Šta je zapravo - ISPOVEST (naša iskustva)

[Зортодокс]

Људи много воле да праве ред по свим питањима живота.Воле да им све буде потаман како би наши стари рекли.Ја то називам геомтеријском (симетријском) болешћу.Ми бисмо сваког да уводимо у ред као када сређујемо собу тако би смо и људе да сређујемо.Тога има и у Цркви нажалост.

Не тамо,тамо је мушка страна;никако не љуби руку свештенику после Светог Причешћа;обавезна марама и сукња за жене;аааааа јео си рибу а?; једеш лиснати штапић а унутра млекце у праху?;......итд,итд....

Понекад ме чини ми се ухвати страх кад треба да одем у Цркву јер имам осећај да ме поред свих оних Светитеља,Пресвете Богородице, Господа Христа и свевидећег ока Божијег гледају и свевидеће очи оних који цеде комарце и гутају камиле.

Тако важи и за исповест за коју искрено сматрам да у овом облику каква је она данас не доноси плода.

Моје мишљење,а не бих да ме нико схвати погрешно да сам против исповести, је да је то дуготрајан процес који се обавља у човеку а у свакодневном општењу с Богом кроз мисао и молитву.Све то је праћено покајањем(преумљењем) тј. схватањем да нисмо у праву и да грешимо јер грех заиста јесте промашај циља.Да би смо се вратили у позицију поготка у центар није само пуко клечање пред свештеником са епитрахиљем преко главе и набрајање грехова као кликера већ заиста једно рвање са својом савешћу и непрестано преиспитивање самога себе.Али опет за то није само човек довољан но ту је потребан и Дух Утешитељ.

Испричаћу вам шта ми се десило сад пред празник Духова.

Наиме, код нас овде испред Цркве проси један Мирољуб коме су исечене ноге до колена због шећерне болести.Да напоменем да сам на његову молбу постао кум његовој жени и деци а он је раније био крштен.Зовемо се кумовима.Дакле, на Лазареву суботу поподне кад се дели врбица изађем ја испред Цркве а он ме сачека у инвалидским колицима и пита ме зашто му нисам узео врбову гранчицу.Ја кажем да се нисам сетио а и да ме он није ни питао за то раније и он се наљути на мене у тренутку а мени би криво па му још рекох нешто безвезе помињући паре и што проси и тако нешто без везе заиста од мене.

И ја се окренем и одем.Сутрадан на Цвети ја му се јавим он окрене главу.Размишљам, иде Васкрс а ми се не гледамо.Дође велика среда,па велики четвртак па велики петак па субота и ја се јављам а он окрене главу.Мислим се сад како ћу за Васкрс да се причестим а у завади сам.

Рекох себи ма прилазим ја да се причестим, а свештеници не питају дал смо с неким у завади већ дал је неко и колико постио, и причестим се са надом да ће Господ на само њему својствен начин да разреши тај наш проблем.Прође Васкрс, а мене поче да мучи савест,прође Спасовдан и даље исто.Ближе се Духови ,мислим се онако логички.Мирољуб и ја чинимо Цркву што значи ми смо у заједници посредством Духа Светога.Сад под оваквим околностима ми фактички разбијамо ту нашу духовну везу и вређамо Духа Утешитеља.Рекох себи:" ево иду Духови,да се помолим ја Духу Светоме за Мирољуба и мене да нам омекне срца те да буде као и раније.Купим највећу воштаницу и упалим је и помолим се са ЦАРЈУ НЕБЕСНИ. На празник сутрадан рекох, ајде опет да му се јавим и гле чуда Мирољуб се насмеја и узврати ми поздрав.Захвалих се ја Богу Оцу,Сину и Духу Светоме на овоме дару помирења и сетих се речи Господњих:"Без мене не можете чинити ништа".

ЗАто је моје мишљење да човек мора да се измири прво са својом савешћу а тиме се измирио и са Богом а за то је потребно рвање и са собом и са Богом.

Шта би смо рекли за оне рецимо који не иду у Цркву и не исповедају се и не причешћују,зар они не воде борбе са својом савешћу,зар се они не боре са Богом.Ја то не бих рекао већ могу само да додам опет речи из Светог писма:"Дух дише где хоће".

[Sinergija]

Исповедам се кад осетим потребу.

С обзиром да не доживљавам исповест као поверавање неком одређеном свештенику исповедам се код оног свештеника који има времена да ме исповеди.

[Radmila]

Исповедам се код свог парохиског свештеника ,јер је он једини свештеник којег имамо .Пошто живим у једном малом мјесту у Федерацији и нема нас много у Цркви 20-30 који долазимо , а некад нас има само 5 тако да се сви можемо  исповједити . Могу само да кажем  :group111: што нам је дао оваквог ( младог) свештеника !

[Deni72]

Људи много воле да праве ред по свим питањима живота.Воле да им све буде потаман како би наши стари рекли.Ја то називам геомтеријском (симетријском) болешћу.Ми бисмо сваког да уводимо у ред као када сређујемо собу тако би смо и људе да сређујемо.Тога има и у Цркви нажалост.

Не тамо,тамо је мушка страна;никако не љуби руку свештенику после Светог Причешћа;обавезна марама и сукња за жене;аааааа јео си рибу а?; једеш лиснати штапић а унутра млекце у праху?;......итд,итд....

Понекад ме чини ми се ухвати страх кад треба да одем у Цркву јер имам осећај да ме поред свих оних Светитеља,Пресвете Богородице, Господа Христа и свевидећег ока Божијег гледају и свевидеће очи оних који цеде комарце и гутају камиле.

Тако важи и за исповест за коју искрено сматрам да у овом облику каква је она данас не доноси плода.

Моје мишљење,а не бих да ме нико схвати погрешно да сам против исповести, је да је то дуготрајан процес који се обавља у човеку а у свакодневном општењу с Богом кроз мисао и молитву.Све то је праћено покајањем(преумљењем) тј. схватањем да нисмо у праву и да грешимо јер грех заиста јесте промашај циља.Да би смо се вратили у позицију поготка у центар није само пуко клечање пред свештеником са епитрахиљем преко главе и набрајање грехова као кликера већ заиста једно рвање са својом савешћу и непрестано преиспитивање самога себе.Али опет за то није само човек довољан но ту је потребан и Дух Утешитељ.

Испричаћу вам шта ми се десило сад пред празник Духова.

Наиме, код нас овде испред Цркве проси један Мирољуб коме су исечене ноге до колена због шећерне болести.Да напоменем да сам на његову молбу постао кум његовој жени и деци а он је раније био крштен.Зовемо се кумовима.Дакле, на Лазареву суботу поподне кад се дели врбица изађем ја испред Цркве а он ме сачека у инвалидским колицима и пита ме зашто му нисам узео врбову гранчицу.Ја кажем да се нисам сетио а и да ме он није ни питао за то раније и он се наљути на мене у тренутку а мени би криво па му још рекох нешто безвезе помињући паре и што проси и тако нешто без везе заиста од мене.

И ја се окренем и одем.Сутрадан на Цвети ја му се јавим он окрене главу.Размишљам, иде Васкрс а ми се не гледамо.Дође велика среда,па велики четвртак па велики петак па субота и ја се јављам а он окрене главу.Мислим се сад како ћу за Васкрс да се причестим а у завади сам.

Рекох себи ма прилазим ја да се причестим, а свештеници не питају дал смо с неким у завади већ дал је неко и колико постио, и причестим се са надом да ће Господ на само њему својствен начин да разреши тај наш проблем.Прође Васкрс, а мене поче да мучи савест,прође Спасовдан и даље исто.Ближе се Духови ,мислим се онако логички.Мирољуб и ја чинимо Цркву што значи ми смо у заједници посредством Духа Светога.Сад под оваквим околностима ми фактички разбијамо ту нашу духовну везу и вређамо Духа Утешитеља.Рекох себи:" ево иду Духови,да се помолим ја Духу Светоме за Мирољуба и мене да нам омекне срца те да буде као и раније.Купим највећу воштаницу и упалим је и помолим се са ЦАРЈУ НЕБЕСНИ. На празник сутрадан рекох, ајде опет да му се јавим и гле чуда Мирољуб се насмеја и узврати ми поздрав.Захвалих се ја Богу Оцу,Сину и Духу Светоме на овоме дару помирења и сетих се речи Господњих:"Без мене не можете чинити ништа".

ЗАто је моје мишљење да човек мора да се измири прво са својом савешћу а тиме се измирио и са Богом а за то је потребно рвање и са собом и са Богом.

Шта би смо рекли за оне рецимо који не иду у Цркву и не исповедају се и не причешћују,зар они не воде борбе са својом савешћу,зар се они не боре са Богом.Ја то не бих рекао већ могу само да додам опет речи из Светог писма:"Дух дише где хоће".

:group111: slava3 facenew22222222

[мирођија]

Људи много воле да праве ред по свим питањима живота.Воле да им све буде потаман како би наши стари рекли.Ја то називам геомтеријском (симетријском) болешћу.Ми бисмо сваког да уводимо у ред као када сређујемо собу тако би смо и људе да сређујемо.Тога има и у Цркви нажалост.

Не тамо,тамо је мушка страна;никако не љуби руку свештенику после Светог Причешћа;обавезна марама и сукња за жене;аааааа јео си рибу а?; једеш лиснати штапић а унутра млекце у праху?;......итд,итд....

Понекад ме чини ми се ухвати страх кад треба да одем у Цркву јер имам осећај да ме поред свих оних Светитеља,Пресвете Богородице, Господа Христа и свевидећег ока Божијег гледају и свевидеће очи оних који цеде комарце и гутају камиле.

Тако важи и за исповест за коју искрено сматрам да у овом облику каква је она данас не доноси плода.

Моје мишљење,а не бих да ме нико схвати погрешно да сам против исповести, је да је то дуготрајан процес који се обавља у човеку а у свакодневном општењу с Богом кроз мисао и молитву.Све то је праћено покајањем(преумљењем) тј. схватањем да нисмо у праву и да грешимо јер грех заиста јесте промашај циља.Да би смо се вратили у позицију поготка у центар није само пуко клечање пред свештеником са епитрахиљем преко главе и набрајање грехова као кликера већ заиста једно рвање са својом савешћу и непрестано преиспитивање самога себе.Али опет за то није само човек довољан но ту је потребан и Дух Утешитељ.

Испричаћу вам шта ми се десило сад пред празник Духова.

Наиме, код нас овде испред Цркве проси један Мирољуб коме су исечене ноге до колена због шећерне болести.Да напоменем да сам на његову молбу постао кум његовој жени и деци а он је раније био крштен.Зовемо се кумовима.Дакле, на Лазареву суботу поподне кад се дели врбица изађем ја испред Цркве а он ме сачека у инвалидским колицима и пита ме зашто му нисам узео врбову гранчицу.Ја кажем да се нисам сетио а и да ме он није ни питао за то раније и он се наљути на мене у тренутку а мени би криво па му још рекох нешто безвезе помињући паре и што проси и тако нешто без везе заиста од мене.

И ја се окренем и одем.Сутрадан на Цвети ја му се јавим он окрене главу.Размишљам, иде Васкрс а ми се не гледамо.Дође велика среда,па велики четвртак па велики петак па субота и ја се јављам а он окрене главу.Мислим се сад како ћу за Васкрс да се причестим а у завади сам.

Рекох себи ма прилазим ја да се причестим, а свештеници не питају дал смо с неким у завади већ дал је неко и колико постио, и причестим се са надом да ће Господ на само њему својствен начин да разреши тај наш проблем.Прође Васкрс, а мене поче да мучи савест,прође Спасовдан и даље исто.Ближе се Духови ,мислим се онако логички.Мирољуб и ја чинимо Цркву што значи ми смо у заједници посредством Духа Светога.Сад под оваквим околностима ми фактички разбијамо ту нашу духовну везу и вређамо Духа Утешитеља.Рекох себи:" ево иду Духови,да се помолим ја Духу Светоме за Мирољуба и мене да нам омекне срца те да буде као и раније.Купим највећу воштаницу и упалим је и помолим се са ЦАРЈУ НЕБЕСНИ. На празник сутрадан рекох, ајде опет да му се јавим и гле чуда Мирољуб се насмеја и узврати ми поздрав.Захвалих се ја Богу Оцу,Сину и Духу Светоме на овоме дару помирења и сетих се речи Господњих:"Без мене не можете чинити ништа".

ЗАто је моје мишљење да човек мора да се измири прво са својом савешћу а тиме се измирио и са Богом а за то је потребно рвање и са собом и са Богом.

Шта би смо рекли за оне рецимо који не иду у Цркву и не исповедају се и не причешћују,зар они не воде борбе са својом савешћу,зар се они не боре са Богом.Ја то не бих рекао већ могу само да додам опет речи из Светог писма:"Дух дише где хоће".

                      :group111: slava3 facenew22222222

[Милан Меденица :)]

догађај је предиван и драго ми је да сте се помирили, ал ми се учинило да сам запазио једну јако чудну конструкцију - јел си ти то себи самоизрекао епитимију без саветовања са исповедником/духовником?

[Сара]

Исповедам се независно од причешћа. Када осетим потрбу просто се јавим свом духовном оцу! Он је ту и у по ноћи и у по дана  0110_hahaha.

[Зортодокс]

догађај је предиван и драго ми је да сте се помирили, ал ми се учинило да сам запазио једну јако чудну конструкцију - јел си ти то себи самоизрекао епитимију без саветовања са исповедником/духовником?

Причешћујем се по савету епископа Атанасија Јевтића који каже:"Сваки хришћанин би требало према својој савести да приступа Светом причешћу али то не значи да иде стално као на супу али ни ретко изговарајући се на своју недостојност."Јер каже, ми нисмо достојни ни једном годишње да приђемо али по милости Божијој и његовој жртви због нас и захвалности њему(евхаристија=благодарност,захвалност)прилазимо.Средњи пут је светототачки пут,значи све по мери.

[Милан Меденица :)]

догађај је предиван и драго ми је да сте се помирили, ал ми се учинило да сам запазио једну јако чудну конструкцију - јел си ти то себи самоизрекао епитимију без саветовања са исповедником/духовником?

Причешћујем се по савету епископа Атанасија Јевтића који каже:"Сваки хришћанин би требало према својој савести да приступа Светом причешћу али то не значи да иде стално као на супу али ни ретко изговарајући се на своју недостојност."Јер каже, ми нисмо достојни ни једном годишње да приђемо али по милости Божијој и његовој жртви због нас и захвалности њему(евхаристија=благодарност,захвалност)прилазимо.Средњи пут је светототачки пут,значи све по мери.

немам ништа против савета, него јел имаш личног духовника/исповедника који те упућује тако?

[Зортодокс]

Моја породица(син,жена и ја) имамо духовника који је игуман у једном манастиру и који нас саветује а не издаје наредбе и наравно а што је најбитније имамо слободу.

[Милан Меденица :)]

Моја породица(син,жена и ја) имамо духовника који је игуман у једном манастиру и који нас саветује а не издаје наредбе и наравно а што је најбитније имамо слободу.

то је онда сасвим друга ствар. 0110_hahaha

[JESSY]

Da li ima smisla kajati se i ispovedati grehe koje stalno činimo (većina nas, bar mislim tako)? Recimo neposećivanje utamničenih ili bolesnih. I šta sa gresima koje činimo a protiv kojih ne možemo, ili protv kojih ne možemo na trenutom stepenu duhovnog uzrasta-recimo rasejanost u molitvi? Treba li njih ispovedati?

Hvala!

имам исповедника и питам онако...(то је одговор Меди)... 0202_238

ипак ме смућују људи около...јасно ми је да не треба понављати на исповести једно те исто, али шта ако се у твом животу не дешавају неке значајне ствари а редовно идеш на исповест...између две исповести ти треба да кажеш шта си грешио, а то су ствари о којима си претходни пут причао...не можеш да се правиш луд и да их не поменеш...а мислим да нема шансе да ти свештеник каже 'иди и не ради то више 'и ти престанеш....то је једноставно немогуће, то нико не може...а управо то раде неки свештеници, и грде те ако се ниси поправио, говоре како је то грех, какав си ти хришћанин и сл.и уместо да духовно ојачају слабог човека, да му помогну, они га застраше, баце у униније, тако да се човек осећа као највећи грешник...

наравно, морамо се стално трудити и радити на себи, али то је дуготрајан процес кога треба да прати непрекидно покајање и свест о сопственој грешности...то је неопходно...

стварно, у пракси постоје велике разлике у исповедању, што код верника који нису довољно јаки у вери ( а таквих је много), изазива несигурност и збуњеност...

[Oglo]

...i neozbiljnost (??)

[JESSY]

...i neozbiljnost (??)

на кога се односи неозбиљност?

[Oglo]

nebitno,evo recimo na mene?