Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Милан Меденица :)]

има ли неко причу Ханса Кристијана Андерсена ''Девојчица са шибицама''?

[Зорица екс Милева]

Traži se jedna reč

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasla, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga otvaram sanduče za pismo (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama, možda sedi pred "Moskvom" i pije facenew22222222, a možda je u kiosku s novinama.

Šta radiš? - pitaju me poznanici

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....

Traži se nada... ona divna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.

Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži....

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na davanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži - taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Momo Kapor

[w.a.mozart]

Некад сам се ложио на овакве приче...  а онда сам нашао Реч 

лепа је прича али је меланхолична

[Тавита]

има ли неко причу Ханса Кристијана Андерсена ''Девојчица са шибицама''?

Нaпољу је било страшно хладно. Снег је падао и почело је да се смркава. Било је последње вече у години – вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку улицом је ишла једна гологлава и босонога девојчица. Додуше, имала је на ногама неке папуче када је пошла од куће, али каква јој је била корист од њих када су то биле велике папуче које је прије носила њена мајка. Оне су биле тако велике да су јој спале с ногу када је потрчала да се уклони испред кола што су пројурила улицом. Једну папучу више није могла да нађе а с другом је умакао неки дечак и довикнуо јој да ће му та њена папуча послужити као колевка кад му се роди дете.

Тако је сада та девојчица ишла босих, црвених и плавих ножица од мраза. У старој кецељи је носила све своје шибице, а једну кутију је држала у руци. Читав дан није продала ни једну једину кутију шибица, није добила ниједну пару. Гладна, прозебла и потиштена, лутала је јадница све даље. Снежне пахуљице падале су по њеној дугачкој, светлој коси која се дивно коврџала низ њен потиљак, али она није ни мислила на тај свој украс. Сви прозори су били осветљени, а по улицама се ширио мирис гушчјег печења – свуда се припремао дочек Нове године, па је и она сада мислила на то.

Она се шћућурила у једном углу између две куће, од којих је једна мало више штрчала на улицу. Ножице је подвила пода се, али јој је ипак било све хладније. А кући није смела да иде, јер није продала ниједну кутију шибица, није добила ниједну пару, и отац би је истукао. А шта ће и тамо, и код куће је исто тако хладно. Живели су у поткровљу и ветар је дувао са свих страна, иако су највеће рупе запушили сламом и крпама. Ручице су јој се сасвим укочиле од зиме. Ах, само да упали једну шибицу мало би се огријала! Да о зид кресне само једну шибицу загријала би прсте! Она кресну једну шибицу и одмах букну пламен.

Шибица је горела као свећа и било је тако топло док је држала руку над њом. Била је то чудесна светлост и девојчици се чинило да седи поред велике топле железне пећи са сјајним месинганим украсима. Она испружи ноге да и њих мало загрије, али се тог тренутка пламен угаси – нестаде пећи и девојчица оста са дрвцетом догореле шибице у руци.

Она кресну још једну шибицу, па и она запламса, и зид по којем засја постаде провидан попут копрене. Могла је да гледа право у собу где је био постављен сто са чистим белим столњаком и дивним посуђем од порцулана.

А на столу се пуши печена гуска пуњена шљивама и јабукама. Али што је било још лепше – та гуска је скочила са стола и, онако са виљушком и ножем у леђима, преко собе загегала према њој. И управо када гуска дође пред сироту девојчицу, угаси се шибица и пред њом оста само дебели и хладни зид.

Када упали нову шибицу, пред њом се указа прекрасна јелка. Била је и већа и лепше украшена него она што је прошле године кроз стаклена врата видела код оног богатог трговца. Хиљаде свећица је горело на зеленим гранчицама, а шарене слике, као оне у дућанским излозима, гледале су право у њу. Девојчица издиже обе руке према свећицама и шибица се угаси. Али оне многобројне свећице почеше да се дижу све више и више, а онда се претворише у сјајне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дугачки пламени траг.

"Сад је неко умро!" – помислила је девојчица. То је она чула од своје покојне баке која је говорила: "Сваки пут кад падне звезда, нечија душа крене у небо."

Када дјевојчица кресну нову шибицу, око ње све засја и у том сјају појави се њена бака сва блистава, блажена и задовољна.

– Бако! – викну девојчица. – Узми ме са собом! Знам да ћеш нестати чим се шибица угаси као што је нестала и она топла пећ и дивно гушчје печење и она красна велика јелка!

Да и бака не би ишчезла, девојчица брзо запали сав остатак шибица из кутије. Шибице плануше и све заблиста као усред бела дана. Никада јој раније бака није изгледала тако лепа и тако велика. Она узе девојчицу у наручје и понесе је високо, високо у велику радост и пријатну топлину. Сада је девојчица била на небу и више није било ни зиме, ни глади ни страха...

А ујутро, у оном углу између две куће, нашли су је румених образа  и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро Нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.

Пред њом је лежало мноштво готово потпуно изгорелих шибица.

– Хтела је да се огреје! – говорили су пролазници.

А нико ни слутио није какве су дивне слике лебделе пред њом када је са својом баком запловила у новогодишњу радост.

[Тавита]

TITANIK, najveći brod na svijetu, kojeg je trup rasjecao nevjerovatnih 269 metara mora, visok poput nebodera, krenuo je 10.04.1912. iz Southhamptona. Cilj: što je moguće brže stići u New York i srušiti vremenski rekord prelaska Atlantika. U utrobi je nosio 2 200 ljudi: u trećem razredu mnogobrojne iseljenike koji su  u Americi htjeli započeti novi život, drugi razred su zauzeli trgovci, a u prvom su noćili neki od najbogatijih ljudi na svijetu. TITANIK: brod silno luksuzan i nepotopiv. Biti na TITANIKU značilo je biti na, vjerovatno, najsigurnijem mjestu na svijetu. Bio je to brod koji nije trebao rakete za signalizaciju opasnosti jer nije bilo nikakvog smisla imati ih. Jedino je na njega stavljeno, samo iz estetskih razloga, nekoliko čamaca za spašavanje. Iskusni morski vuk kapetan Smith držao je komandni most.

Kad je Titanic od Newfoundlanda bio udaljen 400 morskih milja, radio vezom je došlo nekoliko upozorenja na ledenjake. Izdana je zapovijed da se upozorenja ignoriraju. Posljednje upozorenje je došlo s broda udaljenog samo 19 milja sjeverno i nasukanog među ledenjacima. Ovaj je toliko dramatizirao da mu je telegrafist odgovorio: "Daj čovječe zašuti. Imam posla!"

Nekoliko sati kasnije, u 23:40, brod se prilično zatresao, kao od nekog udarca, i nastavio drhtati cijelom konstrukcijom kroz nekoliko sekundi. Činilo se kao blagi potres. Brod se zaustavio, mnogi su izašli na palubu gledati prekrasne ledenjake koji su se bijelili na mračnoj pučini. U salonima se nastavila svirka i ples. Kapetan i arhitekt su napravili inspekciju broda. Obojici im je sve odmah bilo jasno. Radiotelegrafisti su u 00:15 sati počeli panično odašiljati pozive u pomoć brodu koji se nalazio u blizini. Odgovora nije bilo jer je njihov telegrafist isključio radio i otišao na spavanje. Signalnih raketa nije bilo. Kapetan Smith zapovijedio je odašiljanje internacionalnog signala za poziv u opasnosti SOS (save our souls).

Putnicima je rečeno da obuku prsluke za spašavanje. U čamcima za spašavanje bilo je mjesta samo za žene i djecu. Mornari, s uperenim pištoljima, brinuli su da se muškarci ne ukrcaju u čamce. Milijunaši su nudili, ženama iz trećeg razreda, milijune dolara, za bilo kakvo mjesto u čamcu. Uzvraćeno im je podrugljivim smješkom.

Iako se Titanic već poprilično nagnuo, svirači su još uvijek izvodili Boogie-Woogie. Zborovođa je tad naredio sviračima da zasviraju: "Bliže, o Bože moj..." Mnogi su, potreseni, zapjevali s njima. Neki su klečali raširenih ruku i molili. Neki su panično trčali, neki opet luđački vikali. Bilo ih je koji su zbijali sarkastične šale. Neki engleski lord se pojavio u svom najboljem fraku u pratnji svog butlera; htijući se rastati od života na dostojanstven, plemićki način. Neka žena nije htjela ući u čamac jer je htjela umrijeti pored svog muža. Nekoliko ljudi je provalilo u kantinu i počelo se opijati. Neki su se pripremali na samoubojstvo. Malobrojni, koji su mislili da se radi o nekakvoj vježbi, izgubili su svaku nadu kad su čuli kapetanov glas: "Brod tone! Posado i časnici Titanica, niste više u službi! Izvršili ste svoju dužnost, pokazali ste se Britancima! Nek se spašava tko može! Neka Bog bude s vama!".

Oko 02:00 sati uzdigla se još jednom, na par minuta, krma broda poput spomenika nad ledenim morem. Odmah zatim, u hipu, TITANIKa je zauvjek progutao ocean. "Carpathia" je, sve riskirajući, plovila maksimalnom mogućom brzinom. Pristigavši spasila je 706 ljudi. Za njih 1503 ledeni ocean postao je grob.

[Тавита]

Odakle tako silna snaga priče o Titaniku? Zar nije to priča našega života: "Čovječe, kako god se lagao ili skrivao, doći će trenutak kada ćete smrt pogledati u oči. Ledeni ocean istine rastočiti će sve tvoje laži." Nalaziš se na Titaniku, bila/o toga svjesna/tan ili ne. Ono što se dogodilo na palubi tog broda označava čovjekovu sklonost ne prihvaćanja stvarnosti. Govorilo se: "Ovaj brod ne može nikada potonuti!", kao što ja danas iz dubine duše živim s 'istinom' koja me zavarava: "Nikada neću umrijeti!" Mnogi na ovu temu odmahuju rukom kao telegrafist s Titanika:  "Daj čovječe zašuti. Imam posla!" Mnogi ne trebaju signalne rakete i čamce za spašavanje. Cijeli život skupljaju novce koji, kad brod počne tonuti, nemaju nikakve vrijednosti.

"Istina će vas osloboditi", kaže Isus. Jesi li ikada vidio ogromnu bol majke kojoj je umrlo dijete, ili silnu bol muža kome je umrla voljena žena koju je tek unio preko svog praga? Takvi ljudi su naprosto rasječeni ovom istinom. Kad te ta 'istina' iznenadi, poput ledenjaka koji je rasporio utrobu Titanika, tvojom smrću ili smrću tvojih voljenih, slomiš se na pola. Što dolazi iza smrti možeš samo vjerovati. Neki vjeruju u ništa, neki u Sve. Dano ti je apsolutno i neotuđivo pravo birati. Biraj, neka ti je sa srećom.

[Драган Јашић]

Једног дана, жена са уморним изразом на лицу, са сетом у очима ушла је тихо у једну радњу.Замолила је на каси да јој дозволе да узме на вересију неколико намирница.Трговац је дошао и почео објашњавати како они не могу давати ствари на вересију.Сасвим тихо жена се почела правдати, имамо седморо деце а муж ми је тешко болестан и не може да ради.Немамо једноставно прихода сада тренутно, а да им је храна потребна за децу.

Трговац ју је дрско погледао и рекао, молим вас напустите радњу, ми немамо овде ништа за вас, не дајемо намирнице на вересију.У том тренутку један човек који је стајао у реду на каси рече: шта год она треба дајте јој, ја ћу платити.

Када је то чуо шеф радње запита жену: имате ли листу намирница, шта вам све треба? Она тихо одговори:да имам.Дајте ми тај листић, ставићемо на вагу и колико год да је папир тежак, ја ћу вам дати у намирницама.

Жена отвори торбу, записа нешто на папир и даде трговцу.Спуштене главе, положи папир на вагу.Трговац а и човек који је желео платити њене намирнице погледаше у чуду.Вага се спуштала и спуштала до самог краја.Не могу да верујем рече трговац.Почео је стављати намирнице на другу страну ваге, али никако да превагне, папир је још увек бивао тежи.Стављао је све више и више намирница и на крају није више било места, али никако да превагне један папирић.

Напокон, љут и изнервиран трговац узе папир, да види шта пише.Запрепастио се када је видео да то није била листа са намирницама, него молба упућена Исусу Христосу.

На папиру је писало: Драги Боже, ти знаш моје потребе и ја препуштам све у Твоје руке.

Трговац је ћутећи покупио намирнице и пружио жени.

[sekastarča]

                          Малина

о завршетку академије живео сам у једној кући и тамо сам чуо ову необичну причу о чуду преподобног Серафима која можда нигде није записана (а можда и јесте записана у рукописима, али није објављена, јер се чини сувише нестварном савременом маловерном интелекту).

Мени се ово чудо не само чини необичнијим од других, него упоредо са преображењем преподобног Серафима, описаног од самог очевидца Н.А. Мотовилова, сва остала се чине веома проста, незнатна и природна.

Причу ћу испричати по сећању: више пута сам га чуо од дадиље, старице Александре.

-То је било давно,- почела би полако старица, са прекидима, - Дошао је у саровски манастир нови архијереј. Много се наслушао о угоднику Божијем, али сам није веровао у чудеса баћушке. А можда су му и људи свашта причали?

Срели су архијереја монаси са звонима, част његовој части, у цркву га испратили, а онда у архијерско одмориште. Онда, угостили га онако како и треба. Другога дана служба. Све је архијереј погледао, а онда упитао:

- А где живи отац Серафим?

А баћушка тада није живео у манастиру, него у својој пустињи. Упрегли су коње за архијереја. Била је зима, снега је у саровским шумама било – какви само сметови ! На силу је путовао архијереј.

Баћушку су раније обавестили да сам архијереј иде њему у госте. Угодник Божији му је изашао у сусрет без капе (клобука) и смирено је направио архијереју поклон до ногу.

- Благослови – каже - мене убогог и грешног, свети владико! Благослови баћушка!

Архијереј благословио и иде напред у његову пустињицу. Баћушка га под руку придржава. Свита је остала да причека. Ушли, помолили се, сели. Баћушка тако и каже:

- Гост код мене високи, а угостити га код мене убогога Серафима и нема чиме, - обратио се он опет архијереју. А он, угодник, прозрео је душу његову, да не узима све за благодат, оно што Бог даје светима. А и да каже директно неће, да не би увредио архијереја.

А баћушка је био добар, зато га је и медвед волео, јер је веома добар био овај угодник. Од његовог изгледа сва злоба је нестајала у људима и у зверима.

Архијереј је мислио да баћушка хоће да га угости чајем, па рече:

- Не брини се, ја сам сит. А и нисам ради тога ја к теби дошао по великом снегу. Ето о теби говоре разне приче.

-Какве, баћушка, приче? - пита угодник, као да не зна.

- Ето, кажу да ти твориш чудеса.

- Не, баћушка, убоги Серафим не може творити чудеса, њих може творити само један Господ Сведржитељ. А Њему је све могуће, Милостивом. Он је и цео свет прекрасно из ничега створио, баћушка. Он је и Илију хранио преко гаврана. Он је и нама, с тобом, баћушка, ето погледај, какву само благодат дао.

Архијереј је погледао у угао, куда му је показао угодник, а тамо је већи грм малине израстао, а на њему пуно зрелих плодова.

Запрепаштени владика није ништа могао да каже. Зима, а малина, и још из голог пода израсла! Као у причи!

А баћушка Серафим, узео чајни тањирић, и бере малине. Набрао и донео пред госта.

- Једи, баћушка, једи! Не стиди се. У Бога свега има много! И преко убогога Серафима, по његовој молитви и по Својој милости неизрецивој, Он све може. Ако будете имали вере колико је зрно горушичино, тада и гори можете рећи: “Баци се у море!” - и она ће се преместити. Само не треба сумњати, баћушка. Узми, узми !

Архијереј је све појео, а онда се изненада поклонио баћушки до ногу. А баћушка је успео да га предупреди и да каже:

- Не смеш ти да се клањаш пред убогим Серафимом, ти - архијереј Божији. На теби је велика благодат! Благослови мене, грешног, и помоли се!

Архијереј је послушао и устао. Благословио је баћушку и само рекао две - три речи:

- Опрости ми, старче Божији. Погрешио сам пред тобом! И моли се за мене, недостојног, и у овом животу, и у будућем.

- Слушам, баћушка, слушам. Само ти до моје смрти никоме ништа не спомињи, иначе ћеш боловати…

Гледа архијереј, а грм се и не види, а на тањирићу од малине још сока остало, значи да то није било привиђење. А и прсти су код њега били од малина.

Изашао је архијереј. Чека га његова свита. “И шта би то могло бити, - мисле, - да је он тако дуго говорио с баћушком Серафимом?” А он га, опет испод руке, све до саоница прати. Посадио га и опет се још једном у снег поклонио.

А архијереј, само што су одмакли каже својима:

- Велики угодник Божији. Истину су за њега говорили, да он може да твори чудеса.

Али ништа им о малини није рекао. Само је целим путем ћутао и крстио се, а онда би опет поновио:

- Велики, велики угодник!

А тек када се баћушка упокојио он је свима испричао за малине.

Из сећања о светом Серафиму Саровском.

Превод с руског: Наташа Убовић

извор:

http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/biserje-sa-net-a.../2010/01/24/malina

[w.a.mozart]

  4chsmu1

[sekastarča]

                                                        Савезник

«Господе, у нас је срам на лицу, у царева наших, у кнезова наших и у отаца наших, јер Ти згрешисмо.» (Дан.9;8)

«Безбожан мир је колевка рата.» Свети Николај Охридски и Жички: «Рат и Библија»

«Нема мира безбожницима, вели Господ.» (Иса.48;22)

«Изгледате много, а ето мало; и шта унесете у кућу, Ја раздувам, зашто? Вели Господ над војскама, зато што је дом Мој пуст, а ви сваки трчите за свој дом.»(Агеј 1;9)

На ливади, окруженој што питомим, што дивљим растињем, живео је прелепи паун у друштву свог нераздвојног пријатеља коса. Малена птица свила је себи гнездо у крошњи ораховог стабла, на самом југу заједничке им територије. Као летачица – а приде надалеко позната по јединственој лепоти гласа – имала је задужење, да са својим комшијама одржава добросуседске односе, што је она, драге воље, и чинила.

А о необичностима њиховог пребивалишта, као и о обичајима који су ту владали, дознао је и орао, иначе, заштитник и заговарач добротољубља и гостољубља, те сврати код њих у посету. Наравно, и од једног и од другог дочекан је оберучке, и угошћен, како то ред и прилике налажу. Ова, на делу потврђена истинитост гласина, испуни орла још већом радошћу, са којом и посету приведе крају.

Но све ово изненадно гошћење побуди код суседа велико интересовање, те им од тога дана нагло порасте углед, тако да под орас поче да пристиже, једна за другом, породица што питомих, што дивљих зечева.

И заједница у новом саставу заживе у добру.

Кад, с јесени, придружише им се и веверице. У почетку ни са њима не беше проблема. Али, када им број прерасте орахове могућности, насташе кошкања и препуцавања, од којих се, иначе мирном зечјем соју, измени ћуд.

Са све учесталијим трвењем живот је постајао све несноснији. То је, на крају, довело до тога, да су на себе привукли лисичину пажњу. Под плаштом редара, она се увуче међу њих, извлачећи (једина), из целе ситуације добит.

Живећи на граници подношљивости, а без могућности икаквог договора (будући да им је, услед напуштања гнезда, претило да изгубе орас), паун и кос су све своје наде полагали у чудо с неба. Најзад, силна прашина и бука пронесоше глас о неправди и насиљу, и би повређен слух онога што слуша! Не чекајући ни тренутка, орао разви своја крила и пође у проверу.

А имао је шта и да види: лисицу, како се размеће својим присуством; веверице, како се гложе; зечеве, како кидишу на све и сваког; и коса, како вапи за спасењем. Замахнувши снажно, он дограби лисицу још у лету и однесе је право пред врата породице лешинара. Затим се врати по веверице, али се оне, преплашене, разбежаше куд која. А што се, пак, самих зечева тиче, њих је, у заштиту, узео кос.

- Милости твоје ради, ове поштеди! Јер су, попут мене, па и самог ораховог стабла, и они, несретници, били тек жртве.

Орао послуша, те ставши покрај њега, упита:

- Могу ли још нешто да учиним за тебе, пре него што одем?

Коса његове речи затекоше помало неспремног, али се врло брзо прибра и упаривши свој поглед са пауновим, слатко зацвркута:

- Молио бих за једно: да начиниш са нама савез и да, у то име, изградиш гнездо на орасу, како би поглед на њега, ма са које стране долазио, све наше непријатеље устрашио и отерао, а пријатеље умножио.

Срца препуног радости орао испуни молбу, и то у најкраћем могућем року. А потом поново одлете! Само, овога пута не тако далеко; заправо, од тада – никада даље од уста...

* * *

«Ако те заборавим, Косово – Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја! Нека се прилепи језик мој гркљану моме, ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме!»

«Имајући Косово и Метохију у срцу, у непрестаном старању за нашу браћу и сестре и све који онде пате, имајући живо Косово и Метохију дано ноћно у себи, нико нам га није отео и не може нам га отети. Отаџбина је срце човека, каже један песник. Ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Позивамо све православне Србе да косовски завет у потпуности испунимо, а то је светолазаревски завет. Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим. Позивамо све, почевши од политичарâ и научникâ до најскромнијих и најмлађих синова и кћерију наше Отаџбине, да својим радом и честитим живљењем заслужимо и сачувамо пред Богом Косово и Метохију.

Нека научници својим научним радовима бране Косово и Метохију! Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији! Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије! Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију!

То је позив на борбу непрестану која ће бити Богу мила, а наша молитва од Њега услишена, јер питање Косова и Метохије не предајемо у руке варљивих људи и њихових интереса већ га предајемо Богу и суду Његовом.»

(Из Васкршње посланице патријарха Павла, лета Господњег 2008-ог)

извор:

http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/sve-u-pricama-biva/2008/10/25/saveznik

[ZELJKO P.]

0102_laugh

70zfof0qsamomolitva

                          0102_laugh

                                  isus-sinai

[tanja m.]

KAD PAMETNI CUTE

U nekoj zemlji jedan budalast covek krenu da laze i obecava narodu brda i doline,ali i da vara ljude i otima od slabijih.

-Ma pusti budalu!-govorili su o njemu,ne shvatajuci ga ozbiljno.

Ali,posto mu se slabo ko suprotstavio,budali se pridruzise jos neki i on postade sila.

Malo-pomalo pokori ceo narod,a onda udari velike namete.

Kad mnogi u nevolji zacvilese,odvazi se nekoliko ljudi i ododse da se zale svetome Savi.

Svetitelj ih saslusa,pa ljutito rece:

-Onda kad pametni cute,budale vladaju svetom.Mudri ljudi valja da su uvek budni.Trebalo je odmah da se suprotstavite tiraninu.A sada,pred silom i zlom,ne valja se predati.Covek je da se nada i bori za dobro ovoga sveta.

I zaista,trebalo je mnogo napora i muka  dok se narod izbavio  ovoga zla.

Iz knjige:Price o svetome Savi

[sekastarča]

                                                       ПРОЗОР

Два мушкарца, обојица јако болесни заједно су лежали у болници. Један од њих је сваки дан имао могућност сједити у свом кревету због издвајања воде из његових плућа. Његов кревет је стајао уз једини прозор у соби.

Други мушкарац је морао стално лежати на леђима.

Брзо су се упознали и разговарали по цијеле дане. Причали су о својим обитељима, својим домовима, послу, гдје су били у војсци, и гдје на одмору. Сваки дан је мушкарац који је сједио уз прозор описивао другоме мушкарцу ствари које је видио вани.

Мушкарац на другом кревету је почео живјети за те једносатне тренутке када је његов пријатељ сједио и причао о догађањима и бојама вањскога свијета. Прозор је гледао на парк уз језеро с лабудовима.

Гуске и лабудови су се играли у води, а мала су дјеца спуштали своје мале чамце у воду.

Млади парови су загрљени шетали уз цвијеће свих боја. Велико, старо и снажно дрвеће је уљепшавало покрајину, а у даљини су се видјела свјетла града.

Када је мушкарац уз прозор детаљно објашњавао све то, његов је пријатељ на другом кревету затворио очи те замишљао све те сликовите призоре.

Једнога дана му је мушкарац уз прозор описивао параду, која се кретала уз језеро. Без обзира што његов пријатељ није чуо ту музику, он ју је видио у свом уму. Тако су пролазили дани и тједни.

Једнога јутра је јутрања сестра донијела воду за умивање и уз прозор пронашла тијело мушкарца који је у сну мирно умро. Била је тужна и позвала је медицинско особље које је тијело однијело ван.

Одмах када је то било могуће, други мушкарац је замолио да га помакну уз прозор. Сестра му је са задовољством удовољила, побринула се да се је удобно намјестио те га оставила самог.

Уз велики напор подигао се полако на лактове како би по први пута угледао вањски свијет.

Коначно је имао прилику сам уживати у вањским љепотама. Погледао је кроз прозор и угледа празан зид.

Мушкарац је питао сестру који је то био разлог да је покојни пријатељ тако лијепо описивао ствари у вањском свијету. Сестра му је рекла да је био слијеп и да није могао видјети зид који је стајао испред прозора.

Рече: »А, можда је хтео усрећити вас?«

[Милан Меденица :)]

баш су поучне ове последње две  dada :229229229:

[ZELJKO P.]

OVE PRICE TJERAJU SUZE NA OCI...

hvala nasoj Seki na ovakvim pricama,a i ostalima!!!