Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Драган Јашић]

[Зорица Бубало]

Нешто слично се догађа и кад човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духован је сличан орлу, а недухован петлу; ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже до Бога, док је ум недуховног везан за земљу или занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни, као орао лети високо и душом осећа Бога и види цео свет чак и кад се моли у ноћном мраку, док се недуховни радује славољубљу, или богатству, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обома је тешко и тужно да опште један са другим.

СТАРАЦ СИЛУАН

[Зорица Бубало]

https://www.facebook.com/111591225537354/photos/a.111627358867074.12252.111591225537354/831368633559606/?type=1&relevant_count=1

[Ацо Конатар]

јеретик и сељак

 

дође један секташ код сељака у намјери да га увуче у јерес. Сељак је орао врт и није га занимало то о чему му секташ прича. Секташ је ишао по орању и читао му јеретички превод. У једном тренутку сељак га упита ''пише ли у библији и оде Јуда и објеси се ''. пише како да не одговори му секташ. Епа на другом мјесту пише иди и ти учини исто одговори му сељак.

[Данче*]

Подвижник и лопов

 

Био један стари подвижник и испосник, који је свој испоснички живот водио у пустињи готово 70 година у посту, бдењу и чедности. Иако се толико година трудио за Бога никада се није сматрао достојним да доживи визију или откровење од Господа. Размишљајући о овоме и носећи то на уму он помисли, „Можда мој подвижнички живот није Богу угодан из неког разлога који ја не знам, а мој труд није прихватљив, па из тог разлога нисам достојан да добијем откровење или да видим неку тајну.“

Размишљајући о овим стварима старац поче тражити и преклињати Господа још више, молећи се и говорећи, „Господе, ако ти је моје подвижништво угодно и ако прихваташ моја дјела, ја – грешан и недостојан – молим те, допусти ми само кап својих дарова како бих могао научити из чудесне појаве да си чуо моју молитву, и да тако охрабрен и просвијетљен могу наставити живјети свој подвижнички живот.“ Док се свети старац молио и тражио ове ствари, чуо је глас Божији који му се обраћа, „Ако тражиш да видиш Моју славу, иди дубоко у пустињу и биће ти тајна откривена.“

Када је старац ово чуо изашао је из келије упутивши се далеко у пустињу. Однекуд се пред старцем појави лопов, који видјевши старца, крвнички насрну на њега са жељом да га убије. Кад га је ухватио рече му: „Добро је што сам налетио на тебе старче, како бих могао завршити свој посао и спасити се. Ми лопови имамо овај обичај, закон и вјеровање: онај који почини стотину убистава сасвим сигурно ће отићи у рај. Тако ја, који сам напорно радио, убио сам 99 људи па ми недостаје само још један како бих намирио стотину и био спасен. Заиста ти дугујем и захвалан сам ти јер ћу данас због тебе уживати у рају.“

Када је старац чуо шта му је лопов рекао био је ван себе од страха због овог изненадног и безнадежног искушења. Упутивши свој поглед према Богу на небесима он рече сљедеће: „Да ли је ово на Твоју славу Господе и Владико, што си обећао да ћеш показати мени, слуги Твоме? Каква је Твоја промисао овим што си ми дао, да напустим своју келију и да сазнам ову ужасну тајну? Каквим даровима ми плаћаш накнаду за подвижништво које сам поднио због Тебе? Сада заиста знам, Господе, да је сав труд мог подвижништва био узалудан; да су све моје молитве Теби упућене биле Ти мрске и непримјерене. Међутим, захваљујем се Твом човјекољубљу, Господе, јер Ти, знајући најбоље, кажњаваш моју недостојност, као што је потребно због мојих небројених гријеха, и што си ме предао у руке лопова и убице.“

Изговоривши све ово сироти старац јако ожедње и рече лопову, „Дијете моје, с обзиром да сам велики грешник Бог ме предао теби да ме убијеш и да испуниш свој пут, како је воља твоја, а ја да будем лишен живота зато што сам зао човјек. Због тога те молим да ми учиниш услугу – испуниш малу жељу – да ми даш мало воде да попијем, а онда ми одсијеци главу.“ Када је лопов саслушао старца, желећи да испуни старчеву жељу, врати свој мач назад у корице, јер га бијаше извукао ван. Затим из њедара извуче боцу и оде на ријеку која протицаше у близини да је напуни водом и однесе старцу да попије. И тамо гдје је отишао да напуни боцу, он предаде своју душу и умре.

Тако, како је вријеме одмицало а лопов се није враћао, старац је размишљао сљедеће, „Можда је био поспан па је заспао те се стога не враћа, а ја ћу успјети побјећи у своју келију. Међутим видјевши да сам стар, бојим се да, с обзиром да немам снаге да трчим и пошто сам слаб, брзо ћу се уморити и он ће ме ухватити. Онда ћу га разљутити и он ће хтјети да ме безобзирно мучи, па ће ме сјећи на комаде још док сам жив. Боље је да не одлазим већ да одем на ријеку и видим шта он ради.“ Тако старац, размишљајући о овоме, пронађе га мртвог, и када га видје зачуди се и би запањен. Пруживши своје руке ка небу он рече: „Господе који волиш човјека, нећу спустити своје руке све док ми не откријеш ову тајну. Молим те да се сажалиш на моју муку и да ми ово откријеш.“

Како се старац за ово молио, дође му анђео Господњи и рече му, „Видиш ли ти, старче, овог мртваца који лежи пред тобом? За твоје добро њега је снашла изненадна смрт, како би ти могао побјећи да те не убије. Дакле, сахрани га пошто си спасен. Пошто те послушао и вратио мач у своје корице како би ти донио воду да угаси пламен твоје жеђи, чиме је смирио Божији гњев и би прихваћен као послушан човјек. Обзнанивши ти да је убио 99 људи то му се урачунало као исповијест. Стога га сахрани и сматрај да је спасен. Са овим спознај величину Божијег човјекољубља и самилости. Радуј се и врати се у своју келију, и усрдно се моли. Не осјећај тугу и не говори да си недостојан и лишен откровења. Јер гле, Бог ти је открио тајну. Знај и ово, сав труд твог подвижништва је прихватљив пред Богом. Не постоји труд који се чини у име Божије а да не долази пред Њега.“ Чувши ово, старац сахрани мртвог човјека.

Из рукописа изрека египатских светих отаца, манастир Филотеј
преко ПОДВИЖНИК И ЛОПОВ

[ines]

Ikona Bogorodica Dostojno jest (grč: Άξιον Εστί; rus: Достойно есть); Aksion Estin – Dostojno Jest je glavna ikona – zaštitinica cele svetogorske monaške zajednice. Nalazi se u Kareji. Na njoj je prikazana Presveta Bogorodica koja drži Bogomladenca Isusa Hrista, u stilu koji se zove Eleusa (Ελεούσα), to jest Milosrdna. Neko je naziva i Ikona Bogorodica Milosrdna.

Blizu svetogorske prestonice, Kareje (Καρυές) u oblasti koja pripada svetom manastiru Pantokratoru (Παντοκράτορος) nalazi se velika litica sa raznim kelijama. U jednoj od tih kelija, posvećenoj Uspenju Vladičice Bogorodice, živeo je vrlinski starac jeromonah sa svojim poslušnikom. Pošto po običaju svake nedelje u pomenutom Protatskom skitu služahu bdenije, želeći da ode na službu, jedne subotnje večeri taj starac reče svom učeniku: „Čedo, ja odoh na uobičajeno bdenije, a ti ostani u keliji i čitaj koliko možeš svoje pravilo.“ I izašavši uputi se prema skitu.

Kasno uveče neko zakuca na vrata kelije. Učenik pohita i otvorivši ugleda pred sobom čudnog monaha, njemu sasvim nepoznatog. Monah je zamolio da uđe i prenoći.

Ustavši za jutrenje, domaćin i gost stanu zajedno pojati službu. Došavši do „Čestnjejšeje“, domaćin otpeva samo „Čestnjejšuju heruvim“ i tako sve do kraja, uobičajenu dakle staru himnu Svetog Kozme Majumskog.

A monah stranac načini drugačiji početak pesme, pojući ovako:

„Dostojno jest vaistinu blažiti tja Bogorodicu, prisnoblaženuju i preneporočnuju i Mater Boga našego“,

nastavivši potom „Čestnjejšuju“ do kraja. Čuvši ove reči, domaćin se veoma zadivi pa reče strancu: „Mi pojemo samo Čestnjejšuju, a Dostojno jest nismo nikada čuli, ni mi ni stariji oci. Ali molim te, učini mi te zabeleži i meni tu himnu, da je i ja pojem Bogorodici.“ Ovaj se saglasi, tražeći da mu donese mastila i hartije da zabeleži himnu. Domaćin mu onda kaže: „Na žalost, nemam ni mastila ni hartije.“ A stranac će: „Daj mi onda neku ploču.“ Poslušnik pohita, nađe jednu ploču i donese je gostu. Uzevši ploču u ruke, on stane prstom beležiti pomenutu himnu „Dostojno jest“. I slova se čudom toliko duboko urezivahu na tvrdoj ploči, kao da bejehu ispisivana po najmekšoj glini. Onda se gost okrene prema domaćinu rekavši: „Od danas pa na dalje ovako da pojete i vi i svi Pravoslavni.“ I ovo rekavši iščezne.

Kad je starac došao sa bdenija i ušao u keliju, mladi monah zapoje „Dostojno jest“, onako kako ga sami Anđeo beše naučio, i pokaže starcu ploču sa anđeoskim prstom urezanim slovima. Čuvši tu himnu i videvši ploču, starac se veoma začudi. Onda je uzmu i zajedno odu u Protat (Πρωτάτο) u nameri da je pokažu Protu Svete Gore i ostalim starcima zajedničkog Sabora, i ispričaju sve što se zbilo.

Proslavivši jednoglasno Boga i zablagodarivši Vladičici našoj Bogorodici za ovo čudo, oni smesta pošalju ploču u Carigrad Patrijarhu Nikolaju Hrisovergu i caru, sa pisanim objašnjenjem ovog čudesnog događaja. Tako ova angelska himna bi objavljena čitavoj vaseljeni, da se poje od svih Pravoslavnih preslavnoj Majci Božijoj. A Bogorodičinu svetu ikonu koja se nalazila u crkvi kelije u kojoj se dogodilo čudo, svetogorski oci prenesu u Protatsku crkvu, u kojoj ona do danas stoji ustoličena na svetom tronu u svetom oltaru, jer je pred njom prvi put Anđeo otpevao ovu himnu. Samu keliju nazovu „Dostojno jest“, a liticu na kojoj se ona nalazi svi do danas zovu „Adin“ (Pevanje) ili „Psalin“ (Pojanje), jer je u njoj prvi put zazvučala ova anđeoska, Bogomajci podobna himna.

Anđeo koji se javio i ispisao reči himne, bio je Arhanđel Gavrilo, a o tome svedoči i zapis iz Mineja za 11. jun, koji kaže: „Na današnji dan slavi se Sabor Arhanđela Gavrila u ‘Pevanju’.“ Pošto se čudo dogodilo 11. juna 980. godine, ondašnji oci u znak sećanja na čudo, ustanovili su ovaj praznik i služili jednom godišnje Božanstvenu Liturgiju na mestu zvanom ‘Pevanje’, poštujući i slaveći Arhanđela Gavrila, koji ostavši od početka do kraja Bogorodičin hvalitelj i hranitelj, služitelj i radosni blagovesnik, posluži da se objavi ova himna Bogomateri, jer samo njemu doličaše jedna takva služba.

U drevna vremena Vladika sviju, Bog, dade Jevrejima Deset zapovesti napisanih prstom Njegovim na dve kamene ploče, a sada gospodar Anđela Božijih dade svima Pravoslavnima najslađu i najprijatniju himnu Majke Božije, urezanu arhanđelskim prstom na kamenoj ploči.

Dostojno jest

Dostojno je uistinu
Da Blaženom zovemo Tebe, Bogorodicu,
Uvek Blaženu i Svebesprekornu i Mater Boga našega
Časniju od Heruvima i neuporedivo slavniju od Serafima
Tebe što Boga Reč neporočno rodi
Uistinu Bogorodicu veličamo

.

[Данче*]

Старац започе причу: Било ми је 20.г и некад кад сам наишао на куче у шуми узео га себи и присвојио. Пролазили су месеци и комшије ми почеше говорити да све више личи на вучицу и да је се требам решити. Био сам млад и нисам никога хтео слушати, била ми је привржена, где год да сам ишао ишла би са мном и чекала ме. И прошле су и године. Једног дана кад сам био мало прилегао кроз сан сам чуо неку буку, режање и цвиљење, док сам дошао себи и устао, све је утихнуло, изашао сам напоље и угледао читаво стадо оваца поклано, а вучица сва у крви седи и гледа право ка мени мало од страха мало од беса. Утрчао сам у кућу, узео пушку и убио је на лицу места. Нисам знао шта да радим са овцама па сам позвао комшије да их однесу док се месо још није укварило.
Склањањем оваца, међу њима смо пронашли три заклана одрасла вука и тек тад сам схватио шта сам урадио!

Поука: Није увек све као што изгледа. Никада не процењујте људе и ситуације на основу онога што видите на први поглед.

[Zero]

VLADIKA NIKOLAJ
MISIONARSKA PISMA

 

 

 

135. Pismo

Činovniku monopola S. P.: Priča o usinovljeniku

 

Vi želite znati istinu o životu ljudskom. Teško je to iskazati u jednom pismu. Da pokušamo jednom pričom: Neki čovek domaćin imao jedinca sina. No on usini nekoga siromaha, pa počne i ovoga smatrati za pravog sina. Ali ovome usinovljeniku dođe krišom jedan crnac vračar i nagovori ga, da pobegne iz kuće svoga dobrotvora, a on mu obeća pomoći vračarijama svojim da dostigne veću slavu nego što je slava čoveka domaćina. Nagovoren tako usinovljeni potraži otpust od svog dobrotvora. Ovaj proziraše celu stvar, no ne usprotivi se, nego pusti usinovljeniku na volju. Ali mu se ražali, pa pri rastanku dade usinovljeniku jednu vezenu kesu, punu zlata i dragog kamenja. I otpusti ga sa suzama u očima. I tako otisnu se onaj siromah na put. Ali onaj siti crnac vračar ne samo ne pomagaše ovog osamljenog putnika, nego, naprotiv, šiljaše svoje srodnike crnce na put pred njega, da ga pljačkaju. Videći se u nevolji siromah se iskupljivaše od razbojnika zlatom i dragim kamenjem; samo ih moljaše, da mu ne otimaju vezenu kesu. Putujući tako sam on padaše neprestano iz jedne crnačke zasede u drugu. I otkupljivaše tako redom zlatom i dragim kamenjem, dok mu se kesa potpuno ne isprazni. Tada izađe preda nj onaj crnac vračar lično. Kad ga vide siromah, obrati mu se za pomoć kao prijatelju. Ali crni vračar odjednom se pokaza kao najveći razbojnik. Škripeći zubima on ga uhvati za vezenu kesu, i počne je trzati i otimati. U to vreme čovek domaćin izdaleka gledaše i proziraše, šta se zbiva sa njegovim usinovljenikom. Pa se sažali na sudbu njegovu, i posla svoga sina jedinca, da spase onoga siromaha od pogibije. Stiže sin u poslednjem času, kad siromah beše već malaksao u borbi oko vezene kese. Pa udari sin onoga crnca vračara i smrtno ga rani, a onome siromahu napuni opet kesu zlatom i dragim kamenjem i reče mu, da se hitno vraća doma gde ga čeka otac domaćin.

Vi razumete ovu priču? Domaćin je Bog. Sin Božiji je Isus Hristos. Usinovljenik - Adam i njegov rod. Crnac vračar jeste satana. Vezena kesa je telo čovečije. Zlato i drago kamenje duša čovečja, obdarena bogatim darovima Božijim. Udaljivši se od Boga samovoljni rod čovečji izgubio je postepeno sve duhovno blago, i ostao samo sa telesnim životom svojim. I kad je satana učinio pokušaj, da i ovaj sebi prisvoji, i tako potpuno uništi delo Božije, javio se u svetu Sin Božiji. On je satanu smrtno ranio, i ranjena i bezopasna srušio ga u dubine pakla. A u telesni život čovečanstva opet udahnuo dušu živu i napunio je božanskim darovima. U isto vreme zapovedio je rodu Adamovom, da se sa novom blagom vraća u dom Oca Nebeskog.

Mir Vam i blagoslov Hristov.

[Данче*]

два одговора на питање „Да ли је Бог свемогућ?“

 

Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ? АКО ЈЕ СВЕМОГУЋ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ?

На то питање позната су ми два одговора, један сам одговор дао ја када ми је, док сам био питомац на војној академији поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег патријарха Павла док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997 године.

1) мој одговор:

друг ми је поставио питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ И АКО ЈЕСТЕ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ?

Такво питање је класична философска заскочица, тј један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО.

Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично?

Рекао сам му да се у логици по правилу постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања и да бих му то појаснио хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе:

1. Бог све може

2. Може ли Бог оно што не може? (као што је речено може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање „може ли оно што не може“)

А пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса или исказ чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј на основу два исказа која се међусобно искључују не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам.

2) Одговора патријарха Павла:

Године 1997, ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр имао сам ту част да сам ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар наишао на нашег драгог Патријарха. Но моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту:

„Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: ВАША СВЕТОСТИ ДА ЛИ ЈЕ ВАШ БОГ СВЕМОБУЋ? А ја га погледам и кажем: ЈЕСТЕ А он ће даље: А КАД ЈЕ ОН СВЕМОГУЋ ДА ЛИ МОЖЕ ОН ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Ја га погледам и кажем му: ПРИЈАТЕЉУ, ЈА БИХ ТЕ НЕШТО ЗАПИТАО, АЛИ НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ? А он ће: НЕЋУ. А ја му опет кажем: ПРИЈАТЕЉУ, ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈА ПИТАМ ЈОШ ЈЕДНОМ, А НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ? А он ће мени: НЕЋУ. А ја га и по трећи пут запитам: А ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈОШ ЈЕДНОМ ПИТАМ ДА НЕЋЕШ МОЖДА ДА СЕ НАЉУТИШ? А он ће мени: МА НЕЋУ ДА СЕ НАУЉТИМ! И ја му онда кажем: ДОБРО КАД НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ. А РЕЦИ ТИ СВИМА НАМА ДА ЛИ ТИ МОЖЕШ ДА БУДЕШ ПАМЕТАН?

А он ћути и ћути и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: НИ ЈЕДНО НИ ДРУГО ЈА ВЕЋ ЈЕСАМ ПАМЕТАН!!!

И ја му кажем: ЕТО ПРИЈАТЕЉУ МОЈ И МОЈ БОГ ЈЕ СТВОРИО КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ!

А он ме запита са чуђењем: А КОЈИ ЈЕ ТО КАМЕН?

И ја му кажем: ТИ СИ ТАЈ КАМЕН, НЕ МОЖЕ ТЕБЕ НИ БОГ ДА СПАСЕ АКО ТИ НЕЋЕШ ДА СЕ СПАСЕШ“.

А наш мудри патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава.

Мудри патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ.

Доситеј Хиландарац

[ines]

“Знаш синко, нисам се никада женио, служио сам Богу иако нисам монах. Једне давне тридесете, служио сам у манастиру Овчар, као неко ко се бринуо о зградама, собама, дворишту, неко као црквењак.

monah

Једне ноћи, појави се на вратима, младић, студент богословије, у пролазу, рече, с нарамком књига и упита ме да ли има једна постеља да преспава бар ту ноћ. Звао се Гојко. Баш у то време, све собе и кревети, пуни, немам где никога примити. И поред добре воље, мислио сам како да му кажем. “Нема нигде празне постеље за коначиште, веруј ми.”-Рекох сав скрушен. “Могу ли макар овде на клупи да останем, поред вас.” А мени тешко, има једна соба, увек спремна и намештена за патријарха или владике кад дођу али не могу му дати а не смем чак ни питати игумана, па како би, знам да не би можда дозволио, глуво доба ноћи, а ујутру је јутрење. Шта да радим? “Хајде самном, имам једну постељу за тебе!” Одведох га у собу, намештену за патријархе, а он, неће, каже, “нека, ја ћу на клупи, немојте молим вас.” “Само се ти одмори, можда је то Божја промисао! “Ујутро, кад се игуман пробудио и кад сам му донео воде, затражих му епитимију, казну, да ми одреди, јер сам синоћ поступио тако, нешто у мени ми је говорило да поступим па макар имао казну годину дана. Кад ме игуман саслушао, помилова ме по глави, “Нека дете, чудни су путеви Господњи, немаш епитимију, доста је што носиш свој живот на раменима, а Он ће већ знати, да ја не би судио!”

- Рече игуман и оде.

И тако и би …

Гост којег сам примио, који се звао Гојко, постао је патријарх Павле, Његова Светост!”

Ето, и после седамнаест година, како ми рече старац, по Божијем промислу, и ја вама само преносим ову причу, први пут, да бих и ја рекао: ЧУДНИ СУ ПУТЕВИ ГОСПОДЊИ!

о.Гаврило

 

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=713989011973411&id=518164011555913&fref=nf

 

[Данче*]

Речи нису довољне

 

Један младић је отишао код свог учитеља и рекао му: „Учитељу, ти си ме саветовао да стално понављам у мислима фразу, ‘Ја желим радост у своме животу!’ Ту реченицу изговарам сваки дан много пута, а радости у моме животу није било, нити је има. Ја сам и даље једнако незадовољан као што сам и пре био. И шта сада да радим?“

Мудри учитељ је тихо положио испред младића предмете кашику, чашу и свећу – и упитао га:

- „Реци ми, шта би желео да имаш од ових предмета?“

- „Чашу“ – одговори младић.

- „Изговори то сада пет пута.“ – затражио је учитељ.

- „Ја хоћу чашу. Ја хоћу чашу…“ – понови ученик пет пута.

- „Ето, видиш ли“, рече му учитељ, „можеш понављати и пет милиона пута на дан да хоћеш чашу, али је нећеш имати. Треба да пружиш руку и да је узмеш! Саме речи нису довољне, ТРЕБА НЕШТО И ДА УРАДИШ.“

[Danijela]

Два јаблана

 

 

 

„Мааааамаааа!

Направи ми још једно парче.„

Маст на хлеба, мало соли и алева паприка – најбоља ужина на свету.

„Ајде, са’ ћу ја, а ти се обуци, немој да ми се прехладиш.„

Деца на улици су имала своје ужине и чекала на мене да наставимо игру.

 „Додај ми, бре, лопту! Што си себичан.„

Моја улица води са 2:0,.

Утрччасмо у бару осталу после летње кише.

Скачемо и прскамо једни друге.

Свако двориште је имало башту и дрвеће.

Увек смо имали мусава лица од црних дудиња и смејали се једни другима.

А било је ту и кајсија, шљива, лешника, ораха, трешања...

Два јаблана су била међу највишим у улици, баш иза наше куће.

Они су се увек нешто домунђавали, и дању и ноћу.

Лети је њихово лишће неуморно причало са врапцима.

Зими су некако изгледали вишљи без лишћа, парајући небо својим оштрим врховима.

„Тата хајде да једемо заједно, мора да си уморан после посла.„

Полако би тата сркао своју супу, одлежао пола сата, а онда би одлазио да ради по башти или у радионицу.

Није било комшије коме тата није нешто поправио и помогао.

Велики трокрилни прозор, велики као и ја.

Пази, сине, да не разбијеш стакло, било би боље да се не играш тим клештима.

Без бриге, тата. !!!!!! Одлетеше клешта у прозор...ломљава стакла.

Скупих своја рамена. Заслужио сам да ме лупи по дупету. Више пута. Па лепо ми је рек’о.

„Хајдемо, сине, испочетка” - рече тата благим гласом.

„Кево, ћале, имате који динар?“

Другари и ја једемо полако семенке на корзу.

Испред нас море одбацених љуски сунцокрета и дулека.

Густирали смо семенке и девојчице које су шетале после завршене школе.

Свако је имао неку симпатију, или две.

 „Успори мало, сине.„

Успорим мало да ме сустигну, па опет пожурим.

Нећу баш да ме другови виде.

Ципеле су баш лепе. Тако и прилици будућем средњошколцу.

„Ви идите кући, ја ћу да дођем касније.„

Нисам, ваљда, више мали ... ко иде са родитељима.

Кево, цале, јавићу се када стигнем на факултет и када се средим.

’Ајде, до виђења, па да сте ми добро и здраво.

А ти кево, немој, бре, да поливаш ону воду кад одлазим.

У које доба, бре, живимо?

Немој да ме бламираш. Све ће да иде као по води и без тог твог лавора воде.„

Стоје кева и ћале испред капије и чекају да замакнем улицом.

Испраћају ме као да идем на Месец.

„Облаци се, сине, немој да се прехладиш. И, једи, немој да си тако мршав.„

Окренем се на крају улице да им махнем.

Стоје обоје са високо подигнутим рукама.

Из лавора у кевиној руци, још цури вода.

А иза њих два јаблана њишу крошње, машу својим витким гранама.

„Ћале, јеси ли то ти? Јел’ ме чујеш добро?

Мало је веза из Аустралије лоша.

Јел’ ме чујеш сада? Како сте, шта радите? Како је здравље?

Где је кева? Код комшике на кафи?

Добро, поздрави је па ћу да вас позовем опет ускоро.

Је’л вам треба новац, да вам пошаљем?

Трошите то, немојте да чувате као да ћете триста година.

Сви питају за мене? Фала, поздравите и ви целу фамилију и комшије.

Знам, чујем те. Јел’ кева опет плакала кад сам отишао?

Е, лепо сам јој сто пута рек’о да је то глупо.

’Ајде поздрави кеву па ћу да вас позовем опет за неки дан.„

Милееее, јеси ли то ти?!

Друже, мој, не можеш да ме се сетиш?!
Из основне школе, бре, седели смо у истој клупи у седмом и осмом.

Јеси’л то ти! Стварно. Па сад када мало боље погледам, па да.

Где си сада? Јеси ли се оженио? Шта радиш тамо? Јеси ли у својој професији? Колико остајеш?

Да ли се још увек бавиш фотографијом?

Хајде да направимо излозбу заједно једног дана?

Ту сам још неколико дана па се враћам.

Где сам? Па, у Аустралији.

Колко сам дуго у тој Аустралији?

Хајде ти дођи код мене и моја мајка те се сигурно још сећа.

Моји су остарили као и твоји.

Заборавио си ’де ми је кућа?

Право улицом, скрени у другу десно и код треће бандере, код она два јаблана.

 „’Ало, тата, јел’ ме чујеш?

Јесте, долазим, прекосутра, као што сам вам јавио.„

Тата ме чека на станици.

Шири руке.

Брише сузе надланицом, свија руке око мене.

Мој тата плаче?

Како је мама? Ни она не може више као пре. Знам.

Тата иде полако.

Успорим да тата може да одржи корак.

Татин широк осмех.

Успео је да ишколује сина, да му да образовање које он никада није могао сам да има.

ЊЕГОВ СИН – његов понос. Ставим руку тати преко рамена.

Нека сви виде каквог ја тату имам, он је МОЈ ПОНОС.

Где си сииииине, мајкин!

Колко дуго те мајка није видела!

Држим јој наборане руке, руке које су очистиле кућу милион пута, направиле толике ручкове, вечере, колаче, торте, пекмезе, ајваре, опрале толико веша, сашиле толико хаљина да се заради неки додатни динар.

Како брзо време пролази.

Је’ има наших тамо?

Јел’ се облачиш да не назебеш?

Колико остајеш?

Тако мало?

Када ћеш да дођеш поново?

Стоје опет моја мајка и мој тата испред капије, као и увек.

Мало погурени и несигурни на ногама.

Дуг и топао загрљај ... пољубац ... па загрљај ... па пољубац...па још један ...

„ И без бриге, мама, знам, обући ћу се, и редовно једем, и пазим на себе, и ...„

Окренем се након неколико корака.

Нема више дрвећа, врбаца, врана а ни локви по путу. Сада су ту неке нове куће са лепим црвеним крововима, неки други клинци који не знају тајне шутираја лопте по прашњавој улици, прескања комшијских тараба ..... и немају лица мусава од црних дудиња.

 „Волим вас пуно, и будите ми добро.„

На пола улице се опет окренем. Спустим торбу. Махнем обема рукама.

Торба тешка, са теглама слатког од касија и вишања, и флашом или две домаће, татине.

Махнем, два, три, пет пута ....

Стоје, чекају да замакнем улицом и машу рукама подигнутим до неба, као и увек ... моја два јаблана.

 

Зоран Петковић
Перт
Западна Аустралија

 

http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Dva-jablana.sr.html

[JESSY]

Свети Анастасије Синаит Патријарх Антиохијски

Питање: Свети апостол Павле тврди да су власти које владају овим светом "од Бога установљене." Да ли треба да прихватамо било којег властодршца, владара или епископа који су по Божијем допуштењу постављени у своја здања?
Одговор: Бог у Свом закону каже: "Даћу вам пастире по срцу вашем." Из овога је очигледно да су властодршци, који су достојни власти коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање. Други, пак, властодршци који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају. Ево неколико поучних примера.
Када је Фока Тиранин постао цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живео је у Константинопољу један монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: "Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара?" Како је у многе дане понављао исто ово питање, удостојио се Божијега одговора: "Зато што нисам могао да нађем другог, горег од овог."
Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња. У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Ангео Божији и рекао: "Иди у град и
припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са хиподрома." Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ - несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност.

     Тада му се јавио Ангео Божији и рекао: "Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио."
     Према томе, ако некада видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божију Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.
 

[JESSY]

Бака Лена

На врху брда стајала је кућа баке Ленке, како су је мештани из подножја брда од миља звали бака Лена. Живела је сама на тој висоравни, није имала никог, али су је сви у селу сматрали својом баком.

Једног дана, док је бака седела на својој тераси на планини, угледа нерегуларне турске војнике башибозлук, који су се приближавали селу. У свом дугом животу, неколико пута се сретала са њима и увек је једва живу главу извукла. Она хтеде викнути из свег гласа да упозори мештане села. Узалуд. Старост, страх и умор нису јој дозвољавали. Почела је хватати паника, а пред очима су јој се већ привиђали ужасни призори. Није било могуће да сиђе до села. А и да сиђе, не би стигла на време.

У једном тренутку, старица се окрену ка својој кући, која је стајала високо на брду и видела се из сваког дела села. Брзо узе метлу, упали је и баци на таван своје куће. Стара грађа букнула је великом брзином.

Наравно, сви су мештани потрчали да гасе пожар и тако су се спасли од скоро сигурне смрти.

Један од мештана упита баку:

- Па ви сте, да би нас спасли, жртвовали своју кућу?

Лена одговори:

- Човек је кућа, коју нико не може поново направити. Нисам вас ја спасла, већ ваша доброта и брига за једну старицу.

http://pricalica.blog.rs/

[JESSY]

Монах и коњ

 

Решио младић да се замонаши, па отишао код старог игумана да поприча са њим.

- Шта желиш, дете? - упита седи старац.

- Желим да се замонашим.

- А јеси ли способан да прихватиш терет духовног живота?

- Наравно да јесам - одговори младић. - Имам све што ми је потребно! Цео дан могу да радим без престанка, једем само зелениш и не пијем ништа од пића, сем воде. Примам ударце без љутње, идем где ме упуте и могу дуго времена проводити у једној соби без изласка.

Стари игуман се само насмеја, па му руком показа на оближњу ливаду где је био завезан коњ.

- Видиш ти оног коња? И он једе зелениш, носи терет, ради цео дан, иде где га упуте, пије воду, не излази из стаје и подноси ударце без љутње. Али без самосвести и љубави према Богу, он је и даље само обичан коњ.