Света Тајна Крштења

[Guest свештеник Иван]

Улазак у Цркву не догађа се пуким изјашњавањем појединца да верује, јер Црква није само заједница људи обједињених истом вером. (То ни у ком случају не значи другостепеност вере – вера и покајање које из ње проистиче, уз претпоставку слободне воље, два су неопходна предуслова крштења). Црква је народ Божији сабран у телу Христовом. Црква је основана од стране Христа на Тајној вечери, а остварила се на дан Педесетнице силаском Духа Светога. Слушаоцима прве проповеди, на питање шта им ваља чинити да се спасу, апостол Петар одговара да се покају, крсте, и да ће примити дар Духа Светога. То је једини начин уласка у Цркву: бити поново рођен одозго, крштењем водом и Духом.

Једини изузетак је крштење крвљу. Односи се на мученике који су пострадали за Христа пре него што су крштени. За њих се каже да су крштени у сопственој крви. Овај изузетак заснива се на схватању крштења као смрти и поновног рођења у Христу.

Препреке за крштење могу постојати. То је најпре бављење занимањем које је са хришћанског становишта неприхватљиво. У најраније време, као таква занимања препознавана су: проституција, глума (због паганско-религијског карактера представа), војник (не само због убијања, него и због тога што су војници полагали заклетву цару као богу; христијанизовањем империје став се мења, чак у тој мери да се убијање у боју не сматра убиством), и слична занимања. Свакако да и данас има занимања која су неспојива са хришћанским именом.

Крштење водом и Духом је у раној Цркви било јединствен светотајински чин. Код римокатолика се у Средњем веку јавља учење о конфирмацији – дете бива крштено убрзо по рођењу, а потврђено (чин делимично паралелан миропомазању) од стране епископа, око 12. године живота. Под римокатоличким учењем, у православљу се појавило разликовање крштења и миропомазања. Па ипак, ова два чина у богослужбеном поретку су, осим у изузетним случајевима, неодвојиви, и називају се двоједном светом тајном.

Трећи моменат примања у Цркву је приступање Тајни евхаристије. У свим најранијим списима који излажу поредак примања у Цркву, одмах након поретка „крштења водом и Духом“ излаже се поредак евхаристије. Крштење и миропомазање сами по себи само су обележје пасивног припадања Цркви. Истинско живљење у Цркви остварује се учествовањем у евхаристији. Може се рећи да су крштење и миропомазање „улазница“ за Евхаристију.

У вези са тим, чин примања у Цркву није важан само за онога ко се прима, него и за црквену заједницу, јер се у њој и посредством ње рађа нови члан тела Христовог. Због тога се у најраније време крштење обављало у оквиру црквеног сабрања, тј. Евхаристије. Кључни корак у фактичком одвајању крштења од евхаристијског сабрања било је вршење евхаристије од стране презвитера, који није њен предстојатељ.

Још један аргумент у прилог томе да крштење треба да се обавља на црквеном сабрању јесте чињеница да је чин примања у Цркву, фактички, рукоположење у чин лаика. На новокрштеног се полажу руке и помазује се уљем. Облачи се у бело, као старозаветни цареви и свештеници. Секу му се власи, што значи да се потпуно предаје Богу. Постаје члан царског свештенства. У свим раним порецима примања у Цркву било је садржано полагање руку од стране епископа, данашња форма чега је миропомазање. Ако новокрштавани добија своје свештеничко звање за Цркву, јер сви дарови Духа су за служење Цркви, то значи да треба да га добија у Цркви, тј. на евхаристијском сабрању, на ком су, поред клирика, присутни и они који већ јесу лаици, који већ јесу у оном чину у који се новокрштавани прима.

      Форма крштења је трократно погружење у чисту природну воду, уз изговарање крштењске формуле. Крштење обливањем, према канонима, повлачи за собом свргнуће свештеника; изузетак је болест крштаваног. За крштењем одмах следи миропомазање. На крштењу постоји кум – особа која сведочи о православном веровању крштаваног, или за његово васпитање у хришћанском духу ако је дете. Кум не може да буде нехришћанин, јеретик или расколник, јавни грешник, малоумник, малолетник. Место крштења је храм, а ван храма само у ванредним случајевима. Крштава епископ или презвитер, а у случају смртне опасности ђакон, чак и лаици оба пола.

[Guest свештеник Иван]

Данас и Православна и Римокатоличка Црква сматрају да, у случају смртне опасности, уколико није присутан клирик, сваки човек (назива се „клиник“) може бити крштен од стране сваког верника. У пракси се то своди углавном на крштавање новорођенчади. Основни принцип којим се ово оправдава јесте да „без крштења нема спасења“. Размотрићемо укратко историјски развој ове појаве.

У најраније време, примање у Цркву догађало се на сабрању под председавањем епископа. Свету тајну крштења епископ је често препуштао презвитеру или ђакону, али је „печат“ (данас миропомазање) стављао обавезно он сам. Крштавани су они који су претходно били оглашени. У случају да оглашени оболи од болести опасне по живот, крштење је обављано на одру, испрва такође искључиво од стране епископа или презвитера. Овакви случајеви су постајали све чешћи, због тежње оглашених да одлажу крштење по свом нахођењу.

Прво сведочанство о крштењу обављеном од стране лаика имамо на Западу, код Тертулијана. По Тертулијану, када нема ни епископа ни свештеника ни ђакона, лаик може обавити крштење уколико је ствар неодложна. Ако би клиник остао жив, накнадно би примио печат од епископа на сабрању.

Прва канонска дозвола крштавања од стране лаика јавља се на Западу почетком 4. века, у одлукама Елвирског сабора. Елвирски сабор допушта крштавање катихумена клиника хришћанину који је правилно крштен и није другобрачан. Наравно, на преживелог клиника епископ би полагао руке на сабрању. Треба нагласити да правило важи само за катихумене. Већ од 4. века, дакле, пракса крштавања клиника од стране лаика постаје уобичајена и општеприхваћена.

Исток је дуго сумњао у могућност крштавања од стране лаика. Апостолске установе, Василије Велики и други експлицитно негирају такву могућност. Присталице лаичког крштавања биле су малобројне. Противљење Истока овој пракси протеже се чак до 12. века, о чему нам сведочи Валсамон, у чијој аргументацији налазимо општи став. Лаик није посвећен, дакле не може да крштава. Ако у случају нужде ипак може да крштава, онда би могао да савршава и све остале тајне, укључујући и рукоположење.

Па ипак, под утицајем римокатоличког богословља, а кроз Могилино Исповедање (17. век), на Истоку се усталила западна пракса.

Крштавање од стране жене још је већи парадокс, и Исток је експлицитно против ове праксе, све до 9. века, када цариградски патријарх Никифор Исповедник допушта и ову могућност. Када је на Истоку допуштена могућност крштавања од стране лаика, право су добили сви верници, укључујући и жене.

Клиници не могу постати клирици, према Неокесаријском сабору, јер је слободна воља приликом крштења код њих донекле била притешњена смртном опасношћу, као и због тога што нису крштени обливањем него кропљењем. Изузетак се може начинити уколико клиник касније пројави веома врлински живот, и уколико нема довољно достојних кандидата.

[Љубичица]

Баш ми се ова тема мота по глави ових дана. 89898989898989

Размишљала сам, кад опет будем рађала, да тражим благослов

свог свештеника да то одмах по порођају урадим.

Дијете ми је крштено 40 дана након рађања, кад сам и ја могла

да уђем у цркву.

Некако ми је 40 дана предуго за чекање...  

[Zeebedee]

S obzirom da sam vec odavno odsutan iz Srbije interesuje me kako se neofiti priprtemaju za krstenje u Srbiji? Da li je samo dovoljno doci kod svestenika i izraziti zelju da se krstis i da platis da bi bio krsten; bez da se na bilo koji drugi nacin ( duhovno, intelektualno) pripremis za isto? Kako je moguce da osobe koje se krste i dalje stoje gorde i ponosne na svoju proslost "koju sahranjuju sa svojim krstenjem".

procitajte ovo razmisljanje:

А несрећо.. хајде теолошки објасни какве везе има ко се када КРСТИ!

И са колико се ГОСПОД крстио?

Са колико се година кристило 90% СВЕТИТЕЉА!

Na stranu sto doticna osoba nije ukapirala opasku kada je krsten a koja se odnosila na nnjuegovo prozivanje svih ostalih hriscana da su izdajnici i ekumenisti iako je tek pristupio Svetoj crkvi.Postavlja se drugo pitanje.

Da li je to sto se njima savetuje u SPC? da je to OK i da bi mozda i svoju decu trebali krstiti tek kada napune tridesetak godina kao Hristos? I kao svetitelji? Da li se doticni krste u adventistickoj crkvi ili pravoslavnoj?

[Милан Меденица :)]

крштен сам са 21 годином, нисам имао никакво искуство нити ме је неко нешто питао, чак сам први пут видео свештеника на дан крштења пошто је кум договорио крштење. добио сам лепу беседу, мада сам претходно приватно чуо нешто о катехуменима и неофитима, мало се распитао и онда сам питао све живо око 9 месеци пре крштења, кад сам одлучио да се и крстим. научио и Оченаш, Богородице Дјево и Символ Вере пре крштења

нажалост, нико ме није саветовао нити упозорио како да приступим родитељима који су експлицитно и агресивно против свега тога, тако да сам завршио у озбиљној свађи са оцем а кућни односи су ми били поремећени годинама због тога.

такође, слободан сам рећи да моје досадашње искуство не говори у прилог да женско (колико год старо) саветује у вери, ал није лоше да приведе у веру. делимично је моје мишљење формирано и због односа већине жена у Цркви према вери, свештеницима и мушкарцима генерално, тако да топло препоручујем чак и неупућеног, несујеверног мушкарца док не наиђе новокрштени човек на нормалног, здравог и искусног свештеника.

што се малолетних верника тиче, уопште нисам у фазону да их неко саветује преко родитељског благослова, већ да их учи стрпљењу и развијању љубави према њима поготово, јер се има заповест испунити колико је то човек у могућности и способности, мада сви учимо и грешимо притом.

а да је Црква паметна, као што је неорганизована, мишљења сам да би требала да постави неког смисленог свештеника при свакој парохији који би био задужен да упућује, као и да испитује и исповеда, новокрштене. агапе под обавезно, иначе слаба вајда осмишљавања било какве заједнице која се не отелотворује.

и не бих причао о екстремима, како људи увек имају тенденцију да банализују и приземљују ствари, већ да се држимо оног ''како треба'' а не ''како се дешава'' или ''како сам чуо'' и сличне приче.

[Милан Меденица :)]

искуство ми говори да сваки новокрштени који добије децу има жељу да његово дете осети исту прихваћеност и радост новооткривене вере, ал да то никад не успева у реалности.

добро је и ако дете остане верно Цркви, с обзиром да је цео свет против неупућене и неискусне душе.

зато од малена крстити, васпитавати и причешћивати, дати примат причешћивању док је младо, да се дете навикне на нормалност и приоритет око тих ствари а не да се прави фамозитет и развија фасцинација са супротним касније.

не треба никако ни дете држати даље од негативних ствари, још мање под стакленим звоном, јер такво дете редовно заврши управо у сред воћњака забрањеног воћа, са тврдоглавним и бесним знаком упитника у вези смисла и живота.

[Zmaj Ognjeni]

Текст сам прекуцао из Молитвеника који је издат са благословом Епископа Игнатија. Одличан молитвеник.

Иначе , ових дана ћемо поставити и видео како изгледа литургијско крштење. Позовите све ваше пријатеље да се ова свест што више развија унашем народу. Да све увире у Литургију и да све из ње извире.

Gde ima da se kupi taj molitvenik? I kako ide tačan naslov militvenika?

[Guest]

Света Тајна Крштења

КРШТЕЊЕ (грч: Βάπτισμα или Χριστιανισμός) односно Света Тајна Крштења јесте једини начин да се уђе у Цркву Христову, заједницу народа Божијег коме је глава Христос. У одељку из Светог Јеванђеља које се чита у току чина Крштења, између осталог, налазимо и заповест Христову: "Идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи у име Оца и Сина и Светога Духа." (Мт 28,19)

Рађање за нови живот могућ је само у Крштењу, јер "ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег." (Јн 3,3) Када је народ после Педесетнице чуо проповед Св. Петра упитао је: "Шта да чинимо? α Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога." (Дап 2,37-38)

Крштење значи умирање старог човека и ново рођење у Христу. То лично искуство Васкрсења дато је сваком човеку, стварна могућност да се умре и да се "роди одозго." Управо о томе говори Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу и каже: "Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,3-5)

Крштење се у Светом Писму назива разним именима: бањом поновног рођења (Тит 3,24), просвећењем (Јев 10,32), крштењем (Гал 3,24), сахраном (Рм 6,4), Христовим обрезањем (Кол 2,11), распећем (Рм 6,6). Зато је Крштење основно хришћанско искуство, најважније стање за читав хришћански живот. Све у Цркви има свој задатак и смисао у Крштењу, јер све у Цркви потиче и живи по Васкрсењу Христовом.

У старој хришћанској Цркви, када су крштаване одрасле особе, кандидати, који су називани катихуменима, припремани су за крштење наставом која је трајала од једне до три године, а такође и молитвама Цркве, што се задржало и у данашњем чину Пређеосвећене Литургије (почевши од средопосне среде Васкршњег поста сваке године). Катихумени су постепено увођени у црквени живот посебним молитвама, тумачењем Светог Писма и Символа Вере, а такође и беседама.

Кандидате за Крштење, у старо доба, приводили су Епископу, који је у исто време био и парох и учитељ, осведочени Хришћани који су јемчили да кандидати прилазе светом Крштењу са чистим намерама. Пријем кандидата био је у почетку Васкршњег поста, испит пред Епископом на Велики Петак, а Крштење на Литургији на Велику Суботу. Будући да се данас у већини случајева деца Крштавају, катихетска настава изостаје, и оставља се за касније, када деца порасту.

Иако је Спаситељ рекао Никодиму: "Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије" (Јн 3,5), Никодим га није разумео. Зашто водом? Зато што се живот не може замислити без воде, која символизује свет као космос и живот. Такође символизује уништење и смрт. Сетимо се само фараона и његовог потопа у Црвеном мору. Погружавањем у воду, новокрштени доживљава у исто време смрт и погреб, васкрсење и живот. Ο томе говори Св. Павле када каже: "Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо као што је Христос васкрснут из мртвих очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,4-5)

После призивања Светог Духа ради освећења воде, и самог чина освећења воде, освећује се уље, које се назива уљем радовања, ради помазивања онога који се Крштава. Помиње га Иполит Римски (235) као благословено уље којим се помазивала глава уз изговарање речи: "Дајем ти помазивање благословеним уљем у име Господа Бога, свемогућег Оца, Исуса Христа и Светога Духа." Помазивање уљем помиње Серапион, Епископ тмуитски, и даје у свом Евхологиону молитве приликом помазивања катихумена и после помазивања. Молитва приликом помазивања уљем оних који се Крштавају сачувана је и у седмој књизи Апостолских установа.

Са усхићењем, благодарношћу и радошћу свештеник излива освећено уље у воду, трипут, у знаку крста и сваки пут говори: "Алилуја", а неофит је спреман да прими дар новог живота у Светој Тајни Крштења, просвећење, силу и снагу. Исповедајући као сведок свега тога, свештеник говори: "Благословен је Бог који просвећује и освећује сваког човека који долази на свет (Јн 1,9), сада и увек и у све векове", а учесници све ово потврђују радосним гласом: "Амин."

Приликом помазивања прво се знаком крста помаже чело, прса, леђа, уши, руке и ноге, а потом цело тело. Некада је гранчица маслине, коју је голубица донела Ноју, била символ измирења и опроштаја после потопа, а сада, помазивање онога који ћe се крстити знак да ћe се он водом и Духом ослободити робовања греху и измирити са својим Створитељем. После помазивања освећеним јелејем (уљем), свештеник крштава неодевено дете на тај начин што га трипут погружава у воду говорећи при првом погружењу: "Крштава се раб Божји (раба Божја - име) у име Оца - амин", при другом, "и Сина - амин", и при трећем, "и Светога Духа - амин."

Погружењем новокрштени умире за овај свет и одмах се рађа Васкрсењем Христовим за нови, вечни живот. После Крштења новокрштени се облачи у белу хаљину, која се помиње у сведочанствима о овој Светој Тајни из III века. Облачењем се символички представља добијање нове људске природе чији живот треба да буде чист и светао. После једне прелазне молитве прелази се на чин Свете Тајне Миропомазања. Новокрштени се на Светој Литургији први причешћује Светим Даровима.

[Иван ♪♫]

Шта кад човек не зна да ли је крштен?

Ево један члан моје фамилије мисли да није крштен, жели да се крсти, али у једном моменту неко спомене да је можда крштен. Нико не зна са сигурношћу да каже, јер су се 50-тих кришом крштавала деца и сад човек не зна да ли је крштен, а од старијих нико није сигуран. А брат му јесте крштен.

И шта сад?

[Toma]

Шта кад човек не зна да ли је крштен?

Ево један члан моје фамилије мисли да није крштен, жели да се крсти, али у једном моменту неко спомене да је можда крштен. Нико не зна са сигурношћу да каже, јер су се 50-тих кришом крштавала деца и сад човек не зна да ли је крштен, а од старијих нико није сигуран. А брат му јесте крштен.

И шта сад?

Нека се распита још мало и ако не буде добио сигуран и позитиван одговор,

нека оде код свештеника и разговара са њиме - да га овај крсти.

А ти и остали побожни чланови фамилије се помолите Богу

да га Он води у правом смеру.

[Гост]

Ako taj clan tvoje familije zivi u mestu gde je i rodjen ili moze da ode do njega, najbolje je da ode u tamosnju Crkvu i proveri ima li ga u knjigama zavedenog.

[nishizawa]

Крштава се, с тим што онда формула крштења гласи: Крштава се ако није крштен раб божији...

[Иван ♪♫]

Хвала

[Srdjan]

Шта кад човек не зна да ли је крштен?

Ево један члан моје фамилије мисли да није крштен, жели да се крсти, али у једном моменту неко спомене да је можда крштен. Нико не зна са сигурношћу да каже, јер су се 50-тих кришом крштавала деца и сад човек не зна да ли је крштен, а од старијих нико није сигуран. А брат му јесте крштен.

И шта сад?

Крштава се, с тим што онда формула крштења гласи: Крштава се ако није крштен раб божији...

Невероватно незгодан проблем, а врло једноставно решење. prst ka gore

[angst]

Крштава се, с тим што онда формула крштења гласи: Крштава се ако није крштен раб божији...

Мислим да се то не говори, да је то још један казуистички римокатолички утицај. Писао је +Атанасије о томе... Измењено Јануар 21, 2012 од Дејан
Епископе ословљавамо именом а не надимком