Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Јанко]

Ех, кад се само сетим...

Те давне деведесет-и-неке био сам шокиран сазнањем (које и дан-данас шокира неке моје колеге, а и понеког ђака) да и код нас, као и у филмовима-постоји исповест!!!!

Како? Где? Зашто? Коме? Попу? Ма дааај, нема шансе...Стид, срам, брука, испричаће...

После неког времена ипак схватим-то је оно што моје срце осећа као праву ствар. Али како?

Добијем савет да узмем књижицу "О покајању и исповијести", Светигорино издање.

И кренем онако темељито, уз пост (чувених 6 дана на води па причешће ) да читам...и да се проналазим на скоро свакој страни...И не будем лењ него узмем дволисницу А-4 па почнем да бележим све, од Кулина-бана. После пар дана ситног писма узмем другу, видим једна мало...

Пролазе дани, приближава се време за причешће. Кад бацим поглед на оне листове, да у земљу пропаднем. Решим се-у манастир на исповест. О овоме ће град да бруји ако испричам поповима. 

Стиже јутро, дан-Д. До ујутру у 3 пишем задње сентенце. У 6 локални бус. Улазим и крећем...И на свакој станици размишљам: "Да изађем? Да се вратим? Да се не бламирам безвезе, кад ово прочитам и испричам тамо у манастиру, зидови ће да се потресу, а мене ће мотком испратити да им не загађујем животни простор и не скрнавим светињу!"

Гутам кнедле, свака следећа све већа. Ипак стижем. Ред пред исповедаоницом. Чекам. Да ли се чује шта прича онај тамо? Чуће онда и шта ја будем причао? Ух, добро је, не чује се...Мада неће бити мања срамота кад ме најури а ја излетим на врата... Овај важи за врло строгог... Ал` кад сам стигао довде-е нема назад па куд пукло!

Улазим. Из књиге сам-Богу хвала-научио како да приступим оцу и шта прво да кажем, али ме он предухитри и благим гласом каже: "Ходи, чедо, ево овде, овако..." Види хартију у руци. "Јел` ти ово први пут? Полако, све ћемо заједно..."

Читам. Сузе почињу да се котрљају саме. Муте ми вид и не видим где сам стао те замуцнух и стадох иако све знам напамет, преслишавајући се претходне недеље да нисам шта заборавио. Отац ми даје време питајући нешто везано за задње што сам прочитао. Кад се све заврши, чекам пар секунди шта ће се догодити (ма нису биле ни две вероватно, али мени су к`о дан, и то онај кад чекаш пресуду-доживотна, вешала, ломача...?).

Уместо манастирског зида, падају речи: "Иди, и више не греши." Само то? А епитимија мислим се? Еј, знате шта сам све изговорио-хтедох да кажем али не рекох... Целивам икону, крст, руку, излазим, ништа не видим, сузе и даље саме иду... И док их отирем осећам да нешто недостаје унутар мене...негде на срцу...Чини ми се да је онај стећак који Обеликс носи мали у поређењу са каменом који се сурвао и нетрагом нестао... И једино што желим је да никад ништа више не проговорим јер ћу одмах нешто забрљати, и да је права и једина ствар која ми је потребна за даље-да испуним ове речи: "Иди и више не греши".

[w.a.mozart]

[w.a.mozart]

 

kad kriziraš na prvoj ispovesti pa Bog pripomogne

[keka]

Моја прва исповест (ако смем да кажем од срамоте) се ближи. Имам ороман страх! 

[Милан Меденица :)]

чему страх од признања кад казне нема, него је следеће да се причестиш и тиме опереш грехе и обожиш се?

[Млађони]

чему страх од признања кад казне нема, него је следеће да се причестиш и тиме опереш грехе и обожиш се?

 

Најтеже је себи признати да радиш нешто погрешно.... а док себи не признаш не можеш другима...

[Guest - . . .-]

Младене, чекам те у светом Ђорђу да се исповедиш

[Милан Меденица :)]

"Знате, ја се не бојим Суда, јер наш Бог је Бог је љубави и милосрђа. Бојим се стида и срамоте пред красним и сјајним мученицима и светима. Ми ћемо бити са дроњцима и у одвише сиромашној одежди од врлина. Каква ће то срамота бити! Тога се плашим много више него срџбе Судијине. Ове моје речи увек да памтите"

Старац Амфилохије Макрис

 

Најтеже је себи признати да радиш нешто погрешно.... а док себи не признаш не можеш другима...

 

потпис.

рече један паметан чо'ек:

"Све док тамни темељ наше природе, суморан у свеобухватном егоизму, луд у нагону да тај егоизам преточи у реалност, да изједе све и да дефинише све самим собом, док год је темељ очигледан, док год тај првородни грех постоји у нама, ми немамо посла овде и немамо логичан одговор на наше постојање. Замислите групу људи који су сви слепи, глуви и помало луди и изненада неко из гомиле запита: "Шта нам је чинити?"... Једини могући одговор је, "Потражите лека". Док не будете излечени, не постоји ништа што можете учинити. А пошто ви не верујете да сте болесни, не можете бити излечени... "
Владимир Соловјев

[Драшко]

Хвала Медо за ово

 

Мени је најтеже да исповедим нешто поново учињено код истог свештеника, у последње време сам ишао најчешће код парохијског (Богу хвала диван човек, ако могу тако рећи) и исту ствар (ствари) саопштавао поново , бојао сам се да ће ми дати неку епитимију, да ће се саблазнити, да ћу се убедачити, да ће да се намрчи.........напротив јако очински ме је саслушао (иако је малђи од мене, ипак очински ) и посаветовао

 

Један други свештеник , диван, из Цркве у коју сам најчешће одлазио је рекао (апропо Мединог и Милосављевићевог поста) "ти си сам себи најбољи исповедник, али ни себи нећеш увек да признаш......" Наравно није мислио на мене конкретно већ ваљда на људе уопште

 

Само једном сам имао, да кажем непријатно сикуство на исповести......није битно ни где ни код кога, можда је поп био млад или тако нешто, ајд што добих епитимију него нисам добио љубав, подршку........било је да се смрзнеш........

 

Извињавам се, ово није на рачун свештенства него просто моје искуство

 

 

 

[Милан Меденица :)]

има људи у мантији а има и шамара у мантији.

зато се ни не препоручује да се шара где се и код кога се исповеда, већ код једног који може да прати и да увек прави савет а не да дају више њих и контрадикторне савете и да добијете пацке ко добардан.

 

искрено, ја те пацке инстант епитимијом без неког дебелог разлога не бих ни прихватио, тражио би дебело објашњење а врло лако и разрешење од старијег од њега. поготово што епитимија мора да буде с благословом надлежног владике, у чијој сте епархији. приде, овде је и грозна пракса да се шамарају епитимије као да су бомбоне, а уствари су удаљење из Цркве, из Тела Христовог, на одређено време. обично почетници немају свест шта то значи, ал за литургичног хришћанина је то мало боље него смртна пресуда.

да не буде згорег, чуо сам скоро да је једна сестра добила епитимију на неограничено време, што је посебна будалаштина.

 

а ако неки шамар у мантији иде против Бога, Цркве, заповести, канона и предања, није верник ни дужан да га послуша нити саслуша.

[Драшко]

ова епитимија није била страшна......да кажем тако

 

било је 90 метанија у три дана па онда да се дође на разрешну молитву

 

али рекао си праву ствар, треба наћи исповедника, који ће да те упозна, схвати и онда се њему препушташ

[Милан Меденица :)]

СВАКА епитимија је страшна, а то што си ти добио је послушање.

 

епитмија је забрана приласку светом причешћу на одређено време, а то значи да ниси део Тела Христовог, да си изопштен из Цркве.

 

и не препушташ се ником, исповедник/духовник је нико други до инструктор вожње, поготово што временом све више укључујеш свој мозак уместо да те инструктор вожње обучава и држи за волан и мењач. тај којег изабереш, да ти буде духовни отац, треба да те научи слободи а не ропству, и то свакако подразумева и разлучивање духова, шта је добро а шта не, шта је корисно а шта не, шта је спасоносно а шта не.

[keka]

Бојим се стида и срамоте пред красним и сјајним мученицима и светима.

 Ето то је упитању! Колико сам себи дозволила да паднем... 

[Ђорђе Р]

 Ето то је упитању! Колико сам себи дозволила да паднем... 

 

То ти је гордост, када себи сувише замераш, јер сувише цениш себе.

[Милан Меденица :)]

То ти је гордост, када себи сувише замераш, јер сувише цениш себе.

 

аха, уображено мислиш да си бољи а дела говоре другачије.