Тајна и ток смрти

JESSY · Септембар 14, 2014

Ми и душе Ми се не клањамо душама умрлих, јер знамо да се само Тројичином Богу морамо клањати. Људске душе нису, као што нас учи Свето Писмо и сви свети хришћански учитељи, створене од исте супстанције као Бог, али су Божија творевина створена ни из чега, као су наша тијела и свака материја и духовни свијет. Само је Света Тројица нестворена. Отац је родио Сина прије свих вијекова, а исходи Светог Духа - Он их доводи у постојање кроз Своју супстанцију, дакле Он их не ствара. Насупрот томе, Он ствара душе људи приликом зачећа у мајчиној утроби. Дакле, душе нису божанске. Оне су оно што сми ми, живи људи: Божије творевине које славе Бога и једино Бога. Ми волимо људе, без обзира да ли су овдје или на небесима, молимо се Богу за њих или њима лично ако нам Бог открије да су светитељи, али ми им се не клањамо. Светитељима се не клањамо. Само се Богу клањамо. tfir.jpg Дакле, када особа напушта овај свијет да би отишла на небо, ми одмах почињемо да разговарамо са Богом о њој. На овај начин ми покушавамо да помогнемо стању човјекове душе, да ако није био довољно добар да окуси рај да га бар утјешимо нашим молитвама. Пошто је пакао повезан са потпуном усамљеношћу, није необично да усрдно, искрено и упорно занимање живих људи за душе, има моћ да ублажи ову самоћу и донесе олакшање стању тих душа. Јављање које је искусио св. Макарије Египатски, записано у древној књизи која садржи приче светих испосника у пустињи, казује да док је св. Макарије ходао пустињом случајно је својим штапом за ходање наишао на лобању. Затим се сагнуо, сахранио лобању са поштовањем и почео се молити за особу којој је та лобања припадала. Потом се пред њим појавила душа те особе и рекла му да је, за живота, била демонопоклоник (свештеник Исиса) и да је због тога сада у паклу. "И како је тамо?", упита светитељ. "Све је у ватри," одговорила је душа. "Сви смо везани леђа о леђа. Али када се ти молиш за нас, онда мало можемо видјети једни друге, све док траје молитва." Ми знамо преко светих хришћанских учитеља да је ватра коју је споменула душа, Божија Свјетлост, која обасјава све у другом свијету. Осјећај доживљен од стране оних који ову Свјетлост виде кроз призму свог егоизма описана је као "паклена ватра". Св. Макарије Египатски био је тако добар да када га је млада жена, која је затруднила са својим тајним љубавником, лажно оптужила да је дијете његово, прихватио оптужбу искусивши све врсте увреда од стране локалног становништва, почевши да ради дупло више како би помогао жени и њеном дјетету. А касније када је истина била откривена, тајно је отишао и никад није покушао да скине љагу са свог имена. Такође случај св. Григорија (као и остали случајеви) доказује да усрдна, искрена и упорна молитва живих људи за мртве има могућност да чак промијени стање душе из пакла у рај, барем када та посебна душа има све потребне предуслове за ову промјену (односно, да душа није у потпуности искварена). Светитељ се усрдно молио, "пролијевајући ријеке суза", за спасење римског цара Трајана када је сазнао о неком добром дјелу које је овај учинио. Касније је сазнао, од Бога, да је његова молитва услишена. Лидија Миленковић likes this Like This Мученик Твој Господе, Валерије , у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше. posaljisvojuporuku.png Nazad na vrh Mark Solved Uzvrati odgovor Višestruki citat Obriši Hide Uredi Izvesti Promote to Article #330 [Упокојење ?Link ka odgovoru #330] Martirije Odgovor September 27 2013 - 23:05 (IP: Privatna ) Инвентар форума АДМИНИСТРАТОР 56707 Poruke: Status upozorenja Разговор са Богом о душама Наравно да се сви ми надамо да су душе наших вољених у стању предукуса раја, али само за светитеље то можемо бити сигурни. Као што је већ раније споменуто, када душа неког човјека напусти овај свијет, ми одмах почињемо да разговарамо са Богом о тој особи. Другим ријечима, одмах се почињемо молити. За нас су сви људи једнаки, стога се сљедеће односи на све: мушкарце, жене или дјецу, без обзира на њихов друштвени статус. Ако та особа није православни хришћанин, једина ствар која се може урадити је наша властита или групна молитва за ту особу, чему се може додати пост или неки други мањи или већи вид подвига, што ће прочистити наше срце и на тај начин адекватније упутити наше молитве Богу. Ми за такву особу не обављамо било какав "званичан" обред у нашој Цркви, зато што није испуњен први основни услов за такве особе а то је Света Тајна крштења у име Свете Тројице. Свето крштење "преображава" особу у "добро дрво маслине", у "праву винову лозу" за Христа. Из тог разлога у одсуству крштења ми се можемо молити, са свом усрдношћу и снагом наше душе, вјероватно и постити, или чинити неки други вид жртвовања, али без црквених обреда. Оне немају ефекта. Ако је особа која одлази на небеса православни хришћанин, прва ствар коју требамо урадити након његовог упокојења јесте црквени обред, у ком сви учествују. Током овог обреда ми први пут молимо Бога (сви заједно, као Црква, другим ријечима као једно тијело) да одмори душу нашег брата "у свјетлости лица Свога". Затим сахрањујемо тијело у земљу и стављамо крст као симбол побједе Христа над смрћу. Тијело не спаљујемо јер је за нас тијело, иако није свето да бисмо га обожавали, ипак вриједно поштовања. Оно је вриједно поштовања зато што: а) Христос, Син Бога Оца, јесте преузео тијело потпуно исто као и наше (ми то називамо "истосуштан" из грчких ријечи "ό&му;&омицрон;"=исти, једнак + "&омицрон;&упсилон;&сигма;ί&алпха;" = твар, материја, што значи од исте твари) и зато што је Он био нови Адам, благодат Његовог људског тијела пренијела се на цијело човјечанство; б) сваки појединачни хришћанин је лично примио на свом тијелу благодат Бога, јер је био крштен у име Свете Тројице, помазан уљем (јелејем) и примањем светог тијела и крви Господа нашег Исуса Христа током Свете Тајне причешћа; ц) ако се особа веома приближила Богу, божанска благодат је интензивно присутна у њеним моштима (= костима) које постају "свете мошти" - ако спалимо тијело ми ћемо лишити себе, друштва, цијелог свијета од извора благодати, и највјероватније никада не бисмо схватили да је нека особа достигла стање светости, јер се светост често открива преко светих моштију (одавањем миомириса, мироточењем и чињењем чудеса). Након сахране почиње серија црквених обреда које се зову "помени" (= сјећања) и ми током њих такође молимо Бога за покој нашег брата. Током "помена" врло мала честица просфоре посвећује се имену упокојеног брата, који се, на овај начин спомиње "унутар" Светих дарова. Помени се врше трећи дан од смрти особе, затим осми дан, па 40. дан, затим на крају трећег мјесеца, и онда свака три мјесеца до прве годишњице, а након тога сваке године на дан смрти особе. Поред помена, хришћани имају обичај давања имена упокојених предака и браће свештеницима, која се затим помињу током Свете литургије која се одржава у недјељу. Поруке послане (Божијим допуштењем) од стране упокојених људи живим људима кроз снове откривају да овај помен даје значајну корист стању душа. Нарочито када је помен учињен током 40 узастопних светих литургија (четрдесет литургија од грчке ријечи "&сигма;&алпха;&рхо;ά&ну;&тау;&алпха;" = четрдесет). Једно од безбројних свједочења која откривају колико користи душама даје помен током служења Свете литургије јесте случај св. Теодосија Черниговског. Светитељ се појавио монаху Алексију који је с љубављу обављао ексхумацију његових моштију, и рекао му: "Хвала ти што се умараш због мене, али те молим да споменеш имена мојих родитеља, Никите и Марије, током Свете литургије." О. Алексије је био изненађен и упита га: "Ти, који си светитељ и који се директно молиш Богу, зар ти тражиш од мене да споменем твоје родитеље?" Затим му светитељ одговори: "У праву си, али корист коју ће они имати током спомена њихових имена за вријеме литургије много је већа од оне коју добијају молитвом." Касније, увидом у манастирске књиге помена пронађено је, у дијелу гдје је св. Теодосије био игуман, да су имена његових родитеља управо она која је рекао о. Алексије (а претходно су њима била непозната). Црква је, осим молитви које упућујемо Богу за упокојене у црквеној служби, додијелила један дан у свакој седмици који је посебно посвећен сјећању на упокојене (а то значи молитвама за покој њихових душа), и тај дан је субота. Црква је такође посветила посебне суботе за помен свих упокојених од почетка постојања човјечанства на Земљи па до данас. Ове суботе се зову "задушнице". Осим тога, посебна молитва за упокојене се чита током црквене службе повечерја уочи недјеље Педесетнице. 2po1.jpg Поред горе наведеног, хришћани имају навику да сами пале кандила, као симбол наше молитве упућене Богу, тако да наши упокојени преци и браћа могу искусити са радошћу Његову свјетлост. Такође, ми палимо тамјан као симбол наше молитве која се издиже на небеса као дим тамјана и која мора да пријатно мирише (што значи да молитва мора бити упућена са чистим срцем, лишена зла, мржње, егоизма и без жеље да искориштавамо друге људе), баш као што пријатно мирише дим тамјана. Ми посвећујемо кандило и тамјан нашим вољеним упокојеним не само у дому (поред њихове слике) већ и на њиховом гробу, који посјећујемо кад год то желимо. Понекад зовемо свештеника на гроб да изврши мали обред ("трисвјатоје") за покој душе.

JESSY · Септембар 14, 2014

Плашимо ли се злих духова? Да ли постоје духови? Као што је већ споменуто, душе које су предокусиле рај, другим ријечима оне које унутар себе имају благодат и посједују одређену светост (у мањем или већем обиму), могу се молити Богу за живе људе. Међутим, виђењем св. Макарија откривено је да се душе које су предокусиле пакао осјећају потпуно усамљено. Међутим, ни на који начин није могуће да се врате на земљу и да утичу на животе живих људи. Из тог разлога хришћани не вјерују да нам "лоше" душе могу пријетити на било који начин. Ми се њих не плашимо, већ само жалимо за њиховом тугом и патњом, и молимо се Богу за њих. Како било, изгледа да постоје одређена мјеста која су "прогутала" зли духови својом тамом и пријетећом енергијом. Таква мјеста су махом она гдје су се изводили или гдје се изводе магијски ритуали, призивањем демонских духова. Ови духови нису душе умрлих људи, мада се понекад јављају као такви. Слично томе, духови који се јављају током "духовних" обреда, током призивања духова од стране магова, медијума или "спиритуалиста" било које врсте, нису душе умрлих људи, било добре или лоше. Само молитвом, унутар живота са Црквом, живи људи се обраћају умрлим - и увијек се обраћају светитељима. Сви други случајеви "комуницирања" између мртвих и живих, који су се дешавали и још увијек се дешавају, хиљадама година, у многим цивилизацијама и религијама, у најмању руку су сумњиви. Знамо из искуства наших светих учитеља да духови који се појављују у таквим случајевима нису душе умрлих и да уопште нису оно што изгледају, већ су зла бића која желе да обману својим лажима. Доказ за горе наведено је чињеница да ови духови могу постати опасни по оне који их призивају. Поред тога, мјеста гдје се таква призивања редовно изводе, зла енергија ће се толико скупити да ће, прије или касније, сметати живим људима. За овакве случајеве нам учења Цркве и искуства других хришћана говоре сљедеће: а) Када особа укључи себе и свој живот у једно Тијело Христово, Цркву, и када прима Божију милост кроз Свету Тајну крштења, друге свете тајне и хришћански живот (живот који не укључује само учешће на вјерским обредима, већ такође подразумијева љубав према нашим ближњима а посебно опроштај нашим непријатељима), онда она уз Божију помоћ може да савлада зле духовне силе и протјера њихов утицај из свог живота и живота својих вољених. б) Црква нуди посебне духовне одбране за овакве случајеве, као што је усрдна молитва којом позивамо Исуса Христа, стављање крста (кроз који је Исус побиједио смрт) на мјесто са лошом енергијом, извођење посебних обреда, као што је егзорцизам, освећење (освећеном водом посипамо мјеста), употреба јелеја, итд. Међутим, ништа од овог није "магија" и има тренутни ефекат. Ми их морамо уврстити у наш истинити однос са Богом: то су позиви Богу да уђе у особу и да јој помогне, и Он ће то учинити када будемо духовно спремни да примимо Његову исцјељујућу и спасоносну благодат. Из тог разлога морамо имати стрпљење, упорност, вјеру у Бога и, изнад свега, покајање за недостатке и слабости које сигурно посједујемо, и да Га молимо да нам не само помогне, већ да нам опрости све оно што радимо, осјећамо или мислимо а што је против Његове човјекољубиве воље. Циљ Цркве, хришћанских свештеника и хришћанских обреда није да служи земаљским људским потребама (као што је истјеривање злих духовних сила из наших живота). Њихов циљ је да нам помогну наћи и упознати Бога, и помоћи нам водећи нас у вјечни живот са Њим, дакле у Рај. Међутим, у вези са овим, све горе наведено нам помаже са нашим свјетовним проблемима, с обзиром да ти проблеми често спутавају наше спасење. Завршићу овај говор подсјећајући да је Христос снажнији од свих духова (јер их је Он створио, и они сами бирају да ли желе бити добри [свети анђели] или зли духови) и од људи. Дакле, заједница са Христом је прави савез који штити нас људе од сваког злог дјеловања духовних сила. Написао: Теодор Региниотис Превела с енглеског: Д. П. 17. 8. 2013. http://www.omhksea.o...f-the-departed/ Манастир Лепавина Лидија Миленковић and ИгорМ like this Like This Мученик Твој Господе, Валерије , у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше. posaljisvojuporuku.png Nazad na vrh Mark Solved Uzvrati odgovor Višestruki citat Obriši Hide Uredi Izvesti Promote to Article #332 [Упокојење ?Link ka odgovoru #332] ines Odgovor December 01 2013 - 20:31 (IP: 31.217.28.173) Наш човек Члан Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____ 777 Poruke: Status upozorenja ...duša, to je nešto što je Bog udahnuo kroz nosnice Adamu...ona je besmrtna...

JESSY · Септембар 14, 2014

Evo,ovde je sve lepo objasnjeno - Sveti apostol Matej zabelezio je u svome Jevandjelju neobicnu Spasiteljevu rec. Jedan od ucenika, prica jevandjelist, pristupio je bio Gospodu Hristu i rekao: “Gospode, dopusti mi da odem i ukopam oca svoga.” Gospod mu je na to odgovorio: “Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace.” Zive ljude nazvao je Gospod mrtvima! I to ne samo tom prilikom. U Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova Gospod porucuje jednom coveku od polozaja: “Znam tvoja dela; imas ime da si ziv, a mrtav si.” Ne zvuce li vam, braco i sestre, cudno te reci kojima se ziv covek oglasuje mrtvim? A kako ipak veliku istinu te reci kazuju. O, koliko je mrtvih medju nama, braco: koliko ljudi mrtvih za Boga i za velike duhovne vrednosti, mrtvih za ostale ljude, mrtvih za sve sto nisu oni licno! Koliko ljudi ima u kojima kao da se nesto ugasilo i koji ne osecaju prisustvo Onoga Koji ozivljava i nadahnjuje sve i Koji nas ceka na kraju svih puteva; koliko ih ima koji, kad iz izvesnih drustvenih obaveza i navrate u hram Bozji, stoje tupo i bezizrazno, cija dusa ne zadrhti nijednim treptajem i iz cijih se grudi ne izvije nijedno osecanje divljenja i strahopostovanja pred tim neizmernim velicanstvom koje upravlja svetovima i nasim zivotima. Pa koliko ima ljudi u kojima se ugasio smisao za vise vrednosti. Koliko ih je koji su mrtvi za pravdu, za koje je pravo samo ono sto je njima u interesu i koji ce dopustiti da sav svet propadne samo da njima bude dobro. Koliko ih ima mrtvih za istinu, koji se danas kunu u jedno a sutra u drugo, koji ce - ako im je u interesu - reci da je belo crno i crno belo i koji svoja nedela oblace u zvucne i lepe reci i predstavljaju ih kao podvige i vrline. Pa koliko ih ima koji su mrtvi i neosetljivi za druge ljude, koji zive samo za sebe i koje tudja nesreca i nevolja uopste ne dira. Uzmite samo jedan primer. Dok toliko nase brace tesko strada, dok je mnogo porodica u samom Beogradu vise gladnih nego sitih, dok su hiljade i hiljade nasih porodica u crno zavijene, dok su citava nasa sela pretvorena u zgarista i citave nase pokrajine formalno istrebljene, dotle kod nas, u srpskom Beogradu, skoro u svakom lokalu, iz dana u dan, i iz veceri u vecer, bez predaha i bez prestanka, tresti muzika i ima sveta kome je do provoda i do veselja. Recite, braco, da li u tim ljudima koji se mogu veseliti na ovom nasem tuznom i pretuznom groblju jos uvek zivi i kuca srpsko i ljudsko srce?!

Duša i dalje postoji i svvjesna je. 40.dan nakon upokojenja je privremeni sud gdje dobija mjesto u duhovnom svijetu do Strašnog suda. Veoma su korisne molitve Crkve za dušu u tom periodu. Međutim, milošću Crkve i nakon tog perioda se može "pomoći" stradalnim dušama - npr. imaš praznik Arh. Mihaila 19.septembra kad on (koji čuva ulaz u raj) pušta "vandredno" neke duše za koje je izmoljena milost posredstvom molitava ljubavi od strane Crkve (a i mi laici smo Crkva). Ne smućuj se brate ispraznim filozofiranjem i gordim prelešćenim mudrovanjem, koje sablažnjava, "jer sablazni moraju doći", okreni se istinskim pravoslavnim izvorima, od ljudi oblagodaćenih Duhom Svetim koji smiju nešto reći - kao vl. Nikolaj, Ava Justin, sv.Jovan Kronštatski, sv.Serafim Rouz, mitropolit Antonije Blum, naš sv.patrijarh Pavle, pa dalje u prošlost. (Slične riječi tima na koje si odreagovao na temi o svjesnosti duše nakon smrti, a od istog autora, inspirisane istim duhom su ovako nekako: "ničeg nema nakon smrti, do vaskrsenja, ako i njega bude".) Duša nastavlja da postoji kao svjestan entitet nakon smrti sve do Vaskrsenja kad će se sjediniti sa drugačijim - duhovnim tijelom (ap.Pavle). Sveci su takve duše na primjer i mi tražimo njihovu podršku pred Bogom jer imaju milost kod Njega da posreduju za nas, naročito Bogomajka. Sad u ovom momentu su oni s nama, molitveno s njima komuniciramo, kao i s našim upokojenima, koji osjećaju dobrobit od naše molitve a nemir i bol od naše tuge. Brojna su svjedočenja o sadašnjem postojanju upokojenih i svetitelja, iako su oni u drugoj, bezvremenoj ravni, mimo našeg prostorno-vremenskog univerzuma kroz njihovo javljanje, u snu i na javi, vjernicima. Duhovni svijet je uz nas i prepliće se s ovim materijalnim svijetom. Anđeli i demoni imaju veću slobodu da ulaze u "prostor-vrijeme", a duše upokojenih ne, one treba da ostanu u duhovnom svijetu dok se ne sjedine opet sa tijelom (drugačijim, oboženim), zato im molimo spokoj.

JESSY · Септембар 14, 2014

Небиће није суштина и не претходи нити постојању, нити бићу, нити бесмртности, нити било којој од врлина које су нестворена дела Божја, тако да онтолошки не условљава и не опредељава нити могућност и моћ Божјег стваралаштва, нити сама створена бића, у којој ће мери природно учествовати у делима и врлинама божанским.Стварање “ни из чега” не условљава створења природном тежњом ка ништавилу, него напротив, ка постојању, јер им одузима могућност да се у нечему разложе и као такве нестану. Овакво погрешно схватање произилази из безблагодатног умовања и изопаченог тумачења навода Светог Писма и Предања да је Бог стварао “ex nihilo” уметнички обраћујући садржину неаутентичности или тзв.”ничега”, такорећи, претварањем ништавила у биће, што заједно са тако заснованим тврдњама, представља злонамерни оксиморон позајмљен из потпуно лажне измишљотине нихилизма. Like This Nazad na vrh Mark Solved Uzvrati odgovor Višestruki citat Obriši Hide Uredi Izvesti Promote to Article #335 [Упокојење ?Link ka odgovoru #335] Bistrik Odgovor December 01 2013 - 21:17 (IP: 78.40.2.17) Интересује се Члан Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____ 278 Poruke: Status upozorenja Учење о природној смртности сматра да је сво створење и сва суштина ништавна, т.ј. притежава нестајању и небићу из кога је наводно субстанцијално саздана, услед чега долази до погрешног закључка да створена природа не може бити причасна постојању, животу, непромењивости и осталим врлинама као делима Божјим, будући да би тиме, по њему, узимањем таквог учешћа у делу Ствараоца и само створење придобило битијну одлику божанствености. Међутим, суштина сваког створења је у узроку, т.ј. у речи (логосу) којом је Бог замислио и образложио његово стварање и постојање у вечности, према чему, небиће је апсолутно неприродна тежња избезумљене и помућене свести гномичког произвољења, збуњеног разумног створења.

Овакво учење тврди да је разлог за смртност (чиме подразумева прекид егзистенције или извансебног постојања) створених бића то што она имају почетак свог постојања, а том логиком да све што има почетак, самим тим је и одвојено, т.ј. раздељено временом и пространством од осталих створења и бића, из чега, опет, вуче аналогију да је подложно раздвајању, подели, распадању и смрти. Другим речима, оно тврди да све што је створено, опредељивошћу почетка свог постојања, осућено на смрт, а дијалектички супротно, оно што је нестворено, нема почетак, ни крај свог постојања, а самим тим је и бесмртно. Али, нажалост овој турбулентној силогистици, сагласно учењу Светог Григорија Паламе, божанске су енергије нестворене, али неке од њих имају свој почетак и крај, као на пример, стваралачка енергија Божја, будући да према Светом Писму, Бог заврши стварање и “одпочину од свих дела својих која учини”. Када би следили овакву логику, стваралачка би сила Божја требала бити створена, а управо у таквом се научавању састојала јерес калабријског схоластика Варлаама.

Због тога, софистички прокламована дијалектика створеног и нествореног, није апсолутно аналогна привременом и вечном, нити, пропадљивом и непропадљивом. У правослвном богословском предању смртност није директна последица и не произилази из створености бића, а душа човека, упркос томе што се сматра створењем, једнако јесте и бесмртна. Like This Nazad na vrh Mark Solved Uzvrati odgovor Višestruki citat Obriši Hide Uredi Izvesti Promote to Article ПРОМЕНИТЕ СКИН, ПРЕУЗМИТЕ ANDROID I IOS МОБИЛНУ АПЛИКАЦИЈУ И ЧЕТ ФОРУМА ЖРУ ПОТПУНО БЕСПЛАТНО! #338 [Упокојење ?Link ka odgovoru #338] Bistrik Odgovor December 01 2013 - 21:28 (IP: 78.40.2.17) Интересује се Члан Pip____Pip____Pip____Pip____Pip____ 278 Poruke: Status upozorenja Будући да биће посматра само као контекстуални идентитет екстатичне диференцијације, ово учење Богу одузима могућност и моћ стварања вечно постојећих и неуништљивих суштина, једна од којих је и људска душа. Оно тврди да је душа само благодатно постојећа, губећи из вида да је дефиниција благодати свесно и сагласно примање надопуњујућих, усавршавајућих и обожујућих дарова љубави у Духу Светом. Реторичка дилема према којој душа као створена природа не може поседовати сопствену битијну моћ непрекидног постојања, превиђа чињеницу да је и само устројство људске душе, уосталом, као и устројство сваког појединог створења, плод дејства суштинотвореће нестворене силе Божје, према чему, ниједну ствар, уопште и не можемо разматрати, нити је правилно разумети, нити она сама може бити онаква каква јесте, одвојена од њеног Творца. Тиме вођени, будући да је све што бива постало енипостасним дејством нестворених божанствених енергија, можемо без изузетка, не само сву створену суштину, већ и сваку поједину појаву њеног постојања, без обзира на карактер збивања, напросто сматрати благодатном, не изузимајући из подвођења и сврставања у категорију благодати нити саме појаве најжешће патње, мржње, лажи и зла. Према томе, православном хришћанину не може ни пасти на памет да оспорава истину да је сво постојање, као и свака врлина створених бића, у ствари, само њихово учешће у надсуштаственим и нествореним енергијама Сведржитеља, али, оно што идиоматика пале логике филозофствујућих није у стању да прими јесте чињеница да се само учествовање у делима Божјим задобија и заузима на основи битијног устројства самих створења, т.ј. у зависности од њихових природних способности које у крајњој инстанци карактеришу сваку поједину суштину симболиком њеног богословског значења, причему, атрибути и својства свог створења бивају преображени у својој примарно предодређеној функционалној намени као оруђа и артикулатори дејства благодати – савршитељице свеобухватне и свесадржеђе преблаге воље Божје – љубави. Што се тиче људи, нама је осим предодређености разумне душе као самопокретне и незауствавиве, према образу Творца створене, космогоне умне природе, дарована и космолошка, т.ј. осмишљавајућа, просуђавајућа и номинативно одлучујућа инстанца бића коју називамо личност, намењену одабиру, прихватању и спровођењу благодати Сина Божјег и Господа Исуса Христа, као устројитељице и начинитељице нашег битијног савршенства и зрелости подобне вечног живљења са Богом у заједништву Господа Духа Светог.

Једна од већих заблуда модерне теологије јесте поистовећивање личности са идентитетом другачијости унутар заједнице, чиме се, између осталог и теоретски обусловљава способност постојања и карактерише појам смрти као синоним нестајања душе. Учење да душа умире губећи идентитет и свест о себи, није истинито из разлога јер је идентитет само манифестација бића у домену одношења, за разлику од личности којој је дарована способност љубави, т.ј. духовног живота. Али након суда, осуђенима остаје њихов привољени идентитет, а понестаје им способност да буду личности и као такви, они настављају своје проклето постојање задржавајући идентитет којим су себе представљали. Погрешно је тврдити да је постојање у аду благодатно, јер је благодат преношење целокуне воље Божје и промисла на Његова духовна створења, најбитније од којих јесте људска душа, њиховом природном устројству, делотворном сагласношћу и благодарственим прихватањем. Када би постојање душе у непролазном адском мучењу било резултат благодатног дејства, онда би свакако било подложно одбијању и нестајању, односно, делотворном нихилизму. Насупрот овоме, постојање се у паклу наставља управо ради природне причасности духовних створења животодавним, свепрожимајућим, нествореним и вечитим божанским енергијама и не зависи од разумне сагласности душа које у њему бораве, тако да се не може сматрати за благодат која је личносна и субјективна причасност вољи Божјој, која је заиста најдрагоценији дар што се може добити и прихватити или одбити, док је све остало ствар нужности устројства саме духовне суштине човечанства. Најзад, може ли се сматрати даром нежељено? Јер онима који се муче у аду није до живота и постојања и радо би, када би могли и од њихове воље зависило, сместа у ништавило нестали! Упркос томе, постојање је души, управо ради њене слободе од претње и бојазни нестанка, а тиме и слабошћу и немоћи неусловљеним начином и неограниченим карактером њеног субјективитета, стварањем уткано и удахнуто њеној природи, управо ради чега га она не може и не сме субјективно одбацити, јер је каквоћа бића човеку извор достојанства и слободе његовог постојања, а самоубиством човек не одбија своје особено постојање као егзистенцију појединца, већ, његов општочовечански узрок, разлог и циљ, који је испуњавање назначења и сврховитости људског рода његовим благодатним и светотајинским уврштавањем у богочовечанском организму Цркве Христове и благобитном постојању снагом и славом божанства.

JESSY · Септембар 14, 2014

Извини, брате, али да ли ти намјерно пишеш тако да не можемо (тј ја не могу, премда се трудим) да те разумијемо? Не замјери, могуће је да ја не досежем висине твоје мисли, па зато ово пишем, али био бих захвалан када би симплификовао своју тезу. Праштај....

Ево да покушам теби за вољу брате. Ја сматрам за погрешно тврђење да је смрт душе њено нестајање и разлагање у ништавило. Сматрам да је душа просте, неразложиве и неуништиве природе и да њена смрт није уништење, већ постојање без Божје благодати.

STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI) OČINSKE POUKE (IZBOR IZ PISAMA I BESEDA) O UPOKOJENIMA 1. Primili smo gorko radosne vesti o tome da je vaše dete otišlo Gospodu. Plakali smo i jecali zajedno sa vama, ali takvo ponašanje ne dolikuje kad je u pitanju takva duša, za koju se nadamo da ju je Gospod prihvatio i izbavio od ovdašnjih muka da bi joj dao počinak u večnim prebivalištima. Ta duša će ukrasiti vašu porodicu kao najblistaviji i najsvetiji ukras, i od sada će biti večna baklja koja će za nas posredovati pred Gospodom. Njegova devstvenost, njegova dugogodišnja bolest i trpeljivost, kao i drugo krštenje, odnosno angelska shima, uveravaju nas da ga je Gospod Isus prihvatio kao miomirisni tamjan. Preklinjem vas da ne budete tužni nego da se radujete, jer ste položili veliko blago u riznicu Božiju, veliku sumu koja će vas podržati. Smrt je privremeno razdvajanje, jer je Hristos došao na zemlju i bacio svetlost na veliko tajinstvo smrti: Ja sam vaskrsenje i život. Koji veruje u mene, ako i umre, živeće (Jn. 11;25). Svim srcem se molim da vam Bog podari trpljenje, utehu i svete misli za dublju duhovnost. 2. Znate li koliko je pomoći potrebno upokojenima? Budući da nakon smrti nema pokajanja i da su se oni kao ljudi upokojili sa mrljama i porocima, i budući da vide koliko im pomoć živih pomaže da se usavrše i da nađu počinak, oni traže i žele nekoga ko će ih pominjati. Takođe žele da neko od njihovih potomaka postane sveštenik ili vrlinski hrišćanin koji će se za njih brinuti. Dozvolite mi da vam ispripovedam o viđenju izvesnog episkopa, o kojem mi je jednom prilikom kazivao on sam, kad smo zajedno služili. Pričao nam je o jednom svešteniku koji je imao problem sa pićem, tako da je često bio pijan. To je potrajalo mnogo godina. Ako se to izuzme, ovaj sveštenik je bio vrlinski i pobožan čovek. Jednog dana je, kao i obično, pio vino i napio se, a zatim, pre nego što se sasvim istreznio, otišao da služi svetu Liturgiju. Bog je dopustio da se desi jedna nesreća: sveštenik je prosuo sveto Telo i Krv Gospodnju! Nesrećnik se zaledio od straha, pomišljajući istovremeno i na strašnu kaznu koju će dobiti od episkopa. Najzad, nakon što se ispovedio, episkop mu je rekao: "Idi, a ja ću te obavestiti kad da se vratiš, i tada ću ti dati kaznu!" Kad je je episkop ostao sasvim sam, razmišljajući, razmatrajući i pripremajući se da uzme pero i napiše odluku o njegovom razrešenju, ugledao je kako pred njim, kao u filmu, prolazi nepregledno mnoštvo ljudi svih uzrasta i staleža. Episkop je bio zaprepašćen ovim viđenjem i obuzet strahom. Tada su mu svi ti ljudi zajedno rekli: "Preosvećeni, nemojte kažnjavati ovog sveštenika, nemojte ga razrešiti!" Tada su, jedno po jedno, postepeno iščezli. Nakon toga, episkop je pozvao sveštenika da dođe. Ubogi sveštenik je bio prestrašen, strepeći da će biti razrešen. Episkop mu se obratio: "Reci mi, da li pominješ mnogo imena dok služiš Liturgiju?" Sveštenik je odgovorio: "Na proskomidiji, preosvećeni, dugo pominjem imena, počev od kraljeva i careva pa do poslednjeg siromaha." Episkop mu je tada rekao: "Idi onda, i kad god služiš Liturgiju pominji koliko god možeš ljudi, i postaraj se da se više ne opijaš. Opravdan si." Sveštenik se nakon toga, uz pomoć Božiju, oslobodio pića. 3. Primili smo telegram u vezi sa upokojenjem naše ljubljene sestre i, kao ljudsko biće, bili smo ražalošćeni. Izlili smo suze koje svedoče o jedinstvu naših duša kroz neraskidive veze ljubavi u Hristu. Mi se, međutim, moramo i radovati zbog velike "premije" koju je dobila. Kao prvo, sačuvala je svoju devstvenost, taj veliki dragulj na odeždi njene čiste duše. Kao drugo, Gospod ju je često posećivao zbog njene bolesti i podržavao njen krst do Golgote njenog savršenstva, čime je dokazala da je istinska učenica Hristova. Kao treće, data joj je angelska shima koju ona nije oskrnavila novim gresima i koju su sveti Oci proglasili za drugo krštenje! Budući od tada očišćena krštenjem pokajanja, ona se upokojila. Naš slatki Isus ju je pozvao da bude pored Njega da bi od sada, na svoju najveću nasladu, mogla da gleda Njegovo bogočovečansko lice. Ona će tamo neprestano posredovati ne samo za svoje roditelje i za ostalu rodbinu, nego i za čitav svet. Sveti Antonije Veliki je jednom bio u istupljenju i video je kako ga angeli uznose na nebesa, kao da odlazi pred Gospoda. Međutim, protivničke sile, odnosno demoni, mitarstva, sprečavali su ga da prođe i optuživali ga za grehe koje je počinio. Sveti angeli su prigovarali i govorili: "Sve te grehe počinio je pre nego što se zamonašio. Bog mu je oprostio od trenutka kada nosi shimu. Protiv njega možete da upotrebite samo grehe koje je počinio otkad nosi shimu." Kad su to angeli izrekli, demoni više nisu mogli da pronađu ništa što bi ga optuživalo, tako da se on slobodno uzneo.

Ова тема дотиче многе већ покренуте... На опет актуелној теми Да ли је душа бесвесна или свесна након смрти тела? поставио сам линк ка једној књизи која може да одговори и да смернице. "И створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива" (1. Мојс 2,7) "Што је рођено од духа, дух је" (Јн. 3,6)" "Дух је оно што оживљава, тело не помаже ништа" (Јн. 6,63) ... Ако прихватимо учење Цркве а сагласно Св. писму, душа је створена од Бога (а посредством родитеља) и да оба ентитета и тело и душа заједно зачињу и заједно узрастају и да Господ остаје узрочник зачетка душе ... ( Пост. 1,28) и да додамо да је човек двојне природе, духовно-телесне, "Дух који је од Бога, сједињен са душом самом животном силом, узводи је на ниво живе душе", није тешко разумети оно што Црква учи, шта се дешава са упокојенима. По учењу Св. Отаца (Св. Јован Шангајски,Преподобни Ава Доротеј,Св. Амвросије...) такође то тврди и епископ Теофан Затворник и други, након телесне смрти душа је свега свесна. - "њена чула су изоштрена". Постоји и прича о Лазару и богаташу (Лука 16.22-28) Људима на самрти често почињу духовна виђења, док су још "присутни" често виде и оно што други не виде. Ово , на жалост могу да потврдим јер сам био присутан више пута у тим тешким моментима са својим ближњима. За ово најчешће иде појашњење да може бити само природно познанство са невидљивим светом у који треба да уђе. Затим се говори да по напуштању тела душа се налази међу другим духовима добрим и злим и обично стреми ка ближима по духу. Опет морам да кажем на жалост,лично био присутан са ближњима, пре овог момента напуштања тела, да је често окружена још неким "ентитетима" могао сам да закључим по реакцијама... Учење познато цркви од 4. века помиње и Св. Јован Шангајски да је душа "слободна" два дана и да трећи одлази у друге сфере... није увек правило, поготово код људи који су цео живот посветили Богу и нису били везани за овоземаљске ствари, почињу одма да се узносе на небеса. Дакле није догма већ искуствено учење или модел из православне литературе или ређе јављања ближњих најчешће у сну... Постоји још учење о митарствима (о којима не бих) где неке душе још пролазе кроз додатна "искушења". Негде сам наишао да ово и није по православном учењеу а да се некако провлачи и да није званично ни прихваћено од Цркве. Не знам, ако неко има више информација, добро дошло. Помиње се још да се након укупно 40 дана душа коначно налази место. Након тога ишчекује Велики Суд... Ово се све наводи према откривењу Анђела преподобном Макарију Александријском и посебно се наводи значај наших молитви за упокојене у овом периоду на литургији и личне молитве такође. О будућем суду Христос говори о вечном животу: "...И ови ће отићи у муку вечну,а праведници у живот вечни". Што би значило да човек не нестаје када умре. "Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни и не долази на суд него је прешао из смрти у живот." (Јн. 5,24) Зато сам и дао велики АМИН цитату који је навела наша вредна JESSY

JESSY · Септембар 14, 2014

Признања налик на следећа могу се чути од људи који немају искуства и који не знају суштину ствари: "Како је лепо умро Иван Иванович, сасвим неочекивано! Замислите: седео је за столом и јео главно јело. Одједном је штуцнуо - и душу испустио. Уопште се није мучио. Да свако пожели такву смрт!" Ни вама, пријатељи, ни себи тако нешто не бих пожелео! Без припреме, без покајања отићи на Суд Божији! Исто као у јеванђелској причи о богаташу који је, кад је видео богат род на свом пољу, био у недоумици где да скупи све плодове. "И рече: Ово ћу учинити: развалићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја. И казаћу души својој: душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом." Страшна је смрт без припреме, која дође у неочекиваном часу. Ето зашто се Мајка Црква на сваком богослужењу моли да свим својим чедима буду даровани "хришћанска смрт, безболна, часна и мирна и добар одговор на Судилишту Христовом". Свети оци заједно с пророком Давидом уче нас да се у току живота молимо овим речима: "Реци ми, Господе, за смрт моју и број мојих дана, колико их је, да бих знао колики ми је век". А наш век је поприште покајања, једино што нас ставља пред лице Божије. Неки болесници, осећајући тежину предсмртног крста, помишљају на самоубиство - као на разрешење ситуације: "И ближње ћу ослободити мука и сам ћу се спасити". Такве црне и лажне мисли може да сугерише само човекоубица - ђаво: он добро зна да су самоубице као самовољници и отпадници лишени милости Божије попут разбојника хулитеља распетог лево од Крста Христовог. На "просвећеном Западу" све више и више се шири метод такозване еутаназије. Том псеудонаучном речју именује се озакоњено самоубиство, када на молбу болесника специјални апарат убризга у њега отров и он умре. Ето шта може да смисли разум заслепљен безверјем! Сопственим рукама - у пакао! Какво хуљење на Христа који је победио смрт, хуљење на његову спасоносну благодат! Не, наш пут је другачији. То је пут молитве, трпљења, пут благодарења Богу који долази у помоћ истинским слугама својим у последњи час, према слову Јеванђеља: "Ко има заповести Моје и придржава их се, тај Ме воли; а ко воли Мене, тога ће заволети Отац Мој и Ја ћу га заволети и јавићу му се". "Ко слуша реч Моју и ко верује у Онога који Ме је послао, има живот вечни и не иде на суд, већ је прешао из смрти у живот!" Упути ме, Господе, путем Твојим и поћи ћу у истини Твојој (Пс. 85,11) Nazad na vrh Mark Solved Uzvrati odgovor Višestruki citat Obriši Hide Uredi Izvesti Promote to Article ПРОМЕНИТЕ СКИН, ПРЕУЗМИТЕ ANDROID I IOS МОБИЛНУ АПЛИКАЦИЈУ И ЧЕТ ФОРУМА ЖРУ ПОТПУНО БЕСПЛАТНО! #350 [Упокојење ?Link ka odgovoru #350] JESSY Odgovor April 18 2014 - 15:48 (IP: 93.87.129.74) удата МОДЕРАТОР ЖРУ 20798 Poruke: Status upozorenja Као закључак испричаћу вам како душа православног хришћанина одлази Богу и каква искушења она мора да поднесе на том последњем испиту. Нико никада неће моћи да објасни како је душа сједињена с телом - то је тајна премудрости Божије. Али тек долази време да се наше тело распадне и претвори у прах - до времена свеопштег Васкрсења на Страшном Суду Божијем. Долази тренутак када душа осећа да је Сам Господ призива к Себи. Језик постаје нем, удови се хладе, поглед се гаси. Колико је значајно да се у тим тренуцима укућани не узнемире, него да се моле за олакшање предсмртне туге и за безболни одлазак душе страдалника! Окупљенима око самртног одра чини се као да је живот у блиском човеку замро, а у ствари бесмртна душа и мисли, и види, и чује, и свесна је себе! Само више не може да користи своје уобичајено оружје - тело које је напушта до свог васкрснућа. Ако је болесника свештеник благовремено исповедио и причестио Светим Тајнама, онда му Господ чудесно ублажава предсмртне патње и благодаћу обасјана хришћанска душа кротко се растаје с телом. За такву смрт кажу: лака, благодатна смрт. Духовно стање човека обично се на неки начин одражава на телесним цртама лица. Ја сам као свештеник имао прилике да видим таква светла и дивна лица тек преминулих православних хришћана. Та лица су одисала неземаљском лепотом и радошћу и моје срце су у исто време испуњавале туга и тиха и благодатна утеха. А сад ћу набројати, макар укратко, најважнија духовна искушења везана за смрт. Мислим да никоме од добронамерних читалаца неће бити на одмет да то сазна. Они који умиру најчешће бивају искушавани духом потиштености и очајања због свести о тежини и мноштву сопствених грехова. Ђаво, пали анђео, посебно се труди да у уму хришћанина умањи безграничну милост Господа према Његовим ученицима који се кају. Не дозволимо да нас тај лажни дух покори. "Господе, немоћан сам и слаб. Али увек сам се кајао за грехе своје и колико сам могао трудио сам се да се поправим. Твојом милошћу и благодаћу моји греси су опроштени у светој тајни Исповести. Чврсто верујем да ћеш ме Ти, Створитељу мој, очистити, помиловати и спасити!" Тако ћемо мислити, тако ћемо веровати и тако ћемо се молити - и искушење ће нас напустити... Неки се предају духу таштине. Уместо да се кају, у себи и наглас набрајају своја добра дела и на то обраћају пажњу рођацима. Неразборито је и чак опасно на земљи чинити добра дела да би их људи видели. Страст таштине, као змија отровница, својим отровом трује намере човекоугодника. Колико ће бити његово чуђење и колики ће бити његов ужас на Страшном Суду када се открије да су сва дела милости уништена пакленим огњем због духа таштине и охолости којима су била прожета. Сачувај нас Господе од погубног самозаваравања! Јер нико од нас не оправдава се пред Тобом делима - већ једино вером и благодаћу која је дар за веру! Добрих пак дела ми немамо. А што је било - то је Твој дар, Господе! Најзад - нас може да задеси искушење од самог духа злобе коме понекад бива дозвољено да се појављује у нестварном обличју небеског житеља или у сопственом ужасном лику. Ни у ком случају не треба да испољавамо било какво интересовање за сличне приказе, ни да ступамо у разговор с њима ако не желимо да нас обмане сатана. Напротив, треба да се оборених очију смирено и спокојно молимо, призивајући у помоћ Христа Спаситеља, Пречисту Богородицу, Анђела Чувара и свете угоднике Божије, све док напаст не ишчезне. Господ је веран и неће дозволити непријатељу нашег спасења да нас опчини ако покажемо неопходну веру, одважност и разборитост! Наш последњи уздах, испуњен љубављу и надом у Господа, нек буде праћен речима које је Благи Учитељ упутио с Крста свим ученицима: "Оче, у руке Твоје предајем дух Мој! Амин".

JESSY · Септембар 29, 2014

Многи од нас имају страх Божји. Бојимо се смрти. Већина нас се плаши телесне смрти. Али, телесна смрт није оно чега се треба бојати. Она није тако важна. Оно чега треба да се бојимо је духовна смрт. А тога се не бисмо бојали да смо се помирили с Богом. Тај страх нам не би сметао. Али будући да наша савест сведочи против нас, бојимо се смрти. То је грех, а бојимо се смрти због чињенице да се нисмо помирили са Богом. Када бисмо имали право срце пред Богом, телесна смрт нам не би нам ништа значила. Знали бисмо да смо спремни да идемо. Човек би сматрао смрт као (одлазак на) одмор на неком месту јер зна да ништа лоше није учинио. Не би му сметала. Знам ко сам и знам шта сам радио. Када знаш да си нешто погрешно учинио и да те је полиција ухапсила, мисао би ти одмах рекла: „Јао, ухватили су ме“! Исто је и у духовном животу. Када смо са Господом, ако смо у Господу, ако нам је ум у Господу, осигурани смо те се немамо чега бојати. Ако ништа лоше нисмо учинили, немамо се чега бојати. Чак ни саме смрти.

Јефрем Филотејски

JESSY · Децембар 5, 2014

Када ја размишљам о упокојенима... Шта је то више – вапај, јаук, или кукање? Сетите се како се лоше осећате када сте заиста пали или када сте учинили нешто што нисте смели. Шта се у том тренутку дешава? У том тренутку ви знате каквог је укуса смрт, због тога што вам је у устима управо смртна горчина. И у вашим ноздрвама је мирис смрти, а ви сте на граници. И чиме ћеш онда доказати да ниси у аду?

Можда тиме што ходаш, поздрављаш се и покушаваш да се насмејеш. Истина, између тебе и покојника је велика разлика. Ипак си ти још жив, а и псу живом боље је него мртвом лаву (Проп. 9, 4). Али само замисли да је мука у души једнака, а да је могућност покајања одузета заувек. Замисли да ти је укинута свака утеха: и утеха разговором, и утеха храном, и уопште свака могућа утеха. И замисли још да си постао прозорљив са закашњењем. Постао си прозорљив на своју несрећу. Тачније, сада јасно схваташ шта у животу ниси учинио како треба, односно шта си учинио а није требало да чиниш. А колико потребног и корисног уопште није урађено!

И сав живот ти је као на длану. И све је јасно као дан. Само што од тог сазнања нема никакве користи. Постоји једино горчина због протраћеног живота, као да то и није твој живот. Шта ће тада чинити човек? Он ће кукати и јаукати. Он ће горко жалити и плакати. Не чује ли се тај вапај чим се замислимо о преминулима?

Тај плач не носи утеху. (О, Небо! Јер проливајући сузе на земљи, ми се истински тешимо, и изливамо душу, и налазимо тишину. Али тај плач је неутешан плач. Каква ужасна реч!) И то није само једна особа, нити две, то је мноштво људи које се не да избројати. И када размишљаш о преминулима као да чујеш тај вапај или јаук. Чујеш звуке закаснелог кајања и жаљења због протраћеног и улудо проживљеног живота.

Ни издалека то не бива тако увек. Иначе ни живот не би био живот, него непрекидно ослушкивање страшних звукова. Али ако је тако с времена на време, онда неподношљиво тешко бива и онима који прелазе границу видљивог света. И као да тада роса пада на душу и чује се заупокојена хришћанска служба. Сва та опела, све те суботње задушнице, све заупокојене јектеније на Литургијама и сва та приношења на софрама, девет дана, четрдесет дана... Све то леже на душу као изгубљени део слагалице, без којег не може да се сложи цела слика. И ти схваташ да је Црква љубав. Не сентиментална, него једноставна и права љубав. Љубав која није слепа. То је љубав углавном према беспомоћнима, укључујући ту и преминуле, који оданде – из недокучивог далека молећиво протежу своје руке.

Нехотично помислиш и на себе, јер ћеш једном и сам отићи одавде и пресећи црту. Ко ће се за тебе помолити? И да ли ће бити довољне нечије молитве да на твоју душу падне свежина као на земљу роса? И још једно: постаје јасно због чега су свети за живота тако горко себе оплакивали. Пред њима су се делимично откривале тајне будућег века и они су се осећали као да су већ на Суду, због тога су горко плакали за собом као за непокајаним покојницима. Они су сада у тишини и радости. Али плачу они који су као ветропирасти вилин коњиц цело лето провели певајући и веселећи се. Без обзира на то колико су сами криви због своје незавидне судбине, такође ти их буде жао. И Црква која је раније таквима говорила: „Покајте се“, сада говори Богу: „Помилуј их по великој милости Својој“.

Треба размишљати о упокојенима, итекако треба. И треба да обамреш ослушкујући да ли ћеш чути јаук, кукање или плач. Јер много је њих „који су упали у ту отворену провалију у даљини“. А када сагрешиш и почнеш смртно да тугујеш (јер грех рађа смрт), захвали Богу што још ниси мртав и што за тебе и даље постоји покајање. А ако чујеш подругљиви шапат оних који не разумеју ништа од онога што је изречено, онда ти њих остави са њиховом замрлом душом и оглувелим срцем. Као што је Данте говорио: „Погледај и заобиђи!“ Ми имамо тако много посла, да нам је жао да трошимо време на бескорисне расправе. Треба размишљати о упокојенима, наравно да треба.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru

Ненад Р. · Децембар 7, 2014

Без обзира колико апсурдно деловало , наука , заправо ,не зна шта је живот , а камо ли смрт .

Како је настао живот , зашто је настао , ша управља свим животним процесима у живом организму ,зашто старимо ( има теорија слободних радикала , али је то само теорија ) , а о смрти да не говоримо.

Ја верујем да иза свега тога стоји виша сила која се зове Бог и нема другог рационалног објашњења и сматрам да сви који верујемоу Бога не те треба дасе превише плашимо смрти .

Идемо на страшни суд , са страхом , али са неком надом у дубини јер је Бог праведан .

JESSY · Децембар 22, 2014

Сва мудровања људска, све философије и све религије овога света покушавале су и покушаваће да реше највећу мистерију, највећу тајну, тајну смрти. Од када се човек појавио на овосветској позорници живота, поставио је себи питање, које га ево већ хиљадама година мучи и оптерећује. То вечно питање је, шта је смрт и како победити смрт? Овај проблем смрти мучио је ум и дух човеков од како је човек ступио на позорницу живота и осећао је јаку потребу за решењем овог проблема. Из библијске перспективе посматрано, смрт је последица греха и човековог одвајања од Бога, али с друге стране, смрт није датост и неопходност. Бог је не даје, он је само предвиђа као природну последицу гажења Његове заповести: „Од дрвета познања добра и зла, нећете јести од њега; у који пак дан једете од њега, смрћу ћете умрети“(Пост 2, 17).

„Смрт“ се обично дефинише као одвајање душе од тела, али човек аутентично постоји само као психофизичко јединство, јединство душе и тела. „Зато је у праву православни теолог Георгије Флоровски када каже: „Тело без душе је леш, а душа без тела утвара“. Смрт, као разбијач тог психофизичког јединства, заиста је нешто апсолутно неприродно. Смрт је за хришћанско схватање човека несумњиво трагедија. Апостол Павле је назива „последњим непријатељем“, што ће рећи – највећим непријатељем човека, и зато очекује њено коначно уништење.“

Срећко Зечевић, јереј

JESSY · Јануар 7, 2015

О смрти и васкрсењу

Ћутање мртвих виси над живима као претња, и шири страх од смрти над свом материјалном творевином и човеком у тој творевини. И без обзира што није живот феномен смрти, него је смрт привремена појава у животу, она се као ,,владарка ужаса“ како је назива праведни Јов, зацарила у свету, тирански ширећи страх и безнађе над свим живим.

Замислите слику данашњег Јеванђеља, слику са којом се свакодневно сусрећемо: Људи на својим рукама, на својим плећима носе мртваца, младог, старог, умрлог или убијеног, свеједно. Човечанство на својим плећима носи смрт, грца, уздише и повија се под њеним теретом, више од свега плашећи се покопаних нада које безнађе смрти прождире. Тиранија смрти убија смисао сваког живота и претвара сваки живот у смрт, свако рађање у рађање за смрт, свако живљење у мртвоживљење а сваку колевку у будући гроб пре или касније.

Свој највећи проблем, проблем смрти, оличен у ношењу мртвог наинског дечака човечанство износи пред јединог који га може решити, пред Богочовека Христа који погребној поворци човечанства долази у сусрет.

Богочовек је заиста једино ново под Сунцем, потпуно дргугачији од било чега што се на земљи до њега могло видети. Он све преображава, са Њим све добија своје испуњење и назначење. Чега год се он дотакне то бива преображено: ,,закон у љубав, правда у милост, самољубље у жртву, гроб у материцу а смрт у живот, или како то Литургијска молитва каже: ,,Гроб твој Спасе, извор васкрсења показа се“.

У сусрету са самим животом, са Христом, смрт показује своју ништавност нестајући, показујући се празном и непостојећем, као кад тама нестаје пред светлишћу. Зато је довољно да животворац Бог само изговори речи: ,, Младићу, теби говорим, устани“ и да се живот потпуно успостави у младићу.

Окружени атмосвером смрти на коју смо се навикли, васкрсење сина наинске удовице називамо чудом, но далеко је веће чудо, како сви мртваци поред којих је Христос прошао нису поустајали, а највеће како је сам Живот, Христос Господ, љубави ради према нама претрпео смрт, развргнувши је, и у Васкрсење провео човека, показавши да смрт више није терет који човечанство носи на својим плећима. Она над нама нема власти, не зато што не умиремо већ зато што је се неплашимо. Са Христом смрт постаје пролазак, врата којим затварамо време и ступамо кроз вечност.

Немање страха од смрти била је основна карактеристика по којој су се хришћани разликовали од света, а прва хришћанска проповед била је вест о васкрсењу. Заставу на којој је јасним словима писало – васкрсење, примила је Црква од Христа да јер пронесе кроз гробље овога света. Временом смо на ту заставу што-шта дописали, па се оно прво једва назире. Зато би и данас, као и некада, хришћанин на првом месту требао бити промотер васкрсења у свету, да се послужим савременим изразом.

Одсуство страха од смрти отвара питање како тај исконски хришћански став помирити са светошћу живота и обавезом да продужимо живот другима.

Борба за живот другога није капитулација, није признавање да је смрт крај, него уподобљавање Христу у жртви, а и жеља да спречимо раздвајање чак и привремено, од оних које волимо, те да у лицу ближњег гледамо лице Бога, без прекида. Немоћ смрти хришћанин потврђује у односу на личну смрт, а борбу за живот борбом за живот другога, јер Син Божији даје свој живот за друге.

Зато немајући страх од смрти, послужимо другима да би ,,сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предали“ Амин.

Илија Митрић, протојереј

http://crkvasabac.blogspot.com/2013_11_01_archive.html

Дијана. · Фебруар 1, 2015

JESSY · Јун 3, 2015

Смрт увек остаје извесна величанствена тајна која плаши човека – ма колико да зна о њој, ма колико да је читао или слушао, ма колико да се сусретао с њом и да ју је видео. Чак ни искуство доживљене клиничке смрти, смрт као такву не чини јаснијом или мање загонетном. Не знамо како се решава – не овде, на земљи, већ на небесима, код Господа – кад ће човек бити позван у други, вечни живот. Не знамо кад ће овај позив, на који човек не може да се не одазове, бити упућен нашим ближњима и нама самима. Не знамо чак ни то како човек заправо умире, шта се с њим дешава, зашто је само један трен пре тога био жив, а ево, живот га је сад напустио. Смрт није само тајанствена, она је још и тајна.

А овај тренутак – тренутак умирања – је тако важан за нас да се ни са чим другим не може ни упоредити. То је тренутак истине кад се сумира све што је човек сакупљао у себи, у свом срцу, целог живота, кад се с највећом јасноћом одређује – где је сад и какво је његово благо (в.: Мт. 6, 21). Ово је тренутак најозбиљнијег – последњег и зато још озбиљнијег – испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући? И овде није питање само то, наравно, да ли ће човеку бити лако или тешко да умире, иако је и то веома важно. Питање је друго: смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу.

Како завирити у ову, у принципу, за све нас блиску будућност, како спознати своје срце и схватити: да ли ћемо бити спремни за испитивање смрћу ми сами? Наравно, ово није могуће у потпуности: била би велика грешка, неопростиво уздање у себе кад бисмо сматрали да можемо да кажемо себи све о свом последњем часу унапред. Па ипак... Ипак се треба чешће, не само сећати смрти и размишљати о њој, већ на известан начини доводити себе на ову ивицу овдашњег постојања, ослушкујући како реагује и како се на то одазива наша душа.

Свештеник, који служи у парохији и због своје пастирске дужности редовно обилази болеснике код куће и тамо их исповеда, врши јелеосвећење и причешћује, са временом стиче извесно занимљиво искуство. Оно је с једне стране непоновљиво, а с друге, човек може да покуша да га подели с другима, чак је грех да то не учини.

Видети како се човек спрема да хришћански дочека смрт, помагати му у овој припреми, дати му попутбину пре преласка у вечност... Овај труд је колико важан и одговоран, толико је захвалан и благодатан: као прво, зато што је духовна милостиња изнад телесне милости и заслужује већу награду од Господа, а као друго, зато што човек може да види како се то одвија, шта се дешава с човеком кад се ближи смрт.

Међутим, дешава се и то да умире човек којег свештеник добро познаје. Не умире у један мах, изненада, већ у току неког времена, дан за даном. И свештеник не долази код њега само као код члана своје пастве, већ и као код онога кога одавно познаје, као код друга. И ова унутрашња веза и душевна блискост које су и раније постојале, постају јаче, блискије и дубље. И у извесном тренутку свештеник се осећа као пратилац који човека прати на врло сложеном и опасном путу. Као пратилац који ипак не иде до краја, који остаје овде зато што његов час још није куцнуо.

Наступа тренутак који човек јако добро препознаје – управо захваљујући овој дубини и снази везе између њега и човека на умору. Као да пролази нека црта, као да се повлачи линија која одваја овог човека од свих оних који живе и који ће живети. То је стање које се обично карактерише кратким и сувопарним: „Дани су му избројани!“ Али то је – с физичке тачке гледишта. А важније је оно што за то време осећа човекова душа, која почиње да опажа како све што ју је некада занимало, чиме се бавила, због чега се мучила и радовала, - некуда повлачи, одлази. И сам он такође одлази.

И ти то осећаш, и даје ти се нека запањујућа могућност да заједно с њим пређеш ову црту, али да је не прекорачиш. Управо то и јесте искуство доживљаја тајне смрти. Јасно ти је да постоји нешто што сад знате само овај човек и ти – и нико више. Он је чуо одлуку Божију која је изречена за њега: време је да се иде – одлуку с којом је бесмислено спорити, јер то није пресуда земаљских лекара, већ је то решење јединог Небеског Лекара. И ти си такође чуо ову одлуку.

Како тада постаје очигледно шта заиста вреди, а шта не! У твом срцу одзвања оно што си толико пута чуо: „Ниње житејскоје лукавоје разрушајетсја торжество сујети“ („Сад нестаје овоземаљска лукава победа таштине“) (Последованије на опелу за мирјане. Стихира на целив. Глас 2, стихира 3). И речи пребодобног Исака Сиријског о томе да је свет највећи преварант и да његову превару човек спознаје тек онда кад га свет остави без свега што је имао и изнесе на капију сопственог дома – такође одзвањају. И тако дубоко проничу у тебе! Заиста – „до поделе душе и духа, зглобова и мозга“ (Јевр. 4, 12).

Човек одлази, а ти остајеш... Молиш се за њега, бринеш се, надаш се у милост Божију према њему – твоја молитва је с њим. Али си ти сам – овде. И знаш, као што вероватно раније ниси знао, јасно и добро, како да живиш у овом простору – до црте, која ће једном живе одвојити и од тебе. И желиш да поделиш ово знање с онима који су ти драги, и уопште са свима онима који те могу чути. Делиш и видиш како је тешко онима који слушају да приме: не осећају оно о чему говориш тако оштро и тако јако. И пролази време, па и сам престајеш то да осећаш. Као да све то некуд нестаје...

Али црта, ова последња, никуда не нестаје. Она је у суштини већ повучена, само ми не знамо у ком тренутку и како ћемо је пресећи. Ускоро или не... У сваком случају – ускоро.

Игуман Нектарије (Морозов)

Ненад Р. · Јун 3, 2015

Смрт је тренутак последњег најозбиљнијег испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући? Смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу