Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Драган Јашић]

Имала сам част да се дружим са људима из удружења Роде, отац Угрин сарађује са удружењем. Њихови смо гости. Често сам се питала, после сусрета, ко у ствари има проблем, ми или они.

Како се они радују!!! Говоре додирима, неспутано изражавају осећања...

Колико су то људи пуни живота да неможеш веровати својим очима  t4431

[мирођија]

Научио сам...

      Да је најмирнији осећај на свету, када ти дете

      заспи у наручју.

     

      Научио сам...

      Када си заљубљен, то се види.

       

      Научио сам...

      Када ми само једна особа казе "улепшао си ми дан"...

      онда је мој дан нешто сасвим друго.

       

      Научио сам...

      Да је бити љубазан важније него бити у праву.

       

      Научио сам...

      Да никада не смеш рећи не, поклону од детета.

       

      Научио сам...

      Да увек можеш за некога молити, кад нема снаге

      да ти може помоћи на други начин.

       

      Научио сам...

      Да ти је, без обзира колико озбиљности живот

      захтева од тебе, увек потребан пријатељ с којим

      се можеш глупирати.

       

      Научио сам...

      Да је понекад све што неко треба, нечија рука за

      држање и срце за разумевање.

       

      Научио сам...

      Да су најједноставније шетње у летњим вечерима с

      мојим оцем, док сам био дете, учиниле за мене чудо

      када сам одрастао.

       

      Научио сам...

      Да је живот као ролна тоалетног папира. Што је ближе

      крају брже иде.

       

      Научио сам...

      Да требамо бити захвални што нам Бог не даје увек

      оно што тражимо.

       

      Научио сам...

      Да се новцем не могу купити част и сталеж.

       

      Научио сам...

      Да мали свакодневни догађаји чине живот

      спектакуларним.

       

      Научио сам...

      Да је испод свачијег тврдог оклопа неко ко жели бити

      цењен и вољен.

       

      Научио сам...

      Бог није све учинио у једном дану. Зашто ја мислим да

      могу?

       

      Научио сам...

      Да чињенице, ако их игноришем или избегавам, не

      мењам.

       

      Научио сам...

      Када планираш да се осветиш некоме, тиме само

      дозвољаваш себи да те та особа и даље вређа.

       

      Научио сам...

      Да љубав, а не време, лечи све ране.

       

      Научио сам...

      Најлакши начин да као особа растем, да се окружим

      људима који су паметнији од мене.

       

      Научио сам...

      Да свако кога сретнеш, заслужује да га поздравиш с

      осмехом.

       

      Научио сам...

      Да нико није перфектан, док се не заљубиш у њега.

       

      Научио сам...

      Да је живот тврд и захтеван, али да сам ја жилавији

      и издржљивији.

       

      Научио сам...

      Да добре прилике никада нису изгубљене; неко ће се

      увек послужити онима које ти пропустиш.

       

      Научио сам...

      Када се научиш живети у луци горчине, срећа ће се

      увијек сидрити негде другде.

       

      Научио сам...

      Да бих волео да сам свом оцу, пре него што је умро,

      још једном рекао да га волим.

       

      Научио сам...

      Да треба давати речи које су нежне и мекане,

      јер ћеш их сутра можда морати појести.

       

      Научио сам...

      Да је осмех један јевтин начин да поправиш свој

      изглед.

       

      Научио сам...

      Да не могу одабрати како се осећам, али да могу

      одабрати што ћу направити у вези с тим.

      Научио сам...

      Да си, једном кад ти новорођено унуче ухвати мали

      прст својом шачицом, заробљен доживотно.

       

      Научио сам...

      Да сви желе живети на планини, али да се сва срећа и

      раст догађају док се успињеш.

       

      Научио сам..

      Да је добро давати савет само у два случаја: када га

      неко тражи или када је питање живота и смрти.

       

      Научио сам...

      што имам мање времена, више ствари могу направити.

                  Научио сам...

      Да треба давати речи које су нежне и мекане,

      јер ћеш их сутра можда морати појести.

                                                              4chsmu1

[Лидија Миленковић]

ЗАНИМА МЕ ДА ЛИ ИЗА ОВЕ ТЕМЕ СТОЈИ НЕКА ФИРМА ЗА ПЛАСМАН ПАПИРНИХ МАРАМИЦА  0409_feel

:bla: :bla: :bla:

ШАЛИМ СЕ,НАРАВНО,И НЕ ПРЕСТАЈЕМ ДА ПЛАЧЕМ (ВАЉДА СТАРИМ)

[Тавита]

šetali majka i sin plažom kad na jednom upita majku kako sačuvati ljubav..

majka mu reče da uzme malo pijeska u šaku i stisne je..

sin tako učini,no kako je sve više stiskao tako mu je pijesak sve više curio

iz nje na njegovo veliko razočarenje..

tada mu majka reče da je u potpunosti otvori,što je sin i učinio,ali je vjetar

zapuhao i u potpunosti raznio pijesak iz otvorene ruke..

vidjevši u sinovim očima sad još veće razočaranje,posavjetuje mu da

ponovno uzme pijesak u ruku,no ovaj put da dlan drži u obliku žlice,

dovoljno zatvoren da ga sačuva,a dovoljno otvoren da bude slobodan..

sin je tako i učinio,a pijesak zadržan u njegovu dlanu,zaštićen od

vjetra i slobodan da ne isklizne kroz prste..izmamio je osmijeh na

njegovu licu.

[Тавита]

http://www.fotke.hr/controls/imgSizer2.aspx?img=67559&w=444&h=0

Dva su vrapčića u proljeće bezbrižno čavrljala na vrbovoj grani.
Jedan se udobno smjestio na vrhu vrbe, a drugi je stajao na dnu u račvama iz kojih se vrba granala.
Nakon nekog vremena vrapčić s vrha dobaci onom dolje: '' Baš je krasno ovo zeleno lišće!''
Vrapčić u račvama to shvati kao izazov, pa kratko odbrusi: ''Lišće je bijelo, osim ako s tvojim vidom nešto nije u redu!''
''Slijep si ti, ja vidim da je lišće zeleno!'' reče vrapčić s vrha.
Onaj dolje usmjeri svoj kljun prema drugu na vrhu i zasikta: ''Kladim se u perje iz repa da je bijelo, ti nemaš pojma ili si poludio!''
Onog gore je već spopao bijes. Sručio se na druga da mu održi lekciju. Ovaj se, međutim, nije maknuo s mjesta. Perje oko vrata stršilo mu je na sve strane i vidjelo se da je spreman na dvoboj. Prije nego zapocese bitku pogledaše gore u lišće.
Vrapčiću s vrha ote se uzdah: ''Oh, pa odavde doista izgledaju bijeli!''
''Pogledajmo ih ipak i odozgo!'' predloži on svom prijatelju.
Popnu se gore i gotovo u jedan glas rekoše: ''Odavde su zeleni''.

Ne sudi nikoga dok nisi barem sat vremena hodao u njegovim cipelama.

[Тавита]

Drvosječa i njegovi pomoćnici obilazili su šumu u potrazi za građevinskim materijalom. Opazili su golemo stablo, toliko veliko da ga petorica muškaraca nisu mogla opasati držeći se za ruke i toliko visoko da dodiruje oblake.

Ne gubimo vrijeme na ovo stablo, rekao je glavni drvosječa. Biće nam potrebno mnogo vremena da ga posiječemo. Poželimo li izraditi čamac, ovo je deblo toliko teško da bi čamac potonuo. Odlučimo li ga upotrijebiti za krov, zidovi će morati biti jako debeli.

Skupina je nastavila svojim putem. Jedan od pomoćnika je dobacio:

- Tako veliko stablo, a ne služi ničemu!

Griješiš, rekao je glavni drvosječa. To je stablo na vlastiti način slijedilo svoju sudbinu. Da je poput drugih, posjekli bismo ga. Ali, budući da je imalo hrabrosti biti drugačije, još će dugo ostati živo i snažno.

[Драган Јашић]

Сузе су јаче од смрти !

* успомене проповедника  и  мисионара  у  Сибиру пред октобарску револуцију *

С тим сам се човеком срео у следећим околностима. У једној од тамница Њерчинске робијашнице избила је побуна међу затвореницима. Затвореници су се поделили међу собом на два табора и врло се свирепо сукобили. Био сам одређен да брзо одем у робијашницу, управо у ту тамницу. Тако сам и урадио.

Затвор је био опкољен војницима. Затвореници, подељени на две стране, стајали су у дворишту затвора.

Када сам ушао у двориште и обратио се затвореницима, део њих, окружише ме, са пажњом почеше да слушају моју проповед. Када видех да су дошли у стање ганутости, позвах и другу групу затвореника, која је била непријатељски расположена према првој, да и они послушају реч Божију, те да међу собом прекрате свако непријатељство и да се помире. На то ми вођа групе, Сахалинац, узврати грозном руском псовком и припрети песницом.

А ја тада сиђох са места са којег сам проповедао и пођох право према њему, и са свим својим свештеничким одјејанијем припадох к његовим ногама и тако клечећи пред њим рекох му : '' Сине мој мили! На коленима клечим пред тобом и молим те, послушај ме, испуни моју сузну молбу, измени свој живот, постани други човек! О, кад би овог часа, овог трена, видела тебе твоја мила мајка, да клечим пред тобом на коленима, и она би пала на колена; а ако је већ умрла, она би се од страшне жалости за твојом душом, неколико пута преврнула у гробу. ''

Тако умоливши затвореника, ја постигох свој циљ и он ме подиже са колена, те нас двојица, праћени многима који су стајали крај њега, кренусмо ка месту са којег сам им свима почео да проповедам. После проповеди, тај исти затвореник сам ми даде чврсту затвореничку реч да више неће бити вођа ни у каквој побуни.

После свега, исте вечери пошто одржасмо опело за неколико затвореника,започесмо свеноћно богослужење. За време службе још два пута проповедах. По свршетку богослужења, затвореници су пожелели да се исповеде и да се на сутрашњи дан причесте Светим Тајнама. И онај затвореник пожели исто. Идућег дана у девет часова ујутру уђох у цркву, кад, гле, баш сретох Сахалинца. Он, угледавши ме приђе ми и прошапута: '' Баћушка, ја не могу да се исповедим и да се причестим, стидим се од затвореника. '' '' Брате мој мили, послушај ме данас као што си ме послушао јуче. Зашто мењаш Христа за лажни  страх ? Послушај ме, радости моја, исповеди се и причести се. ''

Он обори очи и некако нехотично одговори : '' Испунићу Вашу молбу, ја се тридесет и седам година нисам исповедио. Још од гимназијских дана када сам се и последњи пут причестио. ''

Истог часа сам га повео у олтар и тамо га исповедио. Исповест је била потресна. Треба још рећи да је тај затвореник добио више образовање, да је први пут допао затвора потпуно без кривице, где је провео три месеца и одакле је изашао тако озлобљен, да за њега више није постојало ништа свето.Раније је био послан на Сахалин, због убиства. После неког времена побегао је оданде. Седам или осам пута је бежао из затвора. Сви су ти бегови били људском крвљу заливени.

Није штедео ни старе ни младе. У многим је затворима био '' Иван Грозни '', тј. затворски цар. Њему су се беспоговорно покоравали сви затвореници у затворима где се налазио. На Сахалину је својом сопственом руком задавио многе затворенике као муве. Сви су га се бојали и поштовали су га као свога неограниченог владара. У једном сахалинском затвору он је лично изрекао смртну пресуду шесторици затвореника, који су у тачно одређени час извршили самоубиство. Када сам, после њега исповедио општом исповешћу још неколико затвореника ( који се синоћ нису јавили на исповест, а које сам познавао од раније из многобројних исповести ) почео сам да служим Свету Литургију. После читања Светог Јеванђеља држао сам проповед о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају. После причасна, кад изађох са чашом Господњом, на дверима одржах десетоминутну проповед. Почех да причешћујем затворенике, на ред дође и онај Сахалинац. Он отвори уста и кад сам му у њих ставио кашичицу са Светим Даровима, он се наједном зањиха, очи му се испунише сузама, и истог часа  потресе се свим својим бићем. Само што се удаљио од чаше Христове и погледао на икону Спаситеља, он подиже у ваздух своје џиновске руке и громко, да сви чују, повика : '' Христе ! Христе ! зар си ми опростио ? Па ја сам као грчки сунђер сав натопљен људском крвљу ; Ја сам силовао своју мајку, сестру, децу, ја сам се предавао скотолоштву ! О, ко се самном може поредити са гресима – и Ти, и Ти си Господе мени опростио ?! Чујеш ли Господе, па ја сам сав свој живот хулио на Тебе, проклињао Те, и Ти си, Христе, мени све, баш све опростио? О, колика је Твоја љубав према мени, Господе ! Ја је не могу поднети, нећу је моћи поднети, ја нећу данашњи дан преживети, умрећу, она ће ме погубити ! ''

При оваквој небивалној сцени ја нисам могао даље да причешћујем, ушао сам у олтар и тамо, наслонивши главу на Свету Трпезу, горко заплаках. Затвореници почеше тако да ридају и јецају, да ми се учинило да се читав храм потреса плачем који се претворио у неподношљив хук што је раздирао свако срце. Тамо су стајали неки часни богомољци, и од њих је неколико пало у занос.

Служба се завршила и ја чух у дворишту некакво чудно комешање. Када приђох прозору имао сам шта да видим. Онај исти Сахалинац је на коленима пузио пред другим затвореницима и молио их за опроштај. Око њега се окупило мноштво затвореника тако да је читаво двориште изгледало као нека густа жива маса људи, који су се, као ласте око свога гнезда тискали око клечећега. Неки су га љубили, други и сами заражени његовим покајањем, кајали су се за своје грехе и проклињали свој преступнички живот, а неки су пак подизали своје очи ка небесима и молили Бога да им опрости грехе.

Док бејах на ручку код начелника робијашнице, овај се затвореник јави начелнику и замоли за дозволу да неко време проведе сам у самици. Овај ми је затвореник писао многа писма, а у последњем је написао да ће, чим оконча робију, отићи у вааламску обитељ.                                     

           

Архимандрит Спиридон                                                        ( са руског Р.Л. и М.А )

[Милан Меденица :)]

ЗАНИМА МЕ ДА ЛИ ИЗА ОВЕ ТЕМЕ СТОЈИ НЕКА ФИРМА ЗА ПЛАСМАН ПАПИРНИХ МАРАМИЦА  0409_feel

:bla: :bla: :bla:

ШАЛИМ СЕ,НАРАВНО,И НЕ ПРЕСТАЈЕМ ДА ПЛАЧЕМ (ВАЉДА СТАРИМ) 0110_hahaha

ћути, ево ја надокнађујем тек сад и већ сат времена плачем  0110_hahaha

crvenilo 0110_hahaha

[Драган Јашић]

(из књиге "Пут неба")

Беше неки монах пустињак, велики подвижник у пустињи у пределу Александрије, именом Иларион, велики исихаста. Имао је скоро сто година.

Молио се Богу неколико година: "Покажи ми, Господе, које је лукавство ђавола којим они задобијају највећи број душа за царство пакла! Која им је мајсторија и метод да одврате људе од доброга пута, да би их учинили робовима греха и одвели у пакао. Како они задобијају више душа за пакао него ли анђели чувари за Царство небеско?" Молио се отац годину дана, две, три и није му Бог одговорио.

Једне ноћи, када је био на молитви, а беше дубоко у ноћ, напољу беше месечина као дан, чује неки глас: - Аво Иларионе!

- Молим, господе?

- Узми свети крст у руку, узми свој штап, осени се знаком светог крста, изиђи из келије и иди до оближњега пропланка, и када будеш стигао на пропланак, стани тамо поред којег дрвета. Али се не бој онога што ћеш видети! Стој тамо и гледај на средину пропланка, док не будем дошао.

Када је он чуо да га је учио да се наоружа знаком светог крста, познао је да је позив од Бога. Отишао је старац, казујући молитве у уму, и стигао је на пропланак. Беше велика тишина; не дуваше ветар те ноћи. Видео се само месец и звезде. Отишао је стари монах поред неког дрвета и стојаше пазећи.

Одједном, виде да се насред пропланка појављује престо, царски трон. Као да беше од муња, као пламен огњени. Најпре се појавио престо, и зачуди се. Затим виде да долази сатана и седа на престо. Рамена му беху као наковањ. Кожа му беше као мастило, са длаком као што је медвеђа, са снажним канџама. Имао је круну сачињену сву од змија и држао је у руци штап у виду аждаје.

Када га је видео, осенио се знаком Светог крста. Сатана је сео на онај престо и трипут пљеснуо дланом о длан. Када је пљеснуо, испунио се ваздух ђаволским четама. Пукови ђавола, хиљаде и милиони. Једни, који су изгледали да су од највећих, велможе пакла, стојаху близу њега. Други - над шумом и други - по ваздуху; колико поглед обухвати - само ђаволске чете.

Када је монах видео тамо толико ликова пакла и толико ђавола, сетио се речи из келије, која му беше речена: "Не бој се", наоружао се знаком Светог крста и стојао пажљиво.

Тада, након што су се сабрали као песак морски, на свим странама су се виделе само чете ђавола, устао је сатана на ноге и рекао: - Сакупио сам вас ове ноћи, у поноћ, овде, јер хоћу с вама да обавим испит. Треба да положите тежак испит. Знате ли ви због чега сам вас позвао?

И рече један: - Господару, не знамо!

- Ево због чега сам вас позвао овамо. Да изађе на рапорт сваки од вас који зна најбољу мајсторију да обмањује људе и да их доводи у моје царство. И да ми покаже како он обмањује свет и како заглупљује човека и обмане га, те га доведе у вечну муку и у наше царство. Који је метод, која је ваша мајсторија, јер у целом свету то вам је посао: да обмањујете људске душе. Да вас видим колико сте искусни у обмањивању људских душа! Који ми буде погодио мисао, ако ми буде казао савет како обмањује свет онако како ја мислим, ево даћу му да управља паклом три минута, поставићу га за цара уместо мене на три минута, и учинићу га великим генералом над осталима.

Тада је изашао један из мноштва и рекао: - Жив био, твоја мрачности! Дошао сам да поднесем рапорт како ја обмањујем људе!

- Но да видимо!

- Ја - вели он - кажем човеку овако: "Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Море, али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, на проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио!".

Тим методом сам обмануо врло многе. Убацујем им помисао, јер другу силу немам! Друга нам се сила није дала из пакла. Рајски анђели имају од бога силу само да убацују човеку мисао да чини добро. Ми имамо силу само да убацујемо човеку помисао да чини зло. Али да га присилимо не можемо, јер човек има самовласност коју му је Бог дао. Не можемо да га принудимо да згреши; само ако је глуп и слуша мисао коју му убацујемо.

И тако сам обмануо врло многе. Када изађу из цркве, неки се зауставе у крчми. Тамо се сваки сретне с родбином, с пријатељима. Узме по ракију, попије по чашу; понеки узме и цигару, дође и који свирач да му свира. Из тог разлога човек се спотакао, није му више ништа користило што је ујутру био у цркви, јер се увече вратио из наше службе. И тако поступам са сваким.

И упитао је сатана: - Јеси ли моге обмануо?

- Жив био, твоја мрачности, многе!

- Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито.

- Због чега, твоја мрачности?

- Ти кажеш човеку да иде и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на Света места, да и чита, да се и моли, затим да иде на недозвољене проводе, али Христос му каже у Јеванђељу: Нико не може два господара служити! (уп. Са Мт 6, 24), то јест и мени и Њему. Ти си га подстакао, можда човек није био душевно припремљен и одлази неколико пута, али након извесног времена долази анђео и убацује му мисао: "Море човече, не можеш ходити двема стазама; или с ђаволом или с Богом". И човек, будући укорен страхом Божијим, то напушта. "Море, држим се једне, јер нема спасења у ходу по двема стазама?" - Јеси ли пострадао тако? - Пострадао сам и тако!

- Видиш! Рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Дакле, знај да ниси одговорио добро.

И позвао је једног командант, од оних великих, једног капетана, и рекао му:

- Узми га на леђа, однеси га у збор и удари му десет батина по леђима и пошљи га на дно пакла, јер је глуп!

Избио га је, уместо да му захвали! Није му се допао његов савет. Тражио је други бољи.

Изађе други на рапорт.

- Жив био, твоја мрачности! Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити.

- Да те видим, јуначе! Како се зовеш?

- Хроми Даба се зовем.

- Како ти обмањујеш људе?

- Ево како, величанство. Ја кажем човеку овако: Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. И ако немаш, овде је пакао. Дакле, толико је, колико је човек на овом свету.

- И јеси ли обмануо многе?

- Многе сам обмануо!

- И ти си обмануо глупље од себе. Знам да си обмануо, али глупе, јер оне који познају Свето Писмо не можеш обманути. Јер Свето Писмо каже човеку да има Бога, да има ђавола, да има анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају не верују теби. Чак и више од тога. Бог, када је саздао човека, ставио му је у душу и у тело осећање Бога. Ма колико био когод паганин, осећа да постоји невидљива сила у његовој души, а то је савест. Савест га гризе када чини зло и радује када чини добро. И глас савести не може бити одраз материје, нешто материјално, јер је невидљиве природе. Савест је глас бога у човеку, и жим је згрешио, гризе га: "Зашто си тако учинио?" Може нико да га не кори. Може да га не види нико када чини грех. Кад год згреши, тај закон, који је Бог усадио Адаму прво, назван и законом природе или савести, одмах га гризе. Понекад га гризе тако јако, ако је грех велик, да га доводи близу очаја. Испуњава се онда реч која каже у псалмима: Карањима због безакоња покарао си човека, и истањио си као паучину душу његову (Пс 38, 14-15). То јест истањи се нада као паучина и, од многе гриже савести, скоро да изгуби наду.

Ако се савест упрља са много грехова, понекада тако јако гризе човека, да му та грижа (то прекоревање, прим.изд.) савести постаје мука над мукама. Због савести не може ни да једе добро, не може више ни да спава, ни мира више нема, ни молити се не може. Савест гризе, гризе као црв у дрвету. "Зашто се учинио и зашто се разгневио Бога таквим гресима?"

Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, и - после савести - казује му и Свето Писмо. Ти велиш да учиш човека да нема Бога, да нема ђавола, да нема анђела, да нама пакла, на нема раја, али му савест казује да има, и Свето Писмо је пуно сведочења по којима се доказује да постоји Бог, да има анђела, има вечне муке, има вечне славе. Дакле, и ти си - рекао је сатана ономе с рапортом, који се хвалисаше да овим саветом обмањује много света - глуп и не доносиш велики допринос царству пакла; не доносиш велику корист!

Тако је пострадао и тај ђаво који је дошао с другим рапортом пред сатану, као што је пострадао и први, који се хвалио да је учинио нешто нарочито. То јест, уместо да га похвали, да га учини великим над многим ђаволским четама, избио га је и под срамотом послао на дно пакла, што је глуп и не уме да обмањује људе.

Обмањивао је, али је обмануо сувише мало и сувише је мало душа одвео у пакао! Пострадао је и овај ђаво као и први који је учио човека да иде и у цркву и у крчму и да чини и Божије и сатанино. Дакле, и тај се зло провео.

И сада од ђаволских чета које су биле присутне позвао је другог на рапорт. И беше ћутање међу ђаволским пуковима, јер беху милиони демона око шуме и онога пропланка, и не излазаше ниједан, јер се бојаху да ће пострадати као што су пострадали остали, да ће их, уместо хвале, избити и послати на дно пакла.

Сатана је седео на престолу и чекао да изађе још који на рапорт, говорећи:

- Ако ми трећи који изађе погоди мисао, то јест изложи ми план за задобијање душа за царство пакла, бољи него оне двојице који су ми пре поднели рапорт, онда ћу ја тога учинити генералом над многим ђаволским војскама и поставићу га да седи на мом царском престолу три минута.

Након што је сатана тако рекао, из оних небројених ђаволских пукова није неко више хтео да изађе, зато што се бојаху да не пострадају као што су пострадала друга двојица, која су пре поднела рапорт и њему се није допало.

Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна беше коњска. Имао је знаке пакла на свом челу, реп беше дугачак, од не знам колико метара позади. И када је изашао, отишао је пред стану, како он сеђаше на престолу тамо насред пропланка, и рекао му: - Жив био, твоја мрачности!

Сатана га пита: - Како се зовеш?

- Куси се зовем!

- Ехе, видим те старог и грбавог. Чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, да их доводиш у моје царство.

Куси је рекао: - Ни твоја мрачност не зна шта знам ја!

- Да те видим! Чини ми се да си велик мајстор да задобијаш душе.

- Ни ти не знаш шта знам ја! Имам мајсторију, јер сам оматорио у борби са људским душама толико хиљада година, и њом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе свакога дана.

- И како си успео да доведеш толико душа у моје царство?

- Ја нећу рећи као први ђаво који је изашао на рапорт. Човек зна да не може служити два господара и лако га задобије анђео за своју страну. Али нећу рећи човеку ни као онај други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нама пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и анђела и пакла.

Ја толико кажем човеку: "Море човече, има Бога, има ђавола, има анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започињеш добро дело?"

Ако је дете, кажем му: "Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! Немој да изгубиш младост тако узалудно, јер живот треба проживети!"

А ако је младић, кажем му: "Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дело. Сада једи, пиј, проводи се, чини сва зла, та млад си. Опростиће ти Бог, јер он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, остави за прексутра, остави за догодине, за касније".

Учим човека да одлаже покајање од данас за сутра, од сутра за прексутра! "Какву милостињу хоћеш сада да чиниш? Не жури! Покајаћеш се пред смрт! Сада хоћеш да постиш, да истрошиш здравље тела? Нека у старости, јер пост је за старе! Хоћеш да се молиш? Да изгубиш толико сати молећи се Богу? Па сада имаш посла. Ето, имаш да гајиш децу, имаш да стичеш кућу и мираз ћеркама, имаш да жениш и удајеш. Имаш толико!"

И забуним га са животним бригама и стално му казујем: "Остави за други пут". Када дође анђео и каже му: "Море човече, дај подушје за мртве!", ја му кажем: "Зар си глуп? Сада имаш да одеваш децу, имаш да правиш свадбу, имаш да чиниш то и то!" Анђео долази и каже му: "Море човече, хајде отпочни постити постове, током године, средом и петком!" Ја му кажем: "Немој постити, јер ћеш изгубити здравље! Ти треба да радиш, да скупиш имања, имаш да гајиш децу!"

Или долази анђео и каже му: "Море човече, исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, остави дуван, остави псовке!". "Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићу се свештенику, раздрешиће ме и готово. Па књига каже да те затекне добра кончина, а дотле се можеш проводити овако!"

С тим ме сви слушају - каже ђаво - и стално одлажу добро дело од данас до сутра.

Свето Писмо каже друкчије. Дух Свети буди људе, говорећи: Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јев 3, 7-8). И као што сам казао, глас Божији у човеку је савест, која га гризе због греха и каже му: "Човече, напусти грех! Остави се крађе, остави се блудничења, остави се псовања, остави се пијанства, остави се пушења, остави се злих ствари, зависти, злобе, свађе". Бог му заповеда данас, а ми му кажемо: "Не данас, него сутра, прексутра, у старости!"

И казујемо му овако: "Дај мени данашњи дан и ти узми сутрашњи!" И тако је - вели - грех у човеку, као кад би узео велик ексер и брадвом почео да га укиваш у суво храстово дрво. Ако га удариш чекићем једанпут, двапут, трипут, лако можеш извадити ексер. Ако га укујеш до половине, теже је, а ако га сасвим укујеш, треба да расцепиш дрво!

Такав је и грех! Укива се у природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи.

Јеси ли видео у бакру зелену рђу? Да си бакар чистио свакодневно, сјајио би као сунце! Али ако је остављен годинама, ухватио је зелену рђу, не можеш га више ничим на свету опрати, само ако га истопиш. Таква је душа када остари у греху. Ако није данас оставила грех, нека не мисли да ће га сутра или прексутра оставити лакше. Јер по мери протицања времена, грех стари, укива се у природу, и уобичајавање постаје друга природа; навика постаје друга природа, и човек чини грех хтео-не хтео, и с великом се муком човек ослобађа греха, након што је овај остарео у њему!

Навика, по канонским законима Цркве, јесте десети степен греха, јер даље следи очај, претпоследњи степен. И када сам видео човека да се навикао на грех годину дана, две, десет, не знам колико, мој је заувек! И тако ја успевам да их обманем, јер хиљаде и милиони људи одлажу покајање од данас до сутра, и сви постају робови греху; јер који грех није остављен данас, сутра-прекосутра све више хвата корене и све је тежи. А када човек хоће да остави грех, грех се диже на њега с великом силом: "Зар си глуп, море? Са мном си живео! како да се манеш мена? Шта још преостаје? Да живиш како те ја учим и како си навикао на мене!"

Тако сам, као што сам ти пређе казао, научио и обмануо толико душа, да оне падају у пакао као што падају пахуље када веје, с једним јединим саветом: "Добри људи, има још времена за добро дело; не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овога часа!"

Дакле, кажем вам, ваша мрачности, то је мој савет и моја мајсторија, и имам у паклу чету од хиљаде и стотине хиљада мојих ученика, које сам тако научио, и шаљем их по целој земљи да шапћу човеку на ухо: "Човече, за добро дело има још времена. Сутра, прексутра, за годину дана, за две, у старости". И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом!

Тада је сатана рекао: - Браво! Најбољи савет - да учиш човека да одлаже покајање од данас до сутра: "Баш данас хоћеш да се исповедиш? Баш данас хоћеш да се причестиш? Баш данас хоћеш да твориш милостињу? Зар не видиш да немаш времена? Остави за сутра!"

Сада пошто си ми погодио мисао, даћу ти своју круну и штап да три минута владаш паклом, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се са нама мучиле у векове векова.

***

Након што је видео и чуо све то, монах је видео сатану да је пљеснуо трипут дланом о длан и као варница се угасио у ваздуху, и није више видео ништа и није се више чуло ништа. И он је остао зачуђен оним што беше чуо, како сатана обучава своје ученике и безбројне ђаволе из пакла, да уче људе да одлажу покајање.

Тада је дошао анђео Господњи и рекао му: - Аво Иларионе!

- Молим, Господе?

- Три године се молиш Богу да ти покаже како ђаволи обмањују људе и како их одводе у царство пакла! Ето видео си својим очима и чуо својим ушима како!

Иди у своју келију, узми свеску, дохвати перо и напиши све што си видео, све што си чуо својим ушима, да остане за нараштаје који ће доћи, за последње, ова сатанина мајсторија. Јер цео свет треба да зна, да најбољи савет ђавола да би задобили душе за царство пакла, јесте да уче човека да одлаже добро дело од данас до сутра, од сутра до прексутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако да их све одведу у пакао!

Амин.

[Драган Јашић]

Бака и торта

Дечак је причао баки о томе, како му у животу све иде наопако.

Проблеми у школи, проблеми у породици, здравствени проблеми,...

За то време, бака је правила торту. Па упита свог унучића, да ли би хтео нешто да поједе док прича. Он је прихватио.

''Ево ти мало уља.''

''Фуууј!''

''А хоћеш ли мало живих јаја?''

''Али бако, па то је грооозно!''

''А да ти да бака мало укусног брашна? Или прака за пециво, мој вољени унучићу?''

''Бако бре, па то су све грозне ствари за јело! Што ми то нудиш?''

Бака му одговори: ''Тачно је, да ови састојци, појединачно, изгледају неукусно и грозно. Али, када их саставимо, од њих добијамо предивну торту!!''

Видите, Бог ради на исти начин.

Много пута се питамо зашто допушта да нам се дешавају ружне и тешке ствари. Али, Он СВЕ ради са разлогом.

Ми треба да Му верујемо, јер након свих тешкоћа које нас притисну, Он од тога увек направи нешто дивно, што нисмо ни могли да претпоставимо. Исто као и унук из приче.

[Драган Јашић]

Јеромонах Иринеј (Буловић)

Чудесно исцељење

уочи Недеље Православља

  На крају грчке престонице Атине, нешто изван елитног предграђа Папагу, а на самом посножју горе зване и данас античким именом Имитос, а у говору простога народа Трелос (што ће речи: Лудбрег), постоји стари византијски манастир св. Јована богослова, из 11. или - можда из 10. века. У новије време манастир је био запустео, а обновила га је као манастир његова претходна игуманија са својим сестринством. У току послесњих неколико година манастир је имао једну голему муку и бригу: једна од најмлађих сестара, искушеница Вероника, тешко се разболела и пала у постељу, а лека јој није било. Водили су је најбољим лекарима и месецима је лежала у најбољим атинским болницама. Но ништа не помагаше. Напослетку лекари дигну руке од ње и негде пред Часни пост ове године пошаљу је натраг у манастир да тамо на миру умре. Сви бејаху убеђени да болесници лека нема. Ево шта она сама вели о своме стању уочи Недеље Православља ове године: „Била сам изгубила моћ говора. Нисам знала ни јесам ли жива или нисам; једно сам само знала: да ме страшно боли. Нисам распознавала сестре, нити сам икога ишта чула, мада су ми се обраћале, како ми рекоше доцније, кад дођох к себи...“

  У суботу уочи Недеље Православља, у току једне кризе, - да ли у сну или на јави, Бог зна, - угледала је на своје изненађење и бившу игуманију манастира, иначе већ покојну, у друштву једне непознате, но, по њеним речима, „предивне, величанствене Госпође“. Чула је и разговор између њих двеју; на примедбу игуманијину: „Сестре ће се много ожалостити ако је сад узмемо к себи“, Госпођа је одговорила:“Не брини, биће јој сасвим добро, оздравиће“.

  Поподне истога дана, око четири, болесница је замолила једну старију сестру, која је стално крај ње дежурала, да јој даде инјекцију за убмирење болова не би ли се мало одморила и коликотолико заспала. И збиља, мало ју је сан обузео.  Утом, да ли у сну или на јави, ни сама не уме казати – зачује тихо куцање на вратима. „Ах, та сестра Евникија, - помисли, - што не рече осталим сестрама да хоћу мало да се одморим и да ме не узнемиравају !“ И не одговори ништа на нечије лагано куцање. Но гле, врата се бешумно отварају и долазе неуобичајени посетиоци: опет она иста предивна и величанствена прилика, а у њеној пратњи - један сед старац у мантији, дуге браде, а седе му власи у благим таласима пале по раменима, са свим ознакама владичанскога сина, и неки други, млађи човек, висок и сувоњав, одевен у чудновату дугачку хаљину какви су и хитони светаца на старинским иконама. И проговара посетитељка блиставог погледа а опет благог лика болесници која гледаше запањено, али без сраха: „Зацело се питаш ко смо и откуд у овај час долазимо к теби. Ја сам из манастира Малевије и оданде долазим. Преосвештени је с острва Егине, а ово је базљубљени ученик Господа нашега, а ваш покровитељ, који овде с вама и обитава“. Затим се примакне постељи болесничкој, те настави: „Долазила сам ти и прекјуче. Хтела сам да дођем, после неколико дана опет, али дођох, ево, данас јер ће те сура замонашити; дођох да ти помогнем, да ти буде добро, да оздравиш, па да можеш вршити своје монашке дужности и све остало“... На то сестра Вероника са свог болесничког – у скорој будућности можда већ и смртничког – одра одговори: „Госпођо моја, ја не могу ни да се држим на ногама ни да се покренем већ ме по две и три сестре подижу на рукама, услужују и негују. Како ме онда ви можете подићи ?“ А посетитељка ће на питање питањем: „Зар не верујеш у силу Божију ?“ – „Верујем“ – Вероника је у ову једну реч улила сву своју одлучност коју је могао имати њен слаби, исцрпљени, измучени глас. А посетитељка продужи речима из Светога Писма: „Што је у људи немогуће, могуће је у Бога...“

  Затим устаде, отиде у супротни угао ћелије до ормарнчића на којем беху поређане неколике иконе, узе једну, врати се и пружи је Вероники говорећи: „Ево ти, држи, да знаш ко сам“, а затим благо упита: „Вероника, хоћеш ли ми одсад палити кандило ?“ Угледавши лик на икони и чувши ове речи, болесница се потпуно прену, живахну и радосно завика: „Панагиа му, еси исе ?“ („Пресвета моја, ти си то ?“). Светла небеска прилика се осмехну, окрете и – у магновењу све је опет било савршено тихо и мирно у соби сестре Веронике. Свих троје посетилаца беху ишчезнули у невиделицу исто нагло и нечујно као што су били и дошли, али је за њима остао неизбрисиви траг и сведок њихове посете: престанак болова и здравље чије је присуство после толиких година и патње сестра Вероника сад осећала свим телом својим и свим бићем својим, као и радост, неисказана радост и благодарност у њеној души.

  Потпуно присебна и бодра, сестра Вероника је лежала и молитвено се захваљивала Господу, Лекару душе и тела, и Пресветој Богомајци, коју је Он послао да је исцели, и св. Јовану Богослову, небеском заштитнику њеног манастира, и св. Нектарију Егинском Чудотворцу, који јој се јавише заједно са Пресветом и чије молитве сигурно не беху без удела и њеном исцељењу. Да сивно и спасоносно виђење није било тек пуст сан нити болеснички кошмар, у то ју је уверавала икона која јој беше у рукама, а коју она, будући дотле сасвим непокретна и немоћна, месецима прикована за постељу, никако није могла сама узети и донети из супротног угла одаје. Икона је била копија чувене иконе Богородичине која се и данас чува у манастиру Малевији у пелопонеској области Кинурије, у Грчкој. Ту копију знамените иконе беше јој дао један архимандрит посетивши је својевремено у болници. И питање Царице Небеске: „Вероника, хоћеш ли ми одсад палити кандило ?“ поново је одзвањало у њеној души. Повод за такво питање није било познато никоме од људи: оно је било одговор на једну мисао њезину из најтежих дана болести: „Пресвета, ако ме не исцелиш, више ти нећу моћи прислуживати кандило пред иконом“.

  У међувремену је чула кораке сестара које су пролазиле испред врата тамо-амо, а неку су и загледале кроз прозор да виде како јој је. Ниједна јој се није обраћала – све су мислиле или да је заспала са иконом у рукама или да се моли. Тада се она усправи у кревету и позва сестру која је управо пролазила:“Некатарија, ходи !“ Позвана уђе мало уплашена, мислећи да јој је можда позлило или јој треба помоћ, и упита:“Шта ти је ? Шта се десило ? Шта ти треба ?“ – „Отишли су, отишли су ! Зашто су отишли ?“ – „Ко је отишао ?“ – чудила се мати Нектарија. Но тада болесница сама устаде, загрли сестру и кроз сузе радоснице саопшти јој да је сада здрава. Монахиња Нектарија је одмах отрчала у Цркву, где беше у току вечерње, да обавести игуманију и све сестре. Сви изиђу из Цркве и угледају на спољашњим вратима своју дотад болесну сестру, која је већ сама корачала, а оне су је већ биле за живота ожалиле. Радости и сузама не беше краја. Исцељена искушеница Вероника је затим одстајала вечерње до краја, без ичије помоћи, а потом су зазвонила сва манастирска звона и одсужен је благодарствени молебан и акатист, на најсвечанији начин. Игуманија је одмах телефоном обавестила о чудесном исцељењу Архиепископију, затим сроднике исцељене, пријатеље манастира и друге.

  Одмах сутардан епископ синадски Герман, у присуству бројног свештенства, монаштва и мноштва народа, постригао је искушеницу Веронику у монашку схиму, давши јој ново, монашко име Магдалина. Колико је, међутим, разлика била између тог монашења и онога које су сестре, па и сама новопострижена монахиња, само пре једнога дана замишљале ! Уместо болеснице коју би у столици донели у храм и замонашили само зато да умре у монашком чину, а не као обично световно лице, пострижена је у „свети велики ангелски образ“ девојка сасвим здрава и способна за подвиге монашког живота.

  Догађај смо описали на основу казивања игуманије манастира Св Јована Богослова и на основу писменог исказа саме чудесно исцељене сестре Веронике (сада монахиње мати Ангелине), забележеног непосредно по исцељењу, 6.марта ове године. На крају свог једноставног и дирљивог излагања, исцељена додаје и ове речи: „Заборавих вам рећи једно. Када сам говорила Пресветој: Госпођо моја, како ћу вршити своје дужности када ме толико боли ? – она ми је одвратила: „Чедо моје, када је дете тешко болесно, материно срце болује још више. Мене је много деце звало и призвало да ти помогнем и срце се моје ражалило. Зато сам и дошла данас да те подигнем, мада је иначе требало да много година останеш у постељи болесничкој“. А затим завршава овако: „Благодарим и славословим Пресвету Владичицу нашу. Вас који ово прочитате молим: помолите се за мене да ми Господ помогне да му служим и угађам свега века мога. Хвала“.

  Писац ових редака је убрзо по описаним догађајима био у посети обитељи св. Јована Богослова, разговарао са игуманијом и видео чудотворно исцељену сестру манастира. Она је још бледа и слабуњава, као што би био свако други после мучне и дуготрајне болесштине, али је сасвим здрава. Нешто пре нас, долазио је један лекар, пријатељ манастрирски, који је пратио развој Вероникине бољке од самога почетка и такође био веровао у неизлечивост њезину, прегледао је пажљиво сестру и – установивши да је потпуно здрава, упркос ранијој „смртној пресуди“ од стране човекове медицине – заплакао као мало дете и узнео хвалу Богу.

  Напослетку морамо, ради најширег круга читалаца додати сасвим кратку напомену о трећем посетиоцу сестре Веронике – Магдалине, светитељу Нектарију Егинском (или Пентапољском). Он је најновији канонизовани светитељ грчке помесне Цркве (упокој. 1920), и један од најновијих светитеља у Православљу уопште. Био је најпре епископ Пентапољски (Александријска патријаршија), потом дугогодишњи ректор Ризаријеве богословије у Атини и напокон оснивач и духовник сестринства у манастиру Свете Тројице на острву Егини, где се преставио и где му и данас почивају мошти. Беше велики аскет и испосник, плодан богословски писац, ненадмашан пастир и духовник и чудотворац за живота и по смрти. Особито му се молитвено обраћају болесни од рака, а и други сви без разлике. Његов живот, делање и чудотворење подсећају нас на ликове духовних горостаса из најславнијих времена хришћанске прошлости, а представљају и најприкладнији одговор на тврдњу загребачког „Гласа Концила“ (крајем 1969) како су „канонизације светаца врло ријетке у Православној Цркви у току последњих столећа“.

  Поред тога што нас подсећа на значење и смисао чуда и позива на хвалу и славу Господу Богу, овај дивни необични догађај крије у себи – тако нам се чини – још једну поруку. Ту поруку треба да читамо из чињенице што се он збио на саму Недељу Православља, на сам – рецимо тако – имендан и на само крсно име Једине Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве Христове.

преузето из књиге: „Радуј се, Мајко Цркве, Пресвета Богородице“, Светигора – Цетиње 2006

[Тавита]

Niti prihvaćaj ljude kakvi jesu niti budi tolerantan prema njima.

Mnogi misle da je tolerancija vrlina, ali je to u stvari negativan pojam. Prema nečemu što ti se sviđa ne moraš biti tolerantan. Tolerancija ukazuje da ti se nešto iz dubine ne sviđa i u bilo kojem trenutku se može pretvoriti u mržnju. Izražava osjećaj odvojenosti, uski um, ograničenost svijesti.

Tolerancija je privremeno stanje. To je vulkan koji stalno tinja. To samo znači da zadržavaš u sebi. Prihvaćanje je također negativno. Prihvaćaš ono što nisi u stanju voljeti. Tolerancija i prihvaćanje idu ruku pod ruku s prosuđivanjem i razdvajanjem.

Pitanje:''Zar ne bismo trebali prihvaćati ljude onakve kakvi jesu?''

Ako ih voliš, moraš li ih prihvatiti? Kažem ti, ne prihvaćaj ljude kakvi jesu.

Samo ih voli takve kakvi jesu.


Sri Sri Ravi Shankar

[Драган Јашић]

   

МОСТАРСКЕ ИЗДАЈЕ

Двадесетпетог јуна 2008. године је у јеку фудбалско првенство Европе. Састају се тимови Турске и Хрватске. У државама на тлу бивше Југославије је подела – једни навијају за Хрватску, други за Турску. Људи исламске вероисповести желе победу Турака, а католици победу Хрвата. У Босни и Херцеговини је најузаврелије. Муслимани траже платна и кроје турске заставе, а католици имају на претек хрватских - преосталих из сепаратистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године. Средњевековна историја Балкана је у свести и муслимана и католика Босне и Херцеговине. Једни је схватају овако, други онако. Ни најобразованији не умеју да је објасне. Они међу муслиманима ће, „учено”, уверавати да је исламизација средњевеоквне Босне, под окупацијом Турске, изузетан цивилизацијски помак, а католици ће, опет „учено”, разглабати да је чудо да муслимани навијају за Турке, а сами су словенски народ. И једни и други избегавају да спомену Србе и своје српске корене – те донедавне корене несрећних католика и муслиман Херцеговине и Босне. Тако ће католички књижевник из Мостара, Здравко Кордић, разглабати да су муслимани у Босни и Херцеговини Словени, али нас не обавештава да ли су они: Руси, Пољаци, Украјинци, Белоруси, Словаци, Чеси, Словенци, или Бугари. Знамо да ови набројани Словени никад нису живели у Босни и Херцеговини, а Здравко Кордић нас обмањује да јесу. Ту није било трагова (осим у фалсификованој југословенској историографији) ни Хрвата - народа чије су земље скучене између Купе, Загреба, Мађарске и Словеније. Као што се тешко огрешио о свој народ (своје заборављене корене) католик Здравко Кордић, још црње огрешење је изразио Мустафа Церић, поглавар Исламске заједнице Босне и Херцеговине, поручујући муслиманима: „Сви смо ми Турци” – кријући да су ти муслимани Херцеговине и Босне само Срби. И тако, тога дана, кад су играле фудбалске репрезентације Турске и Хрватске, муслимани Херцеговине и Босне развише турске, а католици хрватске заставе. Прве су заставе посејали Херцеговином и Босном некадашњи освајачи српских земаља с Истока – Турци, а друге су развили освајачи српских земаља са Запада – Аустријанци (Немци). Узавреше улице Сарајева, Мостара, Бугојна, Кључа, Зенице, Тузле, Травника, Купреса, Стоца, Чапљине, Коњица... муслимани урликаше за победу Турске, а католици за победу Хрватске. И једни и други се груписаше и спремаше напад на противничке навијаче. Једни викаше: „Уби, уби Турчина!”, други: „Гази, гази Хрватина!” Прсну срча на продавницама, посластичарницама, занатским радњама католика – разбише их муслимани, а онда не издржа срча ни на прозорима муслиманских власника малих градских предузећа – разбише их католици. Јурнуше јуноше у међусобну тучу. Користе песнице, штапове, камење, цреп, циглу... понегде севне нож, понегде, једни друге, застрашују пуцњима у ваздух. Би рањених и осакаћених. Некоме пуче ребро, некоме нос, некоме ишчашише руку, некоме ногу... Власти послаше полицију на улице, али и полицајци подељени – они католичке вере су за Хрвате, а муслимани за Турке. Муслимани у униформи жешће кидишу на католичке групе навијача, а полицајци католици се утркиваше у муслиманске руље, ударајући младеж и пендреком и врховима војничких ципела. Умало се полицајци не поделише на католике и муслимане у многим местима и умало се не побише међусобно, а да се то десило, нема спора, било би употребљено и ватрено оружје – и с једне и с друге стране. Крвопролиће је, некако, избегнуто, али озледе и ломљење костију нису. Урнебес с улица изведе из кућа и станова старије и мирније чланове породица. Забринуше се за своје млађе, тражише их и мољаше да се оставе белаја. У Мостару би најжешће. У овом старом и лепом херцеговачком граду беше уједначене снаге муслимана и католика. Православних скоро да не беше. Изгнани су давне 1992. године - кад су се католици и муслимани заклињали у међусобно братство и једни другима обећавали да ће православне Србе побити и изгнати из Мостара и из целе Херцеговине и Босне. Тад су сложно, и дању и ноћу, хорски понављали: „Уби, уби Србина!” Упадали су у српске куће, станове, летњиковце, привредне погоне и све што је вредело носили својим кућама... Кад су преживели Срби прешли Неретву и склонили се у српска насеља у источној Херцеговини, муслимани и католици су разорили српска гробља и порушили српске православне цркве и манастире.Међу њима, и цркву у Пребилоцима, где су сахрањене кости Срба Пребиловчана – убијених од хрватско-муслиманске војске 1941. године. Наравно, те православне Србе су убили очеви и дедови муслимана и католика - ових који се ноћас тако жестоко међусобно туку у Мостару. Крвожедност узаврела против православних Срба у Другом светском рату, прокувала је, ове 2008. године, у душама муслимана и католика. Али, у Мостару нема православних Срба да би је, и једни и други, усмерили према њима.

Негована крвожедност је данас остала само ради међусобног (муслиманско-католичког) сатирања. Она се данас, на дан фудбалске утакмице на Европском фудбалском првенству, између Турске и Хрватске, вратила у душе муслимана и усмерила против католика, а она у душама католика, још отровнија, усмерила против муслимана. Чувеним Мостом преко Неретве, у срцу мостарске касабе, протутња стотинак муслиманских јуришника и на левој обали нападоше нешто мању групу католика. Заставе се измешаше, урлици проломише мирну ноћ, а јауци и кукњава уследише. Појединци, и из једне и из друге групе, почеше да беже – неки преко Моста, неки се изгубише у суседним улицама. Многи, из обе групе, падоше. Истоверници им помажу и подижу их, а друговерници им притрчавају и ударају их ногама и песницама. Полицајци пристигоше, а завија ваздухом и сирена санитетског возила. Општи неред. Кад полицајац муслиман препозна повређеног католика, стисне му мало рану, или му стане цокулом на руку. То чине и полицајци католици с рањеним муслиманима. Нико у свету не би разумео ово што се дешава у Мостару – том лепом граду, у којем су српски православни песници даровали светској књижевности прекрасне стихове, као што је онај о лепој Емини - Алексе Шантића. *** Бранислав Марковић, католик, паде од страшног ударца. Сафет Зукорлић га млатну по глави поголемом дршком турске заставе. Бранислав се онесвести. Његов пријатељ Анте Мичета му приђе, опипа пулс и кад се увери да је жив, изнесе га с попришта битке. Дозва пријатеља Мирка, подигоше Бранислава и понесоше га. Срећа, стан му је био близу. Позвонише, Бранисловљева мајка Стана отвори врата и врисну: „Јао, мени! Шта се десило, куку?!” Анте рече да није страшно, да је изгубио свест, да спреми хладну облогу... Ставише Бранислава на тросед. Мирко га пошкропи хладном водом и Бранислав мрдну очним капцима. Промешкољи се, отвори очи и покуша да схвати где је и шта се то десило с њим. Бранислављев отац Мате је био изгубљен. Није се сналазио... држао је новине у руци, стајао крај прозора и гледао како се ово троје врте око Бранислава. Мајка му је стаљала хладну облогу преко чела и на чворугу на темену, а Мирко му је намештао јастук под главу. У једном моменту, док му је Анте изувао леву ципелу, Бранислав, из свег гласа, јекну: „Не! Бооооли...” Схватише да му је зглоб левог стопала потпуно ишчашен, па њему обратише већу пажњу, него повреди темена. *** У стан Мате Марковића, ту ноћ, навратише први суседи. Једни су говорили да се Бранислав, одмах, пребаци у болницу, други су, приврженици народне медицине, саветовали да се то не чини, јер ће му лекари ставити гипс на ишчашено лево стопало и може се десити, недајбоже, да остане инвалид. Објашњавали су - медицина није успела да разбијене зглобове руку и ногу врати у првобитно стање, а народни видари то чине - за који минут. Стјепан Франић, угледан општински чиновник, поштован од свих познаника, разложно је објаснио да је ноћ на измаку, да се сутра одведе Бранислав до најпознатијег мострског видара, па ако му он не помогне, неће бити касно да се затражи помоћ лекара. С предлогом се сви сложише, па и Бранислав и његови родитељи. Франић обећа да ће поћи сутра с Браниславом до видара Суље Османагића, честитог човека – без обзира, како је навео, што је муслиман. Додао је да Османагић једнако цени и муслимане, и католике, и православне и да га, због тога, умало не заклаше муслимански бојовници 1992. године, јер је отворено тражио да се правослвни Срби не убијају и не изгоне из Мостара и околних херцеговачких села. *** Стјепан Франић, сутрадан, довезе своје возило с дванаест седишта. Смести у њега повређеног Бранислава, његове родитеље и пријатеље – Анту и Мирка. Рече да је стари Суљо Османагић у свом летњиковцу на Пропланку, удаљеном десетак километара од Мостара и да је поручио да Бранислава доведу, што пре. Стигоше до Суљиног летњиковца. Старац је седео у прелепој башти, засађеној зимзеленом и лешницима. Устаде, отвори капију и показа Стјепану да кола примакне до гараже. Даде знак да Бранислав остане да лежи – погледа га, лако му пипну лево стопало и насмеши се: „Елем, Браниславе, дошо си помоћу штаке, а вратићеш се без ње. Дина ми, мореш је поклонити мени, старцу нејачкоме”. Мирко и Анте узеше Бранислава под руку, и он, између њих, на једној нози, подскакујући, стиже до отомана у пространој соби Суљиног летњиковца. Видар примакну свој троножац и седе. Затражи да Браниславу скину панталоне и ципелу с десне ноге. Суљо мало измасира лист Бранислављеве леве ноге, а онда пређе неколико пута дланом десне руке преко повређеног зглоба. Ухвати левом руком Бранислављеву цеваницу, а десном поче да му, благо, помера стопало.

У једном моменту, само повуче стопало и обави га обема рукама. Бранислав стиже да само лако јекне - и ништа више. „Готово је, младићу! Мореш мало лежат, а онда устани и слободно се ослони и на лјеву ногу. Мореш, видјећеш. Таква момчина, па да не мере одати. Море, море”. Сви одахнуше. Бранислав с неверицом гледа у своје стопало. Мрдну њиме и не осети бол. Седе на отоману и поче пипати левим стопоалом по поду. Није осећао уобичајени синоћни бол. Притисну ногом под, не осети бол. Устаде, ослањајући се на десну ногу, а онда поче да оптерећује и леву. Закорача и изиђе из просторије. Сви запљескаше у знак захвалности старом Османагићу. Руковаше се с њим, а он их позва у башту. Изнесоше из просторије клупу, столице и један мали сто. Бранислав седе до Суље и загрли га. „Е видиш, Браниславе. Синоћ ниси ни мого сањат да ћеш загрлити једног Тручина, једног муслимана. Је л тако?” – упита Османагић младог Бранислава. Бранислав се збуни, скину руку са старца и не изговори ни реч. Сви други занемише. Ово нису очекивали. Тад се Суљо грохотом насмеја и рече им да се не осећају нелагодно – уперивши прстом у сваког од њих, изговори: „Свако од вас је оно што сам и ја. Свако од вас је исто што и билокоји муслиман у Мостару, којег сте јуче и ноћас мрско и злурадо гледали. Браниславе, онај који те је ударио и онај који ти је ишчашио ногу, исто је што и ти. Један вам је предак, једна крв тече вашим жилама и једном истом народу припадате”. Малопређашњи мук је био нешто безазлено према муку који завлада лепом баштом после ове беседе. Суљо види да његови суграђани, или како он објасни – саплеменици, нису у прилици да се носе с оваквим закључцима. То су истине, којих су се клонили и најшколованији муслимани, православни и католици у Босни и Херцеговини, а и у другим крајевима бивше Југославије. Види Суљо да ће ова групица католика и занемети – кад им буде саопштио понешто од онога што је говорио својим блиским пријатељима последњих тридесетак година. „И да знате, моја браћо католици. Једино, православни Срби нису оно што смо ми...” „Нису, нису...” – хтедоше то прихватити и објаснити присутни, али Суљо подиже руку и тако их заустави. „Нисам ја мислио да су православни Срби онакви како су муслимани и католици о њима учени. Нису они најгори народ на свијету, и нису звјери за одстрел. Нису они за истребљење, како су младе муслимане и католике, учили и подстицали - и фратри, и оџе и несрећни политичари наши и ваши. Није то тако. Срби православни су за свако поштовање, они су неискварена бића нашег национа, наше отаџбине. Они су стабло - од којег су српски непријатељи одсјекли и муслиманску и католичку грану. Ми смо њихови окресци! Да то нису, у време окупације српских земаља, учинили моћни непријатељи: с Исотка - Турци, са Запада - Немци и други, данас бисмо сви ми били Срби православне вјере. А знајте, оне заједнице које се одвоје од свог корена, од свог стабла, њима треба помоћ Бога, јер оне постају рањиве, неправедне и смртно мрзе стабло од којег су одсечене, па би то стабло огњем сажегле и сјекиром исјекле. Тако смо ми муслимани и ви католици, и у Првом и у Другом свјетском рату, по наговору наших непријатеља, кидисали да одсјечемо сваку српску православну главу... Но, нећете разумјети шта говорим, ако вам то не објасним на примеру из животињског свијета. Ја се разумјем у то, јер сам предавао у школи и ботанику и зоологију. Слушајте и погледајте ону ливаду – зараван на оном брду, и онај тор тамо. Видите то, данас је дан ведар. Е, тамо је овчарник мог доброг познаника Хусе Дервенте. Хусо је имао ту страшног и великог пса – Гарова, па се курјаци нису лако усуђивали прилазити тору. Е, видите. Међусобни односи православних Срба и нас (њихових окресака) подсећају на међуодносе вукова и паса. У животињском свјету су односи често слични онима у људској заједници. То је и на примеру међудоноса вука и пса. Погледајте, човјек је од вукова одсјекао грану и створио је псе. Зато су пси најжешћи непријетељи вукова. Кад само осете мирис вука, пси, колико их год има, почну да лају, да се отимају с ланца, желећи да, свакако у чопору, навале на вука и да га растргну. А вуци знају за тај порив својих кукавних родственика и никад им не опраштају, јер су пси, за парче стврдлог круха, одсечак најгорег меса и огољене коске, подвили реп и обећали човјеку да ће му бити на најпонизнијој услузи. Зато, вуци, кад год им се укаже прилика, раскину пса, разбацају му кожу и ткиво ливадом, а не пада им на памет да месо тог огавног створа прождру и утоле своју, увек присутну, глад. Е, тако вам је прошао и Гаров мог побратима Хусе. Кад је Хусејин био у Мостару, чопор вукова је опколио овчарник, не диравши овце, него се сјурио на Гарова. Вуци су, у бјесу, кидали његову кожу, уши, ноге, ткива, вадили џигарице и друге органе, и све то разбацивали по ливади. А кад су то завршили, мирно су одшетали у ону повишу шуму. Видите, господо моја. Вуци не опраштају псима. Е, сад вам хтједох рећи... А то сте, вјероватно, већ сконтали. Овај наук пребаците на наш људски род. Ти вуци су Срби православни. Те слуге људске, створене од вукова, смо ми – муслимани и католици, а ти господари наши су, како сам рекао, Труци и Немци, и други са Запада. И уочили сте, кад пси завијају, чине то друкчије од вукова. Реже друкчије и... правилније је рећи говоре дручкије него вуци. А што се дешава међу нама муслиманима и католицима кад говоримо. Чинимо то мало друкчије него православни Срби. Па, учили су нас последењих двестотине година да нам језик није као језик Срба. Не смемо га звати српским језиком. Зовемо га: „хрватским”, „земаљским”, „бошњачким”, „босанским”, а ево, почели смо га звати и „црногорским”. Боже сачувај. Сачувај нас Боже од сваке будуће беде. Треба да знамо ко смо. А ви, католици, можда не знате, можда то знање потискујете – како сте учени, да крајем осамнаестог стољећа, ето око 200 година раније, у Мостару није било католика. Забељежено је да их је било само шесторо. Све друго су били православни Срби и нешто потурчењака – нас муслимана. Од тих православних Срба, Аустрија ће стварати – прво католике, а потом и Хрвате. Тако и вас данас зову Хрватима, а нико вам од старих, никад, није говорио хрватски. Нико га од вас не говори ни данас. Тај хрватски се говори тамо у Загорју, тамо изнад Загреба, али се он више не користи ни у хрватској књижевности. Ти тамошњи прави Хрвати се служе српским језиком, а зову га „хрватским”. Изговарју га мало друкчије. Научени су тако од стране својих господара – оних из Беча, Ватикана и Истамбула. Све је у природи по Божијим законима. Тако и пси више не завијају као вуци – чине то друкчије. Научили су то у ропству - везани ланцима у скученом дворишту својих господара. Драги моји, не морате ми ништа говорити. Знам да ви нисте спремни за ову истину. Само ћу вам рећи и ово. Запамтили сте да вуци никад не опраштају псу за издају и, по томе, било би нормално да и православни Срби не опраштају нама за издају. Знате, у Првом свјетском рату смо помогли Аустроугаре да се што више православних Срба отпрати у прве концентрационе логоре смрти. Ти логори су подизани у: Босни и Херцеговини, Чешкој, Аустрији, Румунији... У Другом свјетском рату, знате, на заповјест из Берлина, муслимани и католици су кренули у потпуно биолошко истребљење православних Срба. И шта су учинили православни Срби нама – послије Првог и послије Другог светског рата, кад су наши господари били поражени и кад смо остали немоћни према српској војсци и српском оружју? Опростили су нам. Опростили... нису се угледали на вукове и вучији однос према вучијим отпадницима. Знајте, истина је – православни Срби (ти наши корени) су обожени. Јесу Небески Народ, јер су се одрекли и вучијег права на кажњавање издајника из својих редова„.

Слободан Јарчевић

[Милан Меденица :)]

не знам јел било, ал ево га ...

Син пита свога оца једног дана:

- Тата, да ли хоћеш да трчиш са мном маратон?

Отац је био срчани болесник, али је ипак одговорио Да. И трчали су маратон. Заједно. Трчали су и друге маратоне, јер је отац увек одговорао са Да, кад га је син питао. Једног дана је син питао оца шта мисли о томе да учествују у Ајронмену. Отац је одговорио Да.

(Ironman – годишње првенство света, које се одржава октобра месеца у Америци, на Хавајима; то је најтежи триатлон на свету: учесници најпре пливају 3,86 километара, затим 180, 2 километара возе бицикл, а на послетку је маратон од 43, 19 километара.)

Отац и син су завршили трку заједно. Ово је видео те трке.

Посланица Филипљанима 4,13: "Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје."

My Redeemer Lives - Team Hoyt

[Ivan Vladimir]

kome poslanica?