Теологија је света реч  0110_hahaha

[Guest ага пије млеко]

Да, заборавио сам да кажем.

Богословље ме је научило да знам ко сам ја (икона Божија), шта је Црква (заједница личности ), шта је личност (ипостас) , шта је смисао Цркве (жива и непрекинута Литургија), шта је Литургија (наш живот), шта је (наш) живот (Христос) , шта је Христос (пројављени Бог у телу), ко је Бог (Отац наш небески)....

0110_hahaha dada

[SveCovek]

A teologoja moze i ovako da se definise

Теологија значи говор o Богу. Теологија је отуда или све или ништа. Цела природа и надприрода и подприрода - све је теологија; цео човек и сваки део на њему јесте теологија; цела ливада и сваки цвет у њој јесте теологија; Сириус и Млечни Пут, небуле и метеори - теологија; Дунав и Копаоник, море и поларна светлост - теологија; историја планета и историја људи, историја радиоларија и историја сваког лептира, и сваког зрна песка, и сваке капи воде, и сваког зрака светлости - теологија. Ако цела природа није теологија, онда теологија није ништа или природа није ништа. Ако цела природа не говори о Богу, ко ће онда веровати Исаији и Павлу, и Карлајлу и Божи Кнежевићу? Је ли цео свет око нас пустиња, шта вреди у тој пустињи вапијући глас о Богу једног пророка? Не вапије ли цела васиона о Богу, ко може без презрења чути вапијање једног човека? Погледајте љиљане пољске, и ако вам они не кажу ништа о Богу, неће вам то казати ни сва раскош богатства и ума Соломонова. Отворите алгебру, и ако вам не покаже Бога, неће вам га моћи показати ни Мојсеј. Не видите ли Бога у логаритамским таблицама, не отварајте ни посланицу Римљанима; нашто? Нисте ли нашли Бога на Гренланду, не идите ни у Јерусалим, ни тамо га нећете наћи. Прочитајте једну строфу Пушкинових стихова, и ако вам се у њима не открије генијални поета, заклопите, оставите. Ако је овај свет "општега оца појезија", како Његош мисли, онда је Велики Поета морао себе испољити, генијалније од свих земаљских поета, у свакој строфи, у сваком стиху, у сваком гласу своје поезије, он није могао сакрити свога генија у крајеве неприступачне људским очима и људском разуму. Запитајте прву тицу, која вам падне пред очи, и она ће вам казати оно исто што и Ћаба, то јест, казаће вам, да је Алах Велики Бог. Не могадне ли вам то тица казати, залуд ћете седлати камилу и ићи по Бога на Исток; вратићете се сами - с камилом.

....

Свака је наука отуда једна теологија, јер свака представља у систему један говор о Богу, и сваки је научник теолог јер сваки говори о Богу, говорећи о делима Божјим. Лавоази је теолог као и Волтер, Тесла као и Штросмајер. Узалуд неки научници говоре противу Бога, њихова наука говори за Бога. Сви ми, свесно или несвесно, хотећи или нехотећи, служимо Богу. Наше покољење, зато што је научније, не стоји даље од Бога него ли покољење Сирахово, већ ближе, и то ближе утолико уколико је научније. Сваки корак напред у науци, корак је ближе Богу. Кад би један атеист из времена пре династије египатских фараона прочитао један уџбеник хемије из XX столећа, он би поверовао у Бога. Тако је данашња хемија убедљива теологија, и тако супериорна свештеним теологијама фараонског времена! Ко зна колико би наших савременика - атеиста поверовало у Бога кад би прочитали један уџбеник хемије или астрономије из XXX столеће? За данас пак они су атеисти не зато што неће да верују у Бога, но зато, што не могу да верују у законе хемијске или астрономске, или зато што им се данашње учење теологије не чини довољно убедљивим. Учење теологије наших дана указују атеистима друго време и друго место ван овога, где ми данас живимо, као време и место, где се Бог може видети. Пренесите се у време Аврамово, вели се, и тамо ћете наћи Бога! Или идите у Меку, тамо ћете га видети! И они иду и налазе и виде оно, што и свуда око себе сад налазе и виде, и жале се, да нису нашли ни видели Бога. За садашње покољење међутим садашњост је најјачи доказ Бога. Ако Бог у 1911. години не блиста у свој слави својој као и у време Аврамово, како онда да верујемо? Или ако се дух његов не носи над Дунавом као и над Меком, како да верујемо? Како да верујемо онда у његову вечиту моћ и вечиту младост, и универзалну лепоту и доброту? - Не потцењујмо наше време, јер оно ће бити за нека далека покољења оно, што и за нас време Аврамово. Не потцењујмо садашњост, јер она је наша; једина она припада нама од почетка историје; она нам је једино пристаниште, одакле можемо верифицирати прошлост и пронаћи будућност. Они који су најмање склони да верују, ипак инстинктивно највише верују садашњости. Покажите им дакле садашњост, ако желите да их обратите у своју веру. Ко не види садашњост, која се види, како ће видети прошлост, која се не види? Садашњост је прва теологија, прошлост - друга. Јуче нам је говорило о Богу, данас нам говори о Богу. И људи наравно чују боље онај глас, који се сад изговара но онај, који се јуче изговарао. Садашњост је најновије дело Божје. Она за очи наше генерације јаче бљешти од огњеног стуба, који је водио Јевреје и већма поражавао него прелазак изабраног народа преко црвеног мора. - Садашњост и прошлост јесу теологије, природа и наука јесу теологије; па ипак нису четири теологије, но једна. Нису ни две теологије: природа и надприрода, но само једна: природно-надприродна.

0110_hahaha

[Guest ага пије млеко]

Брате СвеЧовек, ово је предивно што сам сада прочитао.

Чији су ово речи ?

[Никола Ђоловић]

Иако смо сведоци опитног учествовања благодати Тројичног престола, проблем бола и смрти за нас остаје извесна дилема.

То што за Бога нема смрти и бола не значи да нема за нас. За Бога је то садашњост а за нас будућност.

Ако изгубим вољено биће, оно је незаменљиво. Јесте, биће оно васкрснуто у Онај Дан, али до тада ја имам временски проблем одсуства универзалне личности коју не могу да загрлим, да јој се обратим...

Ако немам ноге, благодат ми их не може вратити; ако имам грип - Евхаристија ме не може (не нужно) исцелити; итд. И даље сам смртан, и даље болујем...

Некад стичем утисак да се од теологије, тиме и од Литургије, ствара погрешна слика. Јесте, имамо наду, имамо опит, имамо истину, али имамо и време које чека своје искупљење јер проблем смрти и бола још није у потпуности решен.

Аутоматски нашој вери стављати неке идеалне перцпеције није у складу са реализмом саме благодати и поштовањем слободе код човека - отуда одгонетка зашто толико хришћана на моралним теразијама нема у својим костима врлине које се од њих очекују из перспективе нецрквених људи.

Јесте, постоји смисленост кретања у есхатолошкој нади сада и овде, али није све благодатног порекла што покушавамо поистоветити са Царством Небеским.

[Guest ага пије млеко]

Мислим да теологија и Литургија једино што могу да нам дају по питању бола и смрти јесте Вера и Нада у вечни и бесртни живот. Ништа више. Не могу нам дати чаробни штапић или чаробни напитак...

[Никола Ђоловић]

Мислим да теологија и Литургија једино што могу да нам дају по питању бола и смрти јесте Вера и Нада у вечни и бесртни живот. Ништа више. Не могу нам дати чаробни штапић или чаробни напитак...

o tome i govorim... confused

[звечанац]

Roditelji puni ljubavi čeznu da zaštite decu od nepotrebnog bola. Mudri roditelji znaju koja je opasnost od preterane zaštite, da je sloboda izbora u samoj srži ljudskog bića i da bi svet bez izbora bio gori od sveta bez bola. Još gori od toga bio bi svet u kojem bi živeli ljudi koji bi bili u prilici da prave pogrešan izbor bez osećaja bilo kakve boli.

Niko nije opasniji od lažova, lopova, ili ubice koji ne oseća nepravdu i štetu koju čini sebi i drugima (1. Mojsijeva 2:15-17).

Mi mrzimo bol pogotovo kod onih koje volimo. Bez neugodnosti bolesni ne bi išli kod doktora, iscrpljena tela se ne bi odmarala, kriminalci se ne bi bojali zakona, deca bi se smejala na ukore. Bez griže savesti dnevnog nezadovoljstva zbog dosade ili prazne čežnje za važnošću, ljudi koji su stvoreni da nađu zadovoljstvo u večnome Ocu bili bi zadovoljni sa mnogo manje.

Uzmimo za primer Solomuna: namamljen požudom i poučen od strane boli, pokazuje nam da čak i najmudriji među nama mogu odlutati od dobra i od Boga sve dok nas ne zarobi bol i naši kratkovidni izbori (Propovednik 1-12, Psalmi 78:34-35, Rimljanima 3:10-18).

Patnja nas razotkriva

Patnja se često dešava kao delo ruku drugih ali ona takođe ima način otkrivanja onoga šta je u našim srcima. Naši kapaciteti za ljubav, milosrđe, ljutnju, zavist i ponos mogu dremljivo ležati u nama dok ih okolnosti ne probude.

Jakost i slabost srca se otkrivaju ne kad stvari teku na način na koji bismo mi hteli, već kada plamenovi patnje i iskušenja iskušavaju narav našeg karaktera. Kao što se zlato i srebro profinjuju vatrom i kao što ugalj treba vreme i pritisak kako bi postao dijamant, ljudsko srce se otkriva i razvija izdržavajući pritisak i vrućinu vremena i okolnosti. Snaga karaktera se pokazuje ne kada je sve u redu sa našim svetom već u prisustvu ljudske boli i patnje (Jov 42:1-17, Rimljanima 5:3-5, Jakov 1:2-5, 1. Petrova 1:6-8).

Niko ne bi odabrao bol i patnju ali kada nema izbora preostaje neka uteha. Prirodne katastrofe i vremena nevolja na određeni način nas međusobno približavaju. Uragani, požari, zemljotresi, pobune, bolesti i nesreće nas sve na određeni način dozivaju zdravom razumu.

Odjednom se setimo naše vlastite smrtnosti i činjenice da su ljudi važniji od materijalnih stvari. Setimo se da trebamo jedni druge i da iznad svega trebamo Boga. Svaki put kad otkrijemo Božju utehu u našoj patnji povećava se naša sposobnost da pomognemo drugima. To je i apostol Pavle imao na umu kad je napisao: "Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, Otac milosti i Bog svake utehe, koji nas utešava u svakoj nevolji našoj, da bismo mogli utešiti one koji su u svakoj nevolji utehom kojom nas same Bog utešava" (2. Korinćanima 1:3-4).

Patnja nam pokazuje na Boga

Ako je smrt kraj svega onda život ispunjen patnjom nije pošten. Ako nas kraj ovog života dovodi do praga večnosti onda su najsrećniji ljudi ovog sveta oni koji kroz patnju otkriju da ovaj život nije sve radi čega treba živeti. Oni koji pronađu sami sebe i svog večnog Boga kroz patnju nisu patili uzalud.

Dopustili su svojem siromaštvu, boli i gladi da ih dovede Gospodaru večnosti. Oni su ti koji će na svoju beskrajnu radost otkriti zašto je Isus rekao, "Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko." (Matej 5:1-12, Rimljanima 8:18-19).

Najpoznatiji paćenik svih vremena bio je Jov. Prema Bibliji Jovovu porodicu je pomeo sa lica zemlje "moćni vetar", njegovo bogatstvo je nestalo u ratu i vatri a njegovo zdravlje u bolnim čirevima. Kroz to sve Bog Jovu nikada nije rekao zašto mu se sve to događalo i dok je izdržavao optužbe svojih prijatelja nebesa su ostala tiha. Kada je Bog konačno progovorio nije mu rekao da je Njegov večni neprijatelj đavo osporio Jovovu posvećenost Bogu.

Umesto toga Bog mu je govorio o tome kako planinske koze rađaju mladunčad, kako mladi lavovi love i o gavranovima u gnezdima. Pričao je o ponašanju nojeva, snazi bika i dugom koraku konja. Govorio mu je o čudesima nebesa, lepoti mora i smenama godišnjih doba. Jovu je bilo prepušteno da zaključi da je Bog imao moć i mudrost da stvori ceo svet i da Mu treba verovati i u vreme patnje (Jov 1-42).

I Bog pati...

Niko nije patio više od našeg Oca na nebu. Niko nije platio veću cenu za dopuštenje ulaska greha u svet. Niko nije tako neprestano žalio nad bolom ljudske rase koja je skrenula sa pravog puta.

Niko nije patio kao onaj koji je raširio svoje ruke i umro pokazavši koliko nas voli. To je isti Bog koji privlačeći nas sebi traži od nas samo da Mu verujemo kada patimo i kada naši voljeni plaču u našem prisustvu. (1. Petrova 2:21, 3:18, 4:1).

Apostol Pavle je molio Gospoda da ukloni nepoznati izvor patnje ali je Gospod odbio govoreći: "Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim." "Dakle," reče Pavle, "najslađe ću se hvaliti svojim slabostima, da se useli u mene sila Hristova. Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab onda sam silan" (2. Korinćanima 12:9-10).

Pavle je naučio da će radije biti sa Hristom u patnji, nego bez Hrista u dobrom zdravlju i ugodnim okolnostima.

Dakle, Bog ne samo da može nas utešiti u patnji, već može i okrenuti patnju u našu korist. Ova istina je najbolje vidljiva na mnogo primera u Bibliji. Kroz Jovovu patnju vidimo čoveka koji je ne samo mogao bolje da razume Boga već je i sam postao izvor ohrabrenja ljudima u svim budućim generacijama.

Kroz odbacivanje, izdaju, ropstvo i pogrešno utamničenje čoveka po imenu Josip, vidimo nekoga ko će s vremenom moći da kaže onima koji su ga povredili: "Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini šta se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod." (1. Mojsijeva 50:20).

Kada sve u nama vrišti ka nebesima zbog dopuštanja patnje, imamo razloga da pogledamo ka večnom ishodu i radosti u Isusu koji je u svojoj vlastitoj agoniji na dželatskom krstu plakao: "Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?" (Matej 27:46).

Isus je patio za tebe

Nisi sam/sama ako te nepoštenje i patnja života ostavljaju neuverenim da je Bogu na nebesima stalo do tebe. Razmotri još jednom patnju Onoga kojeg je prorok Isaija nazvao "odbačenim između ljudi, bolnikom i vičannom bolestima." (Isaija 53:3).

Razmisli o Njegovim izbičevanim leđima, krvavom čelu, rukama i nogama s počupanim noktima, Njegovom probijenom boku, Njegovoj agoniji u Vrtu i Njegovom dirljivom plaču napuštenosti. Razmotri Hristove tvrdnje da nije patio zbog svojih greha već zbog naših. Davši nam slobodu da biramo pustio nas je da patimo dok je On sam poneo konačnu kaznu i bol za sve naše grehe (2. Korinćanima 5:21, 1. Petrova 2:24).

Kada vidiš razlog za Njegovu patnju imaj na umu da Biblija kaže da je Hrist umro kako bi platio cenu za naše grehe i da će svi oni koji u svom srcu veruju da Ga je Bog podigao iz mrtvih biti spašeni. (Rimljanima 10:9-10). Oproštenje i večni život koje nudi Hrist nije nagrada za bilo kakva nastojanja svima onima koji u svetlu dokaza poveruju Njemu.

[Херцег]

Зашто мени, Боже мој?

(Бесједа на „Трећем семинару психо-социјалне подршке дјеци обољелој од рака и њиховим породицама“, Онколошко одјељење Дјечије болнице „Аглаија Киријаку“, 8-9. новембар, 2002.)

Прије свега, желио бих да изразим своју искрену и дубоку захвалност гђи Козмиди, која је са толиком благородношћу на себе преузела иницијативу да ме позове на овај сусрет који има за циљ психо-социјалну подршку дјеци обољелој од рака и њиховим породицама.

Међутим, упоредо бих желио и да изразим своју јасну збуњеност што сам се сложио са тим да говорим о нечему толико истинском, толико људском, толико захтјевном, о чему се по самој природи његовој не може говорити, што се уснама не може изразити, што у ријечи не може стати, што се пред публиком не може објавити, и што се тим прије не може одредити као одговор некога ко тобоже зна, на питање неких других који засигурно пролазе кроз бол. Можда је ово изнад свега питање о којем се не може и не треба бесједити. Исувише је дубоко да би изашло на површину освјешћивања. Исувише болно да би могло стати у хоризонте наше издржљивости. Исувише лично да би било изражено у предјелима јавног говора. Можда ово питање боли више него узрок који га изазива. Јер сви знамо да одговор на њега није лак. А оно је толико упорно и истинито.

Зашто мени, Боже мој? То питање звони у ушима нашим и одзвања дубоко у срцима нашим. То је питање сваког родитеља чије дијете пати или сваког човјека који је погођен неизљечивом болешћу. Како је то питање могуће преобразити у бесједу, савјет, мишљење или одговор?

Оно непрестано бива постављано и на њега се даје одговор само сузама, а не ријечима; осјећањима, а не мислима; ћутањем, а не ставовима; саосјећањем, а не одговорима. Можда би требало да ја будем слушалац, а сви ви – родитељи, дјеца, болничари, љекари – бесједници. Како то да изведемо? Очи често говоре рјечитије од усана, уздах јаче од мисли, болна недоумица у већој мјери изражава истину но било који одговор. Због тога и осјећам стид што ја бесједим вама.

Међутим, са великом радошћу сам прихватио цијену тог јавног постиђења као прилику да будем са вама. Нисам дошао овдје да бих вам говорио као неким „другим“ којима би требало рећи лијепу ријеч. Јер други на крају нису „други“, него најчистији, и најпотребнији дио нас самих, будући да наш сусрет са њима унутар нас поништава наше ја. Помислио сам, дакле, да дођем и уступим усне своје потреби ваших душа да изразе свој нијеми бол и искажу своје упорне недоумице.

Чим ми је дала тему, г-ђа Козмиди ми је предложила и да посјетимо просторије у којима су била дјеца. Одбио сам. Погледом сам прешао преко зидова њене оригиналне канцеларије који су били пуни ликова, болних и наде пуних, рањених и на борбу спремних лица. Нека од њих су још са нама да би умножавала нашу радост, а друга су отишла, да би изазивала потребу за сусретом са њима у наручују Божијем.

У тој канцеларији било је мање књига но ликова. Мноштово научних знања мање од изобиља истине живота. Недоумице и непознато било је много блијеђе од сјаја необичне љубави која је испуњавала тај простор.

Изашли смо из њене канцеларије, и ја сам помислио да излазимо из истине да бисмо ушли у лаж овога живота, али све то са једним неисказаним олакшањем. Саплео сам се, међутим, о још већу истину. У салону, за једним столићем, троје дјеце, без косе, блиједихз лица, са прикаченим интравенозним прикључцима за давање хемотерапије играло је неке стоне забавне игре. Поред њих је стајао једнак број младих мајки и један деда. Очи одраслих се у трену управише ка мени. Дјеца су безбрижно наставила са својом забавом. А ја се у недоумици нисам усуђивао да одраслима упутим лажни осмијех „доброг попа“, који је дошао да учини добро дјело. Никада до тада ме поглед родитеља и безбиржност дјеце није тако дубоко дирнула у срце. Та слика се аутоматски преобразила у питање које све до овог трена одзвања у мојим ушима. Те очи биле су жедне једног гутљаја одговора на најлаконскију, али и дубоку недоумицу која се обликује у срцу сваког нормалног човјека: Зашто мени, Боже мој?

Болне очи своју жеђ на крају могу да утоле једино својим сузама, а не мојим ријечима, помислио сам. Поздравио сам их и са собом понио питање заједно са сјећањем на израз њихових лица.

Зашто?

Зашто бол? Зашто неправда? Зашто дјеца? Зашто тако преурањено? Зашто на тај начин? Зашто да иза неописиве радости њиховог невиног присуства долази неиздржив бол? Зашто? И ако је то због неког нама непознатог нашег добра, зашто да то наше добро буде толико горко?

Зашто мени?

Које сам зло починио? Гдје да у себи тражим мени непознат разлог? И ако сам ја крив, зар не могу да учиним нешто да преокренем редослијед ствари? И шта је разлог да ово невино створење пати зарад мене? Изгледа ми да ми је најмање могуће да то издржим. У опасности сам да изгубим и ово мало слабашне вјере коју имам. На крају, каква је корист од свега овога?

Зашто мени, Боже мој?

Зар и ја нисам дијете Твоје? Зар Ти ниси Бог љубави? У каквој вези могу бити љубав Твоја и страдање моје? Како да ме привуче бичевање Твоје? Како је доброта Твоја повезана са необјашњивом логиком бола, са тугом, са могућношћу саблазни?

Млад пар! Тек што су се упознали. Њихова визија је да живе своју љубав. Што јаче могуће! Што богатије! Што дубље! То је живот! То нема само сладост и љепоту, то има и снагу. Не може да издржи сâмо, не ограничава се на самодовољност. То рађа, умножава се, даје живот.

У несвјестици своје љубави узимају једно друго. Прво вријеме пролази тако лијепо. Гледају се у очи и потврђују своју увјереност да ће све бити добро. Ниједан облачак неће засјенити сунчаност њихових снова.

Сада очекују дијете. На то је сконцентрисан смисао њиховог заједничког живота. Оно одређује њихове снове. Оно у себи сабира наде њихове. Жена је трудна. Њихов осмијех по ширини својој превазилази њихов загрљај. По први пут у њихову љубав улази неко други ко, иако га не виде, умножава и учвршћује ту љубав. Измјене на женском тијелу потврђују трагове једног новог живота који се рађа из љубави, али који и сам рађа љубав. Мали, невидљиви ембрион, који препознају иако га не виде, сам даје живот својим родитељима. Они заиста откривају да се не само још више воле, него и да се воле на другачији начин. Квалитет њихове везе расте.

Жена је већ мајка. Само још чека да у загрљај свој узме своје дијете. Долази дан порођаја. За природним болом наступа радост једног новог живота, љепота једног новог присуства у дому, изненађење једне непоновљиве личности. Са дјететом пролазе кроз радости, бдења, стрепњу, бригу, загрљаје, пољупце, игру, снове. Дијете расте. Почиње да се креће, да се смјешка, да прича, да ходе, да прави прве несташлуке, можда да иде у школу.

Веза се утврђује. Страхови долазе један за другим. Слушамо како је неко друго дијете погодила тешка болест. Осмијех нам се леди на уснама. Али, на кратко. Дубоки страхови, у дну срца, оцртавају атмосферу у души и одређују идентитет нашег унутрашњег настројења. Не, није могуће! Нама се то неће догодити. Постоји неки разлог што је болест ударила на неку другу кућу. Могућност да она посјети и наш дом веома је мала, скоро да ни не постоји. Са трачком вјере коју имамо, тајно се крстимо. Ако има Бога, погледаће на нас, заштитиће нас, поготову сада кад смо, макар и психолошки, стигли да Га призовемо у помоћ. С друге стране, Бог је љубав. Ако се не сажали на нас, сажалиће се на наше јадно дјетешце. Оно је толико невино.

Међутим наше дијете хвата несвјестица док се игра, или једног јутра добије високу температуру која траје данима и не пада, или га нешто упорно и необјашњиво боли. Плашимо се. Али смо сигурни како ће налази показати да је у питању нека вирусна инфекција, или у најгорем случају, нека дјечија облест која је некада у прошлости мучила људе, али се у наше вријеме успјешно лијечи..

Прошло је више дана. Ведрину наше радости пресијецају узастопни громови љекарскиих дијагноза. Рак је. Дијагноза подсјећа на укусан морски плод, који сад пак једном својом штипаком стеже наш мозак док другом пробада срца наша. Оно што обично са похлепношћу гутамо сада изједа наше биће. Не желимо ни да мислимо о томе, нити то можемо да схватимо. Прије неколицине дана смо се чврсто грллили што нам је Бог даровао једног Свог анђелка. Данас загрљај наш као неки суд скупља сузе наше. Можда ће превремено узети сад већ нашег анђелка.

Након олује љекарских испитивања долази бубњање питања без одговора. Зашто, Боже мој, толики бол? За шта је ово невино створењце криво? Зашто моје дијете, које ми изгледа као најбоље, а не неко друго, непознато и далеко дијете? Зашто да њега боли, да се оно мучи, пати у ћутању и без роптања, да ни не знајући о чему се ради подноси невољу? Зашто да буде у опасности да прије вријемена остави своје играчке, снове наше, своју будућност, браћу и сестре своје, нас, његове родитеље, овај свијет? Зашто да се све ово дешава и ниједна логика не може да нам се нађе у невољи, ниједно објашњење да нас утјеши, ниједна ријеч да нам да подршку, ниједан бог да нас се не дотакне?

Бјежимо од свега овог и утичиште тражимо у логици неког чуда. Откуд знаш? Христос је васкрсао Јаирову кћи или сина Наинске удовице. Излијечио је Хананејкину кћи и капетановог слугу. Бог особито воли дјецу и непрестано нас упућује на то да се учимо од невиности његове. Његова љубав је неисцрпна. Толико се чуда догодило негдје далеко од нас и у прошлости, зашто да се једно не догоди и у наше вријеме, на нашем дјетету? Какав је то Бог? Зар не може да учини једно чудо?

Међутим, покушај да нађемо утјеху само продужује нашу муку. Чуда су чуда због тога што и нису толико честа. И ако опет нама учини чудо, зар то није неправда? Зашто да неколицинаљ живи Његово благотворно присуство, а да други буду ускраћени за то? Зашто да га неколицина слави, а да остали, многи, буду невјероватно унижени и да Га умољавају? И ако опет може да учини чудо, зашто не излијечи све, или још више, зашто не уништи болест, да ову неколицину својих година проживљавамо у миру и радости? Можда Бог на крају постоји због тога да би се ми мучили или можда ни не постоји и ми се просто мучимо?

Неки нам прилазе и говоре нам да нас Бог воли и због тога допушта да се мучимо. Зашто не воли њих, оне који нас тјеше и на бол наш одговарају савјетима и ријечима, него воли само нас? Заштзо да се њихова дјеца безбрижно играју и смију, а да наше дијете блијда лица живи између лијекова? Зашто да се њихова дјеца разоноде шалама и дјечијим несташлуцима, а да се наше заварава нашим ситним лажима и блесавим надама да ће тобоже оздравити и поново ићи у школу? Зашто да они могу да граде снове и визије за своју дјецу, а да ми дрхтимо пред помишљу на будућност и перспективу те будућности?

И ако претпоставимо да Бог није одлучио то да се дјеца разболијевају, како Он подноси и како се у Његову љубав и божанственост Његову уклапа то да се одрасли муче?

Али, зашто је и живот тако трагичан? Зашто да се бојиш да заволиш? Да оклијеваш у томе да даш себе? Да размишљаш о томе да се вежеш за некога? Што је љубав јача, тим растанак више боли. Што су осјећања дубља, тим бол више рањава. Заиста, зашто?

С времена на вријеме изгледа да су ова „зашто“ крива за то што патимо. Неки нам савјетују да не питамо: код Бога „зашто“ није дозвољено. Можда је тај наш гријех крив за мучење нашег дјетета.

Међутим, ова „зашто“ када се смирено и са мирним болом постављају, сачињавају не само слику нашег најистинскијег ја, него и изражавају најистинскију егзистенцијалну недоумицу овог свијета.

„Благослов“ бола

Благословена „зашто“! Осветио их је сам Христос, на крсту: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“. Боже мој, зашто си ми то учинио? Шта сам ти урадио? Зар нисам Син Твој? Управо исто питање као и моје. И оно је остало без одговора. Изгледало је да је остало без одговора. Догађаји су, међутим, пројавили одговор.

Мношто таквих „зашто“ изашло је и из уста многонапаћеног Јова, или из пера рањеног Давида, двојице људи код којих су трагичне смрти дјеце њихове запечатиле пролазак њихов кроз историју и који се често појављују као јединствени узори воље, храбрости и стрпљивости.

Ово питање упућујемо Богу, себи самима, понављамо га људима за које осјећамо да нас особито воле. Изговарамо га углавном да бисмо изразили своју унутрашњост, али га изговарамо и очекујући миловање одговора. Али, ко може да нам да неки одговор? Чак и да зна одговор, ко може да нам га каже?

Свети Василије Велики говори оцу који је био у жалости да бол човјека чини толико осјетљивим да он личи на око које не трпи чак ни додир перца. И најњежнији покрет увећава бол оног ко је болан. И најобазривије поређење је неиздрживо. Ријеч која бива изнесена као логичан аргумент неподношљиво смета. Само суза, заједништво у недоумици, ћутање, унутрашња молитва могли би да ублаже бол, да освијетле таму или да роде неку малу наду.

Бол рађа истину, саосјећање, заједничарење

Бол не разбуђује само нас, него и код наших ближњих изазива љубав. Покушају да себе ставе у наш положај. Труде се да у времену своје безбједности са нама подијеле за њих најнепожељнија наша осјећања. И то и чине. Бол код нас рађа стрпљење, али истовремено рађа и везу љубави са браћом нашом. Бол рађа истину. Саосјећање других усађује истину у срца наша. Тамо се непримјетно скрива одговор.

Тако се у срцу рађа утјеха, чија су сладост и благотворност као искуства много јача од тежине бола.

Одговор се рађа у нама

Два родитеља, кажу научници, могу да имају безброј различите дјеце. Колико је наш физички изглед различит, још толико и више од тога се разликују изрази нашег унутрашњег свијета. Такође и одговори на ова велика питања. Ако нам неко трећи да један тобоже „тачан“ свој одговор, уништиће разноврсност и лични карактер наших одговора – светих одговора које Бог чува за свакога од нас. Тобожња мудрост било ког мудраца скрхаће истину и слободу Бога у нама.

Велика грешка је да одговор очекујемо свана, од других. Ко је мудар? Ко просвијетљен? Ко је философ? Ко је обезбијеђен исправношћу аргумената у стилу: свештеник зна одговор на наша толико лична „зашто“? Трагове одговора можемо пронаћи само у нама. Не у тобоже сличним случајевима, нити у дубокоумним књигама, нити у рецептима утјехе и мудрости. Одговор није негдје, одговор не зна неко. Одговор се рађа у нама. Наш одговор је дар Божији.

Бол нас изводи из границе људског

На крају одговори на ова „зашто“ нису оно што наша сиромаштина и немоћност очекују. Она у сферама те логике обично остају без одговора. Због тога ни Христос о смрти није рекао много тога. Једноставно ју је сам изабрао. И претрпио бол какав нико други није претрпио. И када је васкрсао, из уста Његових је изашло више духа, а мање ријечи. Није говорио ништа о животу и смрти – само је пророковао страдање Петрово. На бол се не одговара аргументима. Нити се са неправдом и смрћу можемо носити користећи се логиком. Ти проблеми се рјешавају само надахнућем и духом који само Бог даје. Рјешавају се Светим Духом. Превазилазе се скрушеним прихватањем воље Божије, која је толико истинита, али често и неразумљива.

Страдање је на свом путу праћено бубњањем питања без одговора. И ми, ухвативши се за „можда“, за „зашто“, за „ако“, одржавамо своје наде и издржавамо преживљавање у овом свијету, очекујући нешто сигурно или нешто постојано. Међутим, то се обично не налази у рјешењима која ми предлажемо, него је сконцентрисано у неочекиваној, надлогичној божанској утјеси. Сваки покушај замјењивања те утјехе људским сурогатиима нанои неправду нама самима. Свако ограничавање на тијесну омчу рационалистичких одговора чини нас још већим робовима наше драме. У дијалогу са болом, неправдом и смрћу принуђени смо да излазимо из границе људског. То је не само излаз из страдања, него је и благотворно.

Јединствена прилика

Питање на крају можемо поставити, али на одговор треба да чекамо. Или бог не постоји, или допушта страдање како би нам пружио једну јединствену прилику. Да није било Распећа, не би било ни Васкрсења. Христос није био само неки добар учитељ, не само Бог. Бог пружа прилику. На нама је да је увидимо и да је искористимо. А радост и садржај те прилике много су већи од напетости и бола страдања.

Смрт, бол, неправда представљају тајну коју било који одговор помијера са мјеста. У тим случајевима истину није могуће изразити као одговор или аргумент, него се она пружа као скрушеност и заједнички бол. Пут између границе живота и смрти, саблажњавања и славословљења, чуда и неправде, кривудав је и има својих скривених кутака у којима се обезбјеђује истина живота. Ако неко измакне искушењу да поклекне, онда се сусреће са истином чији су обриси онакви каквиим их никада није могао ни замислити. Бол, ако неко успије да постигне то да пригрли, ража до тада непознате тананости и пред нас ставља стварности које се на други начин не могу видјети. Изазов није то да нам се догоде разне ствари и откривења: она постоје. Изазов је то да човјек отвори очи своје да би могао да их види.

На жалост, неоспорна истина је да велике ствари често стичемо и спознајемо само када губимо оно што много желимо.

Бол и неправда засигурно не могу да пониште љубав Божију. Бог постоји. И Он је живот и љубав. Савршена љубав и пуноћа живота. И највеће чудо Његовог постојања јесте Његово постојање упоредо с болом, неправдом и смрћу.

Можда је и за сваког од нас највећи лични изазов то да постојимо заједно са нашим личним болом, са надоносним чврстим загрљајем са овим дубљим „зашто“, са скрушеном унутрашњом прожетошћу очекивањем Бога у „неправдама“ које мислимо да нам Он наноси.

Прије неколико дана пришла ми је једна млада дјевојка чије кандило живота изгледа да полако гасне. У њеном неподношљивом болу разазнавао сам и наду. У њеним сузним очима радост, снагу и мудрост.

- Желим да живим, рекла ми је. Али, нисам дошла да бисте ми то ви потврдили. Дошла сам да ми помогнете да спремна одем са овог свијета.

- Ја сам свештеник живота, а не смрти, одговорих јој. Због тога и желим да живиш. Али дозволи ми да те нешто питам: да ли у свом страдању некада постављаш питање – „Зашто мени, Боже мој?“.

- Не разумијем вас, оче, рече ми. Ја постављам питање: „Зашто да не мени, Боже мој?“. И не чекам смрт своју, него просвјетљење своје!

[draganzzz]

''Одговорност за невоље и страдања''

o.Milic Dragovic

Ciklus predavanja: Odgovornost i nase vreme VIII deo, Crkva Sv. Marka

Prilicno rasplinuto i neodredjeno predavanje prepuno opstih mesta,

ali vredi poslusati.

[arahne]

Suffering is one very long moment. We cannot divide it by seasons. We can only record its moods, and chronicle their return. With us time itself does not progress. It revolves. It seems to circle round one centre of pain. The paralysing immobility of a life every circumstance of which is regulated after an unchangeable pattern, so that we eat and drink and lie down and pray, or kneel at least for prayer, according to the inflexible laws of an iron formula: this immobile quality, that makes each dreadful day in the very minutest detail like its brother, seems to communicate itself to those external forces the very essence of whose existence is ceaseless change. Of seed-time or harvest, of the reapers bending over the corn, or the grape gatherers threading through the vines, of the grass in the orchard made white with broken blossoms or strewn with fallen fruit: of these we know nothing and can know nothing.

For us there is only one season, the season of sorrow. The very sun and moon seem taken from us. Outside, the day may be blue and gold, but the light that creeps down through the thickly-muffled glass of the small iron-barred window beneath which one sits is grey and niggard. It is always twilight in one's cell, as it is always twilight in one's heart. And in the sphere of thought, no less than in the sphere of time, motion is no more. The thing that you personally have long ago forgotten, or can easily forget, is happening to me now, and will happen to me again to-morrow. Remember this, and you will be able to understand a little of why I am writing, and in this manner writing. . . . (Oscar Wilde)

[arahne]

[Oglo]

[JESSY]

Из већ поменуте књиге митрополита Хаџиниколау...

Зашто мени, Боже мој? То питање звони у ушима нашим и одзвања дубоко

у срцима нашим. То је питање сваког родитеља чије дијете пати или сваког

човјека који је погођен неизљечивом болешћу. Како је то питање могуће

преобразити у бесједу, савјет, мишљење или одговор?

Оно непрестано бива постављано и на њега се даје одговор само сузама, а

не ријечима; осјећањима, а не мислима; ћутањем, а не ставовима; саосјећањем,

а не одговорима.

Зашто бол? Зашто неправда? Зашто дјеца? Зашто тако преурањено? Зашто

на тај начин? Зашто да иза неописиве радости њиховог невиног присуства

долази неиздржив бол? Зашто? И ако је то због неког нама непознатог нашег

добра, зашто да то наше добро буде толико горко?

Које сам зло починио? Гдје да у себи тражим мени непознат разлог? И ако

сам ја крив, зар не могу да учиним нешто да преокренем редослијед ствари? И

шта је разлог да ово невино створење пати зарад мене? Изгледа ми да ми је

најмање могуће да то издржим. У опасности сам да изгубим и ово мало

слабашне вјере коју имам. На крају, каква је корист од свега овога?

Зар и ја нисам дијете Твоје? Зар Ти ниси Бог љубави? У каквој вези могу

бити љубав Твоја и страдање моје? Како да ме привуче бичевање Твоје? Како је

доброта Твоја повезана са необјашњивом логиком бола, са тугом, са

могућношћу саблазни?